Завршна реч

Ако направимо кратки преглед како цитата, који директно и недвосмислено сведоче о томе да је спасење само у Христу и Његовој Православној Цркви, тако и цитата који исто тако недвосмислено и директно говоре, без потребе за додатним тумачењем о томе, да иноверни и јеретици не могу да достигну спасење онда код људи који љубе истину неће остати места за сумњу.

Као потврду првог мишљења наводили смо речи Светог Писма – најмање десет које јасно говоре да је спасење само у Христу и да ће они који не признају Христа и који се не сједињују са Њим бити осуђени: Мк. 16:16, Јн. 3:5, Дела ап. 4:11-12, Јн. 10:9, Откр. 21:8, Јн. 15:6, Јн. 3:36, 1Јн. 2:23; 1Јн. 5:10-12, Гал. 5:20-21. Наведени су цитати из три званичне саборске одлуке: Посланице патријараха Источно-Католичанске Цркве о Православној вери из 1723. г. који говоре да је без Крштења спасење немогуће; из Службе у недељу Православља коју је прихватио Свети синод Руске Православне Цркве 1764. г., која објављује анатему на оне који не признају да је само у Христу могуће оправдање човека пред Богом; и из Патријаршијске и синодалне Посланице из 1895. г., која говори да је римокатолицима неопходно да приме Православну веру да би достигли спасење. Из агиографског наслеђа су наведени догађаји из Житија преподобног Киријака Отшелника, преподобног Јоаникија Великог и преподобне Теодоре – и у сва три Житија, истина да се иноверни и јеретици не спасавају, предаје се као знање добијено по особеном божанском откровењу.

На крају, приказали смо – делом у тексту књиге, а делом у прилогу, недвосмислене изреке на ову тему више од четрдесет Светих Отаца, као што су свети Игњатије Богоносац, свети Јустин Философ, свештеномученик Иринеј Лионски, свештеномученик Кипријан Картагински, преподобни Антоније Велики, свети Атанасије Велики, свети Кирил Јерусалимски, свети Јован Златоуст, свети Амвросије Медиолански, преподобни Јефрем Сирин, блажени Августин, свети Григорије Двојеслов, свети Тарасије Константинопољски, преподобни Анастасије Синаит, свети Веде Блажени, преподобни Теодосије Печерски, преподобни Нестор Летописац, преподобни Симеон Нови Богослов, блажени Теофилакт Бугарски, свети Григорије Палама, свети Тихон Задонски, свети Димитрије Ростовски, преподобни Пајсије Величковски, свештеномученик Козма Етолски, преподобни Макарије Глухарев, свети Игњатије Брјанчанинов, свети Макарије Невски, мученик Николај Варжански, свештеномученик Андроник Никољски, свештеномученик Иларион Тројицки, свештеномученик Онуфрије Гагаљук, свештеномученик Лука Вукмановић, свети Николај Српски, свети Лука Војно-Јасенецки, преподобни Јустин Поповић. Ово су Светитељи који су живели и просијали од I до XX века у земљама као што су Грчка, Палестина, Италија, Северна Африка, Русија, Молдавија, Србија и др. То је глас Цркве, који се чуо увек, свуда и на сваком месту.

Све што противници овоме могу да супротставе су личне фантазије, један богослужбени текст самовољно састављен пре четрдесет година у Русији и речи једног подвижника са почетка двадесетог века. Све остало на шта они покушавају да се ослоне, како из Писма, тако и из Предања не изражава и не потврђује њихове мисли, већ потежу за насиљем и самовољно тумаче, како смо горе показали.

Преподобни Викентије Лерински пише да ако се међу људима, који себе прибрајају Цркви, јавља ново учење, онда је хришћанин у обавези „да се побрине да погледа у древност која не може бити обманута никаквим лукавством новине. А ако се у самој древности открије грешка двојице или тројице људи?… Тада је он свецело дужан да се потруди да неразумности или незнању малобројних, где год они били, претпостави одлуке древне Цркве. А шта ако се тамо открије да је немогуће наћи такво решење? Тада је дужан да се потруди да међусобно упореди и размотри сабрана мишљења предака, само оних који су, иако су живели у разна времена и на различитим местима, неизоставно пребивали у вери и заједници са јединственом Васељенском Црквом и били уважавани као учитељи, и ако сазна да су у вези са питањем које се појавило не само један или двојица, већ сви заједно једнодушно држали, предавали писмено, говорили живим гласом отворено, често, чврсто, нека разуме да је у то неопходно веровати без икакве сумње.“[1]

То је најпоузданије средство да се сазна истина и сачува се од грешака. Тај пут су следили и оци Васељенских Сабора – ако погледамо стенограме њихових дела, видећемо да су они, пре него што би донели одлуку, изучавали оно што су о различитим питањима говорили Светитељи који су живели пре тога, а такође разматрали колико се коректно позивају на Писмо и Оце следбеници новоизмишљених учења.

Тим путем смо прошли и ми, колико је у нашој моћи, у вези са новим учењем о томе да је могуће спасити се остајући иноверан, јеретик или расколник. Открили смо да сведочанство Цркве не оставља никакву могућност за такво учење, које зато мора бити признато као лажно, неправославно учење. До тог закључка су дошли и други православни аутори, који су специјално проучавали ово питање: архимандрит Рафаил Карелин[2] и свештеник Данил Сисојев.[3] Све које је заинтересовала ова тема позивамо да се упознају са њиховим делима у којима је ово питање размотрено основаније и где су размотрени и други аргументи.

Било је прилике да се од модерниста чује следеће питање: ако се неко од Светитеља придржавао таквог мишљења, зар се не могу и ја придржавати?

Свети Оци су нам драги као изражаваоци општег учења Цркве, јединствене Божанске Истине. Зато ако је мишљење Светитеља изречено по спорном питању, наш дуг је да истражимо – пратећи пут који је описао преподобни Викентије и којим су ишли оци Васељенских Сабора – да ли је то мишљење истинито или лажно. Ако је мишљење тог Оца сагласно са сведочанством других Отаца онда је оно истина и не само да је могуће, већ је и неопходно следити га и учити друге. Ако оно одскаче од општег сведочанства богомудрих учитеља и противречи ономе у шта су у Цркви веровали сви, свагда и свуда, онда се никако не сме следити такво мишљење.

Преподобни Викентије говори нешто што је потпуно применљиво на изреку преподобног Нектарија Оптинског: „морају се прихватати мисли само оних Отаца који су се живећи, учећи и пребивајући у вери и саборном општењу свето, мудро, постојано, удостојили или да са вером почину у Христу или да блажено умру за Христа. И веровати им треба по следећем правилу: шта су или сви они или већина њих примали… то поштовати као несумњиво, тачно и неоспорно; а оно о чему је мислио неко, био он Светитељ или учен, Исповедник или Мученик, што није сагласно са свим или што чак противречи свим, то се односи на лична мишљења, скривена, појединачна и то треба разликовати од општег ауторитета, отвореног и свенародног веровања, да не бисмо, оставивши древну истину свеопштег учења, по нечастивом обичају јеретика и расколника, са највећом опасношћу у вези са вечним спасењем, кренули за новом заблудом једног човека.“[4]

Уместо закључка ћемо навести избор светоотачких цитата везаних за питање које разматрамо, а који нису били укључени у текст књиге. Највећу пажњу ћемо поклонити Светитељима који су директно полемисали са лажним учењем о могућности спасења без истинске вере у Христа, без Крштења, само добрим делима. Пошто се то лажно учење појавило и стекло популарност релативно недавно, њега и критикују Светитељи који су живели у времена блиска нама – свети Игњатије Брјанчанинов, мученик Николај Варжански и свештеноисповедник Лука Војно-Јасенецки. Глас ових Светитеља, управо и представља сведочанство које се може признати за коначно у решавању овог питања. Ово лажно учење не противречи просто Писму и учењу древних Светих Отаца и Сабора, већ су га и нови Свети Оци дефинисали као погрешно.

Али ако је у XIX и почетком XX века ово лажно учење тек почињало да се појављује, при чему не толико у црквеној, колико у блиско-црквеној средини и то више као питање, као још неформулисано, у наше дане се оно представља као целовито учење, са развијеним (иако не по савести) системом аргументације, које се може чути чак и са црквених катедри, које се понекада врло активно намеће. Све то изазива велику узнемиреност, пошто се не говори о неком другостепеном и несуштинском питању, већ о самој суштини наше вере, о ономе што је учинио Христос, што се догодило на Крсту, шта је спасење, шта су рај и пакао, шта је Црква.

О томе колико је опасна и за душу погубна ова заблуда, јасно је говорио свети Игњатије: „Они који добрим делима пале природе дају незаслужено високу цену, ти чине највећу и по душу штетну грешку. Они се упуштају, не схватајући то, у понижавање и одбацивање Христа. Често питају: ‘Зашто не би били спасени незнабошци, муслимани, лутерани, и сви слични, отворени и скривени непријатељи хришћанства? Па и међу њима има много веома врлинских људи.’ Очигледно је да питање и приговор произлазе из потпуног незнања, у чему се састоји људска пропаст и спасење. Очигледно је да се таквим питањем и приговором понижава Христос и износи мисао да искупљење и Искупитељ нису били неопходни људима, да људи могу да се спасу и сопственим средствима. Укратко: тим питањем и приговором одбацује се хришћанство.“[5]

НАПОМЕНЕ:

1. Преп. Викентије Лерински. Перегриново упозорење, I.3.
2. О савременом неогностицизму / http://karelin-r.ru/newstrs/28/1.html
3. Да ли ће се спасити некрштени? / http://bookovo.net/14170-spasutsya-li-nekreshhenye-svyashhennik-daniil.html
4. Преп. Викентије Лерински. Перегриново упозорење, I.28.
5. Св. Игњатије (Брјанчанинов). Аскетски огледи. Т. 2. Москва, 2001, стр. 375.

Рубрика: Uncategorized