Методика разговора са следбеником „Јеховиних сведока“ – Григорије Светлов

На хиљаде верујућих људи у нашој земљи, на жалост, не познаје своју веру и зато су потпуно незаштићени пред уличним проповедницима са Библијом у рукама. Деведесетих година десетине хиљада бивших хришћана који су себе сматрали православнима постали су чланови ове религиозне организације. До срца хришћана су коначно почеле да стижу речи Светог Григорија Богослова: „ми не тражимо победу већ да се врате наша браћа, зато што нас раздвојеност са њима боли“. Данас је много православних хришћана свесно да је потребно да се боре за душе браће и сестара не са Кривичним законом у рукама, већ са Светим Писмом. Овај приручник представља резултат дугогодишњег мисионарског искуства које је аутор стекао током година боравка у религиозној организацији „Јеховини сведоци“, као и искуства духовног прогледања и повратка у окриље Православне Цркве које је затим уследило.

Увод
Карактеристике „Јеховиних сведока“
Психолошки аспекти
Терминологија
Тактика разговора
Полемика са спорним учењима
Тројица
Иконопоштовање
Име Божије
Бесмртност душе
Донирање (трансфузија) крви
Могући одговори на нека од питања
Препоруке мисионарима и рођацима

* * * * *

Увод

У наше време све више православних хришћана има потребу да проповеда Благу вест својим ближњим. На хиљаде верујућих људи у нашој земљи, на жалост, не познаје своју веру и зато су потпуно незаштићени пред уличним проповедницима са Библијом у рукама.

Проповед Благе вести дата је као заповест од Самог Господа Христа (Мт. 28:19-20). На овом попришту су значајне успехе имале нео-протестантске деноминације међу којима предњаче „Јеховини сведоци“. Деведесетих година десетине хиљада бивших хришћана који су себе сматрали православнима постали су чланови ове религиозне организације.

Данас је много православних хришћана свесно да је потребно да се боре за душе браће и сестара не са Кривичним законом у рукама, већ са Светим Писмом. У вези са тим се и организују мисионарски курсеви који омогућавају стицање навике разговора и проповеди људима који се налазе у сектама. До срца хришћана су коначно почеле да стижу речи Светог Григорија Богослова: „ми не тражимо победу већ да се врате наша браћа, зато што нас раздвојеност са њима боли“.

Овај приручник представља резултат дугогодишњег мисионарског искуства које је аутор стекао током година боравка у религиозној организацији „Јеховини сведоци“, као и искуства духовног прогледања и повратка у окриље Православне Цркве које је затим уследило.

Циљ овог приручника представља помоћ православним хришћанима да савладају ефикасне навике разговора са „Јеховиним сведоцима“, да се демонстрирају реалне технике вођења плодне полемике. У овом приручнику су представљени могући реални дијалози између „Јеховиних сведока“ и православних хришћана.

Разговор са „Јеховиним сведоцима“ има низ карактеристичних особености које је веома важно знати ради ефикасног разговора са њима. Доктринални систем „Јеховиних сведока“ се веома разликује од хришћанског уопште и зато се они чак не могу ни поредити са нео-протестантским покретима. Међународну религиозну организацију „Јеховини сведоци“ из тог разлога треба прибројати у групу хришћанству паралелних конфесија.

Православни мисионари имају јединствену могућност да до „Јеховиних сведока“ донесу истину Јеванђеља кроз лични контакт са њима. Пре или касније ће Вам они сигурно прићи на улици или доћи до Вашег дома са проповеди о Божијем Царству. Највероватније никада неће узети да читају анти-сектантску литературу која је усмерена против њих, али ће са задовољством разговарати са Вама на духовне теме ако примете живо интересовање са Ваше стране. Лични контакт је најплоднији начин да им се помогне да на Писмо погледају другачије и да прогледају.

Карактеристике „Јеховиних сведока“

2010. године број следбеника „Јеховиних сведока“ у Русији прелазио је број од 160 хиљада људи. Свако од њих има активан и чврст религиозни став. Ово је условљено тиме што следбеници сматрају за своју свету дужност да проповедају „благу вест“ свим људима око њих.

На скуповима „Јеховиних сведока“ сваке недеље се одржава обука за проповед по домовима, на улици и у разговорима са појединачним људима. Обука се пре свега одвија на сусретима који носе назив „Школа теократског служења“. На њима се обрађују начини приласка и технике разговора са људима, одигравају се могуће ситуације међу којима постоји и „сведочење православном хришћанину“.

„Јеховини сведоци“сматрају да једино они правилно схватају Библију и да су представници истинитог Бога. Целокупни хришћански свет, по њиховом мишљењу, пребива у тами и служи сатани. Они су јако искрени и самопожртвовано служе свом делу. За своју проповедничку службу не добијају новац и то чине потпуно добровољно. Проповед по домовима сматрају испуњавањем Божије заповести. Хришћанин и ревносни проповедник у њиховом систему представљају синониме по дефиницији. Следбеницима на својим окупљањима и преко својих издања са успехом усађују мисао да осим њих нико не познаје Свето Писмо. Њихова убеђеност у то снажи се и захваљујући религиозној неписмености становништва.

„Јеховини сведоци“ поседују црно-бело мишљење. Свет око њих доживљавају једино у две димензије: „свет сатане“ и „Организација Јехове“. У прву се рачуна апсолутно све што нема везе са „Јеховиним сведоцима“. Из овога следи да се и људи који се не налазе у Организацији налазе у свету сатане, под његовом влашћу. Људи који су напустили Организацију доживљавају се као јако опасне личности у духовном односу, које се противе истинитом Богу.

Овакав прилаз се одражава и у богословљу „Јеховиних сведока“. Њихов доктринални систем је прилично суров и скоро да не допушта алтернативно мишљење јер се велики део библијских текстова тумачи на само један начин. То се односи чак и на књигу Откровења. Притом, међу „Јеховиним сведоцима“ се не допушта тумачење Библије од стране појединца.

И уопште, богословље „Стражарске Куле“ је прилично поједностављено. Очигледни примери и аналогије који се користе у издањима јако су приземни[1]. Прилаз разумевању Библије има рационалистички карактер. Захваљујући овоме, нови чланови брзо усвајају доктрину Организације „Јеховиних сведока“. За само пола године човек може постати поткован проповедник.[2] Формирање погледа на свет код следбеника се постиже путем озбиљне и интензивне индоктринације која је тамо веома присутна. За време редовних изучавања особи која се интересује предлаже се тенденциозно и једнострано разматрање библијских учења. Већину „Јеховиних сведока“ чине људи који се никада нису озбиљно интересовали за Свето Писмо и који не познају хришћанство. Зато „Јеховини сведоци“ без великог труда убеђују особу која се интересује у сопствену правилност.

За време индоктринације и брзе интеграције особе у локалну заједницу која се постиже уз помоћ „бомбардовања љубављу“, живот и начин размишљања се нераскидиво повезују са учењима Организације.

Код „Јеховиних сведока“ одсуствује критичко мишљење у односу са свим што има везе са Организацијом и њеним учењима. Непријатне чињенице и аргументи се скоро увек одбацују или просто не доживљавају као да заслужују озбиљну анализу. „Јеховини сведоци“ често нису у стању да ствари зову својим именом. На пример, мноштво неиспуњених пророштава се никада неће назвати лажним пророштвима, док се непрестано мењање учења представља као позитивни знак, феномен који сведочи о Божијем благослову.

Психолошки аспекти

Током разговора са „Јеховиним сведоцима“ се никада не сме заборавити да се мишљење просечног следбеника Организације успешно формира споља на начин да сам следбеник бива уверен да се он лично уверио током процеса изучавања у истинитост изабраног пута.

Религиозна убеђења „Јеховиних сведока“ дотичу све стране личности следбеника. Они проничу у све области живота, преображавајући их и потчињавајући новим идеалима. Далеко да те измене увек имају негативни карактер. Као резултат, религиозна убеђења која формирају животни став стварају „зону удобности“ и зато било какав покушај да се особи отворе очи, директно му указујући на очигледне заблуде, ништа осим одбацивања не могу да изазову. Свест следбеника ће једноставно одбити да прими негативну, (по њега) разарајућу информацију.

Узрок за ово представља „когнитивни дисонанс“ који се јавио, то јест, осећање психолошке неудобности које се јавља приликом појаве унутрашњих противречности са сопственим претпоставкама. Зато процес прогледавања протиче болно и дуго. Потребно је много времена за припрему свести просечног „Јеховиног сведока“ за примање непријатне информације.

Већина „Јеховиних сведока“ губи блиски контакт са својим пређашњим пријатељима. Контакт са рођацима који нису „Јеховини сведоци“ престају да буду занимљиви и испуњавајући. Духовна браћа и сестре у заједници замењују породицу и пријатеље у емоционалном смислу. Следбеник на тај начин постаје зависан од Организације на нивоу осећања.

