Господ није рекао „толериши ближњег свог“, већ „љуби ближњег свог“ – Ђакон Георгије Максимов
Ђаво помоћу мржње, непријатељства и зависти дели људе, а Бог их сједињује помоћу истине и љубави. Зато Хришћани верују да када се трудимо да савладамо непријатељство и донесемо мир и љубав међу људe постајемо мало налик на Бога и на нама се испуњавају речи Христове „блажени миротворци“ (Мт. 5:9).
Искрено говорећи, мени се не допада много реч „толеранција“ иако је ушла у званичну употребу. Није довољно само трпети друге људе, који се од нас разликују националношћу, религијом, политичким ставовима. Господ није рекао „трпи (толериши) ближњег свог“, већ „љуби ближњег свог“…
Заповест о љубави према ближњем представља пут за испуњавање главне заповести – љубав према Богу, јер „ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио?“ (1 Јн. 4:20). Када су Господа питали у вези заповести „ко је мој ближњи?“, Он је испричао причу о добром Самарјанину, која сведочи да „мој ближњи“ није човек исте националности и вере – већ сваки човек са којим нас Господ спаја у овом животу.
Древни руски светитељ, преподобни Теодосије Печерски још је у деветом веку говорио: „Ако видиш нагог или гладног, или човека у невољи – био то Јеврејин или муслиман… – према свакоме буди милостив, избави га од несреће колико можеш и нећеш бити лишен награде од Бога“. Међутим, сарадња Цркве са државом отвара јако важну тему. Ствар је у томе што постоје принципијелне разлике између става православног Хришћанина и световног човека у условима успостављања мира између људи различитих вера и убеђења, који живе у једној држави.
Искрени православни Хришћанин треба да гледа на човека друге вере очима љубави. И јако често се догађа да када престанемо да гледамо на „туђинце“ са неповерењем, подозривошћу, непријатељством, страхом и почнемо да их гледамо очима Христове љубави, пред нама се више не налази неки сумњиви или непријатни тип, већ живи, страдајући човек.
Када га видимо таквим, појави се мисао: шта ја могу учинити за тог човека да бих му олакшао судбину? Када православни Хришћани то чине Христа ради и са молитвом, онда се чак и кроз најједноставније ствари, најосновнију помоћ, пажњу, чак пристојност, рађа не нека „толеранција“ – већ се рађа мир, љубав и радост у односу на људе друге вере.
У нашем свету постоји велики недостатак доброте. Свако добро дело, које се врши у име Христово је семе које ће израсти у чврсто дрво нелицемерног пријатељства. Што више таквог семена буде у нашем друштву, то ће се оно мењати на боље. За православног човека је међутим јако важно, што нас наша љубав према човеку не задужује да љубимо и све његове ставове и убеђења, тим пре ставове, који су противни истини Христовој.
За верујућег човека истина је изнад свега. Многи световни људи то не схватају и њима се чини да је до међурелигиозног мира неопходно доћи тако што верујуће људе различитих религија треба приморати да се одрекну вере у истину и признају да су све остале религије исто тако истините. О томе је говорио још Свети Николај Српски у прошлом веку: „Хришћанима је строго заповеђена милост према свим људима, независно од њиховог вероисповедања, али у исто време и строго чување истине Христове. Као Хришћанин за иноверног човека можете жртвовати имање и живот, али истину никада“.
Нажалост људи, који су равнодушни према истини, то не схватају и чак мисле да је управо у томе проблем. Многи су озбиљни кад сматрају да је екстремизам рећи: „Моја вера је истинита, а оне које јој противрече су лажне“.
Међутим то није тако. Ако љубимо човека, који је допустио заблуду и рекао да су 2+2=5, не значи да треба да волимо и његову заблуду и говоримо да су и 2+2=5 и 2+2=4 истините тврдње. Човек се не своди само на његову грешку. Ако у нечему греши, онда то уопште није повод да буде презрен или омражен, већ напротив, да се још више воли и саосећа са њим.
Рубрика: Uncategorized, Из искуства мисионара, Христови мисионари
