Савремене струје у исламу – православни поглед – (II део) – Свештеномученик Данил Сисојев

Вахабизам

Основни „кривац за све“ који треба да одговара за терористички облика ислам је вахабизам. Неки аутори (како исламски, тако и световни) назвали су ислам псеудоисламском сектом. Зар је тако? Каква је то страшна секта? Вахабизам је покрет сунитског ислама, државна идеологија Саудијске Арабије. Оснивач вахабизма је био Мухамед ибн Абдал Вахаб (1703-1787)… Он је прогласио повратак првобитном исламу и верност само Корану и Суни. Ал Вахаб је ступио у борбу против култа светих, остатака незнабоштва. Он је, као и западни проповедници у духу пуританаца, иступао против сувишка и раскоша и призивао на скроман живот. Под утицајем његове проповеди и заснивајући се на ауторитету „пророка“ Мухамеда, он и следбеници су створили агресивну државу Саудијаца. Заузели су велики део Арапског полуострва (укључујући и Меку где су од свих очистили камен Каабе) и покренули низ освајачких ратова против Ирака и Сирије. Са вахабизмом су повезане и мюриды Шамила на Кавказу.
Вахабите су Турци уништили. Почетком двадесетог века вахабити су створили краљевину Саудијску Арабију. У том покрету су се обновиле све особености раног ислама, посебно пракса непрестаног светог рата (џихада). Управо зато све терористе у медијима називају вахабитима. Иако например, Иранска револуција по дефиницији не може бити вахабитска, јер је Иран држава шиита.
Неке „меке“ муслимане (џадидите) смућује чињенице што вахабити поистовећују све који се не придржавају њиховог учења са неверницима, што доводи до последице да се у џихаду не убијају само хришћани, већ и муслимани. Међутим, ислам прате истребљујући ратови и против својих практично од самог почетка, од раскола између сунита и шиита.
Савремени вахабизам се често представља као покрет социјалне правде, налик на социјализам. Уосталом, социјалистичка идеологија је одувек изазивала посебни одзив у срцима муслимана. Није случајно да у многим земљама арапског света до сада владају социјалистички режими.
Вахабизам представља чисто законодавство. У њему нема места за исправљање срца. То је покушај да се достигне спасење уз помоћ спољашњих дела. А пошто је то немогуће учинити, да би заглушили глас савести, муслимани у себи распаљују фанатизам. Исти је узрок и социјалистичких доктрина. Не видећи у себи Царства Божијег, не желећи да преобразе своје тело и дух, муслимани наивно покушавају да створе на земљи царство праведности. Међутим, тај покушај је глупост. Он рађа само завист и исцрпљује силе у трци за недостижним идеалом. Како он и може да се достигне, ако смрт стиже све људе? У непреображеном свету је немогуће избавити се од замки зла другачије осим ако се не добије исцељено срце од Бога. А то даје само Христос Спаситељ.

Шиизам

Посебни правац у исламу је шиизам који се јавио као резултат раскола исламске уме по питању ко треба да води заједницу. У Независној заједници држава следбеници овог правца су Азербејџанци. Шиитска држава је Иран, а изгледа ускоро и Ирак. Шиити су били следбеници Мухамедовог рођака Алија. Они су били убеђени да духовни лидер имам мора да носи и духовну светлост. Шиизам признаје дванаест имама, почевши са Алијем. Последњи од њих је нестао у 10. веку, али треба да се врати (њега називају Махди). Низ Шиита прима Коран у широј верзији (са 115 суром).
У шиизму је развијен култ мученика, посебно Алија и његовог унука Хасана, на чији дан убиства се многи шиити баве самомучењима.
За православне је представа о неким чуварима духовне светлости и знања, без благодати Светог Духа, блиска магији и шаманизму. Није случајно што је став о имамима као генетским посвећеним људима повезана са јудејским гностицизмом. Управо је тајним друштвима својствен став да постоје различити типови људи који се разликују по нивоу знања. У Цркви, по речима Господа, нема знања које би се преносило само посвећенима. Цело Јеванђеље припада једнако свим хришћанима.
Што се тиче шиитског култа мученика, он се такође разликује од хришћанског. За православне је мученик – сведок Христове победе на смрћу, а за муслимане – човек који је једноставно страдао за Алаха, човек који жели да добије награду. Само то самомучење је бесмислено и бескорисно јер не доноси никакву корист човековој души. Какав смисао је да унаказиш себе, а затим кренеш до проститутке (код шиита је то „привремени брак“)? Ово самомучење је идентично самобичевању које су чинили жреци Ваала, које је посрамио пророк Илија. Само се демони радују проливању људске крви у част онога ко је убијао хришћане (Али је један од првих муслимана гонитеља).

