Војујућа Црква и хришћани дезертери – Свештеномученик Данил Сисојев
На петогодишњицу рада нашег мисионарског центра поклањамо изузетно важно размишљање великог мисионара 21. века. У овом тексту о. Данил одговара на многе дилеме које се појављују када се проговори о мисионарској делатности у Цркви: од Кога заправо потиче заповест о мисији, да ли је мисија исто што и модернизам, да ли нам је Православље у генотипу… Јасно као дан је показао шта православна мисија јесте, а шта није. Не само речима, већ најважније – подвигом и животом.
* * * * *
И поново нам говоре да једино што треба да радимо јесте да чувамо оно што је прихваћено за време комунизма, независно да ли је то сагласно са Светим Предањем или не. Мисионарење, парохијска активност, изучавање Светог Писма и покушаји осмишљеног односа према богослужењу, одбрана независности Цркве и стремљење честом причешћивању замењују се од стране многих покушајима да се живи организам Тела Христовог конзервира.
„Главно је – очување онога што постоји. Није потребно ништа променити, чак ако то противречи и сагласју Отаца. Јер, то је – Предање“. Притом се заборавља чињеница о којој говори Катихизис, то јест, да Свето Предање не представља нешто што су прихватили једни или други хришћани, већ да је у питању форма предаје Божанског Откровења. Обичај не представља Предање, већ се сам обичај проверава Предањем.
На тај начин се Црква живог Бога доживљава као нешто крхко, немоћно да себе заштити, а често се потпуно и заборавља да Тело Христово уопште није идентично са једном или другом етничком заједницом. Истина постаје непотребна и све се своди на народну традицију. Није случајно да је међу следбеницима оваквог односа према Православљу распрострањено својеврсно народњаштво које објављује одсуство потребе хришћанског васпитања народа Божијег. Напротив, чак се и најбезумнија сујеверја објављују за неодвојиви део Предања. Дакле, класично неповерење Господу се излива у безумно обнављање незнабоштва. И таквим „ревнитељима“ не пада на памет да провере да ли њихови ставови одговарају речи Божијој које се схвата у кључу сагласја Отаца.
Страшна је чињеница да идеологија „мртвачке укочености“ Цркве наилази на одјек међу неким члановима наше Цркве. Са једне стране то није за изненађење, јер тврдња да сваки знак активности Цркве представља знак приближавања Другог ватиканског концила представља најбољи изговор за баналну лењост. Данас онај ко ништа не ради може, поносно подигнуте главе да говори: „Али зато браним чистоту Православља од претње обновљенства“.
Са друге стране, у питању је маловерни страх: „А шта ако Црква не успе ништа да уради? Шта ћемо онда?“ Потребно је подсетити и себе и друге на речи Спаситеља: „нико их неће отети из руке Моје“ (Јн. 10:28). Управо нам поверење Христу даје могућност да се Његова реч носи независно од околности, времена и места. Управо зато што је Господ са нама сада, ми не треба да одлажемо решавање садашњих задатака за сутра, већ да их решавамо благодаћу Духа Светога већ данас.
Мислим да је овде неопходно рећи неколико речи о томе шта представља истинско обновљенство (модернизам) и по чему се оно разликује од мисионарске активности. Суштина обновљенства је у томе да његови следбеници покушавају да иду корак у корак са временом; суштина мисионарења је у покушају да спасемо наше савременике. Модернисти желе да уреде Цркву по захтевима овога света, мисионари пак на језику који савремени човек разуме предају норме будућег века. Обновљенци прекрајају учење са циљем да оно „не напреже“ овај род грешни и прељуботворни, мисионари напротив, сведоче нашим савременицима шокантну вест Јеванђеља, непомирљиву са сваким обликом зла.
За обновљенце (као и старообредце) спољашњи обред (макар и измењен „из своје главе“) представља нешто што је најважније, док је за мисионаре то начин да објаве вечно Јеванђеље и укрепе своје срце богоопштењем. Обредне форме су се много пута мењале, мењали су се и језици богослужења, али су одувек Христово учење и свештени догмати остајали неизмењиви. За обновљенце канони Цркве представљају одавно застареле реликвије прошлости, док су за мисионаре они – указивање на најоптималнији пут оваплоћења божанских догмата у животу.
На тај начин, истинска мисија није спојива са модернизмом. Није случајно то да су аутори који се боре за црквене реформе ретко истакнути мисионари. Убеђен сам да покушај поистовећивања мисионарења и обнове представља покушај оправдања јеретичког покрета „мисиофобије“.
Суштина ове заблуде, коју деле у мањој или већој мери сви следбеници „мртвачке укочености“ Цркве, састоји се у принципијелном одрицању проповеди речи Божије људима који још увек нису ушли у ограду Цркве. Разлози за ово могу бити различити, али је резултат увек исти: ми седимо у свом топлом кутку, док нам људи са стране само сметају. У питању је својеврсна „приватизација“ Христове Цркве, а у суштини – јерес против деветог члана Символа вере, одбацивање апостолства Цркве.
Зато, разматрајући ово лажно учење, потребно је да прво схватимо зашто и коме треба да проповедамо. Најједноставнији одговор је следећи: „Господ нам је дао недвосмислену заповест да „проповедамо Јеванђеље сваком створењу“ (Мк. 16:15), што значи да ми, Његове слуге, треба без поговора и ревносно да је испуњавамо. Нико нам није дао право да мењамо одлуке нашег Господара“.
Међутим, у суштини, ако верујемо у Бога Који љуби, ако смо сами призвани да љубимо своје ближње, онда нама треба да буде нормално стремљење ка томе да сви Адамови потомци познају Истину и да их она ослободи. Жеља да се сакрије талант добијене Истине довешће нас до последица које су јасно описане у Јеванђељу – до таме најкрајње.
Тим пре је страшно то да православни одлично знају да ван Цркве нема спасења, да без вере у Господа Исуса Христа, Сина Божијег нико неће прићи Оцу небеском, да „ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3:5). Што значи да одрицање од проповеди Христа Спаситеља било коме представља знак заиста ђаволске мржње. Јер ће човек који не уђе у Цркву, бити прогутан од непријатеља. Што значи да они који не желе да мисионаре заправо желе себи блиским људима вечну пропаст.
Неки покушавају да побегну од овог страшног закључка и оправдају себе тиме да, тобож, припадност Цркви није неопходна за спасење. У низу средстава за спасење обично се предлажу добра дела, што са своје стране обнавља Пелагијеву јерес која је осуђена од стране Трећег Васељенског Сабора.
Подсетио бих и на анатему чина Победе Православља: „Онима који одбацују благодат и искупљење проповедано Јеванђељем као једина средства нашег оправдања пред Богом анатема“. Па и просто читање Новог Завета јасно показује да ни Христос, ни апостоли нису претпостављали могућност спасења мимо жртве Господње.
Јер ако је могуће ишчупати се из окова смрти, очистити се од греха и ући у општење са Богом мимо Христа и Његове Цркве, онда смрт Господа није била потребна. Дакле, они који одбацују неопходност мисије, заправо се ругају крви Христовој.
Међутим, потребно је да размотримо аргументе које најчешће предлажу следбеници одрицања свеопште мисије. Први је тврдња да мисија пре свега треба да буду дела, а када већ неко доспе до мере светости Апостола онда и може да иде на проповед. Наравно, оваква поставка ствари чини нереалном саму могућност мисије. Јер ко сме за себе да каже да је чист од сваке нечистоте? Да је достигао меру апостола? Ако се такав и нађе, за сваког православног хришћанина је очигледно да таквог човека не треба пуштати ни да приђе мисији Јеванђеља. Немогуће је да проповеда смиреног Христа особа која је прожета отровом гордости.
Овде се ради о другом. Када говоре о проповеди делима, заборављају да и сама проповед православног хришћанства представља добро дело и испуњавање директне заповести Господње. Као што смо показали изнад, ниједан човек не може достићи љубав ако не буде желео спасење својим ближњима. А ако у нама нема љубави, онда ни сва наша дела немају никакву вредност. Ми смо тада звоно које јечи и кимвал који звечи.
Дакле, потребно је поставити питање на овај начин: да ли си спреман да испуниш директну дужност која истиче из љубави према Богу и из љубави према ближњем или ниси? Ако ниси спреман, онда ти ниси хришћанин већ зли и лењи слуга из јеванђелске приче.
Други распрострањени аргумент против мисије представља питање политичке коректности. Тврди се да је, тобож, у Русији из неког разлога контраиндиковано мисионарење, јер ће оно, ето, нарушити међурелигиозни мир и зато се тако не сме радити. Међутим, ако би тако и било, ми ћемо се присетити апостолских речи изречених по овом мисионарском поводу: „је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога?“ (Дела ап. 4:19). Заповест Господња мора да се испуни без обзира да ли се она људима допада или не. Ми не можемо мирно да гледамо пропаст милиона непросвећених људи само зато што је неко рекао да је тако нешто неприкладно.
Суштински и овај аргумент представља апсурд. И данас се православна мисија налази у потпуности у оквиру правног поља Руске Федерације и не постоје никакве административне забране за проповед Јеванђеља. Па и историја руске државе јасно показује да активна проповед Православља међу расколницима, муслиманима и незнабошцима није имала никакав негативни ефекат на судбину наше земаљске отаџбине.
Империја је мања од Бога и мање вреди него спасење једне душе која је драгоценија од целог света и зато употреба политичких аргумената у оваквој ситуацији представља преступ.
Још један аргумент говори да мисија у Русији уопште није потребна јер има већ хиљаду година како смо ми православни. Међутим, и овај аргумент је нетачан зато што и данас, формално Цркви не припада скоро трећина становништва Русије.
Оно што је најважније јесте да према Светом Писму, неопходан услов спасења представља права вера. А управо то и недостаје нашим суграђанима. Ниво религиозног незнања у нашој земљи просто поражава. И овде нема места за расправу о Православљу које је, тобож, генетски својственом руском народу. Суштина наше вере није у одређеном генотипу или културној парадигми, већ у живом општењу са Светом Тројицом без које нам је спасење немогуће. А то нам не може пружити никакво порекло, па чак и од праведних предака. Сећамо се како су се Јевреји поносили својим пореклом од Авраама али их то није спречило да постану богоубице. Исто тако ни велики руски Светитељи нису спречили стварање великог богоборног Совјетског Савеза.
На крају, против мисије подижу још један, чудни аргумент: „Може се проповедати тоталитарним сектама, али се Блага вест не сме носити припадницима традиционалних конфесија“. Али, где у Писму или Предању ми налазимо помињање некаквих „традиционалних конфесија“? Зар реч Божија не говори да су богови народа – демони, што значи да је потпуно традиционално незнабоштво заправо поклањање демонима? Ко се и када могао спасити мимо искупљујуће Христове Жртве у којој учествујемо кроз Крштење и Евхаристију? Овај аргумент је заправо древан. И користили су га незнабошци, гонитељи хришћана. Довољно је да отворимо житија Светог Антипе Пергамског или Карпа и видећемо како су их убили управо због одрицања од чланства „традиционалне римске религије“.
Управо се њима нудио аргумент „древности и користи за државу“ који данас користе против мисије. На то је предивно одговорио Свештеномученик Карп: „Није све што је древно достојно поштовања због чињенице да је древно; јер и злоба је древна, али није због тога достојна поштовања“.
У питањима вере, важно је само једно – да ли је она истинита или лажна. Зато што ће истинита вера привести истинитом, живом Богу, а лажна – лажљивом убици, ђаволу. И ово се показује не само у будућој плати већ и у овом животу. Ако је јерес довољно јеретична, она ће засигурно унаказити и живот овде.
Дакле, видимо да се иза сукоба два учења о постојању Цркве заправо скрива древна борба између Бога и сатане, између вечног живота који се јавио на земљи и древне смрти која жели да уништи Цркву Божију. Зато је неопходно да заузмемо чврсту одбрану насупрот непријатељском налету, по речима истакнутог православног војсковође А. В. Суворова.“Напад представља најбољу одбрану!“
Сада је време да се иде до краја земље, нама припада објављивање неповређеног Јеванђеља и незнабошцима и муслиманима и безбожницима и секташима. И није важно ког су узраста, у шта су одевени, на ком језику говоре. Ми, по речима апостола Павла, треба да постанемо све за свакога да бисмо спасили макар неке.
Хришћане који се боје непријатеља и зато дезертирају из војске Господње ћемо подсетити да страшљиви неће ући у Небески Јерусалим (Отк. 21:8).
„По плодам их узнаете их“ (Лк. 7:16), Прошло 5 лет, Москва, 2014. стр. 10-13.
Рубрика: Из искуства мисионара, Наслеђе оца Данила, Свештеномученик Данил Сисојев, Христови мисионари
