Желиш да видиш чуда? – иди у мисионаре…
Отац Данил Сисојев је старешина храма Светог Апостола Томе и организатор заједнице храма у част пророка Данила који се граду на Кантемировској. Повод за наш сусрет је био отварање мисионарског центра у име Светог Апостола Томе- са оцем Данилом разговара Олга Курова.
– Оче Данило, повод за наш разговор је отварање мисионарског центра. Није тешко схватити да је томе претходио велики припремни рад. Реците молим вас, како је све почео.
– Ако би се сетио самог почетка, онда би то заиста била 1993. година, када сам мисионарио директно на улици. А од августа 1996. године је већ потпуно званично, са благословом Свјатејшег патријарха, водим мисионарске библијске беседе на Крутицком патријаршијском подворју…Те беседе су у почетку биле одређене за обраћење протестаната, затим је почело да се појављује све више окултиста и жртава различитих „магијања“. А затим сам почео да мисионарим међу муслиманима. Тако да је наш центар отворен и за људе који су пострадали од екстрасенса и за омладину, која жели да се упозна са основама хришћанства и за иноверне.
– Који циљ постављате пред себе?
– Не тако давно смо осветили привремени храм у име Светог Апостола Томе. Гради се већи мисионарски храм у име пророка Данила, у коме ће се налазити капела Апостола Томе. Та капела сада ради, сада као посебан храм. Један од наших циљева је обраћање нехришћана Христу, у великом делу људи који нису по националности Руси. Област Кантемировске где се храм налази јесте област различитих имиграната. Сем тога овде веома активно делују секте. Недалеко од храма налази се велики центар мормона, овде постоје и баптисти, адвентисти, окултисти.
А Православних до скора није ни било. Ми смо отворили школу катихетску (огласитељну) школу о основама хришћанства. Код нас се сваких пет недеља одржава из пет огласитељних беседа за оне, који желе да приме Крштење или да једноставно више сазнају о хришћанству. При храму већ делује Друштво Православних Татара и своје деловање развија Информациона агенција Светог Ахмета.
У најскорије време желимо да одржимо Дан отворених врата: раширићемо по целој области обавештења, да у тај и тај дан могу сви који желе доћи у храм и поставити било које питање свештенику. У будућности би желели да таав Дан организујемо једном у три месеца.
Још радимо са младима – поред нас се налази Московски инжењерско-физички институт. Чудно је да смо ми први који смо покушали да одржимо молебан пред испитни рок. Молебан пред почетак школске године већ је постала традиција у свим православним храмовима, а испитни рок – је много напетији период. Али из неког разлога студенти се ограничавају тиме што понекад упале свеће. Ми вршимо молебан пред испитни рок након литургије и зовемо све студенте.
– Зар се ви, баћушка, носите са толиким послом сами? Имате ли помоћнике, неку иницијативну групу?
– Да, иницијативна група постоји, она се формирала још на Крутицком подворју. Постоји и татарска православна заједница, која постоји од 2003. године. Али наравно, у делу мисије, учествују најразличитији хришћани, који припадају најразличитијим народима. Након Празника Крштења Господњег надамо се да ћемо отворити мисионарске курсеве. Могуће је да ћемо касније на њиховој основи да створимо мисионарски институт, који ће припремати проповеднике Јеванђеља. Проповед ће бити различита: на улици, на интернету, у институтима. Ми желимо да секташима одузмемо њихово оружје.
– Како радите са имигрантима? Ето, на Кантемировској живе например Азербејжџанци. Како је могуће ући у њихову средину, о чему се може говорити са њима?
– У вези са азербејџанском заједницом не могу рећи ништа јер још нисам са њим ступио у контакт. Могу много да кажем о татарској имиграцији. Не једном сам иступао у Татарском националном центру, путовао на предавања у Казан. Татари су трећа по многобројности националност у Москви. И наше дело иде довољно успешно: многи Татари, посебно млади, примају хришћанство. Од 2003. године служим молебане на татарском језику за обраћање заблуделих.
Наша задатак је да разрушимо преграде које постоје у култури разлитих народа а које им сметају да приме Православље. Новост да је Православље – васељенска (планетарна) вера у коју су позвани сви народи до сада је скандална.
– А како треба да се понаша са вршњацима млади мисионар?
– Мисионар мора први да почиње разговор о Богу, иначе није никакав мисионар. Али, у исто време, неопходно је трезвено оценити своје силе и знања. Треба знати одговоре на најчешћа питања која се сусрећу код вршњака о хришћанству. Треба знати да је најбоља самоодбрана – јесте наступ. Не треба се икада устезати да кажеш да си ти у праву, а да они нису. Не треба се савијати пред сваким слушаоцем. Али, у исто време доказујући да сте у праву, не смете понижавати другог човека. За сваког човека је умро Христос. Треба памтити, да треба уважавати човека, а не његове заблуде. Мора постојати одбацивање лажи, а љубав према човеку.
Адолесценту је често тешко да стоји против колектива, д постане „бела врана“, али неопходно је имати храброст. Раније, када сам био млад, издвојити се, бити различит д других сматрало се престижом; мислим да је неопходно обновити такав обичај. „Бела врана“ – то је племенита птица. Истински хришћанин мора то да схвати. А ако нема снаге, молити од Бога. Млади мисионар мора, наравно, бити спреман да његове речи могу да изазову скандал и смућење. Али не треба се тога бојати. Наша мисија се и састоји у томе да и непријатне ствари говоримо. Обратили сте пажњу да када читате Свето Писмо, бива и тешко на души: та Књига почиње да ти суди. Али то не значи да истину треба сакривати. Сам Господ је рекао – тешко вама када сви људи почну добро говорити о вама.