Исламски расизам

Не може се проћи поред проблема расизма у исламу. У Америци целокупан покрет „Црних муслимана“ (најпознатији је Мухамед Али) иступа са идеологијом да су људи само црнци. По њиховом мишљењу сви пророци (између осталих и Христос и Мухамед) били су црнци. Белци нису комплетни људи, јер су унаказили Алахово откровење.
Међутим, овај феномен не представља ништа ново. На сличан начин су и за арапске муслимане (посебно вахабите) муслимани који нису Арапи – људи ниже категорије. У Русији се новообраћени муслимани труде да копирају Арапе. И то није случајно. Сагласно са шеријатом идеал понашања су Мухамедови поступци који је својим примером осветлио арапско постојање у седмом веку. Арапски језик се сматра вечним (као језик Корана) на коме ће се говорити у рају. У стварности ће сваки доследни муслиман пре или касније постати клон дивљег чергара који је живео пре 1500. година.
Један од плодова расизма је трговина робљем, која је и до данас широко распрострањена у земљама ислама. У већини исламских земљама трговина робљем је званично забрањена под великим притиском Запада (о, сурова глобализацијо, која разараш националне културе!) тек 1970-80-их година. Међутим, без обзира на то нико се не придржава ове забране.
2001. године западне организације за заштиту људских права искупиле из ропства у шеријатском Судану више од 4000 људи. Притом се испоставило се да су три четвртине жена (и удатих) редовно силоване. И то за њих није никакав преступ. Јер сагласно са Кораном, свака робиња је сексуална имовина господара. Сам Мухамед није одобравао ослобађање робова сматрајући да ће тиме муслиман угрозити своје благостање. Управо у исламу је и корен ропства, раширеног на Кавказу.

Ислам и насиље

Једна од главних особености ислама, његова „визит карта“ представља свети рат – „џихад“. Беслан и Наљчик, Москва и Лондон, Њујорк и Волгодонск сведоче о чудовишној суровости муслимана. Оваква ситуација прати целокупну историју муслиманске религије, почев са Мухамедом.
Често користећи своје „право на лаж“ муслимански агитатори говоре да ислам забрањује убиство, а „тероризам не зна ни за религију, ни националност“. Исходећи из тога, навешћемо низ цитата из Корана, који директно од Алаховог имена позивају на масовна убиства:

«Када прођу свети мјесеци, убијајте многобошце гдје год их нађете, заробљавајте их, опсједајте и на сваком пролазу дочекујте! Па ако се покају и буду молитву обављали и зекат давали, оставите их на миру, јер Алах заиста прашта и самилостан је.“ (сура 9, 5);

«О, Вјеровесниче, бори се против невјерника и лицемјера и буди према њима строг! Пребивалиште њихово биће џенехем, а грозно је он боравиште.» (сура 9, 73);

«И нападајте такве гдје год их сретнете и прогоните их оданде одакле су они вас прогнали. А злостављање је теже од убијања!» (сура 2, 191);

«Када се у борби са невјерницима сретнете, по шијама их ударајте све док их не ослабите. Он неће поништити дјела оних који на Алахову пут погину, и Он ће их, сигурно, и у џенет увести, о коме их је већ упознао“ (сура 47, 4–6);

«И борите се против њих све док многобоштва не нестане и док се Алахова вјера слободно исповједати не могне» (сура 2, 193).

