Учење Адвентиста седмог дана о суботи (II део) – Историја јављања адвентизма – Андреј Солодков

Кратки полемички приручник мисионарске школе храма апостола Томе на Кантемировској

Адвентизам се појавио у САД почетком 19. века. Оснивач адвентизма био је баптистички проповедник Вилијем Милер (1772-1849), који је припадао баптистичкој заједници у Њујорку. Био је Американац из сиромашне породице, мало образован човек, који је међутим, јако волео да чита и много достигао самообразовањем. До 35-те године Милер је био скептик-агностик, а затим се обратио, почео активно да изучава Писмо и постао баптистички проповедник. Није имао одређени систем, али се занимао књигом пророка Данила и почео да прави примитивне теорије.

Пажљиво изучавање Библије и математички прорачуни књиге пророка Данила довели су га 1818. године до убеђења о близини краја света, другог Доласка Христовог и Његовог хиљадугодишњег Царства. Наступање Страшног Суда је било тачно означено – 1843. година. Када су Милера подсећали на Спаситељеве речи о томе да нико не може знати ни дана, ни часа Његовог Другог доласка, Милер је одговарао да он не предсказује дан, нити час, већ годину.[1]

Милер је почео да проповеда, издао је брошуру и Другом Доласку, где је развио своје есхатолошке ставове. Милер је добијао све више следбеника. Следбеници његовог учења су добили назив „адвентисти“.

Ето, дошла је 1843. година, народ је у хистерији чекао Други Долазак, али се ништа није догодило. Милер је почео да тражи грешку и одложио датум доласка на 21 март 1844. године. Али и тада се ништа није догодило. Милер је упао у депресију. Тада је Чарлс Сноу – Милеров следбеник – израчунао и указао на тачно време Доласка Исуса Христовог – 21. октобар 1844. године. (он је додао причу о десет девојака где је Женик окаснио до поноћи (Мт. 25:6), тако да је целу половину дана, тј. пола године Себе приморао да чека). Милер је поверовао да је управо тај датум тачан. Његова увереност је прешла на људе, сви су престали да сеју и раде, сакупили су се у белим одеждама на планини у држави Њујорк у очекивању вазнесења на небо. Означени дан је прошао, а ништа се није догодило. „Тај дан је постао дан Великог разочарења (званични термин који се користи у уџбеницима посвећеним религији).[2]

Наде су опет обмануте. Након тога су многи оставили адвентизам. Они који су остали почели су да називају „Црква верног остатка“ и грозничаво покушавали да пронађу узрок који доказује да све у стварности било правилно (тешко је одрећи се онога у шта је много уложено: „Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше„. (Мт. 6:21)). Верни Милеров следбеник, Хајрам Едсон, шетајући се дан након Великог разочарења по пшеничном пољу, добио је „откровење од Бога“ да се долазак Господњи догодио, али је то био небески долазак – Христос је ушао у Светињу Светих Небеског храма где раније није могао ући. Тамо је почео „суд испитивања“, то јест разматра живот сваког хришћанина и суди ко је достојан васкрсења, а ко није. Тај суд ће трајати од 80 до 100 година, а затим ће наступити Други долазак.

Тек у данашње време адвентисти су одустали од било каквих „рачунања“, по речи Господа: „Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти“ (Дела Ап. 1:7)

1844-45. године код адвентиста се појавило учење које је одрицало бесмртност душе. Адвентисти су тврдили да се мртви до свеопштег васкрсења налазе у бесвесном стању и да се вечне муке грешника састоје у лишавању постојања након Страшног Суда (то јест, сматрају да ће душе грешника једноставно бити уништене).

1845-46. године део адвентиста је почео да се придржава учења о празновању суботе уместо недеље. Ово учење је постало једно од најважнији догматских тачки.

Након 1846. године покрет адвентиста распао се на шест основних грана:[3]

1. Еванђелски адвентисти су родоначелници адвентизма, али се придржавају опште хришћанских погледа на вечне муке.

2. „Црква адвентистичких хришћана“ јавила се 1855. године. Учи да се душа након смрти налази у стању непостојања. Спасење се задобија личном вером. У време хиљадугодишњег Христовог Царства на земљи грешници и богоборци ће бити васкрснути за сведочење истине адвентизма, а затим ће их Бог истребити коначно и неповратно.

3. „Друштво живота“ се одликује тиме што, по њиховом мишљењу, умрли у злу и неправди чак неће ни васкрснути. Они умиру тако да се никада више не пробуде из праха.

4. „Адвентистичка Црква Божија“ очекује век „испуњења пророштва и успостављања свих ствари“. На земљи ће се успоставити хиљадугодишње Христово Царство где ће Светитељи владати светом. Центар светске државе биће Јерусалим. Душа након смрти не постоји, и зато своје ново постојање повезују само са Доласком Христовим.

5. „Црква Божија“ формирала се 1864. године. Као повод за одвајање послужило је непризнавање Елене Вајт за благословену пророчицу, а такође и њихова иступања за санитарну реформу и употребу свињетине, кафе, чаја рибе, итд. као хране.

6. „Адвентисти седмог дана“. Овим именом су почели 1860. године да се називају следбеници учења о суботи. Ова грана адвентизма је најбројнија. Код њих је 1858. године била уведена обавезна десетина (десети део прихода као прилог) који је омогућио том религиозном покрету чврсту материјалну основу. Многи истраживачи сматрају 1860. годину као годину стварања јединствене организационе структуре и сматрају да је њихова снага у одличној организацији и уређење заједница.

Одлучујући утицај на формирање највеће адвентистичке секте „Адвентиста седмог дана“ имала је „пророчица“ Елена Вајт (1827-1915). Она је била обична девојка, којој је, када је имала 15 година, неко бацио у лице огроман камен. Она је дуго била у тешком стању и налазила се између живота и смрти. Међутим, спасили су је, након чега су код ње почели чудни напади, које је она називала „небеским откривењима“. Ова откровења су објављена, јако се поштују, и адвентисти их сматрају по вероучитељној вредности одмах поред Библије. Истина, још су савременици указивали на то да су многа од тих „откровења“ била очигледни фалсификат, између осталог и популарни часописи о „здравом начину живота“. Међутим, адвентисте то није збуњивало. Велики део црта адвентизма седмог дана је под утицајем јудаизма (као што су чување суботе, правила исхране, итд.) као што и одбацивање употребе алкохола потичу управо од наслеђа госпође Вајт и њеног „откровења“.

Данас Адвентисти седмог дана (АСД) имају добро уређену организацију, њихови следбеници су расејани по целом планети. Поред Светог Писма изучавају се и дела Е. Вајт. Њена дела броје неколико хиљада страница.

АСД имају штампарије, богословске колеџе, мисионарске организације по целом свету, које се баве добротворним радом. Уочава се посебна тежња АСД према медицинским установама, домовима за старе, болницама, дечијим домовима где се паралелно са активним добротворним радом и бригом о људима врши се и мисионарски рад. Међународни орган који руководи адвентистима је Генерална конференција адвентиста седмога дана, који се налази у Бејтл-Крику (САД).

У Русији адвентистичко учење је увезено од стране Немаца колониста. У новембру 1883. године први проповедник Јохан Перн дошао је у Русију, у Тавричку губернију. 1886 године у тој губернији је било већ 300 следбеника тог учења. Локалне власти су адвентистичко учење називали „јерес јудејствујућих“, али су у целини били снисходљиви према њему. Проповедници са Западне Европе нису остављали без пажње Русију: увозила се одговарајућа литература, много пажње се поклањало усменим проповедима и разговорима са сељацима и занатлијама, а такође и са баптистима у различитим деловима царства. 1901. године у Русији је већ било 37 заједница АСД.

Данас у Генералну конференцију АСД улазе све области (територијалне поделе по географском принципу) између осталог и Руска федерација са бившим совјетским државама. Генерални скуп АСД се одржава сваке четири године, где учесници откривају нове области, примајући их у састав конфедерације и одређују председника. Адвентисти такође поседују штампарије: новине, часописе, а у Тулској области од 1989. године делује духовна семинарија АСД, где будући проповедници и пастори добијају целовито богословско образовање.

НАПОМЕНЕ:

1. По пророштву Данила (Дан. 8:14) светиња Божија ће бити оскврњена током 2300 дана (он је сматрао година). Пошто су тих 2300 година почели 457. г. пре Христовог Рођења, од тренутка наређења цара Артаксеркса о обнови Јерусалима, одузимајући 457 од 2300 добијамо 1843. годину.
2. Дворкин А., Сектоведение, Тоталитарные секты „Христианская библиотека“, Нижний Новгород. 2006, с.167
3. Чернышев В.М. Сектоведение – изд. “ Св.Лав, папа Римски“, Кијев, 2006. г. стр. 263

Рубрика: Uncategorized