Савремени неопаганизам у светлости сведочанства Ахмеда ибн Фадлана

Неопаганизам је данас представљен у виду секти различитих идејних праваца чији заједничка црта представља мржња према хришћанству које се оптужује за уништавање величине руског народа. Неопаганизму се насупрот томе, присвајају квалитети хуманости, племенитости, чистоте, као и умеће пребивања у хармонији са природом. У овом раду, протојереј Сергеј Стаценко наводи писмено сведочанство државног чиновника арапског Калифата из 922. године, Ахмеда ибн-Фадлана са циљем да покаже истинско лице руског (словенског) неопаганизма. Наши неопагани би уместо измишљања бајки, требало да буду довољно искрени према себи и ближњима, па да нам искрено кажу – да ли би им се, на пример, допала идеја да након њихове смрти, њихове жене сексуално опште са њиховим друговима током погреба, све из „знака љубави према упокојеном“, како то као сведок наводи ибн Фадлан, који није хришћанин, већ муслиман и на кога се уопште не односе неопаганске оптужбе?

Увод

Колико год жалосно било за признати, савремено друштво се не труди посебно да прихвата хришћанске норме као начин живота. У питању су исувише велики морални захтеви за савременог човека који је навикао да живи за своја задовољства… Међутим, тежња ка духовности која не може бити угушена у човеку сваком могућом врстом страсти, изненада почиње да ствара изопачене облике религиозног живота од којих смо се, како се чини, избавили још у давна времена, коначно и бесповратно. Говорим о паганизму, тачније речено, неопаганизму.

У „руској“ верзији неопаганизам је представљен у виду секти различитих идејних праваца чија је заједничка црта мржња према хришћанству. Хришћанство се ни мање ни више оптужује за „уништавање величине руског народа“, за „одсецање од природних коренова“, „опијање народа“ и много тога другог. Сада читалац добија могућност да се сам упозна са истинским лицем руског (словенског) незнабоштва – са његовом, тобож, урођеном „племенитошћу“, „добротом“, „органичношћу“.

*

Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога,

нити Му захвалише, него залудјеше у својим умовањима,

и потамње неразумно срце њихово;

Говорећи да су мудри, полудјеше,

И замијенише славу бесмртнога Бога

подобијем смртнога човјека и птица

и четвороножних животиња и гмизаваца.

Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту,

да се бешчасте тјелеса њихова међу њима самима;

Који замијенише истину Божију лажју,

и више поштоваше и послужише твари него Творцу,

Који је благословен у вијекове. Амин.

(Рим. 1: 21:25)

Секуларизација и неопаганизам

Процеси секуларизације (удаљавања од религиозног живота) који у тријумфалном маршу заузимају положаје на све већим географским и политичким теориторијама које себе повезују са савременом цивилизацијом носе са собом низ последица, између осталог и „асиметричан“ однос према различитим религиозним погледима.

Појаснићу. „Расцрквењење“ нашег друштва није отпочело истог трена. Са тачке гледишта историје темељи овог феномена положени су још у време Ренесансе у западној Европи а затим су почели постепено, усавршавајући своје форме, да се шире у глобалним размерама. На почетку се секуларизација развијала у оквирима хришћанског света, а затим је са успехом кренула и ван његових граница.

Неко у секуларизацији види низ позитивних црта, на пример, право слободе избора сопствених религиозних погледа. Неко покушава активно да се бори са губитком религиозних оријентира. Међутим, у садашњем тренутку ми имамо већ прилично значајни део наше планете који не живи и не жели да живи сагласно заповестима које су послате са Неба.

Наш опрез у односу на ове процесе појачава не просто истискивање религије из свих области нашег живота, већ и чињеница да се при томе у односу на различите религије запажа и одређен избор.

Ово се може илустровати на примеру савременог, такозваног „руског света“, то јест заједнице која је настала из православне културне традииције. При свој снази спољашњег ауторитета Руске Православне Цркве у друштву се запажа равнодушан однос према хришћанском духовном наслеђу. Штавише, називајући себе православнима, људи живе по принципима који су потпуно супротстављени хришћанским. Покушаји представника Цркве да у јавности говоре о неопходности да се држе макар елементарни морал изазивају жестоку реакцију, агресију за коју је тешко наћи објашњење. Разумљиво је да хришћански принципи самоограничења сметају остварењу личне удобности и задовољавању својих повишених захтева и баналне похоте. Међутим, уместо очекиваног ингорисања и прећуткивања мишљења Цркве ми се сусрећемо са паљбом неоснованих оптужби и отвореног ругања.

Истовремено са тим запажа се и обрнута тенденција када световни медији култивишу толерантни и потпуно добронамерни однос према нетрадиционалним и егзотичним религиозним погледима, посебно ако у њима присуствује реторика типа „јединства са природом“, „упостављању хармоније са универзумом“, итд, итд.[1] На тој подлози у Русији у последње време се све више развија покрет који се у научним круговима назива речју „неопаганизам“, а сами нови незнабошци себе називају „обнављачима традиције предака“. Притом се кривица за губитак древне традиције у целини и потпуно сваљује на хришћанство које је, тобож, огњем и мачем уништило аутентичну религију предака савремених Руса која је била испуњена „лепотом, племенитошћу и хармоничним саживотом са природом“. „Хришћанство (дисидентска грана јудаизма) за хиљаду година свог господарења у Русији подрило је древну духовну снагу Руса. Не захваљујући, већ упркос хришћанству створена је Велика Русија“.[2]

Овај покрет је у Русији родио масу паганских секти које привлаче следбенике пре свега „близином са природом“. Форме и различитост ових организација крајње су различите: почевши са поштоваоцима Порфирија Иванова и његовог учења „Детка“ или локалних огранака секти В. Пузакова „Анастасија“, завршавајући са различитим облицима „руских веда“. Све оне су јединствене у крајњем одбацивању хришћанства.

„… За хиљаду година своје владавине на Русији хришћанство је извитоперило руски карактер, исисало из наших душа радост, смех, аплауз, усхићење пред природом, благодатно поштовање родитеља и предака. Помогло је опијању народа тиме што је освећивало алкохол: тобож без вина које је поп осветио није могуће причестити се Христом. Хришћанство је погрузило Русију у мрачњаштво, лишило је воље, убило жељу за животом и вољу за размножавање, угушило дуг заштите Земље, поставило Русију у духовну потчињеност Израиљу. Наметнуло је за бога полуделог обрезаног блудног Јевреја“.[3] „Било какав разговор о руској националној обнови на челу са Исусом Христом представља бунцање лудака или злонамерној свесној лажи“.[4]

Теза руских неопагана о „лепоти, племенитости и хармоничном суживоту са природом“ у сличним покретима бива „потврђено“ путем стварања различитих литературно-историјских фалсификата, типа „Велесове књиге“ и „предања предака сачуваних од хришћанске инквизиције“.

„Древни су умели да осећају, разумеју у подрже сопствену блиску везу са животињама, стихијама, целим светом, док су хришћани то осећање и разумевање изгубили.“[5]

Велесова књига

У новијој историји повезаној са сукобом обнове незнабоштва и хришћанства, у улози једног од главних идејних извора незнабоштва појавио се текст који је у научној средини добио назив поменуте „Велесове књиге“. Већина савремених истраживача односе овај „бисер“ у прилично грубе фалсификате. Због важности коју неопагани поклањају овом документу, може се обратити више пажње на њега у односу на сличне случајеве.

Легенда која прати појаву „Велесове књиге“ говори да су дрвене дашчице биле довезене из Русије за време грађанског рата од стране пуковника Добровољачке армије, Ф.А. Изенбека.[6] У емиграцији је доступ оригиналу добио Ј.П. Мирољубов који се, по његовим сопственим речима, дуго времена бавио копирањем текста са дашчица. Сам оригинал књиге се није износио из пуковниковог дома. Након смрти Изенбека 1941. године, оригинал књиге нестаје без трага.

