Житије епархијалног мисионара, Новомученика Николаја Варжанског

Исповедник вере који је храбро примио мученичку смрт у дане прогона Православне Цркве, Николај Јурјевич Варжански, родио се 25. новембра 1881. године у Овручској области Волинске губерније у породици чиновника, потомка почасног грађанина Георгија Варжанског и његове супруге Герминије Маркеловне.
Када је дошло време да се упише школа, млади Николај је изабрао духовну школу. Ова одлука човека који није припадао по пореклу духовном звању сведочио је о његовој дубоко вери и чврстој жељи да свој живот посвети Светој Цркви…
Након завршетка Духовне семинарије Николај Варжански је 1903. године уписао Московску духовну академију, коју је завршио 1907. године са степеном кандидата богословља.
13. јуна 1907. године оженио је Зинаиду Неофитовну, ћерку професора Неофита Порфирјевича Љубимова, који је примио мученичку смрт за веру у септембру 1918. године.
1908. године одређен је у почетку за помоћника противсектантског мисионара Московске епархије, а затим за московског епархијалног мисионара.
За десет година ревносног труда у борби са учењима противним Цркви (пре свега са сектама) млади мисионар је сазрео и показао се као талентовани заштитник Православља.
1908. године у „Мисионарском прегледу“ (бр. 6) објавио је текст „Нова „универзална“ религија“ коју је затим издао као засебно издање (Спб 1908.). те исте године излази његов рад „Како проповеда гроф Л.Н. Толстој о Богу“ (М. 1908) . Овим издањем Николај Варжански је узео учешће у борби коју су против толстојевства као опасне јереси водили такви истакнути православни проповедници као: свети праведни Јован Кронштатски, свештеномученик Јован Восторгов и други. Николај Варжански, наводећи места из књига Л. Толстоја доказује да је он пантеиста, који одриче Бога Творца. Без обзира на религиозне појмове које писац употребљава, његово учење је у суштини.
1909.-1910. године он објављује низ чланака и брошура апологетског садржаја: „Против пијанства телесног и духовног (о „браћи“ и „беседницима“) (М. 1909.): „О бесмртности душе. О суботи и недељи“ (Почајев, 1910); „Црква и секте“ (Почајев 1910.). Неуморном борцу против антицрквених лажних учења припада више од тридесет великих и малих књига.
Истакнуто дело противсектантске мисионарске литературе била је капитална књига Николаја Варжанског „Добро исповедање. Православни противсектантски катихизис“ (Почајев 1910.; друго издање и допуна Москва 1912; четврто исправљено М. 1913; реиздање М. 1998). Књигу је лекторисао духовни наставник аутора, архиепископ (касније митрополит) Антоније Храповицки кога је он назвао „постојаним надахнитељем“. Николај Варжански се такође ослањао на помоћ свог таста, протојереја Неофита Љубимова, који је имао искуства по питању апологетике и поседовао сопствено мисионарско издаваштво. Раду над овим православним противсектантским уџбеником претходили су народни курсеви које је држао аутор пре свега у радничкој средини.
Друго издање је са посветом: „Посвећујем књигу искрено вољеним православним московским радницима“. Значајно је и духовно-морално расположење са којим је писана та књига: „Ја сам себи лично мало веровао, нисам давао место свести о сопственом достојанству и самољубљу, већ радио искључиво за ватрено вољено дело; мислим да је то довољно да увери оне који љубе Истине и који се подвизавају за веру Јеванђеља да ми је потребна њихова помоћ и да ће ми помоћи својим саветима и исправкама, који су неопходни ради пуноће и јасноће истинског народног уџбеника“.
Двадесет девет глава „Доброг исповедања“ обухватају главне тачке хришћанског учења по којима православни хришћани воде борбу са лажним учењима секташа. Цео материјал је представљен у облику питања – одговора, распоређен у строго систематском поретку: о јединству истине Божије, о Цркви, о изворима изучавања Хришћанства – Светом Писму и Светом Предању; затим се говори о тајнама, храму, светом Крсту, иконама, моштима, о поштовању Божије Мајке и Небеској Цркви, о молитвама за умрле и бесмртности душе.
Књига је имала огромну потражњу. За десет месеци је отишло пет хиљада примерака првог тиража. Аутор је добио много топлих захвалних писама. Тако је ђакон Антоније Романенко писао: „Упознавши се са Вашим руководством дошао сам до закључка да то превазилази све што је до сада написано. Слушао сам на курсевима у Екатеринославу Димитрија Ивановича Богољубова, он је ненадмашан у живој беседи; читао сам сва његова дела, као и многа друга, али оно што сам нашао у Вашим делима ме је поразило: таква оригиналности и свежина, популарност језика и сила утиска! Искуства из Вашег руководства у школама у којима сам вероучитељ дали су предивне резултате и може се рећи, превазишли сва моја очекивања“.
Аутор је добио писмо и од Преосвећеног Силвестра (Ољшевског), епископа прилушког, викара полтавске епархије: „Од свег срца захваљујем за предивне мисионарске књиге које сте ми послали. Вашим књигама се користимо јер су се јако допале мојим сарадницима у делу мисије. Нека Вас укрепи Господ да наставите Ваше свето дело“.
Књига „Добро исповедање“ је била високо оцењена и у рецензијама које су објављене. Харковски епархијални мисионар Л.З.Кунцевич, писао је: „Иако је народна литература у виду летака код нас слаба, зато су прошле године многи мисионари обогатили православне ревнитеље солидним руководствима за вођење полемичких беседа. Ту припада и књига „Добро исповедање“. За ревнитеље Православља она је јако корисна…“ (Ревнитељ, 1911. број 1). У „Московским вестима“ (1910. број 273) приметило се да аутор књиге једноставно и јасно, језиком, потпуно схватљивим за радничку класу, излаже хришћански поглед на свет. Правећи поређење између православне хришћанске вере и различитих лажних учења секти, аутор даје непобедиво оружје за јеретичке закључке свих могућих врста, којих толико много има у последње време.