„Јеховини сведоци“ у највећем броју постају људи који немају одређено признање или статус у својој заједници. Активно учешће у важном делу спасења људи од пропасти у Армагедону пружа „Јеховином сведоку“ признање и свест о сопственом значају.

Када се „Јеховини сведоци“ суочавају са прогонима и притисцима од стране власти или рођака, они то доживљавају као прави знак правилности пута који су изабрали. Зато када „Јеховини сведоци“ наилазе на агресију од стране православних хришћана то само утврђује следбенике на путу на коме се налазе.

Терминологија

Ради успостављања комуникације у разговору је важно знати и користити терминологију „Јеховиних сведока“. Она је прилично специфична и вештачка. У суштини, представља одређени нови речник захваљујући чему се постиже изражавање одређених појмова који одговарају религиозном систему „Јеховиних сведока“.

„Јеховини сведоци“ не употребљавају термин „црква“ у вези са својом конфесијом. Они га избегавају због одсуства жеље да имају било шта заједничко са хришћанским светом. Уместо тога, они примењују појам „Организација“.

Један од омиљених термина „Јеховиних сведока“ представља реч „теократија“. Под овим појмом се подразумева власт или владавина Божија у Његовом народу. У контексту Организације под „теократијом“ се подразумева потчињавање установљеном поретку који је установио Руководећи Савет. За „Јеховине сведоке“ ове гране „теократије“ имају једнак значај.

„Руководећи Савет“ представља највиши духовни орган Организације „Јеховиних сведока“. Налази се у Бруклину (Сједињене Америчке Државе). Састоји се из 10 хришћана, помазаних Светим Духом и представља класу „верног и доброг слуге“.

„Помазаници“ представљају малу групу хришћана (само 144 000), призваних небеској нади да царују заједно са Христом у Небеском Царству.

„Класа верног и доброг слуге“ – укупан број свих „помазаника“ који су икада живели на земљи, почев од 33. године након Христовог рођења.

„Друге овце“ (или „велико мноштво“) – хришћани који су призвани да живе вечно у Рају на земљи. Они чине огромну већину „Јеховиних сведока“.

„Јеховини сведоци“ не употребљавају реч „Евхаристија“ или „Причешће“. Уместо њих користи се „Вечера“ (у њој учествују само „помазаници“).

„Јеховини сведоци“ не користе термин „благодат“. Уместо њега користи се израз „незаслужена милост“.

„Сала Царства“ представља локалну салу за заједничке сусрете која припада организацији „Јеховиних сведока“.

„Заинтересовани“ („онај који се интересује“) – особа која показује интересовање за „Јеховине сведоке“ и њихова издања.

„Особа која изучава“ – особа са којом се одржавају редовна изучавања Библије код куће.[3]

„Некрштени објавитељ“ – некрштени следбеник који пролази кроз одређени период испитивања пред јавно крштење.

„Конгрес“ – велики скуп који се одржава сваке године на коме присуствују „Јеховини сведоци“ са свих сабрања (која се одржавају три пута годишње).

„Ветиљ“ (или „Филијала“) руководећи центар „Јеховиних сведока“ у конкретној земљи. (На пример, у Русији се налази у Санкт-Петербургу).

„Јеврејска Писма“ – специфичан назив Старозаветног Писма. „Јеховини сведоци“ не употребљавају класичан назив – Стари Завет.

„Хришћанска грчка Писма“ – специфичан назив за Новозаветно Писмо. „Јеховини сведоци“ не употребљавају класичан назив апостолских писама – Нови Завет.

„Јеховини сведоци“ у пракси никада не називају Исуса Христа Господом, иако Га и признају као таквог.

Тактика разговора

Разговор са „Јеховиним сведоком“ представља прилично сложен процес који је условљен чињеницом да се поглед на свет и прилаз следбеника Библији веома разликују од православног. Контакт са „Јеховиним сведоцима“ захтева посебан приступ и припрему.

Јако је важно показати искрено интересовање и љубав према таквим људима. Зато је крајње важно ослободити се стереотипног односа према њима као према фанатичним секташима – екстремистима. Огромна већина „Јеховиних сведока“ искрено верује у изабрани пут и жели да слави Бога. Према њима је неопходно односити се као према обманутим људима који највероватније нису имали прилике да виде у својој парохији однос љубави према себи.

Не треба мислити да се „Јеховином сведоку“ могу „отворити очи“ показавши му убедљиве чињенице које изобличавају Организацију у лажним пророштвима и извртању Библије. То је апсолутно неефикасни пут који неће довести до жељеног резултата.

Главни задатак се састоји у успостављању контакта са проповедником. Између православног хришћанина и „Јеховиног сведока“ неопходно је да се успостави дијалог, мирна размена мишљења. Важно је да Вас следбеник „Јеховиних сведока“ не доживи као разјареног противника. Најбоље је да разговори са њим буду редовни. Ако сте спремни за континуирани контакт најбоље је да пристанете на изучавање Библије код куће, које ће се спроводити по књизи „Чему стварно Библија учи?“ Ово ће Вам пружити могућност да методично и без скакања са теме на тему размотрите важне библијске теме.

Замолите следбеника да долази код Вас на изучавање сам. Ствар је у томе што „Јеховини сведоци“ иду на проповед и на изучавање увек у пару (Мр. 6:7). Ова околност не дозвољава „Јеховином сведоку“ који је посумњао у нешто да призна ту чињеницу а да не изгуби углед пред својим сабратом. Следбеник ће се трудити да на сваки начин заштити учења Организације да не би дао другом повод да помисли да сте били у стању да га убедите у супротно. Реците „Јеховином сведоку“ да би Вам било пријатније да разговарате удвоје, а не у групи. Обично они пристају на ове услове.

Најважније правило разговора са „Јеховиним сведоцима“ представља помагање следбенику да научи да мисли самостално, да се бави сложеним питањима. Њих годинама одучавају да мисле самостално над Библијом. Ово се постиже на рачун методике убацивања учења кроз понављање мисли по одређеној схеми питања и одговора сваке недеље. Следбеници су убеђени да на својим сусретима учествују у разговорима и разматрањима, док у стварности постоји само скоро механичко препричавање или парафразирање онога што је написано у њиховим часописима.

Уместо стратегије тврдњи изаберите стратегију вештих питања. Они се сами обучавају управо таквом методу вођења полемике. Постављајући питање, чекајте одговор. Ако одговор не уследи, покушајте да тактично доведете следбеника до тачног закључка. Запамтите да су учења „Јеховиних сведока“ у стварности међусобно противречна и у многоме неоснована. Ваш задатак је да помогнете „Јеховином сведоку“ да и сам то увиди.

Узмите у обзир да, откривајући очи следбенику на истинску ситуацију, Ви не само да разарате његова религиозна убеђења већ и рушите цео свет у коме живи „Јеховин сведок“. У питању је јако болан процес који је неопходно да буде праћен бригом и пажњом према особи која прогледава.

Ако „Јеховин сведок“ са ким говорите након Вашег постављеног питања, говори да му је неопходно да спроведе додатно истраживање знајте да је у питању поуздани знак да не зна одговор на питање или се никада није интересовао за њега. Треба обратити посебну пажњу на ово и обавезно се вратити на разматрање ове конкретне теме.

Ако Вам на изучавање доведе старешину из своје заједнице то може да значи да су Вас оценили као „тврд орах“. У том случају је важно да се владате изузетно опрезно јер ако старешина види да контакт са Вама може да нанесе духовну штету следбенику „Јеховиних сведока“ са којим изучавате Библију, онда изучавање може бити прекинуто једностраном одлуком.

Као што је познато, „Јеховини сведоци“ користе свој уско-конфесионални превод са називом „Превод новог света“ (ПНС). Конкретни превод садржи мноштво извртања грчког оригинала и тенденциозних додавања. Међутим, просечни припадник „Јеховиних сведока“ је убеђен да је у питању тачан и најбољи превод. Овај превод се налази у оквиру доктриналног система организације „Јеховиних сведока“ и зато идеално одговара мисији „Јеховиних сведока“.

Ако је могуће, договорите се да спроводите изучавања по неком другом преводу, једино не по Синодалном према коме „Јеховин сведок“ осећа предубеђење. Аргументујте Ваш захтев тиме што „Превод новог света“ изазива сумње код Вас. За ово можете користити било који савремени превод на руски језик,[4] на пример превод епископа Касијана. Кузњецове, Кулакова, „Живи превод“, итд. Сложите се да је Синодални превод заиста на неким местима далеко од критичног научног текста Новог Завета. На тај начин ћете показати своју непристрасност.[5]

Ако он пожели да Вас убеди у тачност њиховог сопственог превода предложите му ради поређења да се обрати упоредном преводу са грчког оригинала Новог Завета (ако га поседујете).[6]

Ради примера покажите му неколико значајних примера. Мт. 25:46 (у „Преводу новог света“ уместо „мука вечна“ користи се израз „заувек истребљени“); Мт. 27:53 (у „Преводу новог света“ стих гласи као да се тобож никакво васкрсење није догодило); Рим.10:13 (у „Преводу новог света“ се говори о призивању имена Јехове, док се у контексту јасно говори о Христу); Фил.2:6 (смисао речи апостола Павла је беспринципијелно потпуно изокренут); Кол.1:16-17 (у „Преводу новог света“ је реч „остало“ додата у изразу „саздано све“); Јевр. 12:23 (у „Преводу новог света“ уместо „духова праведника“ стоји израз „духовном животу праведника“).

