„Живећемо у рају…“ II део – О оцу Козми Григоријатском, Апостолу Конга
Први део…
Трећи део…
Четврти део…
– Поменули сте оца Козму Асланидиса, кога називају „апостолом Заира“ (данас се та земља зове Конго – прим.прев.). ви сте били његов духовни син? Да ли би могли да нам кажете нешто о њему?
– Да, наравно. По пореклу отац Козма је Грк, и први пут је дошао у Заир као мирјанин. Тада се звао Јоанис, а ми смо га звали Јанис. Он је код нас по селима изградио много храмова и сви су га веома волели. Затим се вратио у Грчку, постао јеромонах и 1977. године поново дошао у Африку, на челу православне мисије. Ја сам тада још учио у школи, али ме је узео себи за секретара. Са њим и са још неколико младих људи живео сам у мисионарском центру. Свако од нас је испуњавао свој посао.
Отац Козма је био тако енергичан и храбар човек, радио је све веома брзо. Ако би рекао: „Очисти под“, очекивао је да неће ни успети да заврши реченицу, а ти ћеш се већ ухватити за метлу. Говорио је: „Треба да исечемо дрва“, сматрајући да док он буде устао са стола, ти ћеш већ расећи прву цепаницу.
Био је практичан, никада није давао непромишљена обећања и није губио време узалуд. Отпочевши градњу, планирао је да га заврши кроз пар месеци. То ми је одговарало по карактеру, али остале, који су радили са њим, такав систем је исцрпљивао. Неки га нису разумели, туговали су: „Он све пожурује, жели све да уради у један мах“. Други су осећали који је дух у њему, између осталих и ја.
Планови и пројекти оца Козме увек су успешно завршавани. Њега нису заустављала ни тешка времена, ни незгодан тренутак, ни време, ни рат, никакве друге препреке и потребе. Дешава е да човек говори: „Глава ме боли“, или „Време је лоше“, или „Смета ми нешто да радим“. За оца Козму такви проблеми нису постојали. Он је био слободан, као пророк, ништа није могло да га заустави. Наилазећи на путовањима на барикаде, постављене због политичких или грађанских сукоба, он није обраћао пажњу на њих – једноставно је ишао напред и то је то. Заустављајући се пред блокадом, нудио је дежурнима јело и говорио: „Ја сам на вашој страни, на вашој страни“. Такав је био човек, зато је све и успевао.
Много пута сам путовао са о.Козмом по селима. Где год би дошао трудио се да локалним становницима говори о Православљу, увек је показивао велику љубав према људима, бригу за њих. Сабирао је у градовима мноштво малишана, да би им дао образовање. Они су му били као род рођени, дубоко је преживљавао када нису давали испите, када нису хтели да уче. Увек је говорио: „Сваки дан се крећи мало-мало напред, на један корак“. Нажалост, код те сеоске деце био је други менталитет, о о.Козма није био свестан да има посла са сеоском психологијом. Нашавши се у граду и обувши на ноге ципеле, а на руку сат, деца су сматрала да су већ све постигли и да не треба да се учи даље. Градска деца нису тако размишљала и трудили су се да уче. Оца Козму је таква ситуација увек погађала али није одустајао, био је истински отац тој деци.
Никада није био похлепан, новац није имао код себе, помагао је свима. Ако би ти имао проблем, он би га решио истог тренутка, ниси чак ни успевао да објасниш до краја о чему се ради. То је био дар Божији, управо су проблеми и постојали ради њега – да би их он решавао. Он је чак и жалио када проблема није било, и када није било шта за решавање. Понекада су му људи говорили лажи, лагали да им је нешто веома потребно; али проживевши неко време у Заиру он је то схватио и почео да разликује где је истина, а где је једноставно покушај да га искористе. У почетку се дешавало да га врте око прста, али касније, када би му неко о себи говорио тужну причу, он је говорио: „Добро, хајдемо код тебе кући“. Напуштао је посао и ишао у дом тог човека да провери да ли је рекао истину. Убедивши се да је човек рекао истину, давао му је све што је неопходно. Био је веома праведан.
Отац Козма није делио људе на категорије: да ли је неко православан или не, добар или лош. Дешавало се да му дођу људи и говоре: „Будите на опрезу. Тај и тај је лопов, лажов и злочинац“. Отац Козма иако је и слушао то што су му говорили, радио је по своме. Чак је и поздрављао лопова. Питао га је: „Шта ти је потребно, шта желиш? Ево уради ово и онда узми што ти је потребно.“ На тај начин је проверавао човека – да ли ће се променити ли ће остати лопов. Ако би се човек исправљао, отац Козма је био безмерно срећан. Ако не, онда му је отац Козма говорио: „Значи чуо сам истину о теби. Али морао сам да се убедим сам.“
Једном су на пољима, која су припадала мисији, ухватили лопова. Отац Козма га је ставио у свој ауто и одвезао његовом дому, жени и рекао јој: „Твој муж је лопов. Ево кукурузних клипова које је украо.“ Жена је одговорила: „Наравно. Ноћу краде а ујутро то носимо на пијацу и продајемо.“ Отац Козма га је упозорио: „Ако још једном украдеш, ићи ћеш у затвор.“ Он је увек давао лоповима шансу да започну нови живот, никога није слао у затвор одмах.
Отац Козма се увек трудио да помогне свима, да целог себе преда, ничега се није бојао јер је у њему живео Бог. Никада неће рећи: „То је немогуће учинити“. Управо супротно, увек је говорио: „Дај да пробамо“. Нажалост, морао сам да га напустим: имао сам за циљ да пређем у Грчку да студирам. Он је туговао што одлазим. Након три године он је погинуо у несрећи, али је пред смрт дошао у грчку. Он ми је тада рекао: „Ти си моје дете. Не заборављај своју отаџбину. Ми смо туђинци у твојој земљи. Некада ћемо ипак отићи оданде, а ти мораш да се вратиш кући.“ Он је желео да се вратим у Конго и да заузмем његово место, али након његовог краја у мисији се сменило руководство и нису ми благословили да се вратим.
Нико не би могао да понови то дело које је успео о.Козма. за тринаест година је урадио колико неко не може ни за тридесет. Такав је био човек.
– Како је умро о.Козма?
– Ишао је аутом, журио је да дође до града након триста километара пута. Пут је био празан, никаквог кретања, и он је ишао брзо – он је све радио брзо. На предњем седишту поред је седео један мој рођак, а назад – Дионисије Киветос, грчки конзул. Одједном ни од куда искочио је камион и ударио у ауто са стране, ауто се много пута преврнуо и био је сав згужван. У тренутку хаварије о.Козма је певао отпуст свом Светом покровитељу – Св. Козми Етолском. На чудесан начин мој рођак је прошао само са потресом мозга, грчки конзул није имао ни огреботине. Али сам о.Козма је погинуо у тренутку. Таква је била воља Божија.
Отац Козма је увек са собом носио свете предмете – Путир, Свето миро и све што је неопходно за Крштење. При удесу све то се изгубило, одлетело далеко у поље, али то онда нико није приметио. Кроз неколико дана становници најближег села су нашли миро. Нису знали шта је то, помислили су – уље и одлучили: „Данас ћемо оброк да спремимо на уљу.“Неко је пронашао Путир и обрадовао се: „Сада ћемо воду пити из златне чаше“. Отац Козма им се јавио те исте ноћи са речима: „То је свето уље. Ако се усудиш да спремаш на њему, умрећеш“. И другоме „Та чаша је – света, она није за тебе. Мораш је однети свештеницима у мисију у Колвезију“.
У пољу су се нашли и други свештени предмети, али су становници тог села били сиромашни, мисија је била далеко, није било новца за пут за свакога, зато су сакупили новац за пут за једног и послали га са свим стварима у Колвези. Човек их је довезао, дрхтећи од главе до пете: „Долазио нам је свештеник и говорио са нама. Ево ствари које је заповедио да предамо.“ Сви су видели да је у питању јавно чудо. Мисионери су напунили ауто производима, уљем, стварима за домаћинство и одвезли тог човека у његово село са даровима. Касније су житељи села прошли катехизацију и сада граде храм. Видите какво се чудо догодило! Чак и смрт га није зауставила. Другог оца Козму нећеш наћи.
http://www.pravoslavie.ru/cgi-bin/sykon/client/display.pl?sid=247&did=1693&do_action=viewdoc
Рубрика: Православље у..., Савремена мисија Цркве