Његова друга противсектантска књига „Оружје правде“ (М. 1910. друго издање М. 1911. треће издање М. 1913. реиздање Џорданвил 1993.) представља јако добар приручник за вођење противсектантских беседа. Он садржи места из Светог Писма по тачкама и темама, по којима секташи имају најактивније спорове, бранећи своје заблуде.
Сем ових приручника, Николај Варжански је саставио мали курс о сектама за црквено-парохијске школе: „Образац здравог учења“ (М. 1912. друго издање 1914). Књига је изашла под редакцијом истакнутог организатора мисионарског дела, протојереја Јована Восторгова. Издаваштво „Верност“ којим је он руководио помагало је у ширењу књига Николаја Варжанског.
Н.Варжански није ограничавао своју мисионарску противсектантску делатност теоретским радом. Он је много и убеђено иступао пред најразличитијом публиком, неуморно држао духовне беседе са простим народом. Посебно је за раднике са циљем да их духовно обогати, привуче на друштвено-корисну делатности и одврати их од пијанства, организовао Друштво трезвености које се налазило на Семеновској застави. Његово одељење се налазило у Високопетровском манастиру.
Поред мисионарских напора. Николај Јурјевич је такође водио административни посао користан за Цркву. Од 14. марта 1911. године остајући на дужности московског епархијалног мисионара-проповедника, био је такође на служби у канцеларији Светог Синода. 1914. године он постаје титуларни саветник и због својих дела удостојава се да награда-ордена Станислава и Ане трећег степена. Од 7. јануара до 28. марта 1915., године Н. Варжански је заузимао место појца у храму светог равноапостолног Владимира, у московском епархијалном дому. Такође је редовно предавао књижевност на Московској духовној академији.
Николај Варжански је био један од активних учесника Петог сверуског мисионарског скупа, који се одржавао од 25 јула до 5. августа 1917. године у Бизјуковском манастиру херсонске епархије. Он је учествовао у разматрању излагању кијевског епархијалног мисионара протојереја С. Потехина о савременом положају Православља на Украјини у вези са активношћу римокатолицизма и унијатства. Н. Варжански је иступио против коришћења националних особености у религиозним питањима: „Не сме се Православна вера заснивати на националним особеностима и на утицају тренутка… Латинство је немоћно када смо ми снажни“. Такође је учествовао и у разматрању излагања М.А. Каљнева о савременим сектама.
На заседању Скупа 3. августа 11917. године Н.Варжански је изабран у групу од десет делегата на Светом Помесном Сабору. У току рада Сабора разматрало се питање о укључивању у састав делегата Сверуског мисионарског скупа (између осталог и Варжанског) али се предлог о ширењу састава одбацио због многобројности учесника. На Светом Сабору Н.Варжански је испуњавао обавезе у склопу Одељења о спољашњој и унутрашњој мисији и о црквеној дисциплини.
30. маја 1918. године Николај Варжански је ухапшен у стану протојереја Јована Восторгова (који је 2000. године прослављен као свештеномученик) и затворен у бутирски затвор. Разлог његовог хапшења без сумње била је његова десетогодишња плодна мисионарска делатност. Никаквих политичких оптужби није било. Очигледно да није било кривичног поступка против њега.
2./15. јула. 1918. године Свјатејши Патријарх Тихон се обратио Врховном трибуналу због епископа Јефрема (Кузнецова), протојереја Јована Восторгова, свештеника Димитрија Корнејева и предавача Московске духовне академија, Н.Ј. Варжанског:
„Тешки боравак у затвору коме се подвргавају већ пола месеца прети потпуном разарању њиховог здравља и тешко да је изазвана захтевом правосуђа, јер њихово правовремено јављање на суд може бити обезбеђено како њиховим потписима, тако и јемством поузданих људи. Неколико хиљада православних који блиско знају затворенике су већ предали молбу за њихово ослобађање из затвора, лично гарантујући за њих. Знајући преосвећеног Јефрема, протојереја Восторгова и свештеника Корнејева, као достојне служитеље Цркве и Н.Варжанског као корисног црквеног делатника придружујем се молби коју је поднело неколико хиљада православних за ослобађање ухапшених са нашим личним јемством да се оптужени неће сакрити или одбити да дођу.“
Из вести у „Вестима“ (1918., 28. јули, број 159, стр.2) познато је да се за ослобођење Н. Варжанског обраћао Лењину таст затвореника, протојереј Неофит Порфирјевич Љубимов (сада свештеномученик). Сам Николај Јурјевич је трезвено оцењивао свој положај и видео смрт која се приближавала. Из затвора је предао најближима малу икону Мајке Божије „Взыскание погибших“. На позадини је написано опроштајно писмо жени и деци, које сведочи о духовној сили и моралној чврстини човека који се спрема да прими мученичку смрт:
„Нека те сачува и заступи, покрије Својим Материнским Покровом Пречиста Заступница, Мајка Светлости. Моли се драга Зиночка, голубице моја, Богородици. Она ће покрити твоје рано удовиштво и сирочиће. Опрости ми драга моја и моли се за мене“. Испод текста је дописано: „Усрдно се молимо за драге страстотерпце, смирени јереј…(нечитак потпис) 1918. мај 24.“
19. септембра 1918. године (по новом календару) Николај Варжански је стрељан на Калитниковском гробљу где је био и сахрањен. Сачувала се фотографија са крстом на његовом гробу.