Ако немате могућности за дугорочни контакт са „Јеховиним сведоком“ време дијалога је неопходно да се користи што ефикасније. Није потребно прелазити на разматрање Тројице, бесмртности душе, пакла, иконопоштовања, поштовања Богородице и других спорних питања. Пре свега је потребно да са саговорником размотрите два принципијелна питања која се налазе у основи свих конфесионалних размимоилажења:

1) питање схватања и тумачења Библије;

2) питање апостолског прејемства.

Знајте да је то крајње слабо место у доктриналном систему „Јеховиних сведока“ и њени следбеници се посебно не замишљају над овим питањима. Без разматрања ових, крајње важних питања, полемика са следбеницима ће највероватније бити потпуно без резултата и завршити међусобним гађањем библијским цитатима.

Пре него што почнете да разматрате неку тему, предложите „Јеховином сведоку“ да размисли зашто постоји толико много хришћанских конфесија. Можете поставити следеће питање: „Шта мислите, зашто хришћани који искрено верују у Бога и воле Библију тумаче ову књигу тако различито? Зашто савесно схватање једног и истог стиха може бити различито?“ Одговори могу бити различити, на пример: томе је узрок сатана, Бог не благосиља Светим Духом, узрок је у људским предањима и друго.

Један од главних задатака православног хришћанина је да покаже следбенику „Јеховиних сведока“ да Библија није очигледна сама по себи, да је за њено правилно разумевање потребно тачно тумачење од стране човека.[7] На пример, размотрите са њим стих „И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас Мој, и биће једно стадо и један пастир“ (Јн. 10:16). „Јеховини сведоци“ верују да се под „другим овцама“ подразумевају хришћани који су призвани да живе вечно на земљи. Питајте га како се овај закључак потврђује најближим контекстом. Ваш саговорник ће највероватније рећи да је овај стих неопходно објаснити узимајући у обзир и друге стихове. У том случају, отворите Еф. 2:12-14: „Да бијасте у оно вријеме без Христа, отуђени од заједнице Израиљеве и страни у завјетима обећања, наде немајући, и без Бога на свијету. А сад у Христу Исусу, ви који сте некад били далеко, постадосте близу крвљу Христовом. Јер Он је мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство“ и питајте га зашто Јн. 10:16 не може да се разуме у контексту управо ових стихова?

Званични став Организације „Јеховини сведоци“ јесте да Библија објашњава саму себе. Другим речима, да бисте објаснили неки стих, неопходно је да узмете у обзир контекст или да се обратите другим деловима Библије који могу да осветле разумевање питања које тражите. Са друге стране, „Јеховини сведоци“ говоре о неопходности „верног и доброг слуге“ без чијег тумачења није могуће правилно разумети Библију као појединац. Реално ове две тврдње међусобно искључују једна другу: ако је Писмо само по себи довољно, чему онда тумачење Писма?

Ако „Јеховин сведок“ буде инсистирао на очигледности Библије саме по себи, скрените му пажњу на ову недоследност. Највероватније ће се Ваш саговорник сложити са тим да Библија није самоочигледна и може да се тумачи различито у зависност од изабраног прилаза. Као потврду наведите Дела Ап. 8:30-31 и 2 Петр. 3:16.

Даље га замолите да објасни зашто мисли да је разумевање Библије које је он добио од „доброг и верног слуге“ најправилније? Вероватно ће следбеник рећи да се он сам лично уверио у то изучавајући Библију. Овде га треба питати како је он то разумео ако је сам већ признао да Библија није очигледна сама по себи и може да се тумачи на различите начине? Покажите да слична размишљања представљају зачарани круг.

„Јеховин сведок“ може рећи да је његово поверење „верном слуги“ засновано на делима по којима је Организација позната, пре свега, глобалном проповеди. Овде се треба сложити да су они заиста познати по томе. Међутим, неопходно је обратити пажњу да размере и спољашња форма проповеди још увек нису гаранција истините вести овакве „благовести“. Као доказ овој тврдњи наведите Мт. 23:15, Гал. 1:8, 1 Сол. 2:3.[8]

Питајте саговорника, да ли му је чудна тврдња да је правилно тумачење Библије било недоступно скоро 2000 година искреним људима све до појаве Чарлс Тазе Расела и „Јеховиних сведока“? Следбеник ће највероватније одговорити на следећи начин: у Библији је предсказано велико одступништво људи након смрти апостола као и то да ће истинско знање бити доступно само у „последњим данима“ овог света[9].

Ради потврде прве тврдње, „Јеховини сведоци“ обично користе Дела Ап. 20.28; 2 Петр. 2:1,3; 2 Тим 4:3-4,1 Тим.4:1. Разматрајући ове стихове скрените му пажњу да иако се у овим стиховима директно говори о будућем одступништву, нигде се не говори о његовим размерама. Штавише, укажите да сагласно са 1 Тим. 4:1 од вере отпадају само „неки“, а не сви.

Ради потврде друге тврдње, следбеник ће се највероватније позвати на Ис. 2:2 и Дан. 12:4. Разматрајући Исаијино пророштво скрените пажњу на чињеницу да су „последњи дани“, сагласно са апостолским учењем почели још у првом веку. Прочитајте 1 Петр. 1:20, Дела Ап. 2:17; Јевр. 9:26, 1 Кор. 10:11. Разматрајући Дан. 12:4 скрените пажњу саговорнику на то да се, судећи по контексту (стихови 9 и 10), овде говори о истинском знању онога што је скривено у књизи пророка Данила, а не о основним библијским истинама.

Такође се може позвати на Христову причу о кукољу и пшеници (Мт. 13:24-30). Они је разумеју као да ће тобож, сагласно Исусовим речима, због појаве кукоља (хришћана одступника) на пољу, „пшеница“ (истински хришћани) постати практично неприметна. Њена бројчаност ће се веома смањити и због кукоља она ће се скоро и изгубити. Овом периоду времена, по њиховом схватању, одговара епоха од почетка другог века све до времена појаве Истраживача Библије. Обратите пажњу „Јеховином сведоку“ на чињеницу да у самој причи није речено да кукоља на пољу има више од пшенице. Не говори се такође ни да је кукољ тобож загушио пшеницу. И никако из приче никако не следи да је пшеница практично нестала и да је има крајње мало на пољу.

Важно је приметити да су слуге већ следећег дана приметили појаву кукоља (Мт. 13:27) – ово говори о чињеници  да је разлика између пшенице и кукоља била очигледна од почетка,  противном случају би слуге просто кукољ доживеле као пшеницу. Господар је могао да забрани слугама да очисте поље од корова као прво, зато што људима није даровано право да врше коначни суд, а не зато што се пшеница није разликовала од кукоља и, као друго, зато што је Христу драг чак и један класић пшенице који би могао грешком да буде истргнут заједно са кукољем.

Када размотрите ове изреке и стихове пређите на текстове који јасно указују на то да ће хришћанска Црква и апостолско учење пребивати увек: Мт. 16:1; Мт. 28:20; Јн. 14:16; 1 Тим. 3:15; Еф. 3:21; 2 Јн 2, Јд 3. Замолите „Јеховиног сведока“ да самостално прочита ове стихове. Након читања поставите питање: да ли верујете обећањима која су записана у Речи Божијој? Они скоро да никада не разматрају наведене стихове са такве тачке гледишта.

Он ће највероватније на то одговорити да је током целокупне историје и до појаве Истраживача Библије у другој половини 19. века, било верних хришћана који су одбацивали учења као што је учење о Тројици, бесмртности душе, паклу, иконама итд. Замолите га да наведе макар неке од њих. Питајте га да ли је заиста уверен да ове нецрквене групе претходника „Јеховиних сведока“ нису исповедали учења због којих није било могуће бити хришћанин са тачке гледишта Организације?

У циљу садржајнијег разговора предложите му да се упозна са историјским чињеницама које су представљене у раду „Историја истинског хришћанства. Поглед у прошлост и садашњост“.[10] Ту је представљена и упоредна таблица основних учења различитих група-претходника и учења Организације „Јеховиних сведока“. Она врло описно говори о томе да ни једна од група кандидата у стварности не одговара стандардима истинског хришћанства које декларишу „Јеховини сведоци“.

Након овог историјског путовања упитајте га: да ли сматра за логично да је поред очувања саме Библије било важно да се сачува и њено правилно разумевање? Даље питајте: на који начин се може сачувати правилно разумевање Библије ако не уз помоћ непрекинуте предаје истинске вере од једног покољења хришћана на друго?[11]

Питајте га да ли зна када су се прекинули дарови Светог Духа међу првим хришћанима? „Организација Стражарске Куле“ учи да је до прекида дошло након смрти апостола и оних који су добили дарове од њих. Јасно је да нису умрли сви крајем првог века. Реците „Јеховином сведоку“ да, сагласно са историјским подацима, као минимум су још у првој половини другог века у хришћанским заједницама постојали дарови међу којима су била пророштва, виђења, говор на страним језицима, исцељења, предвиђање будућности, изгнање демона, познање тајни и др.

Након тога реците да се учења раних хришћана са почетка и прве половине другог века са тачке гледишта „Јеховиних сведок“ сматрају небиблијским.[12] Поставите питање: како је у том случају Бог могао одступницима да даје чудотворне дарове Свог Духа? Ако је истинско хришћанство престало да постоји након смрти апостола, како објаснити чињеницу постојања дарова код њихових ученика и ученика њихових ученика?

Ако Ваш опонент каже да ове појаве нису биле од Бога, питајте га на који начин је, сагласно са учењима Организације: „библијски канон био утврђен под руководством Божијег светог духа ускоро након завршетка Хришћанских грчких Писама“,[13] то јест, поново у тој истој првој половини другог века? Да ли је могло руководство Светог Духа да се шири на хришћане одступнике који су удаљили име Божије из Новог Завета?

Ваш главни задатак је да помогнете саговорнику да схвати да вера древних хришћана, поткрепљена даровима Духа и чињеницом утврђивања канона Библије који признају „Јеховини сведоци“ доказују да учења „Јеховиних сведока“ не могу бити аутентично библијска.

Повремено је неопходно да помогнете саговорнику да не „склизне“ на тврдње које сте већ размотрили. То ће се највероватније догађати више пута јер ће наметљиви ставови „сведока“ дати на знање о свом постојању подсвесно ометајући прихватање здраве аргументације.

Помозите „Јеховином сведоку“ да схвати да променљивост учења Организације и многа лажна пророштва показују њен људски карактер. До 1975. године бавили су се библијском хронологијом у покушајима да одреде крај света. Притом, предсказања су се правила од самог настанка „Јеховиних сведока“. Датуми апокалиптичног краја света уз помоћ рачунања одређивани су за 1878., 1914., 1915., 1918., 1925., почетак 40-их, 1975. годину.

Када им се укаже на ове чињенице, следбеници „Јеховиних сведока“ одговарају да су грешили чак и апостоли и да су најважнији – искрени мотиви. Скрените пажњу Вашем саговорнику да поређење са апостолима уопште није уместно: као прво, јер они нису проповедали људима своје заблуде као Богом откривену истину; као друго, очекујући скори крај света, они нису рачунали датум краја света. Ове две нијансе чине немогућим поређење заблуда Организација која себе објављује као јединствени Божији канал, са погрешним тумачењем апостола.

„Јеховини сведоци“ верују да измена њихових учења сведочи о продубљивању разумевања – „светлост истине сија снажније“. Обратите пажњу на то да историја „Јеховиних сведока“ познаје случајеве када је схватање једног и истог учења у потпуности противречило претходном. Подсетите саговорника да су се, на пример, учења о „великом мноштву“, „највишим властима“, „роду овоме“ кардинално мењала.[14]

Полемика са спорним учењима

Тројица

Разговор са „Јеховиним сведоком“ ће пре или касније довести до разматрања питања Свете Тројице. Важно је запамтити да је библијско образлагање Тријединства отежано тиме што су скоро сви библијски текстови који су имали директне везе са Христовим Божанством били пажљиво кориговани у „Преводу новог света“. Зато ће све до тренутка док следбеник „Јеховиних сведока“ буде веровао у тачност њиховог превода бити тешко доказати Христово Божанство. Међутим, без обзира на ову тешкоћу у „Преводу новог света“ су, као минимум, сачувана три стиха који преносе мисао грчког оригинала: у питању су Кол. 2:9, 1 Јн. 5:20 и Јн. 10:30.

Разматрајући Кол.2:9 скрените пажњу саговорнику на чињеницу да, сагласно апостолу Павлу, у Христу обитава не део, већ пуноћа Божанства. „Јеховин сведок“ може да се сложи са тим да Син има божанску природу која се показује у особинама. Међутим, овај стих говори о пуноћи Божанства. Поставите питање: да ли је могуће поседовати пуноћу људске природе и не бити притом човеку у правом смислу ове речи? „Јеховин  сведок“ на ово може одговорити да иако сви људи имају једнаку људску природу, то не значи да су сви једнаки по положају или да су сви истог узраста. Другим речима, спремни су да признају божанску природу Сина али не могу да признају да је вечан и свемогућ. У таквом случају треба рећи да је Бог онакав какав је управо због своје Божанске природе. Вечност и свемоћ Божија условљени су управо Његовом природом. У случају са људима, њихов положај и узраст, као спољашњи фактори нису део саме људске природе. Теоретски сваки човек може да постане председник. Као што ће сви људи, пре или касније, достићи одређени узраст. Зато слагање са тврдњом да је Син по природи Бог (или Божанствен) а да притом није једнак Богу представља апсурд.

„Јеховини сведоци“ на тај начин признају једнакост Сина Оцу по природи, сматрајући га „богом“ (као у Јн. 1:1 у „Преводу новог света“), моћном духовном личношћу. Јединородни Син се сматра за једног од анђела (макар и главног), који се такође у Писму називају „боговима“. Међутим, сагласно са Пс. 89:6, непоновљивост божанске природе Господа чини немогућим не једнакост, већ чак и поређење анђела са Богом. Зато ни о каквој једнакости природе између Бога и створених анђела не може ни да се говори.

„Јеховини сведоци“ говоре за стих „Он је истинити Бог и живот вјечни“ (1 Јн. 5:20) да се односи на Бога Оца, а не на Христа. Међутим, обратите пажњу на то да у том случају, мисао апостола Јована звучи као таутологија. Стварно, у чему се састоји мисао апостола? У томе да смо познали истинитог Бога и да смо у истинитом Богу и да је Он истинити Бог? Шта ново је онда открио апостол Јован? Смисао у оваквој тврдњи просто не постоји. Такође обратите пажњу следбеника на чињеницу да сагласно са 1 Јн. 1:1-2, „вечним Животом“ апостол Јован у својој посланици назива Исуса Христа, а не Бога Оца.

Скрените пажњу „Јеховиног сведока“ на Јн. 10:30. у издањима „Друштва Стражарске Куле“ – обично овај стих тумаче без узимања самог контекста. Укажите на његову повезаност са претходним стиховима (ст. 27-29) у којима Исуса Своју силу поистовећује са силом Оца, објашњавајући то истином да су Он и Отац – једно, то јест, једне природе и зато и једнаке власти. Додатно обратите пажњу на, за Јудејце адекватну, реакцију на Христове речи.

Следи такође да се укаже и на стих Мт.28:19. Поставите питање: „Шта означава крштење“? „Јеховини сведоци“ уче да је крштење символ беспоговорног посвећења Богу. Затим питајте: ако крштење представља посвећење Богу, то јест, савршава се „у име Оца“, зашто је Исус овде поменуо Сина и Светога Духа ако ни Један ни Други нису Бог. Како може хришћанин да се посвети не само Богу (Оцу), већ и Архангелу Михаилу и дејствујућој сили Божијој? На ово ћете добити одговор да се смисао крштења „у име Сина и Светога Духа“ разликује по смислу од крштења „у име Оца“. На ову неосновану тврдњу поставите питање: одакле то следи из текста, ако у њему није речено да се крштење савршава одвојено у име Оца, у име Сина и у име Светога Духа? Покажите да је, судећи по јеванђелском стиху, смисао крштења јединствен и један, јер набрајању Лица претходи само један израз „у име“. Ако би пред сваким поменутим Лицем стајао израз „у име“ то би онда, наравно, указивало на то да се крштење чини у три правца и да је различитог смисла. Једини разумни закључак је да се призна да су Отац, Син и Свети Дух – један и исти Бог.

Ако Ваш саговорник буде био спреман да прихвати информацију, размотрите Гал. 1:1. „Јеховини сведоци“ никада не разматрају овај стих у тринитарном контексту. Обратите пажњу саговорника да извор и проводник његовог апостолства нису људи и није човек, већ Исус Христос и Отац. Приметно је овде да Павле очигледно одваја Христа од људи и да Га повезује са Оцем. Ако Исус Христос, по мисли апостола, није човек, ко је онда Он? Замолите саговорника да одговори на ово питање. „Јеховини сведоци“ верују да је Исус Христос управо био човек иако и савршен. Питање постаје још занимљивије ако покажете да је апостол Павле у другој посланици написао: „Јер један је Бог, један и посредник између Бога и људи, човјек Христос Исус“ (1 Тим. 2:5). Испоставља се да је, са једне стране Исус ипак био човек, а са друге стране не. Објасните саговорнику да вера у Богочовечанство Христа решава ову дилему.

Веома ефективно може бити и питање: какву су кривицу фарисеји налазили у Исусу? Треба обратити пажњу на то да је њихова главна оптужба била следећа: „Ми имамо закон и по закону нашему мора да умре, јер начини себе Сином Божијим“ (Јн. 19.7). Питајте: какву норму закона је нарушио Христос са тачке гледишта књижевника и фарисеја? Зар је Закон осуђивао претензије на месијанство? Следи да је Исус Христос био Син Божији у посебном и искључивом смислу који Га је чинио једнаким Богу. Управо за претензије на такву једнакост су фарисеји и осуђивали Исуса, сагласно са 3 Мојс. 24:16 (види Јн. 5:18, 10:33).

На крају обратите му пажњу на речи „Бог је љубав“ из 1 Јн. 4:8. „Јеховин сведок“ се слаже да љубав представља саму природу Божију. Питајте саговорника: да ли се слаже са тим да љубав мора обавезно поседовати објекат? Он ће се наравно сложити са тим. Даље питајте: према коме је Отац показао љубав пре стварања света и анђела? „Јеховин сведок“ ће одговорити да је у питању Син. Онда питајте, према коме је показао љубав пре стварања првородног Сина? Логика се састоји у томе да пошто је Бог вечан, вечно је и његово показивање љубави, па следи да је са Оцем био вечан Онај према Коме се љубав показивала.

Овакав прилаз је веома ефикасан због тога што помаже „Јеховином сведоку“ да угледа добро познату истине из Библије са потпуно друге тачке гледишта.

Њима је јако тешко да прихвате Тријединство Божије јер је њихова вера рационалистичка. На пример, они говоре да је немогуће заволети онога кога не разумеш. На први поглед овај аргумент звучи убедљиво. Међутим, пробајте да поразмислите над чињеницом да чак и са њиховим унитаристичким ставовима много тога у Богу остаје нејасно. На пример, Његова свеприсутност, вечно биће без почетка и краја, његове предзнање будућности итд.

Покушајте да једноставним речима објасните да тројичност Божанства није категорија количине, већ квалитета. Обавезно реците да православни не сматрају да је Син тобож и Отац. На жалост, у издањима „Друштва Стражарске Куле“ се често наводе аргументи који су усмерени управо против таквог, неправославног, схватања Тројице.

Иконопоштовање

„Јеховини сведоци“ имају изражени негативни однос према иконама. У њиховим издањима иконе се директно називају идолима, а иконопоштовање – идолопоклонством. Огромна већина „Јеховиних сведока“ верује да се православни хришћани поклањају самим иконама. Крајње важно је рећи им да то уопште није тако и да истинско православно иконопоштовање дели поклоњење и поштовање. Објасните да се поклоњење никада не одаје слици (икони) већ увек Ономе Ко је на њој представљен.

Пре свега, неопходно је питати „Јеховиног сведока“ да објасни шта он подразумева под идолопоклонством. За њих идолопоклонство представља коришћење икона као таквих у поклоњењу Богу. Важно је објаснити да се у Библији под идолопоклонством подразумева религиозно поклоњење које се одаје обожаваном култном предмету (богу-идолу). Грех идолопоклонства се састоји у замени Творца створењем. Објасните, као прво, да се православни хришћани не поклањају никаквим „другим боговима“ осим Једином, и као друго, да се иконе у Православљу не сматрају боговима или једнаким Богу.

Овде је умесно навести добро познати пример са фотографијом блиске особе које нема поред вас. Питајте саговорника: да ли само мислено обраћење човеку који је на слици представља разговор са самом фотографијом? Питајте: да ли се може тврдити да особа која љуби слику блиске особе на фотографији врши прељубу са фотографијом?

„Јеховини сведоци“ ће тешко разумети православну дефиницију сагласно са којом ум усходи „од образа Првообразу“. Боље је користити очигледни пример. Дакле, питајте: када људи у покушају да изразе своју мржњу према некој личности и газе његов портрет – да ли они самим тим само цепају папир или се догађа и нешто друго? Обрнути пример: када људи стављају нечији портрет са циљем да укажу поштовање некој личност – да ли се то ради у покушају да се поштује папир из штампарије или сама личност која је насликана на папиру?

„Јеховин сведок“ ће се под обавезно позвати на старозаветну заповест која забрањује да се прави слика Божија. Обавезно га питајте из ког разлога је Господ управо и забранио да се праве слике? Замолите саговорника да пажљиво прочита 5 Мојс. 4:12,15-17. Питајте га да ли увиђа да је забрана била повезана са тим да Израиљци нису видели Бога и да је зато Његова слика неописива? Сваки покушај да се наслика Бог довели би до лажних и опасних фантазија. Објасните да пошто православни хришћани верују да се Бог оваплотио и био видљив као човек Исус Христос, иконопоштовање постаје могуће јер се укида забрана представљања Бога.

У виду библијских аргумената наведите стихове у којима се говори о томе да су по заповести Божијој у скинији и у храму направљени херувими над ковчегом завета, на завесама и зиду (2 Мојс. 25:18, 19, 26:1, 36:8, 1 Цар. 6:23, 29, 32, 35). Пред њима се вршило богослужење и у томе није било никаквог идолопоклонства. Такође укажите и на то да су древни служитељи спољашњим начином поклоњења изражавали поштовање светиње која је заиста указивала на Божије присуство. (Ис. Нав. 7:6; Пс. 5:7 „Превод новог света“). Понекада се о ковчегу завета говори као о образу Самог Јехове! (види 4 Мојс. 10:33-36; 2 Сам. 6:13-14)

Објасните „Јеховином сведоку“ да икона помаже православнима у молитви. Иконе изазивају у уму мисли о Богу и жељу за непрестаном молитвом. Што их чешће видимо, то се чешће можемо сетити горњег у сујети овог света. Помените да се молитва без икона у Православља сматра апсолутно нормалном и аутентичном.

Име Божије

Најомиљенија тема са којом „Јеховини сведоци“ воле да отпочну разговор са православним хришћанима је питање имена Божијег, Јехова. Они сматрају да знање и потреба личног имена Божијег представља нешто што одликује истинске хришћане.

Међу „Јеховиним сведоцима“ се практикује питање припремљено за православне у вези са молитвом „Оче наш“. Обично питају за значење речи „да се свети Име твоје“. „О каквом имену се овде говори?“, питају они.

Овакво питање брзо доводи у ћорсокак православне захваљујући чему се пред „Јеховиним сведоком“ отвара могућност да започне своју проповед и покаже у Синодалном преводу име Бога Јехове. Даље обавезно помену да Вам у православном храму никада неће говорити о томе и да ова важна истина остаје непозната за хиљаде људи. Све ово делује веома ефективно.

На велику жалост, већина православних не уме да одговори на ово питање. Међутим, сваки макар мало богословски писмен православни парохијан би био у стању да одговори да се у цркви на службама непрестано произноси старозаветно славословље „Алилуја“ (са јеврејског „Хвалите Јаг“). Већ само макар зато није могуће говорити о томе да православни не славе име Бога.

Дакле, вратимо се молитви „Оче наш“. Ако треба да се сусретнете са овим питањем, питајте следбеника: реците ми, шта се у Јеванђељима подразумева под именом Бога Оца? Саговорник ће највероватније рећи да се подразумева име Јехова. У том случају, замолите га да прочита стих Јн. 17:11: „Ја више нисам у свету, али они јесу у свету, а ја долазим к теби. Свети Оче, чувај их због свог имена које си ми дао, да буду једно, као што смо и ми“ (Превод новог света“). Када прочитате овај стих, питајте: какво име је Отац дао Христу? У издањима „Друштва Стражарске Куле“ се овај стих никада не разматра у овом контексту и зато ће Ваше питање поставити следбеника у ћорсокак. У том случају, помозите следбенику „Јеховиних сведока“ да види да се у овом стиху под „именом“ очигледно подразумева нешто више од простог имена Јехова. У противном случају, „Јеховин сведок“ ће бити принуђен да призна да је Отац дао Исусу име Јехова.

Такође питајте, зашто се Исус увек у Јеванђељима обраћа Богу не по имену Јехова, већ са речима „Отац“? Зашто ту исту молитву „Оче наш“ Он није почео са употребом имена Јехова?

„Јеховини сведоци“ воле да се позивају на речи из те исте главе Јеванђеља по Јовану: „Објавих име твоје људима које си ми дао од свијета“. (Јн. 17:6, 26) Они објашњавају ове стихове као да је Исус открио име Бога, не само употребљавајући га наглас, већ и дозвољавајући да виде Личност Онога Који то име носи, разумеју какве су Његове замисли, дела и особине. Заправо, други део тврдње је управо и најважнији, јер осим претпоставки „Јеховини сведоци“ немају никакве чињенице које доказују да је Исус изговарао Име наглас. Потврдите то и 26-им стихом исте главе у коме Христос говори да је Он објавио и да ће још објавити име Оца. Ове речи имају смисла само у случају да се под њима подразумева откривање Личности Божије. На језику Библије познати име Божије исто је што и познати Бога, објавити име Божије исто што и објавити Самог Бога. Име Бога представља синоним Самог Бога. Зато речи молитве „Оче наш“: „да се свети Име Твоје“ подразумевају жељу да се име Бога освети (прослави) у нама, то јест, да ми постанемо свети као што је Бог. Име Бога (то јест, Сам Бог) свето је само по себи. Међутим, због наших лоших дела Бог може да се хули (Рим. 2.24), а због добрих дела – прославља.

Питајте „Јеховиног сведока“: ако су Исус и апостоли употребљавали име Јехова, зашто се ни у једном рукопису Новог Завета то име не сусреће? Саговорник ће највероватније одговорити да је Име тамо на почетку и било али да је касније било удаљено. Доказати ову претпоставку није могуће и зато замолите опонента да образложи своју тврдњу.

Поставите питање: ако је име Бога било удаљено из Новог Завета где је гаранција да из њега нису удаљили још нешто? Добићете одговор да се Бог побринуо да Његова Реч буде сачувана. Тада поставите питање: како се уопште може говорити о очувању Новог Завета ако је из њега плански било уклоњено свако помињање Имена Божијег?!

Обавезно поставите питање: ако је изговарање Имена било толико важно, зашто ни Исус, ни апостоли нису директно о томе говорили. Зашто ни једном нису прекорили Јудејце због тога што су престали да изговарају наглас то Име? Из јудејских извора је познато да су древни Јевреји престали да изговарају Име наглас још три века пре Христовог Рођења. Изузетак је био првосвештеник који је једном годишње изговарао ово Име у Светињи Светих на празник Дана Искупљења (Јом Кипур). Ово потврђују и индиректна сведочанства. На пример, савременик Исуса Христа и апостола Павла, правоверни Јудејац, Јосиф Флавије, говорећи о Имену Божијем написао је: „Али да говорим о њему, ја не смем“ (Јудејске древности 2.12:5). У дефтероканонској књизи Премудрости Соломонових Име се назива „неизрецивим“ (14:21).

Потрудите се да опоненту објасните да када би јудејска традиција забране изговарања Имена наглас била толико страшна за истинско поклоњење Богу, Христос би обавезно говорио о томе. Прилично је чудно да је Христос полемисао са фарисејима на тему корвана (Мр. 7:11) а да ништа не говори о забрани изговарања имена ИХВХ!

Може се такође пажња скренути и на Отк. 19.1,3,4,6 где је кратка форма Имена представљена у виду славословља „Алилуја“ – грчке транслитерације јеврејског израза „хвалите Јаг“. Овај хебреизам, слично речи „амин“ није преведен од аутора, већ једноставно транслитерисан у текст као што је и био написан у Псалмима Септуагинте. Логично је претпоставити да у случају да су први хришћани желели да издвоје Име Бога, онда би се у тексту Откровења највероватније уместо транслитерисаног славословља „алилуја“ користио превод овог хебреизма у виду израза „хвалите Јаг“, као у „Преводу новог света“.

У издањима „Друштва Стражарске Куле“ се помиње текст Јеванђеља по Матеју на јеврејском језику из књиге полемичког трактата XIV века који је написан против хришћанства од стране јеврејског лекара који се звао Сим-Тоб бен Исаак Ибн Шапрут. Научници сматрају да тај јеврејски текст Јеванђеља потиче из времена приближно прва четири века хришћанства. Текст је важан јер се у њему 19 пута сусреће традиционални јеврејски израз „Име“ („ха-Шем, Име са одређеним чланом, у смислу, „То само Име“ – заменица која указује на свештени тетраграм ИХВХ (יהוה).

На основу тога се формира закључак у корист коришћења Божијег Имена Јехова у Новом Завету, јер је разумно закључити да, наводећи стих из Старог Завета где се сусреће тетраграм, Матеј преноси Божије Име у своје Јеванђеље. Међутим, веома је важно показати „Јеховином сведоку“ да сведочанство древног Јеванђеља по Матеју сведочи управо против организације „Јеховини сведоци“. Ствар је у томе да је, судећи по том Јеванђељу (ако оно заиста потиче од оригинала), Матеј у сагласности са древном јеврејском традицијом, као правоверни Јудејац, заменио тетрагам ИХВХ на „ха-Шем“. И ако већ „Јеховини сведоци“ желе да буду доследни, онда би у тексту Новог Завета, уместо развијене вештачке реконструкције изговора тетрагама ИХВХ – ЈЕХОВА у XVI веку, требало да користе или сам тетраграм (יהוה), или израз „Име“.

Чак и чињеница да се тетраграм написан на ивриту сусретао у неким рукописима грчке Септуагинте још не говори о томе да су Јудејци који су говорили грчки језик могли и знали како да изговоре наглас приликом читања овај свештени архаизам.

Саговорнику треба рећи да у Православној Цркви име Бога Јехове није заборављено, да је познато у форми „Онај Који јесте“ (на црквенословенском језику „Сый“) у сагласности са Септуагинтом у којој се 2 Мојс. 3:14 преводи као „Ја сам Онај што јесте“, „Онај Који јесте“. На пример, у Литургији Светог Василија Великог постоје следеће речи: „Ти Који Јеси, Владико, Господе Боже Оче, Сведржитељу, Обожавани!“ На иконама Спаситеља на нимбу се виде три грчке речи које означавају то исто – „Онај Који јесте“. То је знак Христовог Божанства и Његовог посланства од Оца.

На крају, замолите „Јеховиног сведока“ да прочита Дела Ап. 4.12 и одговори на питање: о ком Имену се овде говори? Након одговора, поставите још једно питање: да ли се хришћани који призивају име Исуса, а не Јехове, могу осуђивати, полазећи из овог стиха?

Бесмртност душе

 Разговор са „Јеховиним сведоком“ неће проћи без разговора на тему бесмртности душе. Они сматрају да је то учење у потпуности незнабожачко, да је прешло у јудаизам а затим и у хришћанство из античког философско-религиозног система јелинизма. Подршку свом учењу они налазе у Старом Завету.

У Старом Завету заиста нема јасно израженог учења о бесмртности душе и посмртном уделу човека. Сагласно Старом Завету душа је или сам човек или просто живот. Управо такав став се види у 1Мојс. 2:7 и Јез. 18:4, стиховима које „Јеховини сведоци“ најчешће користе у виду аргумента.

У полемици око конкретног питања бесмислено је гађати се цитатима, претходно не објаснивши један јако важан моменат који се огледа у чињеници да су неке истине, раније непознате у Старом Завету касније биле откривене у Новом Завету. Они то обично не разумеју када се поведе реч о души и Тројици. На овом месту је уместно питање: да ли сматрате разумним да Бог открива истине у мери припремљености народа да те истине и прихвати? Даље се може рећи да у древна старозаветна времена Патријараха и Пророка очигледно није било безбедно открити истину о души због превеликог интересовања древних људи за свет који је лежао иза граница смрти. Бог је на тај начин чувао народ од спиритизма који је био раширен међу незнабошцима[15].

У Старом Завету постоје назнаке о посмртном стању (1 Сам. 28:11-20; Ис. 14:5-20; Јез. 32:21-27). Међутим, у раздобљу Другог храма, као минимум већ у трећем веку пре Христовог Рођења вера у бесмртност душе међу Јудејцима добија своје библијско осмишљавање што се јасно види у јудејској литератури међузаветног периода, која је постала део Септуагинте[16] (Види:  Сир.  12:26,  48:14,  Прем.  Сол. 3:1‐6,  9:15,  15:11,  16:14,  3  Јездр.  7:32,  Тов.  14:11). Значајно је да, сагласно Септуагинти у 1 Дн. 10:13,14 јасно пише да Саулу Самуил „предсказа смрт његову“ (види Сирах. 46:23).

Сагласно сведочанству Јосифа Флавија у првом веку након Христовог Рођења вера у бесмртност душе и посмртни удео била је широко распрострањена међу Јудејцима уз изузетак садукеја.[17] Јудејци су веровали да ће се у веку који долази душе умрлих сјединити са васкрслим телима да би стале на суд Божији. Питајте „Јеховиног сведока“: зашто ни Христос ни апостоли нису осудили ово важно учење? Питајте још: зар не говори прича о богаташу и Лазару о томе да је и Сам Христос имао такве ставове? Ако добијете одричан одговор, поставите питање: да ли је Христос испричао макар једну причу чији садржај би био у потпуности измишљен и не би одговарао реалном животу? Ако је прича о богаташу и Лазару у потпуности заснована на измишљању и потпуној алегорији, у чему је уопште њен смисао онда?

Тек након разматрања ових момената треба прећи на разматрање стихова из Новог Завета који бацају светлост на ово питање. Питајте „Јеховиног сведока“ да прокоментарише Мт. 10:28. Поставите питање: зар овај текст не говори о томе да су људи у стању да убију само тело, али да не могу да погубе душе? Замолите саговорника да отвори Јевр. 12:23 и питајте: о каквим „духовима праведника“ се овде говори? Шта они раде у Небеском Јерусалиму у присуству Божијем?

Замолите га да прокоментарише 2 Кор. 12:2-3 и замолите да вам одговори на питање: на који начин је апостол Павле могао да допусти узношење у духовни свет „ван тела“ ако личност без тела не постоји? Такође замолите да отвори Фил. 1:21-24 и питајте: зашто је апостол Павле због жеље да се сједини са Христом стајао пред избором живота или смрти, ако га је након смрти чекало само несвесно непостојање до времена васкрсења мртвих?

Замолите га да прочита 1 Пет. 4:6 поставите следеће питање: о којим „мртвима“ се овде говори? „Јеховини сведоци“ сматрају да се овде подразумевају духовно мртви људи. У том случају скрените му пажњу на контекст 5 стиха где се јасно говори о буквално мртвим људима. Такође обратите пажњу на 1 Петр. 3:19-20 где се говори о проповеди духовима који су били непокорни и кушали дуготрпљење Божије у данима пре Потопа. Они сматрају да се овде говори о демонима. Међутим, неопходно је рећи да нису демони, већ људи искушавали трпљење Божије за време изградње ковчега. Као друго, какав смисао је објављивати демонима Благу вест?

Скрените пажњу и на књигу Откровења. Замолите „Јеховиног сведока“ да отвори Отк. 6:9-11 и питајте: о којим душама убијених хришћана који се налазе пред небеским жртвеником може да се говори ако душа умире? Зашто се ове душе обраћају Богу, бивајући свесне свог положаја? Саговорник ће одговорити да је у питању само виђење и да се под душама подразумева крв убијених. Онда поставите питање: а зар виђења из Апокалипсе не одражавају истинску духовну реалност? На који начин ове душе могу да означавају крв ако у 10-ом стиху оне моле за освету за своју крв?

Донирање (трансфузија) крви

Неће бити преувеличавање ако се каже да је најболније питање проблем донирања крви. „Јеховини сведоци“ верују да се библијска забрана на узимање крви у храни такође односи и на трансфузију крви. По њиховом мишљењу нема разлике између узимања и преливања.

Не покушавајте да извршите притисак на „Јеховиног сведока“ позивајући се на родитељско осећање („зар ћете вашем детету ускратити трансфузију ако буде умирало?“). Такође, немојте спорити са „Јеховиним сведоцима“ по питању предности или недостатака трансфузије јер то неће донети очекивани резултат. Потрудите се да их уз помоћ питања подстакнете да се замисле над апсурдношћу ове забране.

„Јеховини сведоци“ објашњавају своје одбијање апостолском заповешћу „чувати се од крви“ (Дела Ап. 15:20). Они наглашавају да је овде заповест дата у принципу без додатних објашњења и следи да има универзални карактер. Објасните саговорнику да се апостол Јаков није упуштао у подробности зато што је једноставно кратко процитирао низ заповести које су описане у 3 Мојс. 17:18 где се о уздржању од крви управо говори у контексту крви убијених животиња.

Поставите им ово питање: шта мислите, да ли је исто појести људски орган и пресадити га? Очигледно је да ћете добити одговор да, наравно, канибализам није исто што и трансплантација. Затим питајте: зашто је у случају са трансфузијом другачија ситуација? Јер се приликом трансфузије крв не једе, јер крв која (тачније речено, њене компоненте) на тај начин прелази у крвни ток остаје исто што је и била пре трансфузије. Ако се поједе крв, организам ће је усвојити као храну. У томе се и остварује профанације ове свештене течности. Приликом њене трансфузије крв се ни на који начин не унижава људским поступцима.

Такође можете поставити и следеће питање: какво је Ваше мишљење, шта је Јехови важније: символ живота или сам живот? Треба рећи да су се библијске заповести које заповедају да се крв пролива на земљи односиле само на убијене животиње. Изливајући крв на земљу Израиљци су показивали поштовање Животодавцу уз чију су дозволу одузели живот животињи. Узимање крви од донатора га не доводи до смрти и зато нема моралне неопходности да се она излива на земљу.

Могући одговори на нека од питања

Обично разговори са „Јеховиним сведоцима“ након разматрања богословских питања, лако прелазе на поље критике православних хришћана. Треба признати да у многоме ова критика одговара стварности. Посебно када се спомене да већина православних хришћана љуби Свето Писмо али га не чита. Посте али воде нехришћански начин живота, итд.

На овом месту је јако важно објаснити саговорнику разлику између православних и Православља као таквог. Греси људи никако нису и греси саме Цркве. „Јеховином сведоку“ је неопходно објаснити да је међу људима распрострањена слика „псеудо-Православља“ које заправо нема ништа заједничко са Православљем које знамо из живота и учења Светих Отаца.

Покушајте да објасните да је Црква живи организам и да је као и сваки живи систем подвргнута болестима раста и различитим периодима стања својих чланова. Подсетите да су хришћанске заједнице првог века, судећи по апостолским посланицама, биле веома далеко од идеала. Црква је пре свега болница за болесне, а не клуб за свете.

Критика „Јеховиних сведока“ на адресу Православне Цркве се заправо односи на римокатоличку. У време разговора важно је да их подсетите да се мноштво оптужби заправо односи на римокатолике (непогрешивост папе, прекомерне заслуге светих, хипертрофисано поштовање Богородице, итд.) и да се Ви такође слажете по том питању са „Јеховиним сведоцима“.

Прича о добром Самарјанину веома тачно илуструје положај савременог Православља у Русији. Обратите на њу пажњу када „Јеховини сведоци“ буду указивали да су у моралном плану следбеници организације у целини испред људи који себе називају православним хришћанима.

Самарјани су у многоме налик на „Јеховине сведоке“. Они су били типична секта унутар јудаизма у периоду Другог Храма. Самарјани су се користили коригованом верзијом Петокњижја (што подсећа на „Превод новог света“) уз помоћ које су образлагали свој алтернативни начин поклоњења Богу на планини Гаризим. Значајно је то да је, сагласно са Христовом причом, управо припадник ове секте, Самарјанин био ближњи који је пришао да помогне пострадалом човеку. Ортодоксални Јудејци у лицу свештеника и левита су прошли поред унесрећеног, не показавши никакву љубав.

Међутим, без обзира на то, Христос је у разговору са Самарјанком рекао: „Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца“ (Јн. 4:22). Нагласите да Ви ни у ком случају не желите да кажете да љубав није важна у поређењу са вероучењем. Ваш задатак је само да покажете да љубав аутоматски не чини религију сагласном са библијском истином о Богу.

Често „Јеховини сведоци“ осуђују православне за ношење напрсних крстића. Важно је објаснити да крст није амајлија и не треба да се посматра са такве тачке гледишта. Реците да ношење крста представља побожно предање, а не заповест. Крст, као символ победе над сатаном представља спољашњи израз наше вере. Овде је умесно навести следећи пример. „Јеховини сведоци“ на регионалним конгресима, три дана пре, за време и након конгреса носе на грудима беџеве делегата. Они то раде да би управо и показали на спољашњи начин своју припадност организацији. Направите аналогију између крста и беџа, јер ће то просечни „Јеховин сведок“ разумети.

„Јеховини сведоци“ сматрају да је празновање Христовог Рођења и Васкрса противречно Библији зато што у њој о овим празницима ништа није речено. Обратите пажњу саговорнику на Јн. 10:22 где се говори да је Исус дошао на празник Обновљења (Ханука). То је био празник у част поновног освећења храма Јехови. 168 године пре Христовог Рођења, на око 200 година пре Исусовог времена, Антиох IV Епифан је освојио Јерусалим и оскврнио храм и жртвеник. Након три године Јерусалим је поново освојен и храм су опет посветили Богу. Након тога су Јудејци сваке године почели да обележавају празник Обновљења. Нормално је да овај празник није био у заповестима Закона, али Исус га није сматрао неправилним.

„Јеховини сведоци“ обично велики значај придају древним незнабожачким кореновима (на пример, датуми, спољашње одлике) савремених празника. То је узрок њиховог категоричког одвијања празника. Скрените пажњу „Јеховином сведоку“ на то да је заправо важно који смисао људи данас постављају у празник или његове атрибуте, а не хиљадама година уназад. У противном би било потребно да се промене „незнабожачки“ називи месеца и дана, као и да се скину бурме, а невестама забрани да на свадбама стављају вео.

