„СИЈАТИ КАО ЗВЕЗДА“ (Неколико речи о оцу Данилу Сисојеву) – Ђакон Георгије Максимов

 Касно увече 19. новембра 2009. године у московском храму апостола Томе на Кантемировској, убијен је свештеник Данил Сисојев: маскирани човек ушао је у храм и пуцао у њега из непосредне близине. Оца Данила сам знао десет година – од октобра 1999. године. Упознали смо се на једној конференцији где смо обојица говорили. Позвао ме је дан пре конференције, а на сам дан сам видео како испред мене иде човек у мантији, и одмах схватио да то и јесте сам “ђакон Данил Сисојев” са којим сам разговарао преко телефона…

Било је нешто у његовом гласу и начину хода што је изражавало његову јединственост и што је дозвољавало непогрешиво препознавање чак и у маси, чак и са леђа, чак и скоро непознатом човеку.

Не много пре своје смрти у једном од интервјуа отац Данил је рекао: “Морамо да ходамо пред Богом, како је Господ говорио за Еноха: “ходао је Енох пред Богом” и Бог га је узео. Ето, то ходање пред Богом и јесте корен мисије.”

Отац Данил је увек “ходао пред Богом”. И иако је то, пре свега, стање душе која је потпуно устремљена Богу, оно је налазило израз чак и буквално – у његовом начину хода, речима, а да не говоримо већ о поступцима и беседама.

Он је ишао лако, као човек који зна где и зашто иде, који је спокојан за садашње и не брине се за будуће јер је све бриге препустио Господу, Који му је близак као Отац Који љуби.

За тих десет година много пута сам чуо од оца Данила да би желео да умре као Мученик. Бојим се да из мојих речи то сада неће звучати баш како је звучало са његових усана. У његовим речима о мучеништву није било ни мрачног тријумфа, ни болесне усхићености; он је о томе говорио једноставно и радосно, а ја сам, слушајући га, имао сам исто оно осећање неугодности и недоумице које сам осећао и када сам у посланицама Свештеномученика Игњатија Богоносца читао о његовој ватреној жељи да пострада за Христа. Једна и иста жеља била је и у једном и у другом, а ја нисам схватао ни једног, ни другог.

Сећам се како сам пре пар година у Македонији где смо заједно ишли, одвео оца Данила у амфитеатар древног града Битоља. У време римске империје овде су ради забављања незнабожачких маса хранили звери људима. На бочним странама амфитеатра сачувале су се две мале просторије у којима су држане звери пре него их пусте у арену, а у центру – један собичак у висини људског раста одакле су излазили осуђени на смрт. Потврђена је истина да су на тај начин у том амфитеатру примили смрт за Христа неки Мученици ране Цркве. Рекао сам оцу Данилу: “Ево, оче Данило, можете стати тамо где су стајали Мученици пред излазак на подвиг”. Он је ушао у ту мрачну собицу. Сећам се како је стајао у њој и гледао одатле на небо.

Заиста, са таквом усредсређеним спокојем он је гледао и на свог убицу. Признајем, размишљао сам – да ли се баћушка уплашио у последњем тренутку? Јер, ја бих се уплашио. И зато сам питао јединог сведока који је видео убиство својим очима: шта је радио отац Данил када је излазећи из олтара, видео човека са маском и пиштољем у руци? И чуо: “Ишао је на њега. Право на њега.”

. . .

Свештеник Данил Сисојев родио се 12. јануара 1974. године. Крстио се са три године. Васпитаван у црквеној породици. Сећам се како ми је говорио о драгим дечијим успоменама: како му је мама увече читала Житија Светих.

Он је био свесно верујући човек од самог детињства које је протицало за време безбожног комунистичког режима. Познат је догађај када га је у совјетској школи, учитељица-атеисткиња поставила пред цео разред и са ругањем почела да говори: “Ево децо! Данил изгледа у Бога верује! Можда и молитве знаш?” Малишан је чврсто одговорио. “Да, у Бога верујем! И молитве знам!”

Према вери се баћушка односио озбиљно још од најранијег узраста. По његовим речима, са 12 година је од родитеља када би му постављали неке принципијалне захтеве тражио библијску основу за њих, и ако би је добијао онда их је беспрекорно испуњавао. У томе се већ тада одразила његова главна жеља – увек и у свему познати вољу Божију и следити је. Бога је претпостављао свему осталом, а вољу Божију – свакој другој.

