Богомољачки протоколи – III део – Свети Николај Жички
ТРЕЋА СЕДНИЦА
Седница се отвара молитвом, после које пева се ова духовна песма:
НЕКА СРБЕ ОПЕТ СЛОГА КРАСИ
Сад ил’ никад, Боже над војскама,
Сад ил’ никад, Ти се смилуј нама.
Покај народ, помилуј и спаси,
Нека Србе опет слога краси.
Стара слога устаничког кова
Нек’ засија опет као нова.
Брат нек, брату пружи обе руке,
Сложне руке савладаће муке.
Нек’ брат брата хвали а не куди,
Бог праведни сваком ће да суди.
Многе свеће од једне су јаче;
Тама бежи испред сложне браће.
Светлост слоге страшило је тами
Кад се браћа здраве: „Бог је с нами!“
О народе српски крстоносни,
Прими oeaj наук спасоносни,
То је наук Божије Библије,
То и наук твоје историје.
Епископ Жички: Само слога Србина спасава. Тако нам је на грбу писано. Сад смо, браћо, отпевали једну молитву Богу за српску слогу. Сви ми желимо слогу међу браћом. Слога је и лепа као украс, као слика, или као музика, али је она неопходна као насушни хлеб у времену у каквом ми живимо. Апостол Павле моли Филибљане позивајући их на јединство овим речима: Испуните моју радост, да једно мислите, једну љубав имате, једнодушни и једномислени. А на другом месту опет пише он Коринћанима: Јер једним Духом ми се cви крстимо у једно тијело… и cви се једним духом запојисмо. Према томе слога је тамо где је један исти дух у људима, Једна иста љубав, једна иста мисао. Где је пак различит дух и љубав и мисао, како може бити ту слоге? Јасно је, дакле, да праве и трајне слоге може бити само међу светим душама, које су испуњене светињом. Бити пак испуњен светињом значи бити испуњен Богом. Сам је Спаситељ то исказао овим речима: Ко има љубав к мени, држаће ријеч моју, и отац мој имаће љубав к њему, и к њему ћемо доћи и у њега ћемо се уселити. Бог се усељава у оне који имају љубав према Богу. И они у које се Бог као дух усели, могу и морају бити сложни, јер Бог који је у њима дејствује и чини их сложним. У својој последњој молитви пред страдање молио се Спаситељ за следбенике своје овако: Нека cви једно буду као ти Оче што си у мени и ја у теби, нека и они у нама једно буду. Јединство међу хришћанима има, дакле, свој дубоки божански корен и долази од Бога усељеног у душе људске. То је јединство духовне породице, коју је Спаситељ отпочео стварати на земљи и коју продужава стварати и умножавати непрестано. То је јединство синова светлости. Оно је више од обичне слоге међу људима. Зато ми хришћани кад го-воримо о слози мислимо на духовно јединство духовне Христове породице. Такво јединство ви треба да имате међу собом и да га проповедате другим. Српски православни народ има све могуће везе Koje везују један народ у једну православну нераздељну целину. Те су везе: крв, језик, историја, искуство, гробља, умотворине, рукотворине, заједничка страдања, заједничке сузе, заједничка држава и династија, иста вера, иста црква, исти обичаји. Додајте томе један дух, једну љубав, једну мисао и једну свест о једном и истом заједничком циљу, па ћете имати народ са најсавршенијим јединством и најосновнијом слогом. Но знајте да само истински побожни могу бити истински сложни. Побожни и безбожни не могу се сложити, нити родољуби и издајници, нити себични и великодушни, нити прави и криви. Право пруће може се сложити у један сноп, а криво и право не може. Због тога је дужност Цркве не само да проповеда слогу, него да исправља криве карактере и оспособљава их за слогу. То је дужност и циљ нашега покрета. Само побожни могу бити сложни, и њихова је слога трајна и света. Знајући то, ја не говорим: Само слога Србина спасава, него Света слога Србина спасава.
Брат Радомир Ристановић: Не може бити јединства међу људима ако га нема у самом човеку. Зао је човек разједињен у самом себи. Пре десет година ја сам заиста био зло створење. У то време никако нисам имао мира. Две силе бориле су се у мени. Мислио сам неколико пута да доакам самом себи. Јер ме је зла сила гонила на то. Данас, хвала Богу, није тако више. Милост је Господња велика, и ја сам је осетио. Верујем у крст и у силу крста. Једини сам ја посејао бостан у селу. Али лопови краду. Ја закрстим бостан и лопови се одбију. У крсну славу веру-јем највише после Бога. Кад хоћу да легнем увече, ја закрстим постељу и спавам као дете. Мир је у мојој души. Слава Господу.
Брат Здравко Кремић: Заиста је сила крста велика. Прича о жени која је била врло болесна па туговала. Кад joj је туга била највећа, јави јој се човек у сну и рекне јој: овим ћеш се излечити, па јој покаже крст и удари крст о земљу. Онда јој заповеди да иде у манастир Рачу. Она оде. Тамо јој се читају молитве, и оздрави. Сад je ставила крст о гушу и носи на прсима.
Брат Војин Бојовић из Босута: Не можемо живети без Бога. Не може ни сат да ради док се не навије. И наш живот мора неко да навија и регулисава. А то је Онај који нас је створио. Ми се бавимо тамо под Рудником вађењем камена. Неки безверци смеју се мени па кажу: Ако има Бога, зашто Он не дође да лупа то камење него се ти мучиш? А ја им одговарам: Да није Бог створио камен, не бисмо ни ја ни ви знали за камен. А Бог је нама дао разум и руке да сами тај камен прерађујемо и употребљавамо. Бог нам помаже онда кад ми сами нисмо у стању да се помогнемо.
Брат Чедо Милић из Мостара: У свима тешким временима Бог није остављао свет без разних знамења и сигнала. Па тако и у ово наше мучно време. Уочи Бадњег дана видело се једно чудно знамење изнад Невесиња: пун месец и крст преко месеца, светлији од месечеве светлости. И крст је прешао преко месеца на све четири стране за неколико метара (за голо око човечије). Гледали то људи све три вере, па један католик рекао: Ово значи да he крст православни победити, јер се од истока пружа.
Брат Златомир Јовановић из Мургаша: Како нам је дошао за пароха поп Милорад Миливојевић на Уб, народ се обратио цркви. Нови поп је почео да позива народ на покајање. Образовано је братство Светог Вазнесења 1939. године. У почетку смо имали само 36 чланова. Но број расте. Сви би желели да нам дођу калуђери из Жиче да нас поуче. Био нам је једном јеромонах Васијан из Жиче. И много је добро било. У нашем су братству већином сељаци. Нешто мало варошана. Сваки од нас доживео је по-нешто, по чему је очигледно познао руку Божју, која или милује или кара. Но ја вас нећу задржавати и причати о томе. Доносим вам поздрав од све наше браће.
Ђакон Теофил сабрат манастира Жиче: Благословите да испричам случај који је мене побудио да оставим свет и одем у манастир. Путовао један мисионар преко планине. Успут му се придружи некакав младић и отпочне разговор. Упита младић мисионара да ли има код себе какво оружје. Имам вели у овом џепу револвер, и покаже крст, а у овом другом муницију, и покаже Свето Писмо. То је моје поуздано оружје. Мисионар ништа није сумњао у тог младића. Онда се сврате у једну путну механу и по-руче по један чај. Младић је хтео да плати чај за обојицу, али мисионар не пристане него плати сваки своје. Младић посаветује мисионара да преноћи у тој механи, јер, вели, има много друмских разбојника у планини. Мисионар одговори да мора да продужи пут, и крене. Младић се с њим поздрави и остане у механи, говорећи да он не сме на пут због разбојника. Кад је мисионар измакао, онда онај младић преким путем отрчи до друма па се маши за камење да удари мисионара. Али чим дохвати руком ка-мен, рука му се укрути те није могао замахнути. Он узме камен другом руком, али и друга му се ухвати. Уплашен он покуша да се прекрсти, и одмах му се рука пусти. Он опет потом узме камен, али му се рука опет ухвати и укрути. Видећи да не може остварити свој паклени план, тј. убити и опљачкати мисионара, младић се врати у механу. А кафеџија га је добро познавао као разбојника, па му викне кафеџија: Ти си, разбојниче, сигурно убио оног доброг човека? Одговори младић: Хтео сам, али нисам могао. И исприча шта се догодило. Но кафеџија му није поверовао. После месец дана врати се мисионар истим путем и сврати у механу. Кафеџија се веома зачуди кад га виде и узвикну: Зар си ти жив? И исприча кафеџија о оном младићу. Ето, браћо, тај догађај уверио је мене у силу блискога Бога који чува праведника, а кажњава злотвора. Пошто сам добро проверио овај догађај, тако да нимало сумње није остало, ја сам се решио да сав свој живот посветим Господу Богу. То ме je довело у манастир. Опростите и благословите.
Брат Стеван Толић, учитељ: Каже апостол Павле негде: Није се с Богом шалити. Као што видим, сви своју веру базирате на доживљајима, на фактима, на искуству, па тако и ја. Испричаћу вам једну од многих ствари које сам доживео, што заиста спада у чудеса Божја. У селу П. тамо у Славонији беше неки газда (не морам га баш по имену казивати, јер и Христос није сматрао важним да онога богаташа назове именом, док је Лазара споменуо), и тај газда имаше огроман виноград. Упитам ја њега једног дана, да ли се он моли Богу кад му је вино-град тако напредан. А он мени одговори: Ја прскам свој виноград уредно и зато је добар. Каква посла Бог има с мојим виноградом? Чувши такав одговор, ја слегнем раменима и помислим: овде не помаже говорити. Остављам Богу да он то реши. И верујте, браћо, да није прошло ни два сата, а Бог заиста донесе своје решење. Напред се показа црн облак, па грмљавина, па страхотан град. И не уби град ниједан виноград осим винограда онога газде. Али не уби га онако овлаш него до црне га земље смлати и покоси. Сав свет је то видео и чудом се зачудио. А газ-да се од онда уозбиљио и почео долазити у цркву.
После овога стављена су многа питања и давати одговори. И седница закључена благоданом молитвом Богу и овом духовном песмом:
УСТАНИТЕ
Устаните, децо Божја,
Прославите вишњег Бога,
Сложно песму запевајте
— Нек је жива света слога.
Устаните, децо Божја,
Уздигните срца горе,
Где престоли вечни стоје,
Где анђели тајне зборе,
Тајне зборе о Тројици,
Њеној сили, њеној слави
И животу и блаженству
И заносу и љубави;
Тајне зборе о Пречистој,
О јутарњој звезди јасној
Што објави Сунце правде
У светлости вечној, красној;
Тајне зборе и роморе
О Исусу Спаситељу
Што с престола вечног сиђе
Нас да дигне к Родитељу;
Да нас викне и довикне
Као стадо изгубљено
И за собом у Рај збере
Cвoje стадо избављено.
Устаните, децо Божја,
Прославите вишњег Бога,
Сложно песму запевајте,
— Нек је жива света слога.
(СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ Сабрана дела, књига 15, стр. 41-46, ГЛАС ЦРКВЕ,1997)
Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари
