„Живећемо у рају…“ IV део – Зов Православља…
Први део…
Други део…
Трећи део…
– Говорили сте о томе да се у Африци мноштво људи обраћа у Православље, чак сте говорили и о обраћању неколико села. Зашто је Африканцу привлaчно Православље?
– Главно је да су Африканци навикли на природну, на други свет оријентисану религиозност – то је основа њихове културе, и по свом менталитету њима је лако да приме пуноту хришћанства. Улогу има и разочараност у друге хришћанске заједнице. Православље се не бави политиком, једноставно долази, носећи реч Божију. Уз то људи виде да су хришћани у Православној Цркви заштићено од демонских сила, што је Африканцу изузетно важно. И на крају, Африканци су у стању не просто да верују, већ и да живе онако како захтева Истина, у сагласности са реалношћу Православља.
– На који начин?
– Други хришћани, чак и католици, већ не држе многа предања, например, пост. А Православни их чувају као и раније. Уздржавање од мрсног средом и петком, и у време четири поста – основни је елемент наше духовне праксе. Пост је принципијелно важан у духовном животу, јер су постили и Свети пророк Илија, и Свети Јован Крститељ и Мајка Божија, чак и Сам Господ. Африканци се не спрдају са постом. Ако говориш Африканцима: „Треба да урадите то и то“, сам не треба да радиш другачије.
– Шта мислите, зашто Африканцима пост лако пада?
– Из разлога што је код њих одувек било прихваћено да дају завете својим упокојеним прецима, например: „Ако ми учиниш оно за шта те молим, нећу због тебе ништа јести два дана.“ Хиљадама година су се договарали са прецима,то је постало део културе.
Узгред, говорећи о особеностима Африканаца, треба приметити одсуство мржње као осећања код њих. У Грчкој постоји мржња, тамо те или мрзе или те воле, а у Африци – не. Тамо мрзе само магови. А пошто мржња углавном постоји у политици, између непријатељских групација; али и то – политички сукоб – донесено је споља.
– Али сви ми у себи носимо последице Адамовог грехопада? И шта например, ако је неко човеку украо жену, он неће осећати мржњу?
– Не, код нас неће бити мржње. Навешћу пример из живота моје породице. Мој отац је управљао цигланом. И то, један од његових радника (који је, узгред, много пута био у нашем дому) почео је да подстиче друге раднике да убију оца, јер му је завидео – како су они сезонски радници, а отац је већ управник. Један радник је дошао до оца и све му испричао. „Чувајте се, Метју говори да вас отрујемо“. Радници, чувши да је отац на курсу, одустали со од зле замисли, а Метју је нестао. Он се тако бојао и стидео да прође поред нашег дома, да га је на путу кући заобилазио је у широком луку. Други посао није нашао и потпуно је осиромашио. Једном је отац, приметивши га издалека, позвао: „Дођи до мене. Зашто се не вратиш на посао?“ Он се приближио нашем прагу, ниско спустивши главу; отац му је рекао: „Метју зашто си желео да ме убијеш? Шта сам ти учинио? Давао сам ти посао, долазио си код мене у дом, примао сам те, пио си кафу код мене. Ако би ме убио, шта би било са тобом? Опраштам ти. Ако ти је посао неопходан, дођи.“
http://www.pravoslavie.ru/cgi-bin/sykon/client/display.pl?sid=247&did=1704&do_action=viewdoc
Рубрика: Православље у..., Савремена мисија Цркве