Познајем много добрих свештеника у Русији, али још нисам сусрео човека који би тако снажно, ватрено и са самоодбацивањем љубио Бога као отац Данил. Недуго пре његове смрти, нашавши се на једној од његових беседа за оглашене, помислио сам да само човек који толико дубоко воли Бога може да не престајући да говори два и по сата о Богу и само о Богу, говори тако да слушаоци два и по сата слушају – не померивши се.

Још у комунистичко време певао је за певницом, а након завршетка школе 1991. године уписао се на Московску духовну академију. Говорио ми је да је увек желео да буде свештеник и није представљао себи ништа друго. Та жеља се родила у детињству, када је преживео клиничку смрт и видео Ангела који је вратио његову душу назад у тело.

1995. године отац Данил се оженио, завршио семинарију и био рукоположен у чин ђакона. Од тог тренутка почела је његова широка проповедничка и мисионарска делатност. Предавао закон Божији старијим разредима православне гимназије “Јасењево”. Запамтио сам једну његову причу из тог времена. Задао ученицима тему за рад: “Шта ће остати после мене? Шта ћу понети за собом?” И неки родитељи су дошли смућени код њега: “Зар је могуће деци задавати такве теме? Они не треба да размишљају о смрти.” Он је на то одговорио: “А зашто, ваше дете је бесмртно?” Отац Данил је био убеђен да је, пошто смрт нико од нас неће избећи, неопходно припремати се за њу на прикладан начин, а да хришћанин има све неопходно за то и што почне раније да се припрема – то боље.

Од 1996. године отац Данил је почео да држи мисионарске беседе на Крутицком подворју, био је саподвижник оца Анатолија (Берестова) у центру за бригу о душама Светог праведног Јована Кронштатског. Сусретао се и разговарао са људима из секти и окултистима проповедајући им и обраћајући их у Православље.

Сем оца Данила не знам ни једног другог човека који би могао смело да уђе међу било коју публику и започне разговор са човеком најразличитијих религиозних ставова – и при том је увек имао шта да каже. Он је био истински мисионар и волео је људима да говори о Христу, волео када су се друге душе палиле огњем еванђелске радости са свећњака његове душе.

Баћушка је веома волео свог небеског заштитника – Пророка Данила. Како ми је сам говорио, од њега је и задобио мисионарско устремљење. Једном је читајући књигу пророка Данила, баћушка обратио пажњу на речи: “И разумни ће се сјати као светлост небеска, и који многе приведоше к правди, као звезде вазда и довека.” (Дан. 12: 3). “Помислио сам”, говорио је он, “добро је то: сијати као звезда!”

Знам да се молио Исусовом молитвом, сматрао веома важним често причешћивање – уз припрему на прикладан начин – и непрестано читао Свето Писмо, које је чини се – у великом делу знао напамет. Молитва, Евхаристија и реч Божија – то су била за њега три главна темеља мисије.

За свог живота крстио је више од 80 муслимана и обратио у Православље око 500 протестаната.

Отац Данил је ишао на протестантске скупове и проповедао о Православљу на основу Светог Писма, учествовао у јавним расправама са старообредницима, са неопаганима, али више од свега постао је познат као мисионар међу муслиманима и полемичар са исламом.

Од муслимана је добијао писма и позиве са претњама. Пола године пре убиства муслиманска новинарка Х. Хамидулина тужила га је суду са захтевом да се покрене поступак због распаљивања међурелигиозне и међунационалне мржње. Тужилаштво је одбило да покрене поступак, али је у муслиманским медијима била покренута читава кампања за оцрњивање оца Данила – православни људи не знају за то јер, из разумљивих разлога, нису упознати са муслиманским средствима јавног информисања.

Сасвим недавно, свега три дана пре убиства, отац Данил ме је возио кући и уз смех смо се сећали времена пре десет година. Отац Данил је говорио да је од свих религија за њега најмање интересантан био ислам и да уопште није желео да се бави њиме. Сетио сам се нашег давног разговора док смо се враћали са Крутицког подворја како се обрадовао када је сазнао да пишем апологетске текстове као одговор на муслиманску критику: “Ето, одлично, значи не морам да се бавим тиме.” Али Господ је час кроз један, час кроз други стицај околности уређивао тако да се сусретао са муслиманима или темом ислама, и он је ишао тамо где је указивао Господ. То је за њега било најважније.