Даља историја књиге повезана је са именом Мирољубова. 50-их година XX века почиње издавање књиге. Популаризатори књиге су се обратили совјетским научницима са молбом да дају свој закључак по фотографији једне од дашчица „Велесове књиге“. Пресуда совјетског стручњака Л.П. Жуковске, водећег стручњака из историјске палеографије и фонетике древних руских рукописа био је недвосмислен: „Фотографија је направљена не са дашице, већ са цртежа на папиру“; садржај „Велесове књиге“ и њен језик сведоче о фалсификату, о чему говоре и особености језика који се користи“.[7]

У каснијем периоду, тему појаве и садржаја „Велесове књиге“ различити публицисти почињу да преувеличавају у совјетској и пост-совјетској штампи, књизи и часописима. „Велесову књигу“ својим знаком распознавања чине неопагани „ведисти“. Ефекат „ведичности“ појачава средство писма које се примењује у књизи, где се лажни фонт (на основу ћирилице) крајње неприродно спаја са горњом хоризонталном цртом – деванагари, која се користи у индијском писму. На фалсификат књиге указује и маса анахронизама: одсуство знања аутора о правилима језика својствених за то време; сувише су очигледне паралеле са стваралаштвом Ј. П. Мирољубова, писаних пре обављивања „Велесове књиге“; одсуство оригиналних таблица и фотографија са њих као и много тога другог.

Академска наука „Велесову књигу“ сматра фалсификатом, написаним у новије време од стране аутора који није имао представо о словенском језику (Л.П. Жуковска, Б.А. Рибаков, О.В. Творогов, А.А. Алексејев, И.Н. Данилевски, В.И. Буганов, В.П. Козлов, А.А. Зализњак, Ф.П. Филин, В.В. Виноградов, Н.Ф. Котљар, С.С. Аверинцев, А.Л. Монгајт, А.Г. Кузмин и др.). Без обзира на чињеницу да се у научним радовима „Велесова књига“ оцењује као фалсификат, ово дело наставља да привлачи пажњу широког круга читалаца. Излазе нова издања „Велесове књиге“. Подаци о њој и другим сличним фалсификатима улазе у научне приручнике као поуздани историјски подаци… Као пример се може навести стручни уџбеник историје државе и права Русије… по коме уче скоро сви студенти правних факултета Универзитета у Русији. Изучавање „Велесове књиге“ је од стране украјинског Министарства образовања укључено у програм литературе за средњу школу са појачаним изучавање украјинске литературе. У званичном уџбенику „Основни оријентири васпитања ученика од 1. до 12. разреда опште образовних научних институција Украјине“ стоји предлог да се „Велесова књига“ сматра културни-националним фактором васпитања и „великом ризницом народне педагогике“.[8]

Сведочанства Ибн-Фадлана

У полемици са хришћанством, постојеће летописе који говоре о аутентичном лицу руског (словенског – прим.прев.) паганизма, неопагани са негодовањем одбацују из разлога „хришћанских извртања у истинској историји Русије“. Било који научни аргумент посматра се са паролом „предрасуда“, одбацује се истог трена. Зато је на идеолошком пољу које је очишћено на тај начин, могуће сејати било какав коров што и чине, не без успеха, гласници обнављајућег незнабоштва.

Међутим, на срећу постоје аутентична сведочанства која постоје ван географије хришћанског света и ван зоне његовог утицаја на умове људи. Говорим о сведочанствима иноверних очевидаца које је тешко оптужити за саосећање како према хришћанству, тако и према незнабоштву.

У овом раду се као задатак поставља показивање правог лица руског незнабоштва, са дистанцом од хришћанских летописних сведочанстава, већ са ослонцем на недавно откривени историјски документ заснован на муслиманском тумачењу онога што је виђено. Ради се о писменом сведочанству путника, државног чиновника арапског Калифата, Ахмеда ибн Фадлана који је ишао у Волжску Бугарску са мисионарским и политичким задацима, приближно 922. године по савременом рачунању времена.

Историја откривања овог изворника је следећа. 1923. године, становник Туркестана, који се касније населио у Турској, Ахмед Заки Валиди Тоган (Ахмед Валидов, члан туркестанског кружока љубитеља археологије) у иранском граду Мешхеди налази најпотпунију верзију повести о путовањима Ахмеда ибн Фадлана у Бугарску. 1937. године фотокопије рукописа долазе у Совјетски Савез где се објављује превод са опширним коментарима 1939. и 1956. године.

О степену поузданости сведочанстава ибн Фадлана говори руски истраживач овог питања, А. П. Ковалевски који на крају свог посебног истраживања пише: „… Ибн Фадлан се са добром савешћу односио према описивању свега онога што је видео и чуо. Истина, текст његове повести је до нас дошао не у потпуном виду и сасвим слободан од кривљења. Међутим, путем дугорочног и пажљивог изучавања, много тога може да буде реконструисано“.[9]

Значајано је да је опис Бугарске – „земље Словена“ – који је саставио ибн Фадлан, постављен у темељ књиге М. Крајтона „Прождирачи мртвих“, а затим у основу сценарија холивудског филма „13-ти ратник“ где је опис руских обичаја представљен у смекшаној, цензурисаној форми под формом викинга.

О „племенитости“ руског незнабоштва

Своја запажања о Русима[10] арапски путник[11] почиње врло ласкавом за савремене потомке тврдњом: „Он (ибн Фадлан) је рекао: видео сам Русе када су дошли да тргују и распоредили се на реци Атил. Нисам видео (људе) са савршенијим телима од њих. Налик су на палме, румени, црвени“.

Након уобичајеног за средњевековног путника описа руске одеће, украса њихових жена и прича о степенима у материјалном доходку Руса – трговаца, ибн Фадлан почиње да износи своја запажања и емоционални однос у оштром контрасту са првобитним усхићеним, како се чини, уводом: „Они су најпрљавији од Алахових створења – не чисте се од пражњења, ни од урина, не перу се од полних нечистота и не перу своје руке након јела; као дивљи магарци су“. За правоверног муслимана, молитва пет пута дневно која треба да буде праћена ритуалним прањем, прљавштина и смрад, такође немар за правила хигијена, представљали су шок.

„Они долазе из својих земаља и везују своје бродове на Атили,[12] а то је велика река и граде на њеној обали велике дрвене куће, окупљају се у једној од таквих кућа њих десет или двадесет, мање или више, и свако од њих има сопствену клупу на којој седи, а са њиме су девојке, усхићење за трговце. И ето, један од њих се спаја са својом девојком, а друг га гледа. Понекада многи од њих полно опште у таквом положају једни насупрот других; ту улази трговац да би купио девојку од некога од њих и (на тај начин) га затиче да општи са њом, и он (Рус) је не оставља или своју потребу делимично (задовољава)“.

Невољно се јавља сарказам када на ум дођу тврдње неопагана о узвишености и чистоти живота Руса незнабожаца. Очигледно да се управо полном распуштеношћу трговаца који су трговали својим љубавницама може описати поменута „чистота и узвишеност“ заједно са умилном неопаганаском „хармонијом са природом“. Налик на звери, не стидећи се један од другог, трговци задовољавају своју похоту пред очима купаца ових несрећница, што изгледа само развија „хармонију“…

„Сваки дан обавезно умивају своја лица и главе најпрљавијом водом која уопште постоји, најнечистијом и то тако да девојка долази свако јутро, носећи велико корито са водом и доноси је свом господару. Дакле, он у њој пере своје руке и лице и сву своју косу. Он их пере и чешља чешљем у то корито. Затим тресе нос и пљује у њих, и не оставља ништа из прљавштине, већ (све то) чини у тој води. И када један заврши све шта му треба, девојка носи корито ономе поред њега и (тај) ради све слично као и његов пријатеља И она не престаје да приноси корито од једног до другог, док не обиђе све оне који се налазе у (том) дому, и сваки од њих тресе нос и пљује и пере своје лице и своју косу у тој води“.

Коментари на овај део су чини се, сувишни. Остаје само осећање гађења и недоумице од сличног облика „хигијене“ која је диктирана ничим другим до озлоглашеном „хармонијом са природом“.

„Чим долазе њихове лађе у ову луку, свако од њих излази и носи са собом хлеб, месо, лук, млеко док не дође до високо постављеног дрвета које има лице налик на људско, а око њега (дела дрвета) налазе се мале слике, иза ових слика стоји високо дрвеће набијено у земљу.

Дакле, долази до велике слике и поклања му се и затим говори: „О, мој господару, дошао сам из далеке земље и са мном толико и толико девојака, толико глава, толико крзна и толико кожа“, док не саопшти (помене) све што је донео са собом од своје робе – „и дошао сам ти са тим даром“ – затим (он) оставља то што је било са њим, пред тим дрветом, – и ево, ја желим да ми ти дарујеш купца са многобројним динарима и дирхемама, да он купи од мене онако како желим и не супротставља ми се у томе што ћу говорити“. Затим он одлази. И ето, ако му продаја бива тешка и његов боравак се ту продужава, он поново долази са поклоном други и трећи пут, а ако и поред тога и даље бва тешко да уради оно што жели, он носи сваком од слика из (свих) малих слика по поклон и моли их за заступништво и говори: „То су жене нашег господара и ћерке његове и синови његови“. И не престаје да се обраћа час једној слици, час другој, молећи их за заступништво, понижено се клањајући пред њима. Понекада му продаја иде лако, тако да успева да прода. Тада он говори: „Мој господар је већ испунио оно што ми је било потребно и треба да га наградим“. И ето, он доноси известан број оваца или стоке и убија их, даје део меса, а остало носи и баца пред тим великим дрветом и малим која су око њега, веша главе стоке или оваца на та стабла која су побијена у земљу. Када наступа ноћ, долазе пси и поједу све. И човек који је то учинио, говори: „Ето, мој господар је постао задовољан са мном и појео је мој дар“.

Зар није тачно да је опис руског идолопоклонства више него класичан, познат сваком из школских уџбеника? Из хришћанског духовног наслеђа, из библијског Старог Завета је познат феномен храњења идола који је изобличио Пророк Данил.[13] У том истом тексту ибн Фадлан без подсмеха, искрено објашњава где нестају жртве идолима које су приносили Руси незнабошци.

„А ако се неко од њих разболи, они праве колибу од прућа, бацају га тамо и дају му неку количину хлеба и воде. Не приближавају му се, не говоре са њим, али га посећују свака три (?) дана, посебно ако је сиромашан или невољник.[14] Ако он оздрављује и устаје, враћа се код њих, а ако умре онда га спаљују. Ако је био невољник, остављају га у том положају тако да га поједу пси и грабљивице. Ако они ухвате лопова или пљачкаша, воде га до дебелог дрвета, везују му око врата дебео канап, вешају га и он виси док се не распадне на делове од ветра и киша“.

Овде је више него очигледно показана незнабожачка „хуманост“.

„Још су пре тога говорили да они са својим главарима приликом њихове смрти врше такве ствари, од којих је најмање – спаљивање[15], тако да сам веома желео да присуствујем томе, све док коначно нисам добио вест о смрти једног истакнутог мужа међу њима. И ето, полажу га у гроб и покривају га десет дана док не заврше шивење одеће. А то се дешава тако да се за сиромаха међу њима прави мали брод, постављају га у њега и спаљују му брод, док за богатог поступају на следећи начин: сакупљају његов новац и деле га на три дела – једна трећина остаје његовој породици, једну трећину користе да му сашију одећу и једну трећину за припрему гозбе коју ће пити на дана када се његова девојка буде убила и буде спаљена заједно са својим господарем; а они, потпуно се предајући гозби, једу је током ноћи и дана, тако да понекада неко од њих и умире, држећи чашу у руци. Ако умире главар, онда његова породица говори његовим девојкама и дечацима: „Неко од вас би умро заједно са њим?“ Неко од њих говори: „Ја“. Ако је то изговорио, то је онда већ обавезно, не може више да се предомисли. Ако би он то и пожелео, не би му било допуштено. Већина од њих поступа тако, у питању су девојке“.

У „Велесовој књизи“ се на посебан начин издваја мисао: „Руски богови не узимају људске жртве, нити животиње; једино плодове, биље, цвеће, зрневље, млеко, сурутку, мед и никада живу птицу нити рибу, а ето, Варјази и Алани приносе другу жртву – страшну, људску, то ми не треба да радимо, ми смо Дажбогови унуци и не можемо ићи туђим стопама…“[16]

Ова тврдња „дажбогових унука“ бива оповргнута личним сведочанством арапског путника који пише као очевидац и људског жртвоприношења (девојке) и приношења животиња. Нико се од научника неће усудити да о овој повести говори да је у питању недобронамерна измишљотина. Чак се и данас у незнабожачкој Индији преживели остаци обреда самоспаљивања удовице умрлог мужа понављају под називом обреда „сати“. У овом контексту, неопагани који претендују на духовно сродство са индијском културом тешко да могу да нађу контраргументе против сведочанства ибн Фадлана.

„И ето, када је умро тај муж кога сам поменуо раније, његовим девојкама су рекли: „Ко ће умрети заједно са њим?“ Једна од њих је рекла: „Ја.“ Дакле, дали су задатак двема девојкама да је чувају и буду са њом где год да крене, све до тога да су јој понекада чак и прале ноге сопственим рукама. Прихватили су се рођаци тог дела, шивења одеће, припреме онога што му је потребно. Девојка је сваки дан певала и пила, веселећи се, радујући се будућности. Када је дошао дан у који ће бити спаљен он и девојка (са њим), дошао сам до реке на којој се налазио његов брод – и ето, видим да је већ насукан на обалу, да су на њега постављене четири гомиле од дрвета хаданге (беле тополе) и другог дрвета, да је око брода постављено нешто налик на велике дрвене амбаре. Затим је брод постављен на ове дрвене грађевине. Почели су да одлазе и долазе, да говоре на језику који не разумем. А он (мртвац) је био још далеко, у својој гробници, јер га још нису извукли. Затим су донели клопу, ставили је на брод, покрили је душецима и византијским брокатом, душецима од византијског броката; дошла је жена, старица коју називају анђео смрти и проширила на клупи простирке које сам поменуо. Она руководи опшивањем, припремом, она убија девојке. Видео сам да је та вештица (?) велика (и дебела), мрачна (сурова). Када су дошли до његовог гроба, померили су земљу са дрвеног крова, померили то дрво, извукли мртваца у оделу у којем је умро и видео сам да је већ поцрнео од хладноће те земље. А они су још пре тога са њим ставили у гробницу јело и плод. Дакле, ископали су све то и ето, он није засмрдео и ништа се није изменило код њега осим боје. Дакле, ставили су на њега широке панталоне, доколенице, чизме, кратак капут и капут са украсима од злата и ставили га на душек и подбочили јастуцима и донели јело и плод и мирисно биље и поставили све заједно са њим. И донели су хлеба, меса и лука и бацили пред њега и донели пса, расекли га на два дела и бацили у брод. Затим су донели сво његово оружје и поставили га поред њега (буквално поред његовог бока). Затим су узели два коња и гонили их док се нису ознојили. Затим су их расекли мачем и бацили њихово месо у брод, затим су донели две краве (бикове) и расекли и њих такође и бацили их у брод код њега. Затим су донели петла и кокошку, убили и бацили их обоје у брод“.

Сличне примитивне представе о материјалној подршци умрлог у загробном животу који су својствени незнабоштву уопште биле су развијене и код руских незнабожаца. На жалост, упркос обмани или самообмани савремених руских незнабожаца, Руси десетог века су приносили на жртву како људе, тако и животиње.

„Девојка која је желела да буде убијена, долазећи и одлазећи, улази у шаторе, један за другим, при чему са њом сексуално општи господар тог шатора и говори јој: „Реци свом господару: „тачно је, учинила сам то из љубави према теби“.

Овде бих желео да питам савремене неопагане, шта би они мислили о неопходности да, у случају њихове смрти, њихове жене или другарице имају „заупокојене“ полне контакте са њиховим друговима „из љубави“ према умрлом? А како би се односили према неопходности њене сурове смрти која би уследила? То је тему „доброте и хуманости“ руског паганизма…

„Када је прошло подне, у петак, довели су девојку до нечега што су претходно направили, налик на оквир великих врата; она је поставила обе своје ноге на руке (дланове) мушкараца, подигла се изнад тог оквира, гледајући околину и говорећи нешто на свом језику; након тога су је спустили, затим је подигли други пут а она је чинила то исто што и први пут, затим су је спустили и подигли по трећи пут, при чему је понављала исто што и прва два пута. Затим су јој дали кокошку, она јој је одсекла главу и бацила је (главу). Узели су ту кокошку и убацили у брод. Питао сам преводиоца о томе што је она радила и он ми је одговорио: „Она је први пут када су је подигли рекла – ето, видим свог оца и мајку, други пут – ево свих мојих умрлих рођака како седе, и трећи пут – ево, видим мог господара који седи у врту; врт је леп, зелен а са њим су мушкарци и дечаци, и ето, он ме зове, дакле, водите ме њему“. Они су кренули са њом у правцу брода. Она је скинула две наруквице са себе и дала их жени која се зове анђео смрти, она је та која ће је убити. Девојка је скинула два прстена са ноге и дала их девојкама које су јој служиле, а оне су ћерке жене која је позната под именом анђела смрти. Затим су је подигли на брод, али је још увек нису увели у шатор (кабину), дошли су мушкарци, носећи са собом штитове и дрва, дали су јој пиће, она је певала и попила га. Преводилац ми је рекао да се она тиме опрашта са својим другарицама. Затим су јој дали други крчаг, она га је узела, запевала песму, при чему је старица подстицала да га попије и уђе у шатор (кабину) где се налазио њен господар. И видео сам да се она већ поколебала и хтела да уђе у кабину, али је избацила своју главу између ње и брода; старица је ухватила њену главу, гурнула је у шатор (кабину) и ушла заједно са њом унутра. Мушкарци су почели да ударају дрвеним моткама по штитовима да се њен крик не би чуо, при чему би се узнемириле друге девојке и престале да траже смрт заједно са својим господарима. Затим је у шатор ушло шест мушкараца и сви су општили са девојком. Затим су је ставили на бок поред њеног господара и двојица су је ухватили за ноге, двојица за руке. Старица названа анђео смрти јој је ставила око врата канап који се обмотавао на оба краја и те крајеве дала двојици мушкараца да их вуку; она је пришла и држећи у руци нож са широким сечивом почела да га гура и вади између њених ребара, а двојица мушкараца ју је гушило канапом све док девојка није умрла. Затим је пришао најближи рођак мртваца, узео дрво, запалио га, затим је отишао позади, потиљком ка броду а лицем својим (…), запаљено дрво држао је у једној руци, док се друга (налазила) на задњици, он је био го све док није запалио сложена дрва која су се налазила испод брода. Затим су пришли људи са цепаницама и дрвима, и са сваким од њих дрво (бакља?) коју је он пре тога запалио да би је убацио у припремљена дрва (потпалу). Огањ хвата дрва, затим брод, затим шатор, мушкарца, девојку и све што се налазило тамо, дунуо је јак, ужасни ветар и појачао се пламен огња, разгорео се неукротиви пламен.

Поред мене је био неки од руских мушкараца и чуо сам да разговара са преводиоцем који је био са мном. Питао сам га о чему су разговарали и он ми је рекао: „Право он говори: „Ви сте, о Арапи, глупи“… То (?) је он рекао: „Заиста, ви узимате највољенијег човека међу вама и бацате га у прах (земљу), њега једу прах и гној, а ми га спаљујемо у трен ока тако да он одлази у рај одмах, истог тренутка“. Тада сам га питао а он је рекао: „Из љубави његовог господара према њему он је већ послао ветар, тако да ће бити однесен за тренутак“. И заиста, није прошло ни часа како се брод и дрва и девојка и господар претворио у пепео, а затим у најситнији прах. Затим су на месту тог брода који су избацили из реке, саградили нешто налик на округли брежуљак и на средини поставили велико дрво хаданге (беле тополе), написали на њему име тог мушкарца, име руског цара и отишли“.

Поговор

Још једном је неопходно поновити да су сведочанства „спољашњих“ понекада много објективнија од покушаја да се истина покаже „унутар породице“. Тако се догодило и са описом правог лица незнабоштва које је живело међу нашим прецима – русима (Словенима – прим. прев.) уз помоћ записа посланика из далеког муслиманског калифата. Корисно је да сведочанство ибн Фадлана прочитају многи наши савременици да би за себе открили много тога новог и најважније – да би се избавили од националне хвалисавости и илузија.

Овај рад не стреми само да изобличи неопаганске измишљотине о узвишености религије предака. Овде се говори о дубљој идеји – о реалном узвишујућем утицају монотеизма на незнабожачке народе.

Нелицемерном показивању историјског руског паганизма овде је додељена пажња пошто је религиозна слобода на територији земаља бившег Совјетског Савеза довела до пировања нових верзија незнабожачких сујеверја у највећој мери управо међу Русима. Сећање на велики значај хришћанства у животу наше отаџбине незахвално је заборављено од нас ради угађања људским страстима и гордости која се најлакше персонификује у различитим боговима, идолима и фетишима. Опасност сличне „обнове“ вреба данас и друге народе, узимајући у обзир на почетку овог рада описану тенденцију медија у култивисању незнабоштва у савременом свету.

Хришћанска апологетика тврди да су некада сви народи исповедали Једног Бога. Међутим, временом су народи, као резултат склоности већине ка угађању својим људским страстима и незнању,[17] знање о Свевишњем потиснули идејом о боговима који су мањи, са којима је лакше „договорити се“ о животним потребама и захтеву санкција за неморал.

Зороастризам који се за кратко време „суновратио“ у политеизам, одликовао се инцестима[18] и суровошћу у односу на природу.[19]

По сведочанству ибн Фадлана ни тјуркска племена чије земље је такође пролазио, нису се разликовала од Руса ни по хигијени, ни по религиозним погледима, међу којима су се сретали и култови фалуса.[20]

http://www.bogoslov.ru/text/3228683.html

[1] Као типичан пример сличних огледа види Васил Василич, Ведска култура Словена-Аријеваца // Интернет-сајт родновера „АВЕГА“: http://avega.net.ua/avega/index.php/prashchury/70-2011-01-02-18-22-27.html.

[2] Сињавин И. Стаза правде. „Увод“, п. 3. Електронска верзија у Интернет-библиотеци „Либрусек“: http://lib.rus.ec/b/164435/read.

[3] Сињавин И. Стаза правде. Глава 47 „Хришћанство“. Електронска верзија у Интернет-библиотеци „Либрусек”: http://lib.rus.ec/b/164435/read.

[4] Авдејев В. Савладавање хришћанства. М., “Кап”, 1994. Гл. 32. Електронска верзија у Интернет-библиотеци „Либрусек”: http://lib.rus.ec/b/156714/read.

[5] Истархов В.А. Удар Руских Богова. Глава 18 „Мало о руској религији“, поглавље „Слика космичких сила. Руски Богови“. Електронска верзија у Интернет-библиотеци „Либрусек”: http://lib.rus.ec/b/91778/read.

[6] Види: Шта мисле научници о „Велесовој књизи“. Зборник радова. СПб, «Наука», 2004.

[7] Творогов О.В. Језик „Велесове књиге“. С-Пб, «Наука, 2004 // Шта мисле научници о „Велесовој књизи“. Зборник радова. СПб, «Наука», 2004. стр. 51.

[8] http://ru.wikipedia.org/wiki/Велесова_книга

[9] Ковалевски А.П. О степену поузданости Ибн-Фадлана // Историјски записи. М. 1950. Т. 35. стр. 265-293. Електронска верзија доступна на сајту „Источна литература“: http://www.vostlit.info/Texts/rus15/Ibn_Fadlan/kov.phtml?id=1606

[10] Текст „Записа“ Ибн-Фадлана наводи се по: Путовање Ибн-Фадлана на Волгу. Изд. Академије наука СССР М-Л, 1939. [Превод и коментари А.П.Ковалевског.] У редакцији И.Ј. Крачковског.

[11] Оригинални назив дела „Књига Ахмада ибн-Фадлана ибн-Ал-‘Аббаса ибн-Рашида ибн-Хамада, клијента Мухаммада ибн-Сулејмана, посланика Аль-Муктадира цару Словена“.

[12] Река Волга.

[13] Види књигу пророка Данила, 14 главу.

[14] У коментару на текст Ибн-Фадлана совјетског издања из 1939 године наводи се највероватнија варијанта: „…И они га чак не посећују сво време…“. Примедба 911. стр. 140.

[15] Обред спаљивања покојника код Словена потврђује и академик Б.А. Рибаков у свом истраживању „Незнабоштво древних Словена“. Овде се налазе, код ибн Фадлана одлично препознате форме сахрањивања руских кнезова: „Током археолошких ископина на крајевима насеља скитског периода налазе се остаци огромних ритуалних ломача са траговима жртвоприношења паса, коња и фигура лабудова направљених из земље. Електронска верзија: http://lib.rus.ec/b/78185/read

[16] 4 дашчица.

[17] „Методика“ деградације человека от исповедања монотеизма до незнабоштва описана је у Библији, у посланици Апостола Павла Римљанима, глава прва.

[18] См. Бојс М. Зороастријци. Веровања и обичаји (превод Стеблин-Каменски). М., Главна редакција источне литературе издаваштва „Наука“, 1988. Електронска верзија: http://lib.rus.ec/b/105100/read#t51. Глава VI „Време Селевкида и Аршакида“, део „Рођачки бракови“.

[19] Тамо. Глава V «Под власшћу Ахеменида“, део „Религиозни обичаји“.

[20] Путовање Ибн-Фадлана на Волгу. Изд. Академије наук СССР М-Л, 1939. стр. 6о-67.

Кључне речи: featured

Рубрика: Мисионарска литература