Дела Н. Ј. Варжанског

1. В чем вера Л. Н. Толстого, М., 1911 (переиздание с измененным названием : „Как проповедует граф Л. Н. Толстой, М., 1908)
2. Доброе исповедание. Православный противосектантский катехизис, Почаев, 1910 – 2-ое исправленное и дополненное издание, М., 1912; – 4-ое исправленное издание, М., 1913;– репринт: М., 1998
3. Миссионерская самозащита, Харьков, 1914 (отдельный оттиск из ж. „Вера и разум“ за 1914 г.)
4. Новая „универсальная религия“, Спб., 1908 (отдельный оттиск из ж. „Миссионерское обозрение“, 1908, №6)
5. О бессмертии души. О субботе и Воскресенье, Почаев, 1910
6. О бессмертии души. Против сектантов-адвентистов, Спб., 1911– 2-ое изд., Спб., 1912
7. О святости Церкви Христовой (Опыт изъяснения и выписка из ведения беседы), Спб., 1911
8. Образец здравого учения (Краткий учебник по сектоведению). Под редакцией прот. Иоанна Восторгова, М., 1911– 5-то изд., М., 1914
9. Оружие правды, М., 1910.
– 2-ое изд., М., 1911;
– 3-е изд. М., 1913;
– репринт: М., 1991;
– репринт: Джорданвиль, 1993.
10. Сочинения. Церковь и секты, Почајев, 1910.

НАПОМЕНЕ:

1. Поново издана под називом „В чем вера Л.Н. Толстого“, М., (1911); СПб., 1912.
2. Варжански Н., Добро исповедање, М., 1998. с.
3. Реаговања на књиге московског епархијалног мисионара, Ник. Јурјев. Варжанског – додатак другом издању књиге „Добро исповедање“. „Добро исповедање“, М., 1912.
4. Тамо.
5. Као и Варжански, живот завршио мученички: стрељан од бољшевика 1918. године.
6. Дела Петог сверуског мисионарског скупа, М. 1917, стр. 15.
7. Заступање Свјатејшег Патријарха налази се у „“Следственном деле“ прот. Јована Восторгова.

Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари