“Стопама Апостола Томе: мисионари у Киргизији” – мисионарско путовање оца Данила Сисојева и његове групе мисионара у Киргизију – II део

По подацима државне агенције по питањима вере у Киргизији, до јуна 2008. године у целој земљи је регистровано 2174 религиозних организација, од којих 2800 муслиманских скупова, 44 православна храма, а осталих 330 – су нови религиозни покрети и веровања. Али не пролаз све секте кроз регистрацију, и зато је реални број много већи. По подацима киргизијских новина „Киргиз туусу“ до априла 2008. године у Киргизију је допутовало 1300 мисионара (то су само они који су пожелели да се региструју званично) из 54 земље ради ширења својих учења. ПРАВОСЛАВНИХ МЕЂУ ЊИМА НИЈЕ БИЛО…

* * * * * *

По Предању, крајем првог века Свети апостол Тома ишао је из Палестине у Индију да проповеда незнабошцима. Он је ишао заједно са трговцима по великом путу свиле. У многим савременим градовима Азије сачувало се сећање о тим временима – у називу улица и тргова. У престоници Киргизије, Бишкеку, на улици Пут Свиле (Жибек Жолу) стоји саборни Вазнесењски храм. Али од времена Апостола овде није било православних мисионара, за разлику од протестаната и секташа којих у граду сада има више, него муслимана и православних заједно. Ове године јереј Данил Сисојев, старешина московског храма Светог апостола Томе отишао је у Киргизију да проповеда православље. У групу неустрашивих мисионара узели су и новинара часописа „Нескучный сад“ www.nsad.ru.

* * * * *

На ивици

„О, ти си Рус – бежи у своју Русију!“- Киргиз малог раста насрће на високог, плавог Гамира. Овај ћутећи покушава да се склони, али Киргиз притиска Гамира у врата његове куће и снажно га удара по вилици одоздо. На буку из дома истрчава Гамирова кћер, Ајгул и овај добија песницу у лице. За њом из врата истрчавају сви укућани и гости, између осталог и православни свештеници – управо код Гамира су се окупили московски мисионари, који тек што су завршили ватрену расправу са секташима. Отац Артемије Долотов, клирик саборног храма у Бишкеку, некада мајстор борилачких спортова, брзо савладава и везује хулигана. Овај је веома пијан и слаб – и одакле у њему толика сила?
„Уопште Киргизи су добродушан народ. Али мисионари су увек на ивици борбе са силама зла“, сматра отац Данил Сисојев. „Демони се покрећу и свим силама покушавају да их омету, заплаше..:“
Фатиља, Гамирова жена, бришући сузе и испирући окрвављену марамицу мужа, моли Московљане: „Реците тим вашим празноглавим скинхедсима у Москви да престану да убијају Киргизе! А овима са телевизије реците да престану да показују то! Ја сам Татарка, Гамир је такође Татарин, али ума смеђу косу и њега доживљавају као Руса. Раније су Киргизи, Татари, Руси, Немци – сви живели заједно, комшијски! Али сада, сваки пут када у Москви убију неког Киргиза у метро у и то покажу на телевизији, овде почиње лов на Русе!“

Циљ мисије

Киргизија је постала многонационална земља крајем 40-их година, када се република претворила у место окупљања протестаната и секташа из западних области Украјине, Белорусије, Бесарабије, Северне Буковине и Прибалтика. Управо тада су у земљу дошли Јеховини сведоци, пентакосталци (евангелисти, мурашковци, пентакосталци суботари и др.) а такође и баптисти и суботари. На новом месту секташи су, наравно, активно отпочели проповед. Највише секти има на северу земље – у Бишкеку и околини Исик Кула, где је скоро половина становништва – досељеници након рата. На југу у области градова Ош и Џалал Абад – живе у великом делу Киргизи и Узбеци, и тамо је секташа мање, мисионари су планирали да буду на северу и на југу; отац Данил- активни је учесник и организатор расправе са муслиманима. Али митрополит ташкентски и средњеазијатски, Владимир, благосиљајући пут, непрестано је молио да се напори усмере на борбу са псеудохришћанским сектама. То смо и урадили.

Секташи се у Киргизији осећају као код куће: здања за молитву су – дворци, а окупљање Јеховиних сведока је на стадиону.

„Наш задатак је да – сејемо!“

„Пропустите нас, ми смо православни хришћани и такође желимо да проучавамо Свето Писмо!“, подижући високо изнад главе Библију млади људи на челу ас свештеником се пробијају кроз окупљене на молитвеном окупљању пентакосталаца – „кузинаца“. Сала је препуна. Већина су млади који говоре руски. Са катедре снажним гласом проповеда жена средњих година. Дижући атмосферу, она дуго виче у микрофон: „Алилуја!“ Слушаоци са одобравањем дижу руке према небу и хорски одговарају: „Амин!“
„Свако од нас у рукама мора да има Свето Писмо,“ рекао је пред улазом отац Данил, „треба раније пројаснити особености секташког учења, припремити цитате из Писма, који оповргавају њихове заблуде. На скупу се раздвојте по један. Указујте на противречност која постоји између речи пастора и Светог Писма. Ваш задатак је да не уплашивши човека, посејете у њему семе сумње, показати логичке недоследности. Наш задатак је да сејемо! На путу, по камењу, по трњу, на доброј земљи – негде ће нићи. И не надајте се на брз плод. Ако вас избаце – а неизоставно ће то урадити – немојте ићи далеко. Стојите на улици испред улаза, постављајте питања. Говорите гласно да би привукли пажњу – секташки пастори се боје да ће их ухватити, на очи њихових парохијана, у незнању и недржању Светог Писма, а управо је то оно што нам је потребно!“
Након проповеди која траје сат времена, почиње молитва. Сви, осим православних мисионара, устају, дижу руке према небу, тачније, према крову сале, затварају очи и понављају за пастором: „О Господе! Ми Те љубимо! Ми осећамо Твоје присуство овде! И ми желимо да нам промениш срце!“ Ово траје неколико минута, затим речи постају неповезане, претварајући се у „говорење језика“. Са људима се дешава нешто чудно – они, забацивши главу уназад, мрмљају свакакве бесмислице и љуљају се, прелазећи са ноге на ногу. Мисионари се такође моле – шапатом говоре: „Да воскресне Бог!“
На крају пастор кличе: „Господ ми је открио да су се неки данас исцелили! Ко је од вас лоше видео, скините наочаре – брзо! Отворите Свето Писмо на било којој страници – читајте! Ко се исцелио? Подигните руке! Једна, две, три! Благодаримо Ти, Господе!“ Сала се пуни аплаузима – служба је успела.

Апостол Васја

„Изгонила сам демоне, исцељивала, крстила, проклињала. Имала сам 70 сталних парохијана, који су слушали сваку моју реч“, говори Нурија Хабибулина, која је 15 година била пастор у пентакосталној секти Василија Кузина. Васја нам је слао своје проповеди (то јест америчке проповеди које је прерадио) и ми смо морали да их научимо. Мени је то досадило и почела сам да проповедам не „по Васји“ већ по Библији. Веома брзо су ми забранили да служим. Мене је смутило што се Васја поставља изнад Светог Писма и, одлазећи потрудила сам се да одведем све које сам могла.“
Василије Кузин, по сведочењу бивших чланова секте, до свог „апостолства“ радио је у Бишкеку, много је пио и веома страдао због тог порока. Баптисти су му обећали исцељење од пијанства и неко време Васја је престао, али се затим страст вратила, он се разочарао у баптистичку заједницу, објавио себе за апостола и помазаником и организовао своју цркву, пентакосталну, са благодатним даровима, исцељивањем, причањем страних језика и пророштвима. Сада по званичним подацима, секта има 10 хиљада следбеника, по незваничним 30 хиљада. „Под мојим руководством је било 150 људи, ја сам био свештеник код „кузинаца“, прича Евгени. „Мене су истерали јер сам почео самостално да проучавам Свето Писмо и јер сам постављао „тешка питања“. Нису могли да ми одговоре на њих и забранили су да „без контроле“ читам Писмо“.

Секташи су као река долазили на дискусије са православним мисионарима.
Долазили су, певали песме, убеђивали и расправљали.

А овај мали је певао и певао, али се и крстио.

И Евгени и Нурија су се неколико година повлачили по протестантским заједницама, али певање уз гитару већ није радовало душу, а примитивне проповеди које су недавно сами читали са катедре, нису храниле ни ум ни срце. „У Православној Цркви ме је сусрео Бог!“, говори Нурија. И то је заиста тако, јер иначе, не схватајући службу, језик молитве и немајући могућност да све то објасни код свештеника који вечито измичу, она би одавно све одбацила и отишла. „А мене је поразила слобода“, рекао је Евгени, „на крају сам могао слободно да читам Свето Писмо, Свете Оце и да идем у храм. Православна Црква је за самосталне људе“.

Ко иде у секте?

Девојка која излази са скупа, има беџ на коме пише име: Чинара. Чинара је наступила са „сведочењем о себи“ – налик на исповест, само са сцене и пред целом заједницом. Раније Чинара није имала пријатеље. Родитељи су се развели, она је живела са мајком, али су односи били натегнути. Једном је мајка признала да иде у храм и да верује у Христа. То је био шок, јер су она и мама Киргизијке, и нормално, муслиманке. Али мајка је почела да се мења на њене очи, поставши боља, и Чинара је решила да такође чује о Христу.
Пробала је да оде у православни храм, али су је прекорели због фармерки и откривену главу. Зато су је код „кузинаца“ примили лепо, пастор је одвојио време и позвао све са сцене да се побрину за „нову овцу“. Од тог тренутка живот и односи са мамом су почели да се доводе у ред. На крају своје приче, Чинара је признала да она сада све воли и да јој је посебно драг пастор. Она је, црвенећи, признала да се од „њега осећа другачији мирис“. Пастор, Џанибек, је сумирао молитвени скуп: „Треба сви лепо да миришу, зато призивам све истинске овце Христове да купе козметику фирме, чији штанд се налази на излазу са скупа. Вама управо сада праве попуст. Алилуја!“
„Секташе можеш поделити на две групе“, коментарише отац Данил, „оне који траже истину, али су заблудели, као Чинара, и бизнисмене, као што је Џанибек. Наш задатак је да тражимо прве, да им говоримо истину и да их приведемо у истинску Апостолску Цркву“. Узгред, о Православљу се у сектама говори као о појапчаном облику незнабоштва, јер се тамо, ето, безумне баке поклањају сликама. Зато чак и поштена прича о Православљу, без „напада“ на секташко учење може одиграти позитивну улогу.

Шах-мат у спору о истини

Прилично брзо „кузинци“ су пристали да штите своје скупове од московских гостију. Мисионаре су престали да пуштају на службе. Секташи су са катедре изрицали страшна проклетства на лаву „непријатеља Христових“ и призивали да се не „разговара са хулитељима“. Протестанти у Бишкеку су се такође узбунили, променили време и место уобичајених сусрета, а неки су чак „отишли на летње празнике.“
Али вечерњи разговори по домовима су се наставили. Отац Данил је талентовани богослов и секташи су сами долазили да разговарају не потоку који није престајао: и један и у целим делегацијама. Разговор је често био налик на партију шаха, где играчи наизменично, дуго размишљајући и листајући своја Света Писма,, чине потезе: „Јн. 6:37. Само Бог може да опрашта грехе!“ „Не, Јн. 20: 21-23. Христос је ту власт предао апостолима!“ Одлучујући удар секташима, на који наводе сви потези оца Данила – Дела Апостолска 13: 2-3 – то је апостолско прејемство! То га код „кузинаца“ нема! Нема прејемства ни код протестаната – јер ни Лутер, ни Калвин, утемељивали протестантизма, нису били епископи и на њима је прејемство прекинуто. Апостолско прејемство постоји само у оној Цркви, коју је Христос створио и коју „врата пакла неће надвладати“ (Мт. 16:18) – то јест, у Цркви Православној. А мат у тој богословској партији из уста оца Данила јесте набрајање и запис 178 имена претходника по прејемству, почевши од Светог апостола Андреја Првозваног па до Свјатејшег патријарха московског и све Русије Алексеја II, који је, узгред, рукоположио оца Данила.
Да ми неко каже да је толико људи спремно да расправља дан и ноћ, без престанка, усиљено… о истини – не би поверовала. Показало се да је догматско богословље – не књишки скуп информација, већ живо, практично знање, ка коме се привлаче људи.

Дана на Истоку почиње и завршава се за столом. Најчешће трпезу постављају директно на ћилиме, а гости се смештају око ње на табуреима или се ослањају на зид. Отац Данил разговара са локалним житељима у Бишкеку.

Tabula rasa

Већина Киргиза себе сматра муслиманима. Али пошто жене не пуштају у џамије, оне се, не смућујући се, одлазе у „хришћанску цркву“: или за свету воду, или за хуманитарну помоћ. „Скупо је бити муслиман“ уздишу у тренуцима отворености локални житељи, „неопходно је држати све постове и обреде, клати овнове, чинити намаз“. Зато Киргизи једноставно одлазе у секте, јер је лакше: Христос је већ све спасио и никакви овнови и обреди му већ нису потребни.
Ислам су Киргизи прихватили и Казахи као званичну религију 1636. године. Реална популарност ислама код оба народа није велика. 1762. Казахи су се обратили Екатерини Другој са молбом „да их заштити од пропаганде ислама и да их обрати у Православље“; сличне молбе су се понављале и касније. „Киргизи су даровито племе, туђе муслиманској инертности и мртвилу, способније за европску културу“, писао је о њима научник-етнограф В. Липски. Међутим са изузетком појединачних мисионара – појединаца, који делују на свој ризик, без икакве државне или црквене подршке, никаквих покушаја христијанизације кочевника није било прихваћено. „Степни евроазијски народи, за разлику од осталих народа Централне Азије, у културном смислу још увек представљају tabula rasa, њих је могуће присајединити како европско-хришћанској, тако и источно-исламској цивилизацији. Традиционално непријатељство степних народа према Истоку, и жалосно искуство исламског фундаментализма у суседном Таџикистану, а такође и оријентација на Русију и Европи играју велику улогу овде“, сматра научни сарадник Института етнологије и антропологије Руске академије наука, Георгије Ситњански.

„Ако се догоди нешто“ канонизоваћемо вас…

Могуће је да се Апостол Тома, ишавши по Путу Свиле зауставио тамо где су данас градови Ош, Џалал-Абад, Чолпон-Ата и Каракол. Те градове су решили да посете и мисионари. Поделивши се у групе они су се разишли по земљи. У Чолпон-Ати и у Караколу, бањама на обали Исик-Кула, до локални секташа је већ стигла вест о московским мисионарима тако да их нису пуштали на скупове, а у једном селу су их чак и мало истукли, када је понестало аргумената код локалних „кузинаца“. Та група је требало да усмери своје напоре на катехизаторске беседе са локалним православним хришћанима, које није било тако једноставно заинтересовати и покренути. У Караколу лекцију „О породици и браку“ мисионари су читали на парастосима. „Другачије их нећете окупити“ прокоментарисао је са тугом локални свештеник.

Друга група, без свештеника, отишла је на југ, у Ош и Џалал-Абад. Код те групе мисионара постојао је тајни циљ. Једна девојка, Киргизијка, назовимо је Гуљдџамал, која већ одавно ради у Москви као куварица, упознала се са православним младим човеком и открила м да јој мама умире од рака. Млади човек јој је рекао да православни мисионари иду у Киргизију и да би могли да оду и крсте је, ако она зажели. Тако се друга група нашла на југу земље, који је познат по радикалним муслиманским расположењима па чак и отвореним проповедањем вахабизма. На југу има 99% муслимана. „Ако се догоди нешто, убрзаћу вашу канонизацију“, охрабрио их је пред пут о.Данил.
У Киргизији друштво се темељи на породици и ако се човек одриче ислама, он се аутоматски одриче и породице. Рођаци ће желети да срамоту сперу крвљу неверника. Њега ће тући палицама или камењем. Муфтија републике Киргизије, Муратали али Жуманов је православнима по том питању рекао: „Ми не прихватамо секташе назад – тако да их избављајте из секти и узимајте себи, јер су они за ислам – издајници.“ Отац Сергије Хоришко, старешина храма у Џалал-Абаду једном је сахранио о свом трошку секташа-кузинца, јер га се породица одрекла, а протестанти-харизмате су рекли да њима мртви нису потребни (јер се они чак и не моле за умрле). Две недеље је био у мртвачници, док се власти нису обратиле оцу Сергију за помоћ. Ето у такво месташце су по молби Гуљдџамал дошли мисионари. Њен брат, најстарији мушкарац у породици, чим је видео госте, осмехнуо се источњачки лукаво и рекао: „Па, идем да попијем кумис“, и нестао на дуго времена. „Другачије би морао да нас, по локалним вахабитским законима, закоље, заједно са својом мајком“, схватили су московљани. Међутим, умирућа жена је ипак одлучила да се крсти што је било и учињено по мирјанском чину. Мисионари су оставили за Гуљдџамал, њену маму и брата „беседе за оглашене“ на диску и објаснили да је новокрштену Татјану неопходно још и миропомазати и причестити, о чему су обавестили најближег свештеника. Он је обећао да ће тајно отићи до њих.

Резултати

За десет дана пута мисионари су посетили око тридесет скупова: харизматске секте Васе Кузина, пентакосталаца, баптиста, презвитеријанаца, калвиниста, адвентиста седмог дана (суботара), Јеховиних сведока. Крстили су двојицу баптиста, неколико баптистичких и протестантских пастора припремају се да изађу из својих заједница и да приме Православље. „А најважније је“, сумирао је о.Данил, „то је „подгревање“ православне заједнице. Локална православна омладина је ишла заједно са нама, сакупљала искуство. Многи од њих су бивши припадници секти, они познају Писмо и могу, након одређене припреме, да држе библијске разговоре при православном храму, а такође и словесне дискусије у сектама. Одштампали смо Катихизис Светог Филарета Московског (Дроздова), који је, као и другу православну литературу за веронауку овде немогуће набавити. Отпочели смо недељну школу и школу за проучавање Светог Писма, локално духовништво се сложило да прихвати штафету и да држи такве часове сваке недеље. Искуство показује да су многи, многи секташи отишли својевремено из Православне Цркве управо зато што у њој нису наишли ни на разумевање, ни учење, ни реч Божију. Сада је та грешка исправљена.“

http://mission-center.com/index.php?option=com_content&view=article&id=134:2009-11-09-20-14-15&catid=34:2009-11-04-14-33-44&Itemid=55

Рубрика: Православље у..., Савремена мисија Цркве