Избројано је да Коран садржи више од педесет позива на џихад. Шеријат јасно описује норме светог рата. Цела планета се дели на два дела – „земље мира“ где се испуњавају норме шеријата и „земље рата“ где се ове норме не испуњавају. Са државама које припадају „земљама рата“ немогуће је остварити мир, већ само примирје које ће бити нарушено чим то буде одговарало муслиманима. За време џихада могу се користити сва средства укључујући и тровање извора воде. Сви многобошци треба да буду уништени, а њихове жене и деца одведени у ропство. Мухамед је установио таксу за откуп талаца. Хришћани и Јудеји се уништавају као многобошци само у случају ако спречавају муслимане да им освоје земље. Међутим, након освајања могу постојати само у случају ако плаћају посебни порез. Размера се креће између 80 и 150% од прихода. У Турској је постојао посебни порез на хришћане – данак у дечацима које су отимали и насилно обраћали у ислам (јаничари)с. У случају да немуслимани јавно изнесу сумње у Мухамедово посланство, подлежу смртној казни.
Како са православне тачке оценити ова зверства? Одговор је само један: ово је страшно дело древног непријатеља – сатане. Он је човекоубица од почетка који се наслађује проливањем људске крви. Христови ученици су донели Јеванђеље ослањајући се само на силу Божију и нису проливали туђу, већ сопствену крв. Творац Који је створио људе слободним не жели да Му људи служе под претњом смрти.
Често се муслимани труде да докажу да је тобож џихад идентичан са светим ратовима пророка Мојсеја и светог Исуса Навина. Међутим, разлика је очигледна. Као прво, власт Мојсеја и Исуса Навина потврђена је великим чудесима. Мухамед је очигледни самозванац који није дао никаква сведочанства свог посланства. Друго, рат у Ханану је истребио само Хананејце. Бог је посебно навео низ народа са којима је било забрањено да Јевреји ратују. Тако је била постављена граница да се произвољно тумачи воља Божија. Само су Хананејци који су се спустили у дубине зла требали да буду уништени (као што је Сам Бог истребио становнике Содома). Напротив, дошљаци су имали иста права као и староседеоци. Нико од незнабожаца није морао по Закону насилно да се преводи у јудаизам. Тако да џихад не представља заповест Божију, већ нашаптавање сатане, који упропаштава људе које је обмануо. Управо у тој страшној унутрашњој дозволи на убиство лежи корен покоља који прати целокупну историју ислама. „На крвопиоце и лукаве мрзи Господ“, рекао је пророк Давид (Пс. 5:6).

Ислам и Православље

При оваквим суштинским разликама између ислама и православног хришћанства није за чуђење што је мирни саживот ових религија био могућ само уз снажну хришћанску или макар световну власт. Сећање хришћана памти страшне прогоне које су трпели од муслиманске руке током много векова. Страшни геноцид у 20. веку у Турској само је ојачао бојазан православних. Мноштво молитава нашег богослужења моле Бога, Богородицу, архистратига Михаила и светитеље да нас избаве муслиманске владавине. До Октобарске револуције у молитвеницима се штампала молитва за избављење од „богомрског агарјанског царства“.
Међутим, наше време је створило нове перспективе у узајамним односима ислама и хришћанства. Исламско друштво се разара Промислом Божијим. Као резултат се појавила могућност широке мисије међу муслиманима, без тешкоћа од стране шеријата. Ако пренебрегнемо ту могућност, било због толеранције или страха, Бог нам неће опростити. Јер Он до сада има овце и међу муслиманима, а наша страшљивост им смета да уђу у дом Оца Небеског. Није узалуд Давид предсказивао да ће Христу „цареви Арапски и Савски даре донети“ (Пс. 71:10).
Зар нам ове речи нису охрабрење у нади на Божије решење исламског питања?

http://mission-center.com/publicatsii/1492-islam-pravview

Рубрика: Мисионарска литература, Наслеђе оца Данила, Свештеномученик Данил Сисојев, Христови мисионари