Уранополитизам и мисија (последњи запис оца Данила у интернет дневнику…)
Божијом милошћу сам имао прилике да последњих година боравим у многим земљама и областима Русије због проповеди. Анализирајући накупљено искуство долазим до закључка да ‘је без успостављања у умовима хришћана првобитног схватања чињенице, да смо ми овде у гостионици, да је наша Отаџбина на Небесима и да у Цркви нема националности – проповед Еванђеља осуђена на пропаст.
Свуда видим један и исти проблем. Активни хришћани, су спремни да носе светлост Христову онима који су сада под влашћу сатане, који се прелешћују светским идеологијама, и удубљују се у пучину световних сплетки. У Србији људи често чак и не помишљају да је могући не тући се са муслиманима или римокатолицима, већ их обраћати их у Православље. У Русији говоре да у почетку треба обраћати Русе, а после већ покушати са обраћањем неког другог. А као резултат и овде и на другим местима они који трагају не налазе отворена врата. Обраћени од стране патриота и националиста уводе своје заповести, које Бог није тражио, а заборављају оно што Бог тражи.
Као резултат – о Христу нема ни речи, већ се разговори воде о величини Стаљина, Хитлера или либералних вредности. Само је Један остао стран за обраћене хришћане – Сам Господ наш Исус Христос. О Њему нема ни речи. Његове заповести се презиру (довољно је само посматрати како православни корисници интернета испуњују на интернету Беседу на Гори). О Његовим плановима за нас не желе ни да чују. И шта онда запрепашћује ако успеси наше проповеди не остављају утисак? Како су ми говорили обраћени Татари, они не схватају зашто у храмовима не слушају проповед о Богу, већ о великом предназначењу Русије (или Украјине). Уопште, стиче се утисак из садржаја проповеди и интернет дискусије да су наши људи већ сви доктори богословља и да им није потребно изучавање Вере. Расправља се о темама које немају никаквог значаја за спасење, а заборавља се главно: суд, милости и вера.
Док ен запамтимо да је Црква наша – лађа, која плива кроз житејско море ка луци спасења, да смо ми туђинци и дошљаци, и да је Отаџбина наша на небесима, до тада ће и наша мисија бити немоћна. Они људи, који траже Истину, неће доћи нама, јер им нису интересантне бриге земног града. И само они који плачу, јер им је тесно у туђини, наћи ће Отаџбину мира и на Земљи (у Цркви Божијој) и на Небу, у загрљају истинитог Оца.
Говоре да савремени људи не желе да слушају о Христу, да се треба прилагођавати њиховим идејама. Али то је неистина. И наши савременици, и млади и стари, живе са неутољивом тескобом у срцу. А тескоба се не уклања због заклињања људских идеологија, већ се утољава само чистом водом Апсолутне истине, коју поседује Црква.
МИСИОНАРИ, БУДИТЕ НЕБЕСКИ ГРАЂАНИ, И ЗОВИТЕ СВЕ НА НЕБЕСА ЈЕР ВАС САМО ТАДА ОЧЕКУЈЕ УСПЕХ!
http://pr-daniil.livejournal.com/2009/11/19/
Коментари (1)
Повратни Линк | RSS Feed Коментари
Sites That Link to this Post