Још једна од озбиљних оптужби на адресу Православне Цркве представља прекор за учешће православних хришћана у рату. „Јеховини сведоци“ се поносе чињеницом да ни један од њих неће узети и није узимао оружје у руке. Заиста је тужна чињеница да се током историје догађало да настају сукоби у којима су обе стране биле православне. Међутим треба рећи да Православље сматра рат за зло. Ово зло може бити оправдано само у случајевима сопствене заштите и ради ослобађања немоћних. У сваком случају, човек који је учествовао у рату, по древном правилу које нико није укинуо, не приступа Причешћу три године.

Покушајте да попричате са „Јеховиним сведоком“ и поставите му питање: шта има хришћанског у томе да се равнодушно гледа како убијају невине и незаштићене људе? У чему се ту састоји љубав према ближњем? Зар Нови Завет забрањује заустављање таквог насиља? Шта ако се слично насиље догађа на нивоу целе земље? Шта се принципијелно мења?

Обратите пажњу саговорника на речи из Рим. 13:4 где се говори о томе да је световна власт – слуга Божији која носи мач ради кажњавања оних „који зло чине“. Нагласите да праведна казна војном силом („мачем“) може бити Божије дело. „Јеховин сведок“ ће се сложити са овим. Међутим, он ће вероватно рећи да хришћанин не може да се нађе  међу онима који „носе мача“. Питајте: зар овде нема двоструких стандарда праведности? Укажите на пример побожног римског капетана Корнилија кога је крстио апостол Петар. „Јеховини сведоци“ не крсте војнике али је зашто тако поступио апостол? Зашто се у Делима Апостолским нигде не говори да је Корнилије морао да остави војну службу или, у крајњој мери, обећа да ће то учинити?[18]

Покушајте саговорнику да објасните да је чак и у рату могуће остати хришћанин, на пример, не испуњавајући нечовечне наредбе, штедећи заробљене, становништво, не бавећи се насиљем и пљачком погинулих (види Лук 3.14).

Он се може позвати на пример древних хришћана који нису служили у римској армији. Заиста, све до трећег века у цркви није било недвосмислене позиције у вези са служењем у војсци. Познати су случајеви када су хришћани служили у војним снагама римског царства а и када су одбијали да то чине. Међутим, овде је важно запазити да су главни узрок немогућности служења у армији древни хришћани видели у неопходности учешћа у незнабожачким обредима и култу клањања цару. Реците „Јеховином сведоку“ да је црквена историја сачувала случајеве мученичке смрти хришћана војника који су одбили да учествују у таквим обредима.

Молитве Светима и Богородици представљају још један озбиљан камен спотицања за „Јеховине сведоке“. Обавезно објасните да се у Православљу не практикује поклоњење Светима, већ обраћење њима са молбом да нас заступају и моле се за нас пред Богом. Објасните да се у Новом Завету хришћани позивају да се моле једни за друге. Пошто Црква верује да након смрти душа праведног човека одлази да буде у Божијем присуству (Лк. 23:43; Јевр. 12:23; Отк. 6:9,10;7:9,15) зашто онда молитвено заступање након смрти постаје немогуће? Напротив, близина Светитеља Богу чини његову молитву још делотворнијом (1 Петр. 3:12).

За многе православне хришћане чуда која се догађају у Цркви представљају потврду вере. Међутим, „Јеховини сведоци“ уопште не прихватају чуда као потврду истинитости вере. Њихов главни аргумент се састоји у томе да данас чуда од Бога не постоје. Они сматрају да је са завршетком писања Светог Писма неопходност за чудима престала. Следи да сва чуда „Јеховини сведоци“ приписују обично сили сатане. У издањима „Друштва Стражарске Куле“ наводе се цитати из Мт. 7:22-23 и 2 Сол. 2:9-10.

Треба скренути пажњу „Јеховином сведоку“ да се у овим стиховима уопште не говори да су сва чуда неизоставно од сатане. У њима се само указује на чињеницу да чуда не морају бити од Бога. И у Библији се нигде не говори да ће након завршетка њеног писања чуда Божија престати да се дешавају. „Јеховини сведоци“ сматрају другачије и наводе као доказ 1 Кор. 13:8-10 где се говори да ће духовни дарови бити укинути, када ће доћи „савршено“ (у „Преводу новог света“ „пуно“). Обратите пажњу на то да исходећи из даљег контекста (посебно 12 стиха) под „савршеним“ подразумева време наступање „века који долази“.

Даље се саговорнику може прочитати Јевр. 2:3-4 и питати: зар сведочанство књиге може бити потпуније и реалније од проповеди Самога Христа и апостола? Зар читање о чудима може да убеди човека више него само чудо?

Реците да Православље не призива на трагање за чудима или полагању вере само на њиховом темељу. Међутим, било би апсурдно одрицати силу и корист чуда Божијих захваљујући којима су многи људи постали истински блиски Богу.

Препоруке мисионарима и рођацима

Не покушавајте да „удавите“ саговорника аргументима и напором, јер ће га то одгурнути од Вас. У време разговора са „Јеховиним сведоком“ не позивајте се на Свете Оце и не цитирајте дефтероканонске књиге Старог Завета које „Друштво Стражарске Куле“ одбацује.

Не покушавајте да се пред почетак разговора заједно обратите молитви. То ће створити непријатност за „Јеховиног сведока“ јер се слични поступци оцењују са њихове стране као издаја Јехове.[19]

Немојте му говорити да сте читали књиге бивших „Јеховиних сведока“. Запамтите да се следбеницима сугерише буквално нездрави страх од одступника – људи који су отишли из организације због неслагања са њеним учењима. Не покушавајте да предложите „Јеховином сведоку“ да прочита њихове књиге на Интернету, нити да их упознате са бившим члановима „Јеховиних сведока“ ради разговора. Не изговарајте име Рејмонда Френца, бившег члана Руководећег Савета који је изобличавао „Друштво Стражарске Куле“. То треба чинити тек када саговорник заиста посумња у организацију и њена учења.

Рођаци и пријатељи следбеника „Јеховиних сведока“ морају да се припреме за дуготрајни процес борбе за душу блиске особе. Процес прогледавања не може бити брз. Запамтите да заиста истинско блиски односи могу помоћи особи да види да у свету око њега постоје добри хришћани и добри људи.

Крајње важно је да сами покажете пример хришћанског начина живота. На пример, ако Ви са цигаретом у рукама будете убеђивали „Јеховиног сведока“ у лаж организације он Вас ни најмање неће слушати.

Неопходно је да будете свесни зависности „Јеховиног сведока“ од живота заједнице. Отварајући очи следбенику, такође је неопходно да му покажете реалну алтернативу за скупове „Јеховиних сведока“. Томе би помогла добра парохија у којој би живела права заједница. За следбенике „Јеховиних сведока“ јако је важно да имају контакт са браћом у вери и зато их највероватније неће привући храм без тесно повезане парохије која живи богатим духовним животом. Међутим, у таквом случају је неопходно преузети иницијативу и почети макар са малим, на пример, са организацијом библијских беседа са могућношћу живог разговора.

Одрекните се затрашивања и притиска. Од самог почетка се у организацији људима који се интересују говори да ће њихови рођаци и другови највероватније бити против њихове нове вере. Човеку од самог почетка сугеришу да ће сатана на тај начин покушати да спречи његов духовни раст. Зато, ако уместо нормалног, здравог расуђивања будете почели да говорите блиској особи да је упала у секту, истог трена ће се активирати прва претпоставка која бити у стању да убеди особу у исправност „Јеховиних сведока“.

У Вашем речнику не треба да буде речи и израза попут „секта“, „секташи“, „испирање мозга“, „контрола свести“. „Јеховини сведоци“ у великој већини мисле да је манипулација свешћу могућа само уз примену сурове обраде личности, деловања психотропних препарата и емоционалног притиска. Они једноставно не схватају да постоје много префињенији и скоро неприметни механизми контроле свести.

Важно је да следбеник „Јеховиних сведока“ осећа Вашу заинтересованост и бригу. Одлазите заједно са њим на недељно окупљање. Морате имати објективне утиске о њима. Приликом ваших сусрета говорите о стварима које су Вам посебно упале у очи. Највероватније ћете у јавном обраћању чути неко прекомерно поједностављивање, представљање света у црно-белим бојама, уопштавања, етикетирања, некоректних примера или логичких поставки које су засноване на библијским стиховима истргнутим из контекста. Поделите Ваша запажања са блиском особом.

Пажљиво пратите спровођење изучавања „Стражарске Куле“ које се врши уз помоћ питања и одговора. Одмах обратите пажњу на то да заправо никаквог разматрања на окупљањима и нема. Људи око Вас на питање човека који води групу просто препричавају или буквално понављају речи које су написане у тексту. Никаквог разматрања размишљањем или правог разговора просто нема. Поразговарајте о томе са Вама блиском особом. Можете питати. Зашто сви који присуствују морају да одговарају по раније припремљеним одговорима? Реците да сте стекли утисак да је овакав метод изучавања заправо само средство сугерисања одређених тврдњи без њиховог критичког разматрања.

Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари