Свештеномученик Данил Сисојев – Упутство за бесмртне или Шта ако сте ипак умрли…

Ова тема је, као што видите, апсолутно актуелна за свакога. Јер хоћеш-нећеш, свеједно се мора умрети. Од времена Адама и Еве, нажалост, смрт је постала удео свих људи. Иако је она удео и жалостан, ненормалан, противприродан, иако неодговарајућ Божијој замисли о човеку, ипак, смрт је постала као друга природа, коју је Господ победио Својим Васкрсењем… Међутим, Он нам није дао бесмртни живот сада, у трулежном телу, јер би то била суровост. Дао нам је Васкрсење у бесмртном телу. У том истом телу, али бесмртном. Схватљиво је зашто нам сада Господ није дао бесмртни живот. Замислите, ево ви, баке, да ли бисте желеле да не умрете никад и да све време болујете?

                 – Не.

                – Схватате? Када људи говоре да желе заувек да живе, не мисле о томе да је живети увек добро, али да би веома пожељно било живети без болести. Сложићете се?

               И наравно, говорећи са вама о смрти, морамо да у почетку појаснимо уређење Васељене, да бисмо схватили шта се са нама догађа у животу.

Историја греховног пада и појава паклa

               Треба да схватимо да се уређене Васељене непрестано мењало радикално. У почетку Васељене није било. Постојао је само Господ Бог. Господ је створио два света – две васељене, које су међусобно повезане – свет невидљиви и видљиви. О томе слушамо сваки дан на вечерњем богослужењу за време читања 103. псалма. И видљиви и невидљиви су разбијени као последица греховног пада. Први – грехом Данице (Сатане) и анђела који су кренули за њим. Други – кроз греховни пад првих људи, Адама и Еве. Заједно са грехом, у видљиви свет су дошле болести, трулежност и смрт. Господ је рекао Адаму: “прах си, и у прах ћеш се вратити” (1 Мојс. 3:19), подразумевајући под тим не само да човек телом одлази у земљу, већ и то да људска душа одлази у подземне бездане пакла.

               Тако се настављало до искупљујућег Васкрсења Сина Божијег.

               Библија нам довољно јасно и подробно описује уређење ада. Ад је, сагласно речи Божијој, неко огромно подземно место (Ис. 14:15). Наравно не у правом смислу те речи. Иако су га многи бивши у заблуди, и схватајући реч Библије буквално, тражили у недрима земље.

               Пре отприлике пет до седам година излазили  су чланци да су наводно рудари нашли пакао под земљом. Међутим, интересантна је чињеница да људи који су прештампавали те чланке нису обратили пажњу на датум излажења новина које су и који је поставио почетак заблуди. Новине су изашле првог априла, а људи су просто поверовали тој шали. Заиста, подземље је на неки начин повезано са паклом. О томе се говори у Житијама неких Светитеља и других извора Црквеног Предања.¹ Али та веза није географска, не означава да се пакао географски налази испод. Пакао и јесте у одређеном смислу доле, али у другој димензији. Наш свет има још једну димензију, осим три просторне димензије и времена. Мислим да то свако од нас схвата из разлога што можемо предвидети догађаје, можемо бити свесни времена као таквог. Ако бисмо живели само у три димензије, ми, очигледно, не бисмо били у стању да то схватимо и будемо свесни тога. И заиста, наша душа припада још и свету невидљивом, који се је у вези са овим светом као одређена допунска димензија.

               И, ето, сагласно са речи Божијом, пакао, који се појавио као последица побуне првих људи, јесте тамница душа, како говори Апостол Петар.

               Даље неколико речи о паклу. Пакао (ад) је одређено подземље, у које упадају људи након греховног пада. И до сада некрштени људи тамо одлазе, без изузетка.

               Пакао је место које има одређену структуру. У зависности од мере зла коју је чинио човек, налази се више или ниже у том месту. До силаска Господњег у паклу је постојало специјално место за праведнике. Оно је било одвојено од осталог пакла одређеном провалијом, али се ипак налазило у паклу. Оно се називало окриљем Авраамовим. Сећате се у причи о богаташу и Лазару, потпуно јасно се описује шеол, тј. невидљиво место, управо пакао и означава подземно место (hades – на грчком означава подземно царство). Шеол је невидљиво место јер је тамо тама.

               Ето, у том шеолу је постојало посебно место за праведнике, који су се надали на Христа, на долазак Бога, на мешање Бога у историју, који су се сусрели са Христом Богом још за живота. И то искуство је чинило њихов живот испуњеним, њихова нада је чинила живот лепшим, ако хоћете, од живота осталих становника пакла.

               Сада их, међутим, тамо нема јер када је Господ наш Исус Христос сишао у пакао, шта је учинио? Он је све праведнике ослободио. Такође, Он је ослободио оне грешнике, који су се за живота кајали за свој грех, служили једином Богу и трудили се да Му приђу. Господ их је ослободио такође и зато што су поверовали у Њега и пришли Њему.

               Након што је Господ разорио врата пакла, појавила се могућност да се изађе из њега и ту могућност су искористили људи који су то пожелели. А пожелели су они који су за живота тражили Бога, јер ако за време живота човек није тражио Бога, он и нема зашто да напусти пакао, јер након смрти нема покајања.

               Могућност изласка из пакла сачувала се за оне људе који су примили Свето Крштење. На томе је утемељен, на пример, предиван и тајанствен чин који се врши на сваки празник Духова (Педесетницу). Тада се ми за време друге молитве, обраћене Христу Спаситељу, молимо за оне душе које се налазе у паклу, надајући да ће им бити указана милост и помоћ, олакшање њиховог стања.

               Пакао је био разорен и сатана је био лишен власти. Сада се он налази у паклу. Раније није био тамо. Треба да знате да је сатана раније ишао у пакао да се руга затворенима, али ни у ком случају није живео тамо. Власт сатане је била на другом месту. Она се налазила у ваздуху, зато се он и назива кнезом области ваздуха. То нам је веома важно да знамо. Зашто? Зато што је став да демони живе у паклу, крајње опасна из практичних разлога.

               Сагласно са књигом пророка Језекиља, пакао је уређен тако да су обично душе људи биле поред душа својих предака све до праоца одређеног народа. Тако су сви преци првих народа лежали као у гробовима – разумне душе, са свешћу, али немоћне да измене било шта. Они су лежали као у гробовима, а око њих су лежали њихови потомци. Одатле, узгред речено, потиче култ предака. Одатле, такође, потиче и схватање да је на овом свету веома важно где су те сахранили и са ким су те сахранили. Управо одатле се и јавља такав однос према гробљима које постоји код руског народа, али не само код Руса, већ и других народа на нашој планети. Однос као према неким посебним местима, који су на неки начин повезани са загробним уделом. Они су били заиста повезани, али раније.

               Сада је човеку апсолутно свеједно за његову душу где ће бити његово тело. Чак ако људско тело буде спаљено, али ако сам човек то није желео, греха неће бити никаквог. Ни штете за његово тело и душу неће бити. Када су Свете Мученике спаљивали, зар их је то на неки начин учинило несавршеним? Не. Схватате? То је веома важно да памтимо, јер људи то некада схватају како не треба.

               Земља на којој живимо заједно са вама, умногоме је место привезаности нашег срца. Како је Господ рекао: “Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше.” (Мт. 6:21). И човек бива повезан са земљом на најтешњи начин. Ето човек воли земљу, воли нека дела на земљи, воли неке материјалне предмете. Све те ствари не ишчезавају из душе тек тако. Што човек више воли земљу, тим више се веже за њу, тим теже се растаје са њом. Говорићемо о природи умирања душе, шта се догађа кад умире човек.

               Где идемо када изађемо из тела? Из тела одлазимо не у пакао, већ у ваздух. И овде се јавља питање: ко живи тамо? То треба јасно схватити.

Надземље

               Изнад земље се налази царство ђавола. Изнад земље се налази област духова поднебеских, то је место где влада ђаво. О томе јасно говори Свето Писмо. Он се тако и назива: “дух злобе у поднебесју” (Еф. 6:12). По Божијој замисли, Земља је срце света. Луцифер (Даница) је био први од анђела. Зато је највишем од анђела било поверено да влада над срцем материјалне Васељене. Управо је са тим повезана чињеница да када се побуњени херувим покренуо против Бога и, када га је у тој побуни подржао човек, он је успео да створи у поднебесју своје сопствено мрачно царство – надземље. Мрачно је у смислу да као да је тама, пошто тамо нема Божије светлости. Свако, и најнечистије, место на земљи је оаза чистоте у поређењу са нечистоћом надземног царства. То место се често онима који га сагледају чини испуњеним лажном светлошћу, јер се како говори Апостол Павле, “сам сатана претвара у анђела свјетлости.” (2 Кор. 11:12). Такође он може да се јавља људима и у другим облицима, али све је то лажно, променљиво, као маска коју он ставља. И он се светли неком сопственом светлошћу – ђаволском. Ето ту светлост виде окултисти, чаробњаци, магови. И они веома јасно називају то место где живи ђаво. Место се назива астрал, од речи “astrum”, тј. звезда. То и јесте понебесје. Још се то место назива и космос. Имамо у виду не материјални космос, јер је космос потчињен Творцу, већ онај укупни број људи и анђела који живе по законима зла. И ето над њима влада ђаво. Зато када помињу космички разум – говоре о сатани. Ако вам предлажу да ступите у контакт са космичким разумом, морате да схватите да вам се предлаже да се лично повежете са Луцифером, а никако са Богом. Небеса су потчињена Богу све до сада, она су насељена блаженим духовима.

О души

               Сада, што се тиче наше душе. Шта је душа? Многи сматрају да у нама живи неки посебни “човечуљак”, а у душу не желе да верују. Али памтите да је душа – ум, који поседује вољу и осећања. Очигледно је да ако човек не верује да има ум, он се назива безумним што је и логично. Са таквим човеком не можеш разговарати ни о чему. О чему да говориш са безумним, безвољним балваном? У стварности душа је ум који поседује вољу и осећања, који притом поседује одређену животну силу која оживљава тело.

               Свети Јован Дамаскин разликује у нашој души умни и неразумни део. Разумни део је као што рекох, највиши део душе. У души је највиши ум, који се још назива и духом, јер управо у њега улази Дух Свети. Преко ума Он освећује целог човека. Зато човек долази у Цркву по вери, која у почетку преображава ум, затим покорава вољу и осећања. И неразумни део наше душе се дели на оно што је под влашћу разума и оно што није. Део који је под влашћу разума је, например, гнев. Он је створен од Бога и положен је у нас да би уз помоћ њега одгонили грехе. Постоје и ствари које једноставно нису под влашћу нашег разума, али оне су такође у вези са нашом душом. То је, на пример, она сила која нам даје могућност да растемо и да се развијамо, која подржава живот у нашем телу. Та сила није под влашћу нашег тела, али и она представља пројављивање наше душе која поседује вољу и осећања. Представе када се душа описује у виду посебног човечуљка који живи унутар нас, имају неки смисао.²

               Душа поседује духовни механизам управљања телом. Постоји појава као што је фантомски бол. Например, човеку ампутирају ногу, а она га боли. То је зато што најнижи део душе, који није под влашћу разума, наставља да тражи недостајући орган. Како говори Свети Григорије Ниски, душа на себи носи печат свог вољеног тела, јер за човека није нормално да буде бестелесна природа. Управо зато ми верујемо у васкрсење тела, а не само у васкрсење душа. Човек који верује у бесмртност душе и сматра да ће након смрти одмах доћи у Царство Небеско и добити пуноћу блаженства није хришћанин.

               Смрт, како се раније говорило, такође није нормално стање, међутим, смрт хришћанина се принципијелно разликује од смрти човека који не зна за хришћанство. У чему се састоји та разлика у вези са људском природом? Код хришћанина се личност не разара, док се код нехришћанина то догађа, зато што у појам “личности човека” улази не само душа, већ и тело. “Болестан сам” говори човек, иако болује тело, а душа је потпуно здрава. Код хришћанина није тако. Код њега се веза душе и тело свеједно чува, јер је Бог свудаприсутан, а тело и душа су запечаћени од Бога приликом Крштења, када човек добија печат Миропомазања – печат Светога Духа. Печат се ставља на тело, а притом се освећује и душа. Када хришћанин прима Тело и Крв Господњу (Причешће) он постаје сателесник Христов, у његовим венама, буквално, тече Христова Крв. Тело човека постаје Тело Христово. Зато се ми и називамо члановима Христовог Тела.

            На тај начин, веза хришћанског тела са душом не може да се разори. Душа се одваја од тела, а кроз Бога веза се наставља. Управо зато се молимо пред моштима Светих, јер код праведника се та веза такође чува. Раније се нису молили зато што до Искупљујућег подвига Христа Спаситеља те везе није било.

Разлози смрти. Праведници, грешници и “средњи људи”

               Сада што се тиче умирања. Веома је важно памтити да се смрт налази у Божијим рукама. Он говори: “Ја убијам и оживљујем, раним и исцељујем, и нема никога ко би избавио из моје руке” (5 Мојс. 32:39). И Христос у Апокалипси говори: “имам кључеве од смрти и од пакла” (Апок. 1:18). Кључеви у рукама Спаситеља на икони су симбол тога да Господ влада над паклом и смрти. Приметите да кључева од Раја код Њега нема. Они се чувају код апостола и њихових наследника, то јест код свештеника, који отпуштају грехе људима.

               Из којих разлога Бог у једном или другом тренутку позива човека? Обично не знамо све судове Божије, али постоје неке представе, општа схватања која траже посебна разјашњења. Често човек умире онда када је сазрео за вечност. Како је речено у Јеванђељу: “Тако је Царство Божије као човјек кад баци сјеме у земљу; И спава и устаје ноћу и дању; и сјеме ниче и расте, да он и не зна. Јер земља сама од себе донесе најприје траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу. А кад сазри род, одмах пошаље срп: јер наста жетва.” (Мк. 4:26-29). Ето тако се Царство Божије развија у човеку. Када човек сазри за вечност, он се истог тренутка узима, при чему брзина сазревања никако није повезана са обичним временом. Ево како о томе говори књига Премудрости цара Соломона: “Душе праведника су у руци Божјој, и неће их се дотаћи невоља. Изгледало је у очима неразумних да су умрли, и сматран је за погибао исход њихов, а одлазак од нас – уништење; они, међутим, пребивају у миру, јер ако су у очима људи и кажњени, нада је њихова пуна бесмртности; и мало намучени, велико ће добро задобити, пошто их Бог испроба и нађе их достојне себе самога; као злато у огњеној пећи испроба их, и као свеплодну жртву прими их. И у вријеме када их посјети засијаће, и као искра у стрњици плануће. Судиће племенима и загосподариће народима, и зацариће се над њима Господ вавијек. Који се у Њега поуздају познаће истину, и вјерни ће у љубави пребивати у Њему, јер благодат и милост је са светима Његовим”. (Прем. Сол. 3:1-9) Даље Господ говори: “А праведник доспије ли да оконча, у покоју ће бити; јер часна старост није у мноштву љета нити се мјери бројем година; сједина људима је разборитост и зрео узраст – живот неупрљан. Угодан Богу поставши омиље Му и живећи међу грешницима би пресељен; прими га себи, да не би зло измијенило разум његов или лукавство преварило душу његову; јер злобна завист помрачује добра, и похотљиво маштање развраћа ум незлобив. Ко се за кратко усаврши, напуни много година; јер је омилила Господу душа његова, зато и похита из зле средине; а свјетина видје и не схвати и на ум јој не дође нешто тако да је благодат и милост на избраницима Његовим, и промишљање над светима Његовим. Осудиће праведник на умору живе безбожнике, и брзо преминула младост – многогодишњу старост неправедника.” (Прем. Сол. 4:7-16)

               Видите шта представља питање зрелости у очима Божијим? Постоје понекада такви случајеви да Господ оставља већ сазрелог праведника неко време на земљи. То се чини да би на тај начин човек сведочио о вечности пред очима људи. Човек је већ сазрео, он већ живи у вечном животу овде, на земљи, али Господ га чува да би кроз њега привео некога Себи. Овде видимо да Господ све чини по Својој вољи.

               Сада што се тиче грешника. Господ узима грешнике, када достижу до мере зла. То нам је такође познато. Човек је чинио злочине и Господа га је узео када је сазрео за зло. Али и овде има изузетака. Например, фараон, цар египатски је достигао меру зла, а Господ га је оставио. Зашто? Да би над њим показао Своју силу и славу, да би име Божије било страшно пред свим народима. Он као да је јавно показао шта не треба радити и шта ће се догодити са оним ко се буде понашао лоше. Господ посебно говори да је у Његовим очима то већ био мртав човек, али је остављен да би показао сву силу Божију. Ако вам одговара, очигледни експеримент. Управо са тим бивају повезани и случајеви када се крајњи безаконици остављају на земљи. Господ их посебно оставља да би на њима показао Своју славу и подсетио људе да је немогуће привезати се за земљу. Земља није Царство Божије, није место где ће вечно живети људи. Чак блажени Августин у својим делима покреће питање: зашто чак и праведни народи понекада добијају зле владаре? Јер знамо да их поставља не човек, већ Бог. Он поставља цареве и обара их, како пожели. Бог чини тако да се људи не би опуштали, да не би мислили да сва њихова нада треба да буде повезана са земаљским успесима државе. Зато Он и шаље зле владаре, да би се човек одвојио од сујете света и искао Божанско Царство које је нетрулежно. Мислим да за време Бориса Јељцина ниси могао да се баш вежеш за земљу. На тај начин Господ врши Своје дело.

               Али вратимо се теми. На крају, постоје и такозвани “средњи људи” које Господ такође узима. То се догађа јер Бог зна: када човек сазри, може да упадне у неки тешки грех. Он га узима пре тога. Ето то су ти основни догађаји, који се догађају када наступа смрт. Нормално, тај рок нам није познат. Постоје случајеви када Господ открива време смрти, али то се догађа ретко. Зашто? Зато што би човек онда рекао: “Нећу умирати још скоро, сада ћу да се забавим, а после ћу се покајати”. После не би ни успео да се покајеш, јер би грех постао друга природа, и човек не би био у стању да уђе у вечност. Зато Господ скрива време смрти и на њу треба мислити увек. Код Светог Јована Лествичника постоји генијално правило, које он говори свештенику, пастиру: “Никада не пропуштај ниједан случај да напоменеш да ће човек умрети”. Код нас је сада обрнута култура. Код нас све време тврде: “Трудимо се да не говоримо о смрти”. На пример, како су се раније носили гробови? У селу су уваженог човека носили на рукама. Јел тако? Затим су ишли колима, кроз цео град су ишли са оркестром. А сада у ауто сакрили, завесе навукли, да не би видео нико и кренули.

               Често због своје службе сусрећем умируће и оне који су умрли. Интересантно је како се често људи труде да се одвоје од умрлих! То је повезано управо са тим што се човек боји да размишља о смрти. У ствари, то је потпуно неправилан прилаз. Нормалан хришћанин треба да стреми, како говори цар Соломон, да чешће “улази у кућу где је жалост него где је гозба” (Проповедник 7:2). Зато је веома корисно ићи на гробље.

               Код нас су семинаристи веома волели да иду у мртвачницу. Сећам се, и ја сам ишао. Веома је отрезвљујуће осећање, долазиш брзо себи. Неки Светитељи су у својим собама имали лобању, сандуке и друга подсећања на смрт. Многи су још за живота себи копали гроб.

                – Зашто деца умиру?

                – Из истог разлога. Господ види да ако је дете крштено, може одмах да уђе у Царство Божије, а ако остане живо, постаће разбојник. Постоји позната прича: Анђео је лишио живота дете. Један монах је хтео да сазна суд Божији и било му је откривено да ће дете када порасте постати вођа разбојничке банде, а сада ће ући у Царство Божије. Смрт деце се објашњава још и тиме да човек веома брзо може достићи висину праведности. Ево ми имамо – Светог Кирика. Колико је он имао година? Мученик Кирик је имао три године. Велики праведник на Небесима. А Витлејемски младенци? Господ зна човеков пут. Господ уме, како се каже, да прочита. Он види човекову слободну вољу, иако је не одређује. Он користи слободну вољу и убица и других људи да би испунио Своју одлуку. Убица греши, нарушава заповест Божију, али вољу Божију не може да наруши. Разумете? Јер ако Господу није по вољи да дозволи неко убиство, Он га неће допустити: пропашће покушај, поквариће се оружје, итд. Много има примера.

               Ево гледао сам у вестима, догодио се терористички напад у Индији, погинуло је 65 људи, притом две експлозивне направе нису експлодирале. Господ је одлучио да једни погину, а други не. Статистика говори да у авионима који се сруше три пута више има људи који су закаснили, или који су вратили карте. Схватате, све се догађа по вољи Божијој. Иако се зло тиме никако не оправдава. Зла човекова воља се користи да би се испунила добра воља Господа. Немогуће је међутим никако оправдати зло. Једноставно Бог то користи. То је то.

 Идеална смрт. Страшна смрт

               Сада, која је смрт најбоља? Најбоља смрт за хришћанина је, наравно, мученичка за Христа Спаситеља. То је најбоља смрт која је могућа у принципу за човека. Неки људи су слали саучешће у Оптину пустињу (манастир у Русији) након убиства три монаха. За хришћанина је то у стварности највећа радост. У древној Цркви никада нису слала саучешћа када би неко негде био убијен. Све Цркве би истог тренутка слале честитке. Разумете, честитали су јер се код њих појавио нови заштитник на Небесима! Мученичка смрт пере све грехе без изузетка, осим јереси и раскола. Сви остали греси – блуд, убиство, прељубе – перу се. Јерес је искривљавање учења Цркве, не из незнања, већ управо свесно, које иде против воље Божије? А раскол је организација бунта против Цркве. Сви остали греси се перу. Сетите се Мученика Бонифација! Нас све време заводи словенски језик. Својевремено су Словени неправилно превели реч “мученик”. Од тада ми стално то неправилно схватамо. Уопште реч “мученик” се не сме схватати у значењу мученик. У питању је “сведок”³. Код муслимана је то – шахид. Само код њих је он сведок да је дух-Алах зао, а код нас је сведочење да је Христос благ и да је победио смрт. Зато је мученик онај који је својим крајем посведочио да је Христос победио смрт, да је васкрсао из мртвих. У томе је суштина сведочења, а не у томе да муче човека. Код нас постоје Мученици, који су умрли својом смрћу. Например, Првомученица Текла, која је умрла сопственом смрћу, али је она Мученица. Или например, Мученица Голиндуха или Света Шушаника. Познато је да они, иако су и прошли кроз мучења, кроз ругање, умрли су својом смрћу. При том они су – Мученици, јер су посведочили реч Божију својим животом, својом смрћу.

               Сада се, наравно, увек молимо. Мислим да свако од нас са искреним срцем осењује себе крсним знаком и чини поклон, када се молимо за “хришћански крај нашег живота, без бола, непостидан, миран и добар одговор на Страшном Христовом суду молимо”. Надам се да свако од нас то искрено жели. Ако говоримо о крају живота, интересантно је да је од природних смрти најбоља она чије наступање можеш да претпоставиш.

               Зато се често сматра да су малигна обољења милост Божија, јер човек зна да ће кроз неколико месеци умрети. Човек може да се припреми, да се помири са људима, на неки начин може да се исправи, припреми за вечност.

               Најужаснија смрт која је могућа за хришћанина је изненадна смрт, јер такав човек улази у вечност неприпремљен.

                – Шта дакле, не треба се лечити?

                – Треба се лечити. Ко говори да не треба? По садашњем закону лекар који крије дијагнозу, чини злочин и кажњава се, мислим, до три године затвора. И то је праведно. Лекар је обавезан да каже не рођаку, већ самом болеснику. Тај члан је био уведен, чини ми се, 1995. године, по угледу на Запад.

                – Шта чинити ако рођаци не говоре?

                – Они су преступници. Ако човек зна за приближавање смрти и крије то, он је преступник. То је страшан човек. Није добро лагати, тим више у оваквим случајевима. СИДА је казна Божија која може довести до исправљања човека. У 90% случајева СИДА се добија због чега? Због наркотика или хомосексуализма. Инфицирана деца представљају само 3% оних који су се заразили СИДОМ. 90% а по неким изворима 95% узрок су разврат и наркоманија. То је очигледна казна Божија. Али вратимо се теми.

Припрема за смрт, искушења и врлине .

               На који начин се припрема за смрт? Шта треба радити у болести? “Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вјере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ; и ако је гријехе учинио, опростиће му се” (Јак. 4:14-15). Ми прибегавамо Јелеосвећењу у време болести, али до сада постоји мит који потиче од римокатолика, о томе да је Јелеосвећење – последње помазање. То је заблуда. Јелеосвећење се даје због исцељења, и врло често постаје исцељујућа Тајна. На моје очи се догодило много исцељења. Знам свештенике који су сами посведочили стотине, хиљаде исцељења након Јелеосвећења. Зашто? Зато што Господ исцељујући болесног човека показује му да ће и његово тело бити васкрснуто. Схватате зашто се исцељење даје? Да би нас убедило у васкрсење тела, јер ако тело нема никакву вредност, ако ће иструлити у гробници, нема никаквог смисла исцелити га. Зато у свакој болести треба прибегавати Тајни Јелеосвећења.

               Ако имате дијагнозу која може изазвати смрт (онколошки или други случајеви) неопходно је припремити се на следећи начин. Прво, неопходно је на минимум свести све своје обавезе у свету, тј. неопходно је опростити се од земних дела. Треба вратити дугове да не би лежали на другим људима. Обавезно се треба помирити са ближњима. Треба уредити тако да имате много слободног времена. Ђаво нас тера у исцрпљујући темпо живота. Он покушава да нас исцрпи ужурбаношћуда не бисмо могли да предахнемо. О томе се говори још у Библији говори, када је Мојсеј пришао фараону и рекао: “Пусти народ мој” (2 Мојс. 5:1). Шта је фараон рекао? “Беспосличите, беспосличите, и зато говорите: Да идемо да принесемо жртву Господу” (2 Мојс. 5:17). Ђаво управо до сада тако и говори (зато га зову и духовним фараоном), да би људи стално негде журили и заборавили на све.

               Ако сте сазнали за дијагнозу која не теши, треба се потрудити да се нађе још више слободног времена. Приметите, код нас се догађа обратно. Сазнавши за дијагнозу, људи покушавају себе да затрпају послом, да не би мислили о смрти. То је глупо. О томе треба размишљати. Треба гледати у своју душу и тражити оно што нам недостаје тамо. Треба чинити добра дела на време, колико је могуће сада. Суштина је у томе да од вашег предсмртног дела зависи којом ћете трајекторијом отићи у вечности. Имамо следећи пример: колико се јако авион залети, толико ће одлетети високо. То јест, што више стремите божанском животу пред смрт, толико ћете се више подићи у Царство Божије. Сетите се да наш задатак није само да одемо у Рај, већ да што више будемо у њему. Да што више дарова задобијемо. Бог жели да Његова деце желе више, а не мање.

               Искушење које се догађа пред смрт је искушење чамотиње. На човека наваљује страшна туга, и он говори: “Како, зашто ја умирем сада?” То питање нема никаквог смисла. Треба поставити следеће питање: шта да радим сада? Сетите се да је туга неразумна. Она није од Бога. Христос се назива Богом Словом. “У почетку бјеше Слово (Ријеч), и Слово бјеше у Бога, и Слово бјеше Бог” (Јн. 1:1). Наш Бог је Христос, Он је Логос, зато је хришћанин потпуно логичан. Свака неразумна жеља долази од непријатеља Божијег. Ко жели да нас лиши разума? Само непријатељ Божији.

               Свака чамотиња, тежина нису од Бога. А како се лече? Надом. Очајање се лечи надом. Када човек види да може умрети, шта треба да очекује? У Символу Вере се каже. “Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века.” То је најбољи лек за тугу и чамотињу. Времена је мало, треба захвалити Господу што је открио крај који се приближава. Следи да треба паковати кофере. Глупи људи говоре: “Пред смрт ћу се забавити”. А зашто? Боље је стварно паковати кофере. На пример, купили сте карту и отпутовали у другу земљу на одмор. Треба да купите тамо нешто и мењате рубље за доларе и евре. И код нас постоји мењачница. Управо тако, припремајући се за онај свет, треба на време мењати што већу суму, да би тамо могло да се живи.

               Милостињом, буквално, у ризници на небу себи сакупљамо богатство. Господ говори: “Продајте што имате и дајте милостињу; начините себи кесе које неће овештати, ризницу на небесима која се неће испразнити, гдје се лопов не приближава, нити мољац квари. Јер гдје је благо ваше ондје ће бити и срце ваше”. (Лк. 12:33-34)

               Какав је ваш задатак? На време, колико је год могуће више, сакупљати капитал. Али ако се оде у другу земљу са добрим капиталом, али без одеће, такође неће бити баш пријатно. Тамо се могу појавити климатски проблеми, зар не? Зато је неопходно видети какву одећу имам – да није поцепана, да се не би осрамотио пред странцима.

               Исто тако је неопходно, када одлазимо из овог света, да погледамо какву одећу душе имамо. О Лаодикијској Цркви Господ говори: “Јер говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, и сиромашан, и слијеп, и наг. Савјетујем ти да купиш од мене злата огњем жеженога, да се обогатиш; и бијеле хаљине, да се обучеш, те да се не покаже срамота голотиње твоје; и масти да помажеш очи своје, да видиш”. (Отк. 3:17-18)

               Ето, ваш задатак и јесте – погледати шта се дешава код нас са душом, са одећом душе. Чиме се душа облачи? Врлином. И зато је неопходно видети шта нам недостаје, да би на време почели да се исправљамо. Памтите, свака страст са којом се не борите ће вас појести, јер после смрти све страсти излазе на видело. Само то не значи обавезно да је неопходно обавезно изаћи на крај са њима⁴. То је наравно, веома добро – изаћи на крај и бити бестрасан.

               Који је најбољи вид смрти? Када ти Дух Свети директно каже да си спасен. Постоји такво схватање, као уверење – посебно стање високог духовног живота када Дух Свети Сам човеку говори да ће завршити у Царству Небеском. Апостол Павле је тим поводом рекао: “Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах. Сад ме чека вијенац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија: али не само мени, него и свима који с љубављу очекују Долазак његов” (2 Тим. 4:7-8). То јест, апостол Павле је чврсто знао да ће бити спасен. Исто тако је, на пример, што је интересантно, Свети Антоније Велики ликовао пред смрт јер је био уверен да ће га Господ спасити, јер му је Сам Бог рекао. Сећате се да је Свети Серафим Саровски говорио: “Долазите код мене на гроб, ја ћу се молити Богу за вас.” И Блажена Матрона је тако говорила. Зашто? Зашто су они били тако самоуверени? Зато што су од Духа Светога добили уверење да ће бити спасени. Међутим, то је самом човеку немогуће да уради. То је одлука Самога Бога, као што је Он и рекао. Томе, међутим, треба стремити, јер је у стварности најбоље уверење од Бога да си спасен.

                – Да ли демон може да заведе?

                – Не. Демон не може да се умеша. Када Бог говори, то већ не можеш да помешаш ни са чим. Ако постоје сумње, највероватније да то онда то није Бог. Божија Реч се непосредно показује на следећи начин: у почетку долазе плодови Духа, а затим већ Бог говори са човеком. У Посланици Галатима речено је: “А плод Духа јесте: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање”. (Гал. 5:22-23). Ти плодови Духа су сведочанство да се човек приближава Богу, а затим му већ и Бог говори о томе.

               Знамо да ће човек, након изласка из тела, бити принуђен да у почетку доспе у веома непријатну ситуацију за себе. То јест, мораће да се сусретне са злим духовима.

               А са њима, као што знамо, имамо лоше односе. Никако не би желели да су ти односи добри. Зато се приликом сусрета са злим духовима треба борити. За то је неопходно не само проверити одећу душе коју морамо да имамо, већ и наоружање које ће нам бити неопходно за коришћење у борби са њима. Какво треба да буде то наоружање? Апостол Павле у Посланици Ефесцима у шестој глави детаљно описује технологију припреме за тај страшни дан. “Обуците се у свеоружје Божије, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволскога. Јер не ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју. Зато узмите свеоружје Божије, да бисте се могли одупријети у зли дан, и одољевши свему, одржати се” (Еф. 6:11-13).

               Зли дан је дан смрти, дан сусрета са тамним владарима. Зато је неопходно узети сво оружје, проверити како стојимо са њиме. Какво свеоружје треба да буде? “Стојте, дакле, опасавши бедра своја истином”, говори Свети Теофан Затворник. Бедра ума треба да су опасана истином. Прво и прво – неопходно је чисто тело – да смо прекинули са блудом, развратом и сличним стварима. Ум мора да се удуби у сагледавање Божијих догмата. Неопходно је пред смрт проверити се у догматском богословљу, јер човека који улази у Рај питају за лозинку. Знате то? Без лозинке нема улаза. Символ Вере – то је лозинка Царства Божијег. Без њега је немогуће. А сама реч “символ” и означава лозинку.

               – Ми га не можемо заборавити?

                – Ако се нисте удубљивали, наравно да ћете га заборавити. Ако вам је био интересантан, наравно да нећете. Дакле, у почетку треба проверити себе у вери. Даље је неопходно “обући се у оклоп правде”, тј. Неопходно је проверити да ли у том тренутку испуњавамо све заповести или не. Даље – “обући ноге у приправност за јеванђеље мира”. То јест неопходно је обући ноге. Али у шта? У спремност да се иде по Јеванђељу према миру Божијем. Спремни сте увек да ходите јеванђелски? У том моменту треба проверити себе. “А изнад свега узмите штит вјере, о који ћете моћи погасити све огњене стријеле нечастивога”. Проверите колико верујете Богу. Проверу ћете урадити уз помоћ очајања или чамотиње. Да ли их лако одбијате или не. Ако није лако, молите Бога да вам умножи веру.

               Да. Даље. “И кацигу спасења узмите”. Кацига спасења, то јест, тврда нада на спасење од Бога. Сада, што се тиче борбе. Сетите се да вам је дато оружје за борбу: шлем је нада на спасење, мач је слово Божије да би се борили са демонима. Молитвом и речима Божијим изгонити их напоље. Неопходно је да чврсто знате догмате, да вас ни један ђаво не би скренуо са пута и да би све било спремно за праведност.

               “И мач Духа, који је ријеч Божија”. Прво, прочитајте реч Божију. Сматрам да ако се човек разболео, например, од неког тешког обољења, које може да доведе до смрти, мора да потпуно, од почетка до краја, прочита цело Свето Писмо или бар да почне. Сетите се, молим вас, да реч Божију користимо не само као текст, већ и као највиши облик молитве. Јер у чему се разликује православна молитва од молитве секташа? Секташи се моле својим речима, а православни се моле Библијом. Зато, када говоре да Православље није библијска вера, то је глупост. Секташи нису библијски. Они су извукли делове из Светог Писма и убацују их без тумачења, не знајући ништа. Сам сам лично имао полемику са протестантима. Они уопште не познају Свето Писмо. Показујеш им неко место, они говоре: “О, па нисмо знали”. Они уче скупове цитата. Они Библију не доживљавају као целину. А ми, хришћани, молимо се Речју Божијом, њоме живимо. Приметили сте колико читања Светог Писма има на службама? Да, скоро цела служба. Чак је и Канон Светог Андреја Критског цео проникнут Библијом. Зато пазимо на Реч Божију, њоме се молимо. Схватате? Учимо себе да се молимо непрестано. Заповест Божија нас позива да се молимо непрестано: “Бдите, дакле, у свако вријеме молећи се” (Лк. 21:36). Треба да се проверимо да ли се непрестано молимо или не. То се посебно јасно показује када наваљују напади страха. Иза тога стоји кнез таме и он се одагнава само молитвом. Ми за то нисмо спремни. Шта треба чинити? Треба одбити све мисли. Учите себе томе и обавезно запамтите горепоменуту технологију. Искључите мисли и сву пажњу усредсредите само на речи молитве: “Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног. Пресвета Владичице, Богородице, помози. Господе, силом Часног Крста заштити ме. Слава Оцу и Сину и Светоме Духу и сада и увек и у векове векова. Амин.” Одбацити сва резоновања, иако ће доћи и најубедљивије мисли. Те мисли су од ђавола, уз помоћ којих жели да вас баци у очајање и погуби. То је пробни напад и најјачи ће бити одмах након смрти. Зато је неопходно припремити себе.

               Сада што се тиче онога чиме нам могу помоћи ближњи. Морамо их молити, ако сами не можемо да идемо у храм Божији, да би нам што је могуће чешће доводили свештеника кући. И посебно је важно потрудити се да се причестимо у сам дан смрти, јер по најдревнијем предању, потврђеном праксом, човек, који се достојно причести Тела и Крви Господњих, након смрти није доступан нападу ђавола. У њему је Христос.

               Како је речено код апостола Павла, онај који се причешћује Господом, постаје један дух са Господом (1 Кор. 10:16-17). Схватате? Зато ђаво има веома велике проблеме са таквим хришћанином. Веома је добро молити се светој Варвари, да не би било изненадног краја. Не заборављајте Свету Варвару.

Приближавање смрти. Тренутак смрти

               Сада ћемо говорити о смрти. Какве су етапе? Сазнавши за дијагнозу, човек у почетку не верује, затим се буни, протестује, затим се успокојава и почиње смирење. То бива код маловерних људи. Код верних треба да постоји време за сабраност, за то да се на време заврше сва своја дела. Схватате да имате још мало времена? Слава Богу што знате да имате ограничено време. Зато се и можете припремити. О дуговима сам већ говорио. О речи Божијој сам већ говорио. О врлинама које треба вршити, проверу коју треба извршити – говорио сам. Трудите се, ако можете да ходате, да будете у храму Божијем, може чак и ван службе. Можете седети са књигом. Са речју Божијом, са делима Светих Отаца. Учите свој разум да више мислите о Богу. Трудите се да што је мање могуће гледате телевизор. Он вас расејава и није вам потребан. Посебно вам у таквом тренутку забаве нису уопште потребне. Поразговарајте са својим рођацима, поразговарајте са њима. Обавезно дајте завештање својој деци. Какво завештање? Не само финансијско, већ и духовно. Усмерите их на светлост Божију, јер ви одговарате за њих. Наши преци се нису бојали смрти. Раније су владари писали велика завештања где су описивали финансије, земљи и главно је – давали су духовно завештање. Шта чинити а шта не. Нису имали паничну хистерију, она је почела тек у данашње време.

               – Сви су се увек бојали смрти.

                – Није тачно!

                – Хистерије није било, али су се бојали смрти.

                – Није тачно! Нису се сви бојали смрти. Хришћани се нису бојали смрти, они људи који су озбиљно прилазили вери нису се бојали смрти.

                Сада почиње да се приближава смрт. Како се то одређује? Прво, треба памтити да при малигним обољењима често дан пре смрти болови престају, јер се организам предаје – то је последња велика милост Божија. Како сам говорио, неопходно је причестити се Тела и Крви Господњом. Неопходно је, наравно, окупити своје рођаке, ближње, да би са њима поразговарали, а затим остати сами, да би, пребивајући у молитви, били са Богом. Притом ближњи може да седи са вама у тишини. Тако. Можете га замолити да чита наглас Свето Јеванђеље које има најмоћнију силу. Оно и душу у време смрти доводи у одговарајући мир. Зато се трудите да не остављате људе у болници, немојте их испоручивати у болнице. Боље је умирати кући. Слава Богу, постоји много православних болница⁵, али ипак је боље не радити тако.

               Често пред смрт човекове очи почињу постепено да се отварају. Он почиње да види други свет. Долазе често умрли рођаци, долазе Анђели Божији или обрнуто, зли духови – ђаволи. За то треба бити спреман, јер се код човека постепено тањи тај кожни покривач, који је на људским очима од тренутка греховног пада, и он се отвара за другу реалност. Овде треба памтити да је ђаво – брбљивац. Он има много мању силу него што представља. Како је речено у Писму “Непријатељу нестаде мачева на крају” (Пс. 9:7). То јест непријатељ се потпуно лишио оружја од тренутка распећа Исуса Христа. Зато ако се одједном појаве нека привиђења, ако демони буду плашили, не заборављајте да је то њихов задатак – да вас уплаше. Они немају силе. Сетите се како сам говорио једном приликом, када је Светом Антонију Великом дошао демон. Огромни џин, грмаљ до облака са црвеним очима, скроз црн. Антоније му се просто ругао:

               – “Па што си дошао до мене”, говори Антоније Велики”, ако хоћеш – ево мене, Антонија, ако си нада мном добио власт од Бога – изволи, молим. А ако ниси, зашто си дошао? Зашто си дошао? Јел ти треба нешто од мене? Ево, ја ћу те закрстити и бежи одавде.

                Антоније га је закрстио и ђаво је побегао.

                Ето, Анђео Божији када га је Бог послао да убије Асирце, није правио пред њима никакве демонстрације. Кренуо је, погубио их и отишао. Када је Бог послао Анђеле да убију египатске првенце, шта, зар су правили неке демонстрације? Не, једноставно су дошли, извршили дело и отишли. Схватате, без објашњавања. И тако је у стварности било често, Светитељи су се тако односили према вољи Божијој, зато се и ви тако односите. Разумете? Крсни знак, молитвено обраћање Богу, али само без гордости. Схватате, са нама је сила Крста, али уз услов да се Богу молимо. Зато и говоримо: “Огради нас Господе силом Часног и Животворног Крста и сачувај нас од сваког зла”. Прекрстимо се. При тим речима, како је говорио Свети Јован Златоуст, никаква ђаволска сила нам не може наудити.

               Ако видимо да се приближава време смрти, неопходно је читати, наравно, 118 псалам “Блажени непорочни”. То је 17 катизма. Замолити свештеника да прочита, ако је ту, Канон за исход душе од тела, или неког ближњег. Боље је да прочита свештеник, јер постоје посебне свештеничке молитве које веома помажу. Ако почиње тешка агонија, чита се посебна молитва. Када човек дуго страда, опет је неопходно позвати свештеника. Чак и ако не може да дође, може да прочита и код своје куће ту молитву. Господ ће услишити ту молитву.

               Једном приликом сам био позван код једне жене, када је умирала. Исповедио сам је пре пола месеца, када сам служио у Јасењеву. Дошао сам код ње око девет увече, а знате да се пред смрт човек причешћује независно да ли је јео или не. То уопште није важно. Пред смрт причестити се у сваком случају. О томе говори правило првог васељенског Сабора. Јео, не јео – потпуно је неважно. Ако човек чува Православну веру, неопходно је причестити га. Долазим и видим тужну слику. Лежи на кревету, очи избачене из дупље у буквалном смислу, никада нисам видео тако нешто. Рукама се брани од некога, десно – лево и виче: “Бојим се, бојим се, бојим се”. Говорим: “Надежда, да ли желиш да се причестиш?” “Хоћу”, говори и нестаје јој речи. То је било последње што је уопште рекла. Причестио сам је Крвљу и Телом Господњим и она се одмах смирила, осмехнула и умрла. Ето напада митарстава, које је било, и милости Божије. За то се треба молити.

                – А ако је човек без свести?

                – Када је човек без свести, неопходно је молити се за њега, прочитати Канон за исход душе из тела, али Тајне се над несвесним човек не врше, сем Тајне Светог Крштења, ако је човек изразио жељу за то. Ни Причешће, ни Јелеосвећење не врше се над људима без свести. Памтите, шлог не значи губитак свести, може да значи губитак речи, али ако постоји свест може се причестити човек. Уз услов да покаже сагласност очима, чиме год, али опет, ако се трудио да живи по вољи Божијој, како сам већ рекао. Њега је Бог почаствовао што може да се причести. Ако је човек живео без “кочница” Господ обично таквом човеку не пружа могућност Причешћа.

                – Жена је била без свести, а свештеник је одлучио да изврши Јелеосвећење. Почело је Јелеосвећење, чим су почели да читају Јеванђеље, пробудила се рекла: “Кајем се”, причестила и – умрла следећег дана.

                – Овако значи: по правилима Цркве не сме се вршити Јелеосвећење над таквим човеком. Шта треба радити у таквим случајевима? Ја сам радио. Обично почнеш да служиш молебан за здравље, такав молебан постоји, ако је Господу угодно, човек ће доћи у свест. Тајнама, осим Крштењу, не треба пуштати људе у коматозном стању. Крштење се не врши једноставно у сваком случају, већ само у случају да је човек још раније изражавао жељу да се крсти, али из неких разлога није успео. У таквом случају крсте га са три обливања.

               Сада што се тиче тренутка смрти. Када се човек приближава смрти, јавља се разлика између људи различитог духовног стања. Како говори Писмо: “смрт је грешника зла” (Пс. 33:22) и Господ, сећате се, о безумном богаташу је говорио: “Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе.” (Лк. 12: 20). Буквално изгонити уз кажњавање. “А оно што си припремио чије ће бити” (Лк. 12:20) Заиста људима реално долази неки дух у оном облику у коме га сликају: у облику смрти са косом, и са другим оруђима. То је дух – анђео смрти, који убија људе, лишава их живота. Зашто су неопходне ове ствари? Да би одсекао привезаност за земљу. Ако човек није привезан за земљу, ако верује у Христа Спаситеља, он смрти неће видети у буквалном смислу те речи. Када је Господ рекао, да “ко моју ријеч слуша и вјерује Ономе који ме је послао, има живот вјечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот”, рекао је буквалну ствар, не посредну, не алегоријску. Схватате? Зато и они људи који праведно умиру, не виде смрти. Они виде Анђеле Божије, па и Самог Христа Спаситеља. Знате за чувену причу када је дошао човек у Александрију и када је тамо умирао монах, кога су људи сматрали за великог подвижника. Пришли су му демони и изгонили душу из тела уз муке. Глас Божији је рекао да Му тај човек није дао да се успокоји ни на минут у њему. Иако су га споља сматрали за праведника. А у то исто време поред је умирао сиромах. Он лежи у јарку. Бог шаље Арханђела Михаила да би му узео душу. Арханђео Михаил долази, а сиромах говори: “Нећу”. Тада Арханђео иде Богу и говори: “Господе, он не жели”. Господ одговара: “Добро”, и зове Пророка Давида: “Иди и пој, и одмах ће изаћи”. Давид почиње да поје такву анђелску песму, да душа од усхићења излази из тела и узноси се ка Небесима. Управо се за то молимо и молимо се. О томе је говорио Господ. Сећате се? Он је рекао: “Ја сам врата; ако ко уђе кроза ме спашће се, и ући ће и изићи ће, и пашу ће наћи.” (Јн. 10:9). Где ће ући? У Цркву. И изаћи ће Христом из овог света и пронаћи вечну пашу у Рају. Зато човек који се правилно припремио заиста не види смрти. Смрт му је лака. Зато се чак и смрћу не назива. Како се назива смрт у Писму? Разрешење. Апостол Павле је говорио: “имам жељу умријети и са Христом бити, што је много боље; Али остати у тијелу потребније је вас ради” (Филип. 1:23-24). Нормално, ми маштамо да тако умремо. То јест умирати тако да човек напушта овај свет кроз Христа, у присуству Христовом, да би га љубав Божија испуњавала у тренутку смрти, да би га молитва довела томе, да би умирао са Богом.

               При чему пред смрт могу постојати различита стања. Ево Свети Сисоје Велики када су му дошли Анђели, молио је да му дају време да се покаје, иако су му говорили да је већ савршен. Он је сматрао да још није ни почео да се каје. А затим је одједном засијао и рекао: “Ево иде Христос и говори: “Принесите ми изабрани сасуд пустиње””. Један подвижник, Аполоније, веселио се и ликовао пред смрт. Његови другови га питају: “Зашто се радујеш?”, а он одговара: “Био сам кротак као Мојсеј, ревностан као Аарон, храбар као Исус Навин, побожан као Давид, премудар као Соломон. Ако ми је Господ Бог дао све то зар ће ме лишити Небеског Царства?”

               Веома интересантно, зар не? Може се рећи да је нескромно рекао. Али ипак то је – смирење. Господ је дао то, Господ је све дао зато – зар ми неће дати Небеско Царство? Сетите се да наша нада (и то је посебно важно не заборавити у тренутку смрти) није заснована на нашим добрим делима, већ на смрти и Васкрсењу Господа Исуса Христа. Зато се трудите да држите руке крстообразно прекрштене, ставите крст на себе. Замолите да вам пред очима окаче Христово распеће да би вас сећање на Њега пратило приликом изласка из овог света, да би из овог света прешли у живот. И човек који се правилно припремио може да рачуна на то. Знам примере када су људи тако спокојно одлазили. Телесни бол притом уопште није важан. Преподобни Свети Григорије Палама је умирао од рака црева. Јаки болови. Али притом, без обзира на бол, знате ли шта је говорио? Човек који је седео поред њега – будући патријарх Филотеј – чуо је ове речи: “Горе, горе, ка светлости”. Он се осмехнуо и са осмехом изашао из тела. У том тренутку цела соба се испунила предивним мирисом и светлошћу, иако су болови били телесни али они су – као мучење за Мученике. Тело Мученика муче, а њему је свеједно. Схватате? Душа је захваћена неземаљском радошћу, која уопште није повезана са телом. То је стање које је доступно и за нас данас: када је хришћанин толико захваћен небеском чежњом да му телесне муке нису важне.

               Ако човек није припремљен – како умире? Обично постепено почиње да се одсеца живот, као да отпада. Смрт почиње од крајева палаца ногу и руку. При чему она иде у почетку од палаца, а затим јасно по зглобовима. Блажена Теодора је, као што знате, видела, како је смрт одрезала зглоб по зглоб. Често чак и прост човек види то. Затим се живот фокусира у две тачке: срце и чело. А даље ако човек види смрт, он као да осећа да испија напитак или да смрт пресеца последњу нит. Или само јак безболни ударац. Постоје различита осећања. На тренутак губи свест, као да пропада, а затим многи виде тунел. Шта је то? То је враћање свести. Понекада бива и без тунела, и човек се одмах налази са друге стране. Дешава се да човек није одмах свестан да је умро. То се догађа прилично често, посебно када се није припремио пред смрт. При чему је овде веома важно знати да и након смрти људи остају при својим убеђењима. Нигде у Светом Писму није речено да се људи мењају након смрти.

               Обрнуто, речено је да у паклу не исповедају Бога: “Јер нема ко би Те у смрти спомињао; и у аду ко ће Те славити?” (Пс. 6:6), јер се човек налази још увек у власти својих сујеверја. Штавише, како сам говорио, након смрти страсти са којима се нисмо борили излазе на видело.

Осећања након смрти

               И ето, човек се нашао у другом свету. Њему је у почетку веома лако, ако је боловао пре тога. Па чак и ако није боловао, њему свеједно постаје веома лако. Зашто? Зато што, како је говорио Свети Григорије Богослов, наша душа је након пада постала носилац тела, то јест она која носи тело. Тело смета души. Али то сте ви сигурно и сами приметили. Желиш да размислиш – заболи те глава, желудац крчи, срце прескаче, желиш да спаваш. Зар не? Колико има таквих случајева. Свако деловање душе повезано је са телом.

               У вечности душа осећа, као да се налази у природнијем стању. Она још не зна да један од главних задатака – одушевљење тела – она више не може да испуни. Затим обично има неколико минута у којима човек не може да ступи у контакт са ближњима, док се не убеди да је умро. Али ако се човек припремао за смрт, то му је природно. Он већ чека тај тренутак. И тада, шта је неопходно радити? У том тренутку не треба покушавати отимати се тамо-вамо, него треба умирати са молитвом на уснама. Која молитва?

               “У руке Твоје, Господе, предајем дух твој”, како је Господ рекао на Крсту. Како говоримо пред спавање тако је потребно и, излазећи из тела, прослављати Свету Тројицу, да би се то прослављање продужило и надаље.

               Сећате се како је умирала Блажена Макрина? О томе волим да говорим увек. Она је пред смрти тешко боловала и толико је ослабила да су мислили да већ умире. Наступило је вече, унели су лампе, упаљене фењере у собу. Она, као и сваки нормални хришћанин… Шта раде увече, када уносе светиљке? Почела је да пева црквену песму “Свете тихи”. И запевала је тихо вечерњу химну овако: “Светлости тиха, свете славе Бесмртног Оца Небеског, Светог Блаженог, Исусе Христе! Дошавши на запад сунца, видевши светлост вечерњу, појемо Оца и Сина и Светога, Бога. Достојан си у сва времена да певан будеш гласима светих”. Са тим речима она је изашла из тела и затим наставила даље: “Сине Божији, који живот дајеш зато Те свет слави”. Ето, то је предивна смрт. Зар не? Заиста добра смрт. Зато је добро пред смрт почети са песмама Богу, песме захвалности за то што нас Бог изводи из тела, да би нас вратио у тела опет.

               Памтите пред смрт да ћемо се са телом поново сусрести у дан Васкрсења. Управо са овим телом које ће Бог очистити. И човек који одлази уз захвалност Богу, обично одмах покушава да се уздигне до Бога. Како је речено у књизи Проповедника, “дух се врати Богу, који га је дао” (Проповедник 12:7).

               По раширеном предању, човек који је живео обичним животом ходи по земљи три дана. Може ићи на она места која су му била најближа. Ето препоручујем вам да идете до Гроба Господњег у Јерусалим. По православном учењу за душе умрлих нема никаквог растојања. Било је многобројних случајева када су се у тренутку смрти душе јављале разним људима, рођацима, говориле о смрти, долазиле да се опросте. Препоручујем вам да одете на Гроб Господњи или на најближу Литургију. Сетите се да на њој можемо учествовати у молитвама, јер се жртва приноси и за живе и за умрле. Зато је и речено “молимо Те, Господе, да би жртва која се приноси за умрле, била искупљење за њих, очишћење, да би их Твоја Животворна Крв наситила”, говори се у молитви Светог Амвросија Миланског. Чему ми онда треба да стремимо? Живом извору благодати Божије – Светим Христовим Тајнама. Нажалост, многи људи стреме некаквим земним стварима. Свако наравно чини свој избор. На силу нећеш бити добар.

               Неки лутају по земљи обично у току прва три дана, али не више. Даље им нико не дозвољава. Чиме је човек живео пред смрт, томе и стреми. Зато је речено: у чему те нађе, у томе ћу ти судити. Ако човек има много земаљских навика, где ће стремити? Земљи. Разумете?

                – У том тренутку треба да се молимо?

                – Ако сте научили да се молите, доћи ће молитва, ако нисте, неће. Разумете? Непријатељ одмах граби и – готово.

                – Оче, а онај монах за кога је Бог рекао: “Ни дана ми није дао да се упокојим у њему” – како то?

                – Веома једноставно. Није му дао да се успокоји уопште. Сви његови подвизи су били ради сујете и гордости. Он се причешћивао, а души није дао покоја. Богу није да се успокоји.

                Дакле, мој савет: треба излазити из тела са молитвом. Ако желите да мало будете на земљи, ако вас нешто ипак вуче ка њој, онда идите у храм. Сетите се да за вас ту појављује велика могућност: можете отићи у сваки храм на планети Земљи, у свако свето место. Зато, наравно, нормални хришћанин, ипак, ако пожели, може да оде или на Голготу, или на Гроб Господњи, да би се поклонио пре него што напусти земљу. Али три дана је довољно дуго време. Већ за то време често нападају ђаволи, и у том истом дану почињу први напади непријатеља. Ђаво делује различито: он може да плаши, а може и да заводи.

Молитва за умрле, опело, помени (40 дана)

               Када човек обично долази последњи пут на земљу? Када га сахрањују. Зато је свако опело без покојника – потпуно ненормално. Разумете? Човеку је потребно да би тело, освећено Светим Тајнама, било у храму Божијем, да би могао последњи пут да се помоли. При чему је најбоље довести тело до Литургије, да би душа умрлог могла да стоји на последњој Литургији, да слуша како се праштају са њим, јер душа све чује. Јер опроштај је неопходан зато што човек стварно чује. Разумете?

               Ми целивамо тело, а душа стоји ту поред тела, слуша, и мора да опрости. Памтите да, ако умрете не опростивши, пут је директно у пакао, без изузетка. Зато се за време живота учите да праштате.

                – А и ми треба такође да тражимо опроштај од покојника?

                – Треба, и притом искрено. То је последњи тренутак када се можеш помирити са њим, зато поступају безобразно они који покушавају да тело спале, да га не би отпојали и тако даље. Обавезно молите да би опело било на време. Опело без тела покојника је прихватљиво само за оне код којих је немогућа сахрана. Удавио се човек у мору, погинуо за време рата, не зна се где. За остало је то просто ненормална појава. То је веома битно. Побрините се за живота да тамо где буду служили опело за вас не скраћују службу. Немојте се устручавати да одете до свештеника, и ако сами замолите, смело тврдим да ниједан свештеник неће скратити службу, сем у изузетним ситуацијама, например ако је опело на Велики Петак.

                – Који дан се служи опело?

                – Трећи дан. Као што знате опело је различито: за децу, монахе, мирјане, (хришћане који живе у свету), свештенике, епископе, ђаконе. А постоји и посебни чин опела на Пасху, када постоји само јектенија. Само Пасхална служба.

                – Где човек треба да се налази три дана?

                – На различитим местима, како сам већ говорио.

                – А тело, где се оставља?

                – Где га дају.

                – Може у кући?

                – Наравно.

                Хришћани, ближњи, наравно треба само да помогну у купању. Најбоље је да ближњи на тај начин ода своју почаст покојном. Памтите да мирјане купају, свештенике мажу светим уљем, а монасима бришу усне, руке и ноге. Монахе не купају. Памтите да је поштовање указано покојнику врлина за хришћанина, за коју ће добити награду на Небесима. А о великој награди која се даје за сахрањивање људи, посебно ако нема никог да их сахрани, говори се у књизи Давида. То је заиста велика награда, коју ће дати Господ када тело буде васкрснуто у последњи дан.

               Шта чинити ближњима након смрти? Одмах закажите колико год је могуће више да се помиње у периоду од 40 дана, да се на што више различитих места моле људи. Веома је добро дати име на Свету Гору. Од првог дан треба давати име. Може и у свети град Јерусалим. Рођаке треба замолити да обавезно у року од 40 дана читају Псалтир, макар катизму. Ако имате блиске другове замолите да се они моле за вас, да се успоставе дневне молитве. Постоје случајеви када посебно унајмљују људе који читају Псалтир цео дан. То такође има велику корист јер Псалтир штити од напада демона. Та молитва као да окружује човека. Зашто је неопходно опело? Да би човек у трећи дан, када крене на Небеса, био заштићен, умотан молитвама Цркве. Да би се тај дан служила Литургија, ако дозвољава Устав Цркве (пред пост се на пример не дозвољава).

 Загробни свет, митарства, примери Светитеља .

Анђео чувар, наравно, сусреће човека након смрти. Хришћанина сусрећу два Анђела: Анђео чувар и Анђео који га води. Они воде човека по загробним местима. Такође га сусрећу, као минимум, два зла духа – демона: демон кушач и демон који га води доле – у пакао. То се догађа обично у трећи дан или у сами први дан ако човек веома жели да дође на Небеса. Светитељи се обично нису задржавали, нису чекали ништа, одмах су ишли на небеса. “Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше” (Мт. 6:21). Ако човек има велико благо на небесима, шта да чека? Када се подиже у ваздуху, сусреће се са стражама господара таме, које се обично називају митарства. Чак је и Богомајка, када је одлазила Свом Сину, пред Успеније, молила да је Он заштити од ваздушних митарстава. И Свети Мученик Евстратије чију молитву читамо у суботу, такође је молио Бога да га удостоји да прође поред митарстава. И зато и ми такође морамо да се молимо Бог да нас заштити.

               Митарства представљају последњи покушај искушавања човека. Она су последњи покушај да се човек саблазни и погуби. Они су неизбежни за људе, јер треба проћи кроз ту област. Питање: колико су неизбежна? Како сам говорио онај ко се причестио, одмах се подиже на небеса, и пролази митарства, а демони беже на све стране.

               Прочитајте у књизи “Тројицом окрилаћени” оца Тихона Агрикова – свима је препоручујем, предивна књига о савременим подвижницима. Отац Тихон Агриков, у схими схиархимандрит Пантелејмон, био је неко време духовник Лавре, затим кавкаски старац, затим у време рата у Чеченији живео у Карпатима, затим је скончао и отишао Господу у Малаховци. Ето то је познати старац наших дана! Ја сам га чак помало и лично знао. Он је заиста био подвижник Божији, помињите га: “схиархимандрит Пантелејмон”.

               Књига се и сада продаје. Његов рођак је сада викар код Патријарха у Москви, Епископ дмитровски Александар, који служи у Черкизову.

               Био је један познати ђакон у Тројице-Сергијевој лаври. Умро је 1960. године. О.Тихон је говорио да је тај јерођакон одслужио Литургију и причестио се, употребио Свете Дарове и отишао у своју собу да одмори. Заспао је и није се пробудио. И тада, у његовој келији (монашкој соби) отац Тихон се молио Богу да би му открио где је он сада. Ђакон му се јавио након 40 дана, срећан, сија од радости. И тада о.Тихон пита: “Како си прошао митарства?”. Он говори: “Знаш, због силе Светог Причешћа – пролетео сам”, а демони су се разбежали на све стране јер се причестио Телом и Крвљу Господњом. Схватате? То је најбоља заштита.

               У то исто време појачана молитва изазива демонске нападе. Подвижници који воде духовни живот, непрестано бивају изложени демонским нападима. А они који не воде – они их не плаше. Ако не желите да вас демони не плаше на митарствима, понашајте се лоше. Тада ће вас демони просто обмањивати.

               Како је говорио Свети Теофан Затворник, демони ће обмањивати човека који је навикао на угађање стомаку. Ако је душа изашла из тела, а човек је навикао да живи ради желуца, шта ће она видети? Теофан Затворник говори да ће видети раскошни сто, а тамо – црну икру, кечигу, кавијар, торту, вино и тако даље. Шта ће душа радити? Где ће кренути? А тамо је и хватају – сама је пошла, разумете? Одатле потичу и све те приче о астралним световима, астралним блаженим обитељима – то и јесте опис самих тих сатаниних замки, које он поставља на загробном путу. То што сада описују је одлично организована реалност. Реалност замки које су направили за људе. И штавише, убеђен сам да муслимани чак и виде муслимански рај. Разумете зар не? Касније, истина, њима уопште није драго што су тамо отишли.

               Људи обавезно упадају у те замке. Сви. Сем оних који се исповедају. На митарствима блажене Теодоре описано је двадесет митарстава, у другим изворима – постоји унеколико другачији број. Суштина митарстава је провера свих грехова. На који начин? Зли духови у том тренутку спомињу, износе све своје записе које имају и покушавају да на основу грехова које је учинио човек, погубе душу. Узети је под своју контролу са правом. Али сетите се да ни један исповеђени грех не могу да нађу тамо. Они могу да га помену, али немају материјалне доказе. Зато је неопходно што чешће се исповедати.

 Значај Тајни

                Препоручујем да се исповедате два до три пута недељно. Не треба се уопште припремати. Учинио сам, не дај Боже, неки грех, дошао сам и покајао се. То је све. Веома је лако живети на тај начин. Ево ја се сада мучим, јер другог свештеника нема, ретко се исповедам, при чему је то у реалности непријатно. Када сам служио на другим местима, тамо је било одлично. А сада треба да идем негде, а и немам кад. Са седам година се исповедају греси. Молите се на Јелеосвећењима да би Господ дао разум, зато што након Јелеосвећења се често деси да се присете заборављених грехова. Узгред, у молитви Јелеосвећења није речено ништа о опроштају заборављених грехова, тако да се не треба обмањивати.

                – Зашто је онда Јелеосвећење потребно?

                – За исцељење тела.

                – А по чему се Јелеосвећење разликује од Исповести и Причешћа?

                – На исповести се праштају греси, а у Евхаристији (Литургији – Причешћу) се сједињавамо са Христом. Посебно се за исцељење тела или за исцељење душевних болести, например, депресије, повезаних са нарушавањем телесне делатности, даје Јелеосвећење. Зато су Јелеосвећења неопходна.

               Али отворите Свето Писмо, посланицу апостола Јакова, где се ништа не говори о праштању заборављених грехова. У ком смислу се отпуштају грехови? Последица грехова су болести. Последица, казна за грех скида Јелеосвећење, али се сам грех скида само покајањем. У Светом Писмо, а ни код Отаца Цркве ниједна реч није речена о праштању грехова на Јелеосвећењу. Сећам се, још на семинарији узео сам посебно, није ме мрзело, погледао сам све Оце Цркве који су писали о Јелеосвећењу – ни код једног, нигде ни речи није речено о праштању заборављених грехова. Последице грехова се чисте, а о самом праштању заборављених грехова нигде није речено. А то да се присећамо грехова, то је познато. Заиста сећате се да се након Јелеосвећења, нешто давно-давно заборављено – одједном појавило. Ето то је дело Јелеосвећења. Догодила се рестаурација разума, да би човек могао да се покаје за грех, да би могао да тугује због њега, и да би Господ очистио. Ако се сећате Житија Блажене Теодоре, знате да је, налазећи се у загробном свету, видела као неко злато које је имала, неке молитве. Њој су помогле молитве њеног духовног оца, Преподобног Василија Новог. Зато треба памтити да молитва веома помаже – и праведника, и једноставних људи. Зашто ми молимо за молитве? Молитва помаже да се човек очисти. Суштина молитва је у томе што се чисти навика ка греху, али боље је, наравно, трудити се да се не греши. Када се сагреши, да се тренутно очисти своје срце. Учите се да се што чешће исповедате. Ако сте учинили неки грех, одмах молите од Бога опроштај и не оправдавајте грех. Памтите да Господ може да опрости грехе и без исповести у случају ако нема могућности да се дође до ње. Знамо за примере када је Сам Господ очистио човека. Он Себе није лишио права да прашта грехе? Зар не? Могу навести пример када је човек блудничио и све време након тога одлазио у храм да се каје. И једном приликом је погрешио, кренуо у храм и умро на путу. Ђаво је тражио да га узме за себе, а Господ је рекао: “Време смрти је у мојој власти, а покајање у његовој. Он је ишао Мени да се покаје, и зато га примам”. Не говорим да треба оправдати блудни живот, већ да се треба учити кајању за грехе. Погрешио си – одмах тражи опроштај. Зато је Црква одредила и исповедање грехова увече. Нека то исповедање не буде просто набрајање, како неки говоре “ловљење мишева”. То мора да буде исповедање реалних грехова, које си учинио тог дана.

               Човек се подиже на небо различитом брзином. Нема никаквог општег правила. Например, Макарије Велики се дизао на небо у току неколико минута. Притом тада су демони викали: “Макарије, ти си нас победио”, желећи да у њему изазову сујету. Макарије је говорио: “Још увек нисам”. Диже се још више. Демони опет вичу: “Ти си нас победио, види како си моћан”, а он говори, “Још увек нисам”. А затим када је стајао код рајских врата, он је рекао: “Да, победио сам вас силом Исуса Христа”.

               Шта треба да радите, ако умирете а поред вас нема свештеника? Морате записати на папиру све ваше грехе и молити било ког човека да преда те грехе свештенику. Он ће обавезно прочитати разрешну молитву и опростити грехове, јер се власт да прашта чува код њега. Тачно као што и свештеници чувају своју власт и након смрти остају свештеници. Знате? Зато је веома важно знати шта чинити у случају ако нема никога поред. Али у исто време и сами треба да молите Бога да Он опрости те грехе.

 Пут на Небо

                Дакле, подижите се на небеса, молите се Богу непрестано. Старајте се да не разговарате са демонима, нека за вас говори Анђео чувар, а ви молите за опроштај. Видите неки грех, одмах молите за опроштај. Памтите да нису сви греси које они буду набрајали заиста ваши. Не заборављајте да су демони лажови. Они ће покушавати да вам натоваре туђе. У том тренутку памћење се обнавља и неопходно је молити Бога да би га обновио. Говорити: “Господе, опрости ми, надам се на Тебе. На Крв Твоју се надам, Господе, на наду Твоју. На Тебе се надам Господе”. Зато што нада на милост Божију помаже. Добро је помињати и Дјеву, Која се зове и Неразрушива Стена. Знате како је зову? Богомајка, Дјева Марија. Памтите да је она заиста Неразрушива Стена, Која штити људе.

               Постоји предивна књига “Истинит догађај, који је невероватан за многе”. Може бити да су је неки и читали. Неки Икскул К, човек који је умро и 36 сати био на оном свету. Њега је у стварности заштитила Богомајка и вратила назад. Зато овде, на земљи, не заборављајте да се обраћате Богу и Пречистој Богомајци, Анђелу чувару и живети са њим поред. Памтите: морате имати добре односе са њим још овде. Надам се да су они већ такви. Не заборављајте да му захвалите, да га поздравите у дан његовог празника. Када је празник вашег Анђела чувара? 21 новембра. И свих Небеских Сила. Захваљујем ти, Анђеле чувару, хвала ти много што си ми помогао.

                – Да ли се може служити молебан само Господу Исусу Христу?

               – Зашто, може и Анђелу чувару.

                Молебани могу да се служе и Светима. Например пише се овако: “Молебан Ксенији Петроградској”. А захвални молебани се служе само Богу, а ако желите да захвалите Светоме, просто тражите молебан.

               Шта даље чинити? Ето, ви се подижете по ваздуху. Шта се догађа са човеком који није прошао? Њега хватају под руке и воде у пакао, који сам описивао, у земљу вечних сенки. Тамо се човек не мучи у смислу да трпи огњену казну, он се налази у очекивању казне. А муку има, али то није мука будућег кажњавања, већ мука незадовољених жеља. Сећате се, богаташ са Лазаром, чиме се он мучио? Који део тела се највише мучио? Језик. Зашто? Он је навикао да добија насладу од језика, а зато се језик и мучио. Схватате? Ето зашто се и чиме људи муче. Незадовољеним жељама.

               Страсти прождиру те људе. Ето у томе се остварује и суштина паклених мука: страсти прождиру људе. Памтите да је пакао само почетак казни, а не сама казна. Онај огањ који људи виде у паклу је само одблесак будућег пламена који ће бити у дан огњени на крају света. Зато што у паклу још нема пуне казне, као што у Рају још нема пуне награде.

               Ако је човек прошао митарства, долази до рајских врата. Њега сусреће Апостол Петар који има кључеве (Мт. 16:19), који је обећао у својој посланици да ће и даље, након своје смрти бринути да не заборављамо његово учење: “А трудићу се да се послије мојега одласка ви свагда сјећате овога” (2 Петр. 1:15). Он и испуњава своје обећање. Зато ће питати колико познајете његово учење.

               Како се проверавају људи који улазе у Рај? Да ли личе на Христа или не. Како говори Симеон Богослов, ако је човек душом налик на Христа он долази у Рај. Рај је најлешши врт, место вечног пролећа. То је истински врт, али у коме је свака трава испуњена смислом. Може се рећи да је Рај реалнији од Земље. Рај је место очекивања и раста душе.

               Сада ћу о митарствима рећи још нешто за крај. Често се догађа да када се људи уздижу на митарствима, сатана покушава да их обмане. На који начин? Он се јавља у виду анђела светлости, покушава да се прикаже као добри анђео. Зато када видите Анђела чувара, пре свега реците: “Хајде прво, прослави Исуса Христа и прекрсти се”. Обавезно питајте да не би под видом анђела прихватили неку рогату сподобу. “Сваки дух који не признаје да је Исус Христос у тијелу дошао, није од Бога” (1 Јн. 4:3).

               Једном се старцу Пајсију Светогорцу јавила Свехвална Јефтимија. Он говори: “Хајде прекрсти се, направи земни поклон.” Она се прекрстила и заједно са њим поклонила. Он говори: “Одлично, драго ми је да си дошла”. Видите, то је правилан прилаз. Ето ви сте умрли, видели светлог анђела, а одмах је неопходно директно рећи: “Ко си ти? Да ли прослављаш Исуса Христа?” Неопходно је да питање буде праћено испитивањем. Да не би упали у те канџе. То је веома опасна ситуација, са тим се не игра.

                – Колико траје најдуже подизање?

                – Није познато. Свети Марко Трачески је био задржан сат времена због сујете, али често ако те задрже макар и кратко, обично те бацају низ митарства.

               Ако човека задржавају на митарствима, неопходно је молити се Богу и битно је да имате људи који имају протекције на небу.

               А како то чинити? Постоји користољубив начин. О томе говори изванредна прича Христа Спаситеља. Сећате се, најконтроверзнија прича у Светом Јеванђељу, којом се сви саблажњавају – о неверном управитељу. А тамо је директно речено: “Начините себи пријатеље богатством неправедним да би вас кад осиромашите примили у вјечна обиталишта.” (Лк. 16:9). То јест “поткупљујте” људе да би се молили за вас, када ви ништа не можете да урадите. Пред смрт како трошити време? Новац сте поделили свим људима: “Сви да се молите за мене! Разумеш? А ја ћу доћи, ако се не будеш молио. Долазићу ти сваке ноћи да се не понови да се не молиш.”

               Опет, неопходно је другима чинити незаслужено добра дела. Вама су неку гадост направили, а ви сте незаслужено учинили добро дело. На тај начин себи купујете вечни кров, у буквалном смислу те речи. О томе и говори прича: да би имали људе који су вам дужни. Трудите се да имате што више људи који су вам дужни, у смисли да су дужни да се за вас моле. За то користите и финансије и добра дела – шта год. Схватате? Тражите од свих да се за вас моле, нека обећају, не устручавајте се. Да имате добру подршку.

               Сећате се како је било код неверног управитеља? Јер када осиромаши, шта ћеш чинити? “Копати не могу, просити стидим се.” (Лк. 16:3) – сабрати и командовати. Зашто ја зидам храм? Имам корист у стварности. Кога спомињу сваки пут на Великом Входу (део на Литургији)? “Осниваче храма овога”. “Блажене осниваче храма овог”. На свакој јектенији спомињу. Ето управо такве користољубиве интересе и ви треба да имате. Трудите се да не дајете само за помињање, већ се трудите и да делате, и неку циглу подигнете, и тако даље.

               Говоре нам да користољубље није потребно. Није истина, оно може бити прикладно, али само тамо где је неопходно, да би нам у вечности помогло. На митарствима, узгред, оно веома помаже.

               Шта се догађа након што се човек подигне кроз митарства? Пролази кроз њих. Надам се да ћете проћи добро. Ако не прођете добро, памтите: човека који је упао у пакао, могуће је измолити одатле уз услов да је сачувао неповређену веру у Оца, Сина и Светога Духа. Ако није веровао у Свету Тројицу, немогуће га је измолити.

               – А како ћемо сазнати?

                – Постоје случајеви када Господ попушта виђења или при молитви човек осећа нешто непријатно, јер у време молитве наше душе опште кроз Христа. Зато узгред речено сматрам да је веома добро причешћивати се у дан родитељских субота (годишњи парастоси) када се посебно помињу упокојени.

Рај

               Када дођете у Рај, треба памтити како се митарства описују. Света Перпетуа је видела митарства у следећем облику: златне мердевине стоје од земље до неба. Оне су, међутим, страшне, на боковима тих мердевина налазе се ножеви, а нема степеница испод. Уместо доње степенице дивља змај. Она је видела да је њен друг из тамнице Сатир први пришао тим мердевинама и ставио на змаја тајанствени знак. Који знак? Крст, наравно. Змај се одмах умирио и заћутао. Сатир је стао на њега и кренуо даље мердевинама, али је гледао само увис. Затим је и она кренула за њим, направила тајни знак на змају, кренула увис и затим ушла у Рај. Тамо је сусрео неки Велики Пастир, око кога су летели пламени Духови и појали Му предивну химну – Исус Христос. Он је пољубио и рекао: “Поздрављам те, кћери Моја. Дошла си кући на крају”. Ето на тај начин човек долази у Рај и обично до деветог дана посматра Рај у мери у којој може. Ако сте имали недовољно високих мисли, нећете видети Рај. Трудите се да боље припремите пред смрт, да се више подигнете, јер у Рају постоје разна места. Затим од деветог до четрдесетог дана обично показују места мучења у паклу, да би се знало шта тамо чека човека. И на крају, четрдесети дан човек стоји пред лицем Божијим, поклања му се и добија место где да се налази до тренутка Суда. У паклу, ако се људи нису борили са страстима, настављали су да напредују (у негативном) и још више се распадали. Али ако је њихова воља била усмерена некако неутрално, ишла Богу, Бог их може извући оданде. У Рају људи настављају да се развијају. Сада неки мисле: “А шта ћемо тамо радити?” Душа наставља да расте у месту где се налази. У Рају се ти људи у почетку налазе у спокоју. Сећате се, прошли четвртак смо заједно читали у Апокалипси: “И кад отвори пети печат, видјех под жртвеником душе закланих за ријеч Божију и за свједочанство Јагњетово које имаху. И повикаше гласом силним говорећи: Докле ћеш, Господару Свети и Истинити, одлагати да судиш и осветиш крв нашу на онима што живе на земљи? И свакоме од њих даде се хаљина бијела, и речено им би да почину још мало времена, докле се напуни и број сатрудника њихових и браће њихове, који има да буду побијени као и они”. (Апок. 6:9-11). Зато на небесима људи расту, брину се о земљи, знају шта се догађа на земљи. Њихов живот постаје моћнији од нашег живота. Интересантно је шта происходи: душа Светитеља је реалнија од тела, испуњенија реалношћу. Схватате? Рај је већа реалност од земље, и његови житељи су засићенији реалношћу, иако су и без тела. Али налазећи се без тела, они ипак мање не могу да добију пуну насладу. Они добијају награду само у оној мери у којој могу да је добију без тела. Људи одмарају, уче се тајнама Божијим. Тамо постоји неке игре. Можда ви то не знате? А ево у Житију Перпетуе је директно речено да постоје неке духовне игре, духовне радости. Људи се постепено уче светлости Божијој. Окушајући од рајских плодова, човек постепено почиње да се навикава на светлост Божију. Рај је у неком смислу – училиште. Рај је, да тако кажемо, факултет. Ако је земља школа, у Рај ћеш доћи само ако даш испите. Шта су митарства? То су пријемни испити на факултет, када човек учи да живи у присуству Творца.

               У Рају има мноштво различитих места. Ево интересантног описа: Андреј, јуродив Христа Ради, био је узнесен у Рај и видео да у центру Раја стоји огромни светлећи Крст, коме се поклањају анђели. И човек који се више подигао, види тај Крст, на крају долази до завесе иза које се налази само Царство Божије, које се налази више свих небеса.

               Једном је један човек, ученик Светог Јована Златоуста, био узнесен у Рај и није пронашао Златоуста тамо. Он се ужасно узнемирио. Анђео га је питао: “Зашто се жалостиш? Одавде нико није отишао у тузи.” Он му је одговорио: “Желео сам да видим Јована, али га овде нема”. Анђео је на то рекао: “А ти тражиш Јована, проповедника Речи Божије? Ти га не можеш видети, он је тамо где је Бог.”

               Постоје људи који су се толико припремили на земљи да се подижу изнад Раја. Например, апостол Павле. Он се већ налази са Христом. Како је сам и предсказао у Посланици Филипљанима. Например, у Рају се у телу налазе Пророк Илија са Енохом. Свети апостол Павле и неки други Светитељи се уздижу горе и горе – у Небеса.

               Ми имамо једну Свету, Која је већ задобила пуноћу блаженства. Једина Света Која је добила пуноћу награде до Страшног Суда је Пресвета Богородица. Зашто? Зато што је васкрсла у телу. Зашто је за нас Успење тако велики празник? Зато што је то дан прослављања Друге од људи која је већ достигла пуно, апсолутно прослављање, које ће у Судњи дан бити за све нас. Али Она често није у Рају. Људи говоре да је тамо не могу наћи. Он је веома често на земљи. Постоји веома древно предање да Она долази на земљу у време певања песме посвећене Њој: “Велича душа моја Господа”. Зато се сваки дан у храму пева та песма, које означава невидљиву појаву Богомајке. А Она долази и гледа како људи певају. Онима који ништа не певају ништа и не даје. На оне који певају Она гледа: да ли певају са срцем или аутоматски. И у зависности од тога Она и даје награду. Она је заиста свима брза помоћница.

 Свеопште васкрсење

               И тако људи постепено узрастају. То ће се настављати све до самог Судњег дана. Када се испуни број спасених, тада ће се небеса савити као свитак и Христос доћи на земљу заједно са свим анђелима и са свим Светима. И пакао ће се такође испразнити, јер ће сви људи одатле бити изведени. Наступиће дан Васкрсења. Са вама ћемо се поново вратити у гробнице. Оне ће се отворити и наша тела ће бити изведена из гробова Богом.

               Памтите страшни дан пророка Језекиља када је видео кости које се међусобно спајају, мишића и коже која покрива. А затим је у њих улазио дух (Јез. 37:7-10)

               Управо ће тако и бити: наши гробови ће процветати животом и изаћи ћемо из гробова у узрасту од тридесет три године без наочара, без штапа, штака, без генетских недостатака. Наша тела ће у тачности одражавати наше душе.

                – Баћушка, одакле је то познато да ће бити узраст од тридесет три године?

                – Апостол Павле говори: док не достигнемо сви у мјеру раста пуноће Христове (Еф. 4:13). Тада ће бити страшно. А ви говорите о митарствима. Митарства још нису крај.

                – Где ће сви људи стати?

                – Биће ново небо, нова земља, нова васељена, а не стара. Ова земља ће изгорети, умрети и бити васкрснута поново. И тада ће већ наступити истински живот, наступиће велики Судњи Дан када ћемо сви стати пред лицем Божијим и дати одговор за своја дела. Зато говоре да је потпуно правилно када заједно спомињемо тај велики одговор. Узгред речено, Слово Божије много више скреће пажњу на тај велики Судњи Дан, а не на митарства. Зашто? Зато што је то најважније. Митарства су само пријемни испити за факултет. Судњи Дан је већ решење удела апсолутно и заувек, без права жалбе. Тада ће бити велика подела: сви грешници ће након тога у телу бити бачени у вечни огањ, у таму  ван Бога, и неумирући црв ће их прождирати заувек. Њихова мучења се неће завршити никада. Како говори Откровење Светог Јована Богослова: “И дим мучења његовог уздизаће се у вијекове вијекова; и неће имати одмора дан и ноћ…” (Откр. 14:11)

               Праведници ће ући у живот вечни, живеће у новој Васељени, у Царству са Христом. Биће богови по благодати. Биће обожени, достигнуће врхове блаженства.

               – Неће бити тужни због својих рођака (који су у паклу)?

                – Рођачке везе престају са тренутком смрти. И сви брачни односи се завршавају. И телесни. Ако рођаци приђу ближњем, то онда није због рођачке везе, већ због душевне. Ако је није било, онда и не долазе. Схватате? “У ону ноћ два ће бити на једној постељи, један ће се узети а други оставити” (Лк. 17:34). Господ је, сећате се, рекао: свако одговара само за себе (види Језекиљ 18.). И опет, ако међу венчаним супружницима постоји душевно и духовно сродство, и тада ће постојати, али не као између мужа и жене, већ као између два детета Божија. Ако тога нема, онда не.

               Људи ће бити васкрснути управо у овом телу у коме се сада налазимо. И тада ће бити плата за грехе и апсолутно пуна награда. Тада ће наступити велико Царство где неће бити ни смрти, ни трулежности. Како је речено, вечно весеље ће доћи, болест, туга и уздаси ће отићи.

               – А до Христовог Доласка, какво је стање човека у паклу? Чамотиња и…

                – И пред-очекивање будућих мука. Наравно и непријатни контакт са демонима. Ништа доброг у том општењу нема. Али разговори о тигањима и тако даље – Света Црква то назива баснама. Православне исповедање говори да ми уопште не верујемо у те ствари. Али у тим баснама има и мало истине. Каква је то истина? Чиме греши човек, тиме се и кажњава. У ком смислу? Памтите, како је било код богаташа: његов језик се навикао на јела и зато је горео (Лк. 16:24). Али само у том смислу, а не у смислу да ће тамо постојати некакве казнене просторије. А након Суда се не морате бринути: сатана вас неће мучити. Ђаво као и сви грешници, биће везан за руке и ноге. Они ће се налазити у непрестаној, вечној усамљености. Не дај Боже да се тамо нађемо. Тамо ће бити вечна усамљеност, апсолутна усамљеност.

               Свети Макарије Велики, када су му говорили о мучењу, чуо је следеће: “за нас је велика радост што видимо лице другог човека” (тако је било зато што се Макарије молио за умрле). Тамо никога неће видети у очекивању будућег мучења, геене, муке.

               У Рају нема неправедних. Праведност је потпуно доступна. Понављам: светост, праведност су доступни онима који верују у Свету Тројицу и крштени су.

               Али на томе завршавамо. Нек вас Господ чува!

Рубрика: Наслеђе оца Данила, Свештеномученик Данил Сисојев