„Родити за Бога!“ – Свештеник Георгије Максимов
Вашој пажњи предлажемо поглавље из књиге оца Георгија која даје практичан пример користи мисије у духовном животу, али и сазнање да је мисија доступна свакоме ко то само пожели. Код уцрквењених људи може да наиђе период одређеног „застоја“ у духовном животу и управо труд на испуњавању Христове заповести о мисији може помоћи да се огањ духовног живота поново разгори, да човек осети велику истину духовног живота да смо живи само док се жртвујемо за друге у Христу Богу.
* * * * *
„Ако се мисија не врши по утицају страсти, гордости и сујетној жељи да покажемо себе као „учитеље“, већ ради испуњавања воље Божије, онда Господ даје посебну радост, благослов, благодат проповеднику. Ову чињеницу потврђују и мисионари наше школе који одлазе у мисију.
На пример, они који су узимали учешће у раду мисионарских станова у републици Тува. Тамо имамо два мисионарска стана, један у граду Шагонар, други у граду ак-Довурак. Неки од наших мисионари су одлазили тамо забринути, неки су се сусретали са тешкоћама, није све било у потпуности без проблема, али су сви говорили да нису желели да оду одатле. На мисији Господ много открива човеку, пре свега о њему самом. Многи су касније долазили и други пут, а неки су се чак и преселили у Туву за стално. У овој републици су тешке животне околности, у питању је најсиромашнији део Русије, тамо је високи степен криминала, то јест, мисионаре не привлачи удобност тамо. Међутим, они су тамо чак у тако кратком времеском периоду осетили благодат апостолског служења која је тако снажно одушевила.
Када човек одлази у мисију почиње да бива свестан да ништа не може без Бога. У свом свакодневном животу, у познатом окружењу, ми, иако и знамо, да Бог управља свиме, ипак не можемо да се избавимо од осећања да сами владамо својим животом, знамо шта и како да чинимо, постављамо задатке и долазимо до резултата. На мисији ова илузија нестаје. Долазиш до схватања да си ништа без Бога и тада и молитва сасвим другачије тече и на други начин се доживљава веза са Богом.
Када се ослобађамо од уздања у себе, надања на сопствене снаге, знања и умеће, онда почињемо да заиста верујемо Богу и Бог на посебан начин улази у наш живот и делује кроз нас чак и без обзира на наше недостојанство. То доноси срећу са којом се мало шта може упоредити. Срећу да видиш задивљујуће деловање Промисла Божијег међу народом који седи у тами и сени смртној. Срећу да видиш како се духовно рађа нови хришћанин, како Православна вера преображава човека. Као што је писао Свети Николај Јапански: „Моја срећа на земљи је добро стање мисије… то је за мене једина истинска срећа на земљи.“[1] Ова срећа даје снаге мисионару да издржи све тешкоће на свом путу.
Један искусни архимандрит ми је једном приликом испричао нешто што му се догодило деведесетих година: „Понекада ми на исповест долазе жене које су извршиле абортус и говоре: ‘Баћушка, већ много година се кајем за тај грех, исповедам се, молим се, причешћујем. Међутим, тежина због оног што сам учинила свеједно не одлази. Шта да урадим да би ми Господ отпустио, да не би било више тежине на души?’ Једном приликом сам рекао неколицини таквих жена, најозбиљнијим међу њима:
‘Постоји начин’.
‘Који?’
‘Ето, убила си једног. Роди уместо њега другу двојицу за Бога.’
Видим запрепашћење: ‘Како да родим баћушка, немам мужа, а и да имам, већ сам стара’.
Ја им говорим: ‘Реч Божија говори: „Нека зна да ће онај који обрати грјешника са пута заблуде његове, спасти душу од смрти, и покрити мноштво гријехова“ (Јк. 5:20). Да ли си схватила шта значи ‘родити за Бога?’
Рекао сам им то, отишле су, прошло је доста времена и изненада ми долазе, тако радосне и говоре: “Баћушка, родиле смо!’ Ја сам већ заборавио на тај разговор, гледам их и не схватам. Настављају: ‘Ја сам родила двадесеторицу, а она – скоро тридесет!’ Ја сам већ у потпуној недоумици. ‘Па, урадиле смо како сте нас саветовали. У Казахстану постоји место где никада није било свештеника. Отишле смо тамо, почеле са људима да говоримо о Богу, вери, да их припремамо за крштење, затим смо се договориле са свештеником, довеле га и он их је све крстио. И знате, таква радост и лакоћа на души и више нас не оптерећује ништа. Ниски поклон за савет оче! Али, знате, нама се допало и ми још желимо да рађамо за Бога.’“
Таква је благодат, сила и радост мисионарског служења“.
[1] Свети Николај Јапански, Дневници, том 1, стр. 97.
„Светоотачко схватање мисије, Срећа мисионара“, Свештеник Георгије Максимов
Рубрика: Из искуства мисионара, Мисионарска литература, Христови мисионари