2000. године завршио је Московску духовну академију и успешно одбранио дисертацију на тему “Антропологија Јеховиних сведока и адвентиста седмог дана”. Она је касније била објављена као посебна књига. Такође је написао и много других радова. “Шетња са протестантом по православном храму” је јединствено дело, у коме на темељу Светог Писма објашњава устројство и изглед православног храма и православно богослужење. “Летопис почетка” и “Ко је као Бог? или колико је трајао дан стварања” посвећени су, како је сам говорио, заштити светоотачког учења о стварању света. У њима отац Данил објашњава зашто православни хришћанин не може да се придржава еволуционе теорије.

“Брак са муслиманом” – књига посвећена једном од најболнијих питања саживота хришћана и муслимана у нашој земљи. Подстицај за њено писање је било то што сам на сајту “Православље и ислам” отворио рубрику “Питања свештенику” где је било могуће поставити питање оцу Данилу. И мене самог је запрепастило обиље писама од стране крштених жена, које су или планирале да се удају за муслимане и питале да ли је то допустиво са тачке гледишта Цркве, или су већ ступиле у такав брак и сусреле се овим или оним проблемима за чије решавање су тражиле савет. Сем тога и у пастирском раду отац Данил је имао прилике да се сусретне са Рускињама које су се под утицајем сличних бракова одрицале Христа и примале ислам, а затим, намучивши се у муслиманском браку и поставши свесне свог пада, уз помоћ баћушке долазиле до покајања и враћања у Цркву. Све то је подстакло оца Данила да напише књигу у којој подробно разматра указано питање, подсећајући да сагласно правилима Цркве, православном човеку није дозвољено да ожени или да се уда за човека друге вере, а такође дајући и конкретне савете у вези са проблемима који су се јавили ако је такав брак ипак био склопљен. Баћушка је написао још једну књижицу, тематски блиску – “Удати се за неверујућег?”

Сем тога, отац Данил је издао и књигу “Зашто још ниси крштен?”, у којој се разматрају најтипичније изјаве против Крштења које се могу чути из уста најобичнијих људи. За крштене, али неуцрквењене, написао је књижицу: “Зашто је неопходно ићи у храм сваке недеље?” За уцрквењене – књигу “О честом причешћивању Христовим Тајнама” коју смо написали заједно.

Не дуго пре смрти рекао ми је да му је најдража и најомиљенија његова књига – “Беседа на књигу Песма над песмама”, састављена из снимака библијских беседа које је држао многих година, објашњавајући Свето Писмо на основу светоотачких тумачења.

На крају, последња његова књига – “Инструкција за бесмртне или Шта радити ако сте ипак умрли…” У њој постоје и такве речи: “Најбоља смрт за хришћанина је, наравно, мученичка смрт за Христа Спаситеља. То је најбоља смрт која је у принципу могућа за човека. Неки су слали саучешћа у Оптину пустињу након убиства три монаха: за хришћанина је то реално највећа радост. У древној Цркви никада нису слали саучешћа када су некога негде убили. Све Цркве су истог тренутка слале поздраве. Схватате, поздраве – јер се појавио нови заштитник на Небесима! Мученичка смрт брише све грехове сем јереси и раскола…”

Велико мноштво људи, чак и међу онима који нису били сагласни са њим по неком питању, било је задивљено и усхићено његовом храброшћу. Сасвим недавно, након сахране, позвао ме је свештеник кога познајем и рекао да је видео снимке где отац Данил стоји сам у сали испуњеној муслиманима и са катедре им радосно говори о Христу и о томе да ислам, одбацујући Богочовека Христа, не може да буде истинска религија. “Не могу да схватим то”, рекао ми је саговорник, “какво срце треба имати да би ето, тако пошао, стао међу њих и говорио!”

Снимке које је видео мој саговорник били су снимљени на првој расправи са муслиманима. Неки православни хришћани нису били задовољни тиме што је отац Данил учествовао у тим дискусијама; међутим, иницијатива није припадала њему: муслимани су га јавно позвали. И како је сведок Христов могао да одбије да пружи одговор о својој нади? Његово одбијање би им представљао аргумент у пропаганди ислама.

Отац Данил ми је касније говори да је био уверен да ће га убити одмах након прве полемике. Ноћ уочи дискусије осећао је снажан страх и забринутост. Те ноћи је имао виђење. Видео је себе како стоји испред каменог лавиринта какви постоје на северу. И пролазећи његовим круговима, дошао је до центра где је био олтар на коме је лежала тек убијена жртва. Схватио је да је то сатанин олтар на коме му је и принесена жртва. Оца Данила је обузео гнев и ногом је срушио олтар. Ту му се јавио сам сатана као Џокера, у костиму дворске луде, каквим га и представљају на картама за игру. У његовим очима била је дивља мржња. Бацио се на оца Данила. Баћушка је почео да се моли: “Пресвета Богородице, заштити!”, “Свети Никола, помози!” и другим светитељима. Тада је пред оцем Данилом израсла буквално невидљива стена тако да се сатана бацао на њега, али није могао да је савлада и био је одбациван колико год покушавао. Гледајући на то, баћушка је допустио у себи сујетне мисли. Тог тренутка је сатана пробио невидљиву стену и ухватио га за грло. Отац Данил се помолио: “Пресвета Богородице, опрости ми, сагрешио сам, избави ме од њега”. Тада је сатана нестао и оцу Данилу је за предстојећу полемику речено: “Нећеш изгубити, али нећеш ни победити.”

“Тако се и догодило”, говорио ми је отац Данил. И додао да је након тог виђења потпуно престао да се боји муслимана и њихових претњи, јер пошто је видео самог сатану и његову немоћ пред Богом, на њега није могла да остави утисак било каква људска злоба, која увек заостаје пред сатанском злобом.

У време друге дискусије заједно сам са оцем Олегом Стењајевим био међу помоћницима – асистентима оца Данила. Чини ми се да је расправа прошла добро (иако је, наравно, могла проћи још боље). Значајно је да су након те расправе примили Православље неки муслимани који су помагали у организацији тих дискусија.

Будући сам пореклом половином Татарин (по мајци), отац Данил је обраћао посебну пажњу ширењу и јачању Православља међу татарским народом. Он је био први и, чини се, једини свештеник који је са благословом епископата почео да редовно служи молебан на татарском језику (делимично) за православне Татаре. Издао је за свој новац молитвеник на татарском. Заједно са својим помоћницима ишао је да проповеда и на сабантуи (татарски национални празник) и у татарски културни центар; у Египту је сатима проповедао свом водичу-муслиману, на телевизији је расправљао о вери са муфтијама.

Он је стекао међу муслиманима смућујућу „популарност“ – она је плашила и саблажњавала неке православне, али не и оца Данила. Он је говорио да му то што је познат помаже у мисији и то је била истина. Јер муслимани који су имали макар мали интерес за хришћанство, знали су коме треба ићи – и нису грешили, јер су увек могли да наиђу на сусрет љубави и чути одговор на своја питања. Било је и таквих муслимана који су долазили до њега да би га обратили у ислам, а као резултат су сами од њега примали Крштење.

Међу онима који себе називају православнима, сусретао сам чудне људе који говоре да није требао да проповеда муслиманима, да би се требало са уважењем односити према њиховој религији, да никакве користи од његове проповеди нема. Међутим, отац Данил је сматрао – као и Господ, и Апостоли, и сви Светитељи – да треба уважавати заблуделе људе, али не и њихове заблуде. Истина је једна и оно што противречи истини и одриче је – јесте лаж, а уважавање лажи јесте презирање истине. Ту једноставну ствар не могу да схвате сви они који су равнодушни према истини. Зато нису разумели ни оца Данила, иако му, можда, дугују живот. Баћушка је успео да обрати Христу низ вахабита, између осталог једног Пакистанца, који се спремао да постане “шахид”¹ и једну жену коју су припремали да буде “смртница” ². Шта, зар би било боље да отац Данил није проповедао тим људима, и да су они, оставши на претходном путу дигли у ваздух авион, кућу или метро – можда неки од оних у коме би путовали критичари оца Данила?

Још успешније је проповедао протестантима. Када је са благословом митрополита Владимира дошао заједно са својим мисионарима у Киргизију и почео тамо да посећује скупове протестаната и да их обраћа, тако да су чак и пастори били међу новообраћенима у Православље тада су локални руководиоци секти, немајући силу да му се одупру у речи донели одлуку да забране својим људима да се окупљају сво време док се отац Данил налазио у земљи. На тај начин су покушали да му онемогуће да долази на њихове скупове да проповеда, сами забрањујући окупљања.

Отац Данил се веома бринуо о мисији по целом свету. Заједно са њим путовао сам у Македонију два пута да проповедамо тамошњим расколницима. Отац Данил је испитивао и могућност проповедања католицима у Западној Европи и у Јужној Америци. У децембру 2009. године надао се одласку на Тајланд да би тамо проповедао северним племенима. Сам будући мисионар, јако је волео мисионаре и трудио се да се упозна са свима који су проповедали Христа. Многима је помагао. Давао је новац за изградњу храма у Индонезији, за васпитавање православне деце из сиромашних породица у Зимбабвеу, примао код себе православне Кинезе, православне Тајланђане, чак и православне Индијце. По благослову патријарха Алексеја II отац Данил је оформио школу православних мисионара. Такође је предавао мисиологију и у Николо-Перевинској духовној академији.

Оно што задивљује је да његова активна мисионарска делатност уопште није ометала његове парохијске напоре и обавезе. 2001. године је био рукоположен у чин свештеника. 2006. године је баћушка изградио мали дрвени храм у част Апостола Томе на југу Москве (чији је старешина био) и желео је да временом ту изгради огромни храм – базилику у част свог небеског заштитника – пророка Данила. Како ми је рекао, та идеја – да изгради управо базилику – дошла му је на ум приликом посете храму Светог Великомученика Димитрија у Солуну.

У храму је отац Данил сваког четвртка држао библијске беседе објашњавајући парохијанима по једну главу из Старог и једну главу из Новог Завета у светлу светоотачког учења; сваког петка – беседе за оглашене које је морала да прође свака одрасла особа која је хтела да се крсти, а сваке недеље – недељну школу за децу. Желећи да људи боље разумеју богослужење издао је текст свеноћног бденија и Литургије и обавезао дежурне у храму да их деле људима пред сваку службу. Такође је увео свенародно појање. Као резултат су му парохијани захваљивали за то што су коначно могли да схвате смисао онога што се пева у храму. Баћушка је служио веома усредсређено, посебно последње године и веома је волео да проповеда. На служби је држао две до три проповеди.

Један од мојих другова, олтарник у храму оца Данила, недуго пре смрти баћушке признао ми је да се диви колико он, без остатка и без поштеде себе даје другим људима, посебно парохијанима.

Заиста није жалио себе. Сећам се, једном је сломио ногу, али претпостављени му није дао свештеника да га замени. Тада је отац Данил са ногом у гипсу ишао у храм и служио, трпећи бол. Сви парохијани и познаници сећају се оца Данила као веселог човека и пуног животне радости. Међутим, мало ко зна да је трпео тегобе од болести, посебно од јаке главобоље и од бола у срцу. Баћушка није показивао своја страдања и увек је био пажљив према многобројним парохијанима, свакога би саслушао и дао савет.

Наравно и отац Данил је имао слабе стране, али су чак и његови недостаци, ако се може тако рећи, на неки начин исходили из његовог достојанства. Као хришћанин био је отворен за све и то је као резултат давало неку исувишну поверљивост, чија жртва је понекада био када је веровао људима или књигама, којима мислим није требало веровати. У ономе што се тицало саме вере, баћушка је био веома пажљив, али што се тиче неких других питања, историје например, могао је веровати којекаквим изворима. Са тим је повезан например, његов став према Другом светском рату, који је настао под утицајем књига В. Резуна. По том питању смо не једном дискутовали.

Треба рећи да баћушка никада није диктаторски наметао своје ставове онима који су били поред њега. Он је увек пажљиво слушао против-аргументе и ако ни били исправни неретко би исправљао своје ставове, ако би видео да не одговарају истини. Често је звао мене и друге људе којима је веровао да би размотрио ову или ону мисао и питао да ли греши. Ако би схватио да није у праву није му био проблем да то призна и да одустане од погрешног мишљења, јер је више од свега ценио истину, а не своје мисли и са уважавањем се односио према сваком човеку који би се нашао поред.

Са оцем Данилом било је лако испунити правило блаженог Августина: “Главно је јединство, различитост је другостепена, а у свему је – љубав”. Друга тачка је са њим била могућа управо зато што су за оца Данила прва и трећа тачка ове изреке биле несумњива стварност.

Још једна особеност која се многима чинила недостатком и која је происходила управо из пламене љубави оца Данила према истини, била је категорична форма предавања мисли. По сваком питању баћушка се трудио да се докопа до истине, а ако би већ успео да се докопа, изражавао је истину директно и одређено. У нашем политички коректном свету такво излагање мисли је било налик оштрој светлости која је секла таму. Некога је та часна оштрина привлачила, а некога је напротив, одгуривала.

И сам нисам увек био сагласан са формом излагања његових мисли. Например, дискусија о уранополитизму коју је покренуо последње године свог живота. У принципу, у суштини отац Данил није излагао ништа осим учења Цркве, говорећи да је небеско важније од земаљског, да је припадност Цркви важнија од националне припадности, јер у њој нема “ни Јелина, ни Јудејца… већ је све и у свему Христос” (Кол. 3:11), да сви Свети “признаше да су странци и пролазници на земљи. Јер они који тако говоре показују да траже Отаџбину. И да су мислили на ону из које су изишли, имали би времена да се врате; Али сад желе бољу, то јест небеску. Зато се Бог не стиди њих да се назива Бог њихов; јер им је припремио Град”. (Јевр. 11_13-16). И да смо сви ми, хришћани, такође на земљи “путници и странци” (1 Петр. 2:11) и “овдје немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи” (Јевр. 13:14), јер је “наше живљење на небесима” (Филип. 3:20). Овде није било никакве грешке. Међутим, нисам био сагласан са оцем Данилом у вези са неопходношћу да се уводи посебан термин, а и сам термин ми се чинио неприкладним, па и облик изражавања те истине, мислио сам, могао је да буде мекши.

Иако, строго говорећи, људи са којима је беспоштедно спорио на интернету, или нису били сагласни у суштини, или се уопште нису интересовали за суштину питања. Треба рећи да сам након баћушкине кончине сазнао да чак ни у термину није био новатор; реч “уранополит” (ouranopolitis) сусреће се код многих Светих Отаца. Свети Јован Златоуст га употребљава пет пута.

На дан сахране оца Данила један од његових опонената ми је признао: “Управо сада сам почео да схватам све оно што је отац писао о уранополитизму, јер сам веома пожелео да дођем тамо где је он отишао.”

Отац Данил је био веома честит и поштен човек. Баћушка је био један од оних за кога се од раније може знати да ако ти се нешто свиди, само му се требаш обратити и он те неће одбити. За мене је он био образац свештеника. Све што је чинио, посвећивао је Христу, чинио је у Његово Име.

Остало ми је много личних успомена. Сећам се како ме је посећивао док сам лежао у болници. Сећам се како је изашао да ми покаже своју кћер Доротеју, када је имала само два или три дана од рођења. Сећам се како ме је учио да возим ауто.

Сећам се наших путовања а посебно последњег – у Србију, одакле смо се вратили само недељу дана пре убиства. За време тог путовања признао ми је да када му бива посебно тешко или када се животне околности чине неподношљивим, увек осећа да се буквално налази у огромној руци која га води кроз све несреће.

Последњи дан земног живота почео је Литургијом, коју је служио и на којој се, нормално, причестио. Затим је присајединио Православној Цркви жену која је дошла из старообредства. Након неколико сати је почео, као и обично, да држи библијске беседе након којих је до касно разговарао са свима који су хтели. На крају, када у храму није било скоро никога, кренуо је у олтар да би исповедио своје духовно дете. У то време у храм је упао убица који је почео да пуца и да урла: “Где је Сисојев?”. Отац Данил је неустрашиво изашао из олтара њему у сусрет и примио мученичку смрт за Христа.

Сећам се, баћушка је не једном говорио како никако нису случајна јеванђељска читања која се читају по богослужбеним зачалима, како се увек предивно показују као својевремена и актуелна.

На дан његове смрти јеванђелско читање је садржало ове речи Господње: “А кажем вама, пријатељима својим: Не бојте се оних који убијају тијело и потом не могу ништа више учинити… него вам кажем: који год призна мене пред људима, признаће и Син Човјечији њега пред анђелима Божијим.” (Лк. 12:4,8).

Рубрика: Житије, Свештеномученик Данил Сисојев