„Живећемо у рају…“ III део – Мисија у Африци у наше дане…

Православни Мисионарски Центар "о. Данил Сисојев" | 7. фебруар 2010. | 0 Koментара

– Да ли бисмо могли сада да поразговарамо о мисионарској делатности у наше дане? На Западу хришћани понекада користе добротворство као средство обраћања нехришћанских народа: деле храну, одећу, предлажу бесплатно одбијање одеће. Како гледате на то?

– о.Теотим: Друге конфесије тако чине, ми – не. Прво, православни су сиромашни. Прво што чине православни када дођу негде – граде храм. Затим говоре људима о Православљу. Ако имамо новац или храну у вишку купујемо и делимо лекове ули градимо малу болницу за локално становништво. Када постоје добротвори трудимо се да изградимо и школу, али да делимо ставри да би привукли људе у Цркву – није прихваћено код нас.

– Представници локалних народа у наше време свуда се жале да их притискају, труде се да их навикну на западни начин живота, на западно друштво и да се то чини уз помоћ мисионарског рада колонијалног типа. Да ли се догађа тако нешто у Заиру?

– Многи хришћански мисионари су искрени у својим убеђењима и стремљењима, али неки, авај, долазе у Заир, у Конго, да би, обративши масу људи, себи на томе зарадили престиж. Неке од тих, веома познатих заједница, чак сарађују са корпорацијама у отимању наших природних ресурса. Они стварају различите организације, тобож ради нас, али те организације нису наше, њих користе да би нас променили, да би нас претворили у нешто друго и туђе нама. Код тих цркава нема лица, нема општења, нема сопствене средине. Они постоје у изолацији. Схватам да то звучи веома оштро, али сам то видео својим очима.
Православни не поступају тако. Православни мисионар долазећи, дарује људима себе самога, своју личност и ствара заједницу. Он показује људима: „ми ћемо са вама живети у Рају“. То је реална средина, истинска заједница. Он не говори: „Постаните такви и такви“. Зато православни и освајају душе.

– Како уносите у црквени живот у обичаје, који су различити од оних на које су људи навикли у својој сопственој култури? Например, спољашња правила понашања или посебна одећа у храму.

– Ми имамо своје обичаје, али наши људе гледају и живот других хришћана, преузимају њихове добре навике. Што се тиче женске одеће: жене које иду у православни храм, носе мараме, јер виде да то раде и у другим хришћанским црквама. То је добро. Многи мушкарци неће поћи у храм у шорцу чак и на великој врућини. Облаче панталоне. Често на молитви склапају руке пред собом, јер су видели да тако раде и протестанти, а и римокатолици раде то исто. То није лоше, јер се они моле. Још Африканци не говоре: „Ш-ш-ш-ш!“, када желе да позову на тишину, и свештеници не моле. „Тихо! Ућутите!“. Имамо таблице на којима пше: „Не реметите тишину!“ и када неко прави буку, наши старци тихо долазе и показују му ту таблицу. Људи прекидају разговор и молитва се наставља. Тако је уређено код протестаната, ми смо то преузели од њих. То је добар обичај.

– Какав је друштвени живот? Занимате се нечим заједно, сем празновања црквених празника?

– Једном месечно, након Божије Литургије сви доносе јело и музичке инструменте, седе за столом заједно, певају, плешу до подне. Захваљујући том немају саблазан да иду још негде например – на магијске плесове. И још, млади људи се упознају једни са другима, налазе православног мужа или жену.

– Колико сада има Православних у Конгу?

– Око милион људи. По целој Африци више или мање – тачних података нема, јер се непрестано обављају масовна крштавања новообраћених.

– Шта вам у православним заједницама Конга даје највише наде, шта служи као извор надахнућа?

– Јуче сам мислио о томе, и схватио сам: сваки Грк, који дође у Конго, рећи ће вам да сваки житељ Конга са собом носи џепни примерак Светог писма. Ми имамо 56 милиона људи, а код педесет у џепу лежи Свето Писмо. Код оних који проповедају, она је већа и затвара се расјфершлусом. Так он са њом и ходају. Тако да ако сусретнете Африканца са црном торбом испод мишке знајте да није торба у питању већ – Свето Писмо.
Странци увек примећују да имамо веома много храмова. На свакој улици су минимум две, по обичају неправославне. У Заиру у суботу увеле и недељу ујутро нема смисла да се иде у госте – дођете а кући нема никога, сви су у храму, моле се. Чак „хришћанске“ секте, мале групе људи, које немају своје храмове, спроводе своје „службе“ на отвореном. Сакупља се по двоје, троје, по хиљаду. Схватате ли шта би се догодило, када би сви они увидели истину Православља?
У Конгу има скоро педесет милиона неправославних хришћана. Они верују у Христа, говоре о покајању, о Другом Доласку, али не знају пуноту хришћанства. Синоћ сам рекао себи: „Ако Господ просвети те људе, који већ верују у покајање, Распеће и Васкрсење и научи их да поштују Мајку Божију и Светитеље, то ће бити попут варнице која је пала у кутију шибица. Мајка Божија има велик силу и власт и верујем да је Африка, посебно Конго – будућност хришћанства. Дешава се да тамо људи немају хлеб насушни, али ту је Реч Божија“.

http://www.pravoslavie.ru/cgi-bin/sykon/client/display.pl?sid=247&did=1704&do_action=viewdoc

Рубрика: Православље у..., Савремена мисија Цркве

О Аутору (Сви чланци)

Православни мисионарски центар „о. Данил Сисојев“ покренут је на Богојављење 2010. године са циљем да се православни хришћани што више чују и сазнају о испуњавању последње Спаситељеве заповести (Мт. 28:19-20) коју Његова Црква данас извршава. Предлог за стварање самог центра дао нам је Мученик чије име наш центар носи, на неколико дана пре него што је пострадао за Христа. Наш циљ је да, колико је у нашој моћи, помогнемо како спољашњу тако и унутрашњу мисију Цркве. Зато смо покренули једну акцију под називом „500x100“, која за циљ има да окупи 500 ревносних православних хришћана који би донирали 100 динара месечно за потребе мисије Цркве. Ако желите да детаљније прочитате о нашем подухвату, пријавите се ОВДЕ.