Постоји још једна грешка, која може да вреба мисионара – то је покушај да фокусира мисију на неку одређену групу људи. Појављују се мисије за децу, мисије за омладину… Многи умни, дубоки млади људи такву мисију не прихватају. Зашто? Па зато што, када се обраћамо младима на њиховом језику, као снисходећи им, ми их фиксирамо на њиховом нивоу који су достигли. А ми их морамо дизати више, подизати ка мудрости, а не остављати на том нивоу, који су можда већ прерасли. Чак и са децом је боље говорити као са одраслима него као са децом. Макаревич је, сећате се, веома хришћански певао: „не треба се угибати под променљиви свет“. То мора да буде лозинка не само за мисионара, већ и за све Православне хришћане.
Али и наравно, немогуће је заборављати на молитву и одлазак у храм, јер понекада неправилно схваћено мисионарство, понекада одвлачи човека толико да се он не моли и не одлази у храм.
– А зашто је неопходно одлазити у храм сваке недеље?
– Зато што је Господ дао такву заповест: шест дана себи, седми – Господу Богу. Он има право да тражи да Му дамо део свог времена као жртву. Друго морамо да памтимо Небеског Домаћина, небеску Отаџбину.
Ако вам је угодно сви ми хришћани смо – терористи. Ми смо чланови побуњеничке армије која диже устанак против кнеза овога века (ђавола). Црква је место контакта. Тамо добијамо задатке од нашег руководства: шифре (Јеванђеље), добијамо снагу (Причешће), добијамо подршку кроз међусобно општење. Ми се учимо разним лукавствима, како да правилно спроводимо терористичка дела против кнеза овога века, то јест, да чинимо добра дела. Нормално је да ако агент Царства Небеског мањка у посећивању штаб и не долази у везу са Центром, он ризикује да се изгуби, онемоћа и погине. По правилима Цркве, човек који је без уважавајућих разлога три недеље заредом није био на Божијој Литургији одлучује се од Причешћа.
Често они који не посећују храм почињу брзо да се умарају. Ако неко мисли да ће надокнадити спавање за целу недељу недељом, уместо да дође на Литургију, он ће веома брзо схватити да му недељни сан уопште није на радост. Можеш појести овна, али стати гладан, можеш спавати 25 сати, али остати ненаспаван. Ако ти Бог не да силу, ти их нигде и ничим нећеш надокнадити.
Ако си у некога заљубљен, ти непрестано желиш да видиш предмет своје љубави, да општиш са њим. Тебе не треба терати да идеш на састанак? Хришћанство је изграђено на љубави између Бога и човека.
Још је веома битно да себи не тражиш оправдања ако пропушташ црквену службу. Наћи ћемо хиљаду изговора, али ће нам од тога бити само горе. Неопходно је без милости се борити са грехом, са лењошћу. Хришћани су бића друге природе. Постоји homo sapiens и постоји homo hristianus. Хришћани морају да опште са представницима своје врсте.
– А зашто хришћани имају другу природу?
– Хришћанин је – човек плус Божанска Сила, која му је дарована у крштењу. А нехришћанин је једноставно човек, и то поробљен сатани. Дух Свети у срцу или сатана у срцу – постоји разлика?
– Свако има свој пут у храм. Али код вас, као мисионара, сигурно се накупило мноштво поражавајућих прича о обраћању људи.
– Зашто ићи далеко – код нас у храму долази Татјана Имрановна, моја најближа помоћница. Она је из ислама прешла у окултизам, а одатле, наишавши на непријатне ствари, које су је плашиле – у Православље. Она је пришла Христу – у почетку једноставно као спасењу. А затим је почела и да се уцрквењује. И што се више уцрквењивала, то су се горе према њој односили рођаци. Али оно што је чудно – што су се горе односили према њој, то су имали више проблема. Например, вређали је, побацали иконе – ту исту ноћ им је изгорела викендица. Ето вам примера како се Бог залаже за Своје.
Ту су и примери чудесних исцељења. Једном су ми дошли родитељи са дететом, харизматичари (пентакосталци). Једно време су водили дете по најразличитијим „екстрасенсима“. Као последица детету се подигла температура до 39 степени и тако остала током три месеца. Ничим нису могли да је скину. Ми смо га крстили, при том веома свечано, на Крштењској Литургији. Он је стајао, наравно, врло слабашан, али се живо интересовао. Затим смо га причестили и он је отишао кући. Легао је да спава, буди се – 36,6. и од тада већ неколико година није болестан.
Неретко се догађа да све објасниш човеку, да му разложиш, да се он са тобом разумом слаже, али срцем не прихвата. А помолим се за њега – одмах се мења. Код мене се увек након молебана за обраћање заблуделих неколико људи крсти.
Тако да ако желиш да видиш много чуда – иди у мисионаре или у мученике. Говоре ако желиш некога да помажеш миром – у почетку ћеш налити себи на руку и замирисаћеш, а затим и другога помазати. Тако и овде – ако желиш другоме да говориш о сили Божијој, у почетку ћеш је сам у себи осетити.
– Шта би пожелели читаоцима часописа „Купина“?
– Желим да би сва деца схватила: њихов задатак је да – постану мудраци. Треба много читати, тражити одговоре на различита питања, али при том не постати горд и надмен, сачувати у срцу љубав. А Извор премудрости је – Бог.
Рубрика: Из искуства мисионара, Наслеђе оца Данила, Свештеномученик Данил Сисојев, Христови мисионари
