Зашто је муслиману тешко да постане хришћанин? – Абдел Маши

ПРЕ 1300 ГОДИНА…

Ислам се налик експлозији раширио из земаља Блиског Истока у Азију, Африку и Европу. Данас се учврстио као друга по величини религија у свету. Муслиманска вера се противи свим покушајима хришћанског мисионарења. У исто време ми, хришћани, видимо да се мисли о планетарном ширењу ислама поново обнављају у самом исламу.
Зато се јавила неопходност да поразмислимо које то противречности постоје између ислама и хришћанства. О томе које тешкоће се јављају пред муслиманом када покуша да постане хришћанин.

ТРИ ДОГМАТСКЕ ПРЕПРЕКЕ

Муслиман не може себи да представи да Господ Бог има Сина, Који Му је раван по власти и величини. Већ од најранијих година муслиманском детету се привија мисао да хришћани поштују три Бога. Ко ипак покуша да то протумачи муслиману, да је у том случају 3 = 1 сусреће се са неразумевањем, које може да прерасте у мржњу. Наша западна дијалектика једва да може бити савладана муслиманским умом. Муслимани сматрају: или је Бог један, или је Он Тројица. Он не може истовремено бити и једно и други! Три личности не могу бити једна личност!
У исто време Коран садржи јасно указање на Божанственост Исуса Христа: Његово Рођење од Дјеве Марије. Разлика је у томе што је, по Мухамеду, Христос био створен у Дјеви Марији, помоћу стварајуће Речи Божије из ничега. Ми хришћани исповедамо да је Исус Христос још у вечности, пре векова, рођен од Оца (не створен) пре стварања света, истинити Бог од истинитог Бога. Отац са Сином у једној Природи. Да је Он, Исус Христос, постао човек ради нашега спасења.
Такве признаке христолошких спорова и разлика у мишљењу у црквама Блиског Истока доисламског периода може се наћи и у другим местима Корана. Тако Коран назива Христа „Речју Божијом“ и „Духом од Бога“. Много спорова је било у историји муслиманског богословља и по питању да ли је Реч Божија вечна или има почетак у времену. Суштина тог спора је у томе да ислам не признаје да је Исус Христос „Реч Божија која се јавила у телу“. Да је већ по Свом рођењу виши од самог Мухамеда. Дакле ислам је религија, то јест дух који одриче Божанство Христу, што је по Светом Писму (1. Јн. 4, 3; 15) признак антихриста.
Друга догматска препрека за муслимане је сведочанство о распећу Исуса Христа. Притом треба да обратимо пажњу на то да исламска критика није усмерена на значај и последице Христовог распећа на Крсту. Не, она радикално одриче веродостојност те само историјске чињенице. Мухамед је рекао, покренут на то својим духом, да Христос није умро на крсту, већ да је жив вазнесен на небо. Самим тим Мухамед је у корену истргнуо из муслиманског погледа на свет све основне појмове хришћанства као: оправдање, васкрсење Исуса Христа, изливање Духа Светога, обнова верних, њихово освећење и спасење. У категоричном одрицању Крста открива се истински карактер ислама. Док ми хришћани у доласку Исуса Христа у телу неопходну претпоставку Његове искупљујуће жртве на Крсту, Мухамед одриче и једно и друго.
Ко муслиману каже да је историја страдања и смрти Исуса Христа једна од најпосведоченијих делова Јеванђеља, наилази на трећу претпоставку, која раздваја ислам од хришћанства: схватање Откривења! Мухамед је без много размишљања изјавио да су све разлике између Светог Писма и Корана тобож докази фалсификата почетног откровења. Притом је суштина код муслиманских догматичара не у томе који стих је истинска Реч Исуса Христа, или који су извори који су у основи Јеванђеља. Не. Ту се Коран прихвата за једино истинско, неизоставно мерило божанске истине. Дакле, оно што се не поклапа са муслиманском књигом то се сматра за лаж и фалсификат. На тај начин се доказује и телесно вазнесење Исуса Христа на небо, јер је Он за муслимана једини човек близу Господа Бога, али само као пророк. Без Голготског Крста и без богосиновства!

КО ЈЕ АЛАХ?

Три коренске противречности између ислама и хришћанства моду се поредити само са видљивим делом леденог брега, али основна маса разлога и проблема налазе се дубље, невидљиви су. Она је скривена у самом схватању Алаховог божанства, које се од муслимана доживљава са крајњом педантношћу. Алах је несхватљив, недостижан и неприступан. Његова величина се не може замислити и стоји, по муслиманским схватањима, ван граница, које може достићи људски разум. Он није рођен и не рађа. Њему нема равног. И рођење Исуса Христа од Дјеве Марије као Сина Божијег одбацује се као незамисливо понижење Алаха. Муслиманско схватање божанства је показало одлучујући утицај на формирање свих области исламске културе и јесте управо онај дух који везује муслимане и омета их да постану хришћани. По мишљењу ислама човек је створен не по образу и подобију Божијем, већ као Његов слуга, што се и наглашава ритуалом падања ничице од стране муслимана који се моли, што олицетворава буквално значење речи „ислам“. Та реч значи потпуну преданост, покорност, преданост Алаху. Ако муслиман размишља о молитви, он не представља себи слободан разговор са Богом, већ учешће у до најмањих детаља разрађеној служби у којој се налази неколико пута дневно његово поклањање Алаху. Та молитва формира подсвест муслимана више него што можемо то себи представити. Схватање хришћанске молитве је потпуно другачије. Ту се и крије једно од најдубљих противречности између ове две религије.
По схватањима муслимана Алах је толико велики да једино он одређује судбине свих људи. Срећа, катастрофа, смрт, несрећа, незгода – све се приписује вољи Алаха. Фатализам је вера у предодређену, неизмењиву судбину – дубоко се корени у исламу и окива стваралачку активност. Начин живота муслимана се у корену разликује од начина живота хришћанина. Разум и све побуде муслимана предодређени су схватањем божанства Алаха.
И „грех“ се схвата од стране ислама не као разлог који дели човека од Бога, који је човекова одговорност. Схвата се као непажња или грешка, која се на крају одиграла због Алахове кривице, који је створио човека тако слабим и подложним искушењу. На тај начин Алах је индиректно одговоран за сво зло у овом свету. И он сам, како жели, како он замисли, одређује једног за рај, другог за пакао. Он је налик на великог диктатора кога се сви боје о од кога се нико не може сакрити. И све мисли муслимана и све његове одлуке, коначну су одређене од Алаха.
Тако и Голготски крст није потребан Алаху, већ напротив, представља собом покушај на његов суверенитет. Алаху није потребна жртва и није потребан посредник који га мири са светом, јер он опрашта коме хоће и када хоће. То муслиманско схватање величине и искључивости Алаха и јесте најдубљи разлог који дели муслимане и хришћане.
То укорењено схватање Алаховог божанства формирало је све области исламске културе. Многе векове муж је господарио над својим женама и децом, као патријарх. Учитељ је био узвишен над својим ученицима. Послодавац је често био налик на робовласника, као и многи калифи и султани, који су се неретко користили неограниченом, крвавом влашћу. Болесни, слаби и сиромашни сматрани су кажњеним, док су у исто време моћни, богати и властодршци сматрани за утврђене од стране Алаха. Смирење хришћана, крст Исуса Христа и Павлово хваљењем својом слабошћу – све то је дијаметрално различито од духа ислама и чини хришћанство у очима муслимана недостојном и дегенерисаном религијом.
Тако да је и мисао да је Господ Бог наш Отац и да је из љубави према развраћеном свету жртвовао Свог Јединородног Сина, муслиману не само туђа, већ и смешна, ако не и богохулна! Уместо тога муслиман се поклања далеком и великом диктатору – Богу и плаши Га се! Свака тврдња о Божијој близини, о Његовој очинској бризи сматра се самообмана. Чак у будућем муслиманском рају Алах неће присуствовати лично јер он за своја створења увек далек, велики и невидљив. Ко говори да је Бог Себе јавио људима у лицу Исуса Христа сматра се лажовом и заводиоцем.

ИСЛАМСКИ НАЧИН МИШЉЕЊА

Схватање Бога у Корану је породило и сроднички начин мишљења код Арапа. Иако су и многи други фактори помогли развоју процеса мишљења и одразили се на његовом садржају. Међутим то и показује типични исламски начин мишљења.
То постаје јасно и на примеру схватања „богонадахнутости“ Светог Писма. Док су по нашем хришћанском схватању богонадахнутости укључени такви појмови, као слушање, надахнуће од Духа Светога и просветљење који чине човека, без обзира на његову ограниченост, саучесником Божијег Откривења – исламско схватање „богонадахнутости Писма“ је радикално. Алах је буквално од речи до речи диктирао Мухамеду своје откровење, тако да је пророк у скоро бесвесном стању, као безвољни инструмент владалачког духа изговарао своје „суре“. Од тада се његово пророчанство сматра завршетком свих откровења, у коме се људском роду по мишљењу ислама предлаже највиша мудрост и најдубља знања. Муслиман не мисли да припада несавршеној религији, већ обрнуто, сматра да може усрећити својим примером богопоштовања цео остали људски род.
Дуго време је због страхопоштовања пред „Речју Алаха“ било забрањено занимање тумачењем Корана или критичко разматрање садржаја „сура“, јер су сва откровења сматрала јасним, схватљивим и завршеним. И ни један човек, по мишљењу муслимана није у стању да истражи или испита Алахове речи. Њих је могуће само пасивно прихватити, послушно признати и са верношћу сачувати. Немогуће их је у било ком случају критиковати или развити. У сагласности са тим код муслимана се развијала и способност да се учи напамет и на тај начин сакупља знање. Неретко муслимани у целини или делимично изговарају Коран, не схватајући ни његов смисао, ни садржај. Тај пасивни, статички начин мишљења формира и до наших дана целокупан систем образовања у школама и универзитетима, тако да многи Арапи носе у себи дубока знања, која емоционално делују у њиховој подсвести, али нису у стању да их примене активно, динамички. Сваки западни учитељ који ради у арапском свету убеђује се у пракси у то да накупљање знања учењем напамет уопште не означава самостално мишљење и да логично, систематско навођење размишљања веома ретко изазива активну мислилачку делатност код муслимана.
Одрицање ислама од самосталног мишљења објашњава се и улогом коју у његовом животу играју предања. Ни један човек нема права у спорном случају да тумачи Коран својим разумом и примењује изреке на своје околности. То може једино Алах! Јер је било створено бесконачно мноштво предања, у којима увек фигурира Мухамед, у чија су уста са мање или више истинитом стављена откровења. Само постојање предања јесте доказ да се у исламу искључује слободно мишљење, да је у исламу створен потпуно другачији начин мишљења у односу на Запад.
Сем тога, Коран је написан у форми својеврсних рима које на арапском звуче веома проницљиво. При том је Мухамед због рима ставио понекада речи не тамо где би по смислу требало, или променио слог, да би изменио ритам и звучност. Тачан садржај има другостепени значај. Тако из имена „Исус“ у Корану се добило „И’са“. Самим тим ради звучности било је искривљено Име које је више од свих имена.
Због тог поетског принципа код Арапа се и јавило религиозно осећање које је изазвано проницљивим звучањем и изражајним читањем, а не систематском логиком. Наше Јеванђеље је формирано потпуно другачије. Оно није написано у форми стиха, већ у прози и тражи удубљивање, размишљање и схватање. О Корану се говори да је он тобож написан најлепшим језиком Бога. Библија постоји само у нескладном арапском језику. И Јеванђеље у муслиманским ушима звучи чудно и туђе, док је Коран налик светлом стиху који је сачинио сам Алах и налази се на недостижној висини за све до сада написано.
Из свега овога је очигледно зашто муслиману није тако једноставно да схвати Свето Писмо и зашто му није тако лако да га призна као основ свог погледа на свет. Он не чује у њој зов и њено читање ретко побуђује у њему мислилачки процес или вољну одлуку.
У вези са тим ми који смо у мисији морамо да научимо да мислимо са позиција муслимана и предлажемо им да науче напамет изабране дело Светог Писма, да би тиме испунили подсвест муслимана истинском Речи Божијом и полако пробудили у њима хришћански начин мишљења и свест. Благословени су проповедници који предлажу не само хладне, догматски јасне проповеди, већ који носе Благу Вест са поривом и осећањем, јер схватање код Арапа долазе не кроз главу, већ кроз срце.

ПОСТЕПЕНИ ПАД СРОДНИЧКЕ ВЛАСТИ ПОД УТИЦАЈЕМ ЕПОХЕ ПРОСВЕЋЕЊА

Следећа препрека која задржава муслимана од одлуке да постане хришћанин је његова привезаност великој породици, свом роду. Већина муслимана још не доживљава себе као самостално „ја“, већ су укорењени и живе у свести „ми“ – свог рода. То је једна од основних разлика између Запада и Истока. Налазимо се на степену распада духа солидарности велике породице „ми“ и угуравамо се у изолацију усамљене јединке „ја“ ризикујући да се растворимо у безличној маси “man”. Песме из периоде Реформације са њиховом „ми“ свешћу и песме из епохе Просвећености са њиховим „ја“ односим јасно показују ту промену. У исто време наше друштво материјалног благостања формира се све више унифицирајућом безличном масом. Такво растварање у општу масу код Арапа скоро да се и не примећује, јер се у арапском свету толико ретко сусрећу различите заједнице, клубови, домови забаве.
Многе арапске земље стоје на путу преласка од до индивидуе. Доживљавање свога „ја“ код неких Арапа се постепено рода рађа под утицајем источно-западног материјализма. У том мучном процесу породица доживљава кризу. До сада су испод утицаја рода били само појединци, док већина још увек схвата себе само у заједници свог оца, стрица и браће. Често се млади муслиман жене не девојку коју воли, већ девојку коју му саветује његова породица. Тако је и вероисповест дело читавог рода, а не резултат одлуке једне личности.
Ако ипак муслиман оставља своју стару веру, то није само велика срамота читаве његове фамилије, већ пре свега то за њега самог означава откидање од навикнутог „ми“ породице, чију заједницу он осећа свим нитима своје душе. Тај процес је дубљи и дужи него што ми себи представљамо и рађа код многих прозелита, тј муслимана који су прешли у хришћанство, потпуну усамљеност, која их често доводи до очајања, а понекада и до мисли о самоубиству.
Половина свих Арапа по узрасту је млађе од 20 година. Управо зато савремене школе и универзитети, филмови, техника и ратови потпомажу прелому у исламској култури. Многоспратне зграде се уздижу у великим градовима, у њима нема места за целу фамилију, јер су станови у таквим зградама грађени за породицу са двоје до четворо деце. У вези са тим многи муслимани остају јединке и траже нову духовну отаџбину и нову основу духовног живота. Позив Јеванђеља се прихвата сада много лакше него раније.

ГРИЖА САВЕСТ КОД ОБРАЋЕНИХ

У случају ако муслиман без обзира на све препреке (обично у узрасту од 18 до 25 година) почне ближе да се упознаје са Исусом, види себе кривим у најтежем „греху“ у исламу, који како он схвата, одговара греху против Духа Светога. Ко стави човека или другог Бога на једнаки ниво са Алахом никада му неће бити опроштено (сура „Имрана“, 136.). И ко остави ислам, тај је проклет и сматра се погинулим заувек (сура „Имрана“ 90).
Тако се на све догматске, логичке и породичне препреке надовезује још и грижа савест који задржава муслимана да пређе у хришћанство.
Ислам је као религију немогуће поредити са религијама других земаља у којима Јеванђеље до мисионарења још није било распрострањено. Као што је то например у јужним областима Тихог Океана и у земљама будизма. Ислам је религија која се јавила након хришћанства, која се свесно противи Исусу Христу и која је у процесу свог развоја постала антихришћанска сила. Човек са таквом религијом је непријемчив за Дух Христа. Муслимани су од малих ногу вакцинисани тј. Расположени против Јеванђеља. Њима руководи други дух кога не можеш другачије назвати него дух колективне поседнутости.
Практично то значи: ако муслиман одлучи да прихвати Исуса Христа, налази се између два откровења. И ту је немогућ дијалог, јер Коран претендује да је тобож Алах диктирао Мухамеду најчистију истину. На тај начин ко се свесно обраћа Јеванђељу, почиње да верује у Исуса Христа и унутрашње се повезује са Њим, задобија не само новог Господа и Духа Светог већ стоји пред неопходношћу да Коран прогласи за лаж. Између Корана и Јеванђеља не постоји ни најмања сагласност у свим кључним питањима вероисповедања. Једино да представници обеју страна унаказе садржај својих Књига и почну да се трпељиво односе према догматским разликама.
Тај корак ка одбацивању Корана и свест о његовом небожанском происхођењу је веома тежак и горки процес у сваком новообраћеном. Тај процес је немогуће форсирати на било који начин. Ту је неопходна сила Духа Светога, Који води следбенике Исуса Христа по мери раста у вери ка све јаснијем распознавању „духова“. Муслимани који поверују у Исуса Христа, често покушавају да примире у себи оба извора откровења. Као резултат се добија раздвојеност са невероватним последицама или површна вера, која не траје дуго.

ОБРАЋАЊЕ ХРИСТУ

Ако муслиман озбиљно изучава Јеванђеље то неће моћи да сакрије од људи који га окружују. Већина његових другова у почетку покушава да га преубеди, затим га упозоравају, напуштају и презиру. И жена има право да се разведе од њега. У том случају деца му више не припадају.
Али пре свега његова фамилија ће критички почети да га прати. Са њим говоре другарски, моле, да он својом издајом не срамоти породично име, што би за собом повукло економске последице. Ако поменути не слуша, прете му. Неретко га лишавају новца, бију га, или му не дају да заврши школу. Ако све то не помаже, догађа се да га сопствена породица сумњичи и окривљује за лоповлук. или за морални пад само да би га послали у затвор и на тај начин покажу да је достојна породица све односе са тим „поквареним“ човеком, који одриче Алаха и постао „безбожник“.
Коран тражи смрт сваког одступника (суре „Жене“, 90; „Пчеле“, 107). Још и данас сваки новообраћени треба да се суочи са том претњом. У централним арапским земљама опасност још постоји, тако да тамо нема познатих званичних прелаза у хришћанску веру. У арапским земљама који имају контакт са Западом, развила се својеврсна верска толеранција. Захваљујући западном образовању те преласке, истина, не поздрављају, али и не доводе до испуњавања казне, које захтева Коран. Родитељи новообраћеног гледају на своје дете као на умрлог или се брину о томе да емигрира и тако га удаље ис свог видика. Истина, реформа ислама коју форсирају земље власнице нафте покушава поново да у многим арапским земљама уведе управо тај закон о смртној казни, које Коран захтева.
Али у сваком случају унутрашњи и спољашњи прекид са родитељима, браћом и сестрама, са свом фамилијом и са свим познаницима – јесте веома горки процес за новообраћеног. Он се никада не растаје мирно са својим ближњима, њега сматрају за проклетог и презреног. И тај прекид се догађа не само логички и догматски у мислима, већ управо у парампарчад се разбија његово укорењено „ми“. Он се налази у свету који н зна за саосећање, лишен свега, усамљен и потресен.
Све арапске земље, сем Либана, забрањује прелаз од ислама ка хришћанству. Уставна слобода вероисповедања примењива је само у случају када хришћанске мањине остају хришћанима или желе да постану муслимани, али не обратно. Могућност преласка муслимана у хришћанство уопште није законом предвиђена, зато и судски процес није могуће добити што је и покушао један бивши муслиман у Сирији. Код арапског муслимана уопште нема могућности да се легално промени вероисповест, сем ако емигрира и добије друго држављанство. То одсуство савитљивости закона постаје посебно трагично у тренутку када обраћеник покуша да ожени хришћанску девојку, јер се све функције у закону извршавају у свим арапским земљама од ислама (муле). У случају удавања хришћанске девојке за новообраћеног младожења треба да се са њом јави шеику ради склапања брака – као и сви муслимани. Деца из таквог брака аутоматски постају „муслимани“.
У неким арапским земљама органи власти су предузимали одлучне мере, прогонили и забрањивали скупове обраћеника у хришћанство. Активне руководиоце су хапсили и затварали. У неким случајевима су чак и мучили. У наше време смртне пресуде нису познате, уз изузетак покушаја од стране неписмених родитеља у гневу и бесу да убију своју децу која су поверовала у Исуса Христа. Томе треба додати да по саопштењу арапског часописа „Ел Араби“ из априла 1972. године буквално 70% Арапа не уме да чита и пише. Одатле је и разумљиво зашто се неписмени родитељи фанатички држе учења напамет текстова из Корана и за традицију и послушно, у духу Мухамеда, мрзе своје тело и крв да би имали Алахов благослов и не би изашли из јединства целе заједнице исламске културе. Род и јесте тај орган у исламу који остварује и чува Коран. Самим тим род постаје највећа препрека за сваког муслимана који одлучи да постане хришћанин.
Време ће показати да ли ће Египат и Палестина послушати захтеве фанатичних муслимана из „нафтних“ држава о смртној пресуди за људе који су одступили од ислама.

ПРИЈЕМ НОВООБРАЋЕНОГ ОД СТРАНЕ АРАПСКЕ ЦРКВЕ

Нису сви Арапи муслимани. У многим арапским земљама постоје цркве још од времена Византијске империје. Број људи у тим црквама је приближно од 5 до 8 милиона при укупном броју арапског становништа од око 100 милиона. Те мањине су изградиле сопствену хришћанску терминологију. Иако на таквим острвцима хришћанства и причају арапски, речи имају потпуно другачији смисао од истих речи у муслиманском схватању. Тако језик, обичаји, дух и животно искуство одвајају та острвца од муслиманског мора које их окружује. Море које је током протеклих векова јако пенушало, покушавајући да прогута хришћанске заједнице.
У црквама православних, копта, маронита, несторијанаца, Сиријаца и римокатолика током последњих 150 година јавиле су се јеванђелске мисије и организовале мање или више велике заједнице арапско-јеванђелских цркава са укупним бројем око 400 000 људи. Оне песмама, одећом и општим начином живота представљају копије њихових цркава у САД, Енглеској и Немачкој, иако и нису мисионарске у односу на ислам. Провалија дели арапске хришћане од муслимана. Прогони и притисци током протеклих векова, другачији начин мишљења и молитве, сем тога и неповерење и скривени страх – све то је осуровило срца арапских хришћана.
Ако млади муслиман након дуге унутрашње борбе напушта ислам, откида се од рода и породице, губи вероватно притом своје радно место или се чак скрива од прогона. Обраћа се са надом једној од хришћанских група – није му угодно. Као да су му на главу полили кофу хладне воде. Већина чланова те групе држе се по страни, гледају на њега критично и са неповерењем. Мисле да је он можда шпијун, да тражи могућност да јефтино стекне школско образовање у једној од мисионарских школа. На тај начин он је принуђен да осети најневероватније: избачен је од исламског света и није примљен од хришћанског. Често се догађа да се новообраћени налази као између две ватре, виси између неба и зеље, губи отаџбину, посао, име.
Наравно жалосно искуство са муслиманима старих и младих црквених заједница је горка стварност. Могуће је да се 20% или више таквих људи који траже Исуса Христа истински верујуће. Али и они се одгурују управо од оних које новообраћени, сагласно са Библијом сматрају Светима, децом Божијом. То отрезвљење их шокира до најдубљих делова душе.
Ако црквама и мисионарским организацијама не пође за руком да те новообраћене из ислама прими у заједницу хришћана или да створи заједницу од самих неофита, онда уопште не треба да мисионаре међу муслиманима. Свако ко се покајао има потребу да се налази у општењу са истомишљеницима, друговима и децом Божијом. Њему је ипак потребна топлота домаће атмосфере, оног „ми“ које је изгубио. Сада наравно, у духу Исуса Христа, са слободним начином мишљења и слободном молитвом, разговором са Богом.
На то се односи и радно место и професионално образовање које одговара његовим способностима. Нису прилози потребни неофиту, већ практична помоћ на почетку посла да би могао достојно да зарађује свој хлеб и да се не спушта до положаја сиромаха.
Сем тога, новообраћеном је неопходна верујућа жена, која ће му трпељиво помагати да урасте у хришћански поглед на свет.
Нажалост, обично се не испуњава ни једна од три основне потребе мисионарског рада. Увек се осећа недостатак у заједници, у радним местима, у супружницима. Можда пут који предлажу римокатолици – слати новообраћене муслимане у манастире – и није најгори! Основни проблем мисионарења међу Арапима данас није успостављање контакта са муслиманом и његов спор и духовни раст, већ ЊЕГОВО ПРИХВАТАЊЕ У ХРИШЋАНСКУ ЗАЈЕДНИЦУ. Знамо да неки муслимани између себе говоре да је боље споља остати муслиман и тајно веровати у Исуса Христа, јер ако те сопствена родбина одбаци, ни хришћани те неће прихватити. Наравно, има изузетака са обе стране, али као по правилу скоро у свим арапским црквама и заједницама ОДСУСТВУЈЕ ЖЕЉА ДА СЕ МИСИОНАРИ МЕЂУ МУСЛИМАНИМА. Зато онај ко покушава да мисионари међу њима мора пре свега припремити сопствене заједнице.

ТЕШКИ ПЕРИОД ДО ХРИШЋАНСКОГ ЖИВОТА

Новообраћени још није хришћанин! Па и ми сами смо на путу да то постанемо. Зато не треба очима милиционера да гледамо на новообраћеног из ислама, ВЕЋ ОЧИМА БРИЖНЕ МАЈКЕ, која по неколико пута дневно умива и чисти своје дете. Неопходно је дугогодишње трпљење, док се подсвест бившег муслимана испуни богатством хришћанске мисли. Из њега мора изаћи стари, а ући нови дух.
У пракси то значи да такав брат у Христу мора да добије нови радни морал, прецизност, старање, осећај одговорности и преданост.
Његов породични живот мора задобити друга морална мерила. Жеља да се служи једно друго мора постати норма.
Новац не треба више за њега да буде божанство на које се наслањала његова подсвест и на које су биле усмерене све његове мисли и наде.
Такође он мора да се вежба у распореду недељног даба, да отворено изражава своје мисли и да научи да ДЕЛИ ПОЛИТИКУ ОД РЕЛИГИЈЕ. Да би у њему зрели плодови Духа Исуса Христа, неопходно му је као и свима нама раст у светости. Ако у свим тим и другим областима живота не буде истинског раста и сазревања у хришћанском контакту са другим верницима, јавља се опасност да вера остане ствар интелекта и никада не постане оваплоћена. Иначе ће исламско окружење њега, отпадника, опет полако привући назад… Јер није прекинуо са исламом свим бићем.
У процесу духовног раста постоји опасни стадијум у коме се многи Арапи који поверују у Исуса Христа поново враћају исламу. О тог тренутка су новообраћени идеализовали хришћане, посебно пасторе и проповеднике. Претпостављали су да су савршени. Сада међутим откривши код следбеника Исуса Христа људскост и грешке, почели су да прате њихове грешке. И видевши танке црте егоизма, частољубља, суровости, нетрпељивости и много другог они климају главама и говоре: „Они нису бољи од нас!“ или када виде различите хришћанске цркве и принципе неких страних мисија, они треба да поднесу још један шок: „Они ни међу собом нису једно! Они једни другим краду „овце“ и сваки мисли да је његова црква најсветија и боља од других!“Посебно се лоше одражава на њима када ревносни мисионари неке групе таквог новообраћеног представљају на великим скуповима и фотографишу, да би затим објавили у часопису своје мисије. Чак и ако није уопште прихватио Христа као резултат њиховог мисионарског рада. Али ако се ради о томе да му се помогне да пронађе посао или невесту, он опет види себе напуштеним и усамљеним!
Тако умире живо сведочанство о Исусу Христу и радост код оних који су са страдањем и прогонима једном напустили исламску заједницу. Управо ту смо дужни да их учимо да је јединствени облик заједничког живота у хришћанској заједници обострано праштање верујућих. Да смирење и самоодрицање почиње не од критике других, већ са критиком самих себе. Пут самоодрицања је јединствени пут унутрашњег раста и стварање хришћанске заједнице.
Такав раст у вери који се показује у љубави и живој нади, захтева много времена, духовне бриге и живих примера. Често се само путем упорне молитве мења такав заробљеник исламског духа. И једино Исус Христос може да ослободи и промени муслимана. Целокупно искуство убеђивања и преваспитавања не доноси корист. Исус Христос треба лично да ослободи муслимана, очисти га и сачува у љубави. Обнављајућа сила Божије благодати побеђује власт ислама.
Исус Христос међутим не може у том без Својих слугу. Зато муслиману у прво време нису потребне умне речи, већ показивање љубави и пријатељска домаћа атмосфера који ће и оставити утисак на њега. Зато и питање зашто муслимани тако ретко постају хришћани треба да буде постављено нама! Ми са нашом површном вером, са слабошћу наших молитава, са недовољним показивањем љубави и одсуством спремности на жртвеност јесмо разлог томе.
Једном приликом је пастор Искандер Јадид, бивши арапски муслиман рекао: „Када би сви хришћани били истински хришћани, ислама данас не би било!“

Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари