Реч на слово „П“… – Свештеник Петар Гилквист

Предлажемо Вашој пажњи једно поглавље из сјајне књиге о.Петра Гилквиста „Повратак кући: од протестантизма ка Православљу“. Књига представља искрену повест о потрази људи који искрено желе да пронађу Цркву Светих Апостола. Богу хвала, они су 1987. године пришли Православној Цркви и чине део Антиохијске Православне Цркве.Ево само једне мисли овог искреног трагаоца: „Могу директно да кажем да је већину нас у Православље довела не дубока разочараност у евангелски покрет, нити несавладива привлачност ка мирису тамјана и звуку звона, које прати православно богослужење. Како сам већ рекао, промена се догодила када смо прекинули са покушајима да оценимо и судимо историју Цркве и уместо тога позвали историју Цркве да оцени и суди нас саме„…

* * * * *

Ни за кога није тајна, да при изучавању историје Цркве наилазиш на једну, за многе евангелске протестанте, забрањену реч. Да би макар мало објаснио о чему се говоре, хајде да ту кажем ту реч са словом „П“. Предање.

Може се говорити да се у савременом евангелизму развила традиција одрицања предања. И то није без основа. Ова историја иде пореклом до Реформације. Велики део онога што су у римској цркви презирали људи попут Лутера и Калвина постојало је под називом „предање“.

И ми смо на путу ка православном хришћанству сусретали аргументе Реформације засноване на супротстављању Светог Писма и Предања. Зато нас је забрињавало то што се реч „Предање“ тако често употребљавала у историји ране Цркве. Притом је за сваког ко је употребљавао ту реч она заиста била важна. Ми смо иступали не против буквалног смисла речи „предање“: предаја наслеђа из покољења у покољење. Наши приговори су били повезани са неспособношћу традиционализма да се прилагоди неопходном изменама.

Гилберт Честертон је описао предање као „остављање права гласа прецима“. То ми је помогло да лакше дишем. Али опрез је ипак остао. Шта ако резултат гласања не буде у моју корист? Одлучио сам да погледам шта се о томе говори у Светом Писму.

Две стране Предања

Нико се тако строго није односио према Предању као Исус Христос. Једно од најстрожијих оптужби у Новом Завету била је осуда предања од стране Господа у 15 глави Еванђеља по Матеју. Погледајте како строго изобличава Он фарисеје за њихово позивање на Предање:

„Зашто и ви преступате заповијест Божију за предање своје? Јер Бог заповједи говорећи: Поштуј оца и матер; и који ружи оца или матер смрћу да умре. А ви кажете: Ако који рече оцу или матери: прилог је оно чиме бих ти ја могао помоћи; Може и да не поштује оца свога и матер. И укидосте заповијест Божију за предање своје. Лицемјери, добро је за вас пророковао Исаија говорећи: Приближава ми се народ овај устима својим и уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене. Но узалуд ме поштују учећи наукама и заповијестима људским.“ (Мт. 15:3-9)

Ове речи, као и упозорење Апостола Павла Колошанима: „Пазите да вас ко не обмане философијом и празном пријеваром, по предању људском, по науци науци свијета, а не по Христу.“ (Кол. 2:8) резимирају одлучне библијске позиве да се чувамо од предања.

Међутим, Нови Завет по том питању говори и друго. У једној од најранијих књига Новог Завета, Апостол Павле је иступа у заштиту Предања. Он је писао: „Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом“ (2 Сол. 2:15). Тешко да може постојати лепше одобравање Предања од овога. Затим, након неколико стихова читамо: „Заповиједамо вам пак, браћо, у име Господа нашега Исуса Христа, да се клоните од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас“ (2 Сол. 3:6)

Да ли овде постоји противречност?

Пажљиви поглед у наведене текстове показује да се у њима говори о различитим врстама предања. У Еванђелском одломку и одломцима из Посланице Колошанима има се у виду људско предање.

Другим речима, то је предање које људи измишљају и предају другима као да је установљено од Бога.

Исус је у наведеном месту из Еванђеља по Матеју говорио да људско предање рађа лицемерје па чак и сујетно богопоштовање. По речима Апостола Павла људско предање је у стању да нас повуче и учини таоцима света. ствари као што су фарисејске церемоније прања руку коју је Исус осудио у 15 глави и људска измишљања ограничења у храни и празницима, на које се упозорава у Посланици Колошанима јесу библијски примери људског предања.

Шта се може супротставити свему томе? Веровали или не, али постоји и друга врста предања. Божанско Предање. Управо такве врсте Предања је заповедио да се држимо Апостол Павле у малопре цитираној посланици Солуњанима. Хајде да још једном погледамо у посланицу.

„Тако дакле, браћо“, писао је апостол, „стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом“ (2 Сол. 2:15). Павле овде говори о предању добијеном од њега и других Апостола. То је јесте „наука Апостола“ о коме се говори у књизи Дела Апостолских (Дела ап. 2:42), учење о истини са Христом као камену темељу проповеданом од стране Павла заједно са осталим апостолима.

Обратите пажњу да је апостолско предање имало две форме: изражавало се „било ријечју, било посланицом“. Следи да нас Писмо учи да Свето Предање, које су Апостоли примили од Христа, укључује како оно што су говорили посећујући цркве, тако и оно што су писали и што данас знамо као новозаветне Посланице. Сагласно Библији, само Писмо је богонадахнути и записани део Светог Предања.

Свети Дух је Онај Ко упућује Цркву на истину. Њега зову Дух Истине. Исус Христос је изабрао дванаест апостола да би били оснивачи Његове Цркве. Обећао је да ће кроз њих говорити Дух Свети. Део од онога што су чинили и говорили Христос и Његови Апостоли изложено је у Новом Завету, а део – не. Апостол Павле нас учи да следимо и ономе што је усмено проповедано и ономе што није било записано.

Рећи ћете: „Како можемо чинити оно што су учили ти људи, када само то нисмо чули?“ Одговор је чињеница да се Свето Предање, које су у Цркви насадили Апостоли и њихови рукоположени наследници, предавало из покољења у покољења и дошло до наших дана.

Опет ћете рећи: „Али како могу веровати томе?“ Дозволите ми да наведем два разлога због којих сам ја поверовао. Прво, Господ је говорио да ће Дух Свети упутити Његову Цркву на сваку истину. Или је тако или није. Али управо је такво било Његово обећање. То не значи да је све што су некада рекли појединци хришћани истина. Чак су и Апостоли могли да погреше. Например, Павле је био принуђен да исправи Петра за његово одсуство жеље да ступи у општење са хришћанима из незнабожаца, како је записано у 2. глави Посланице Галатима. Апостол Јован се (разуме се, ненамерно) два пута поклонио анђелима (у Откровењу) и два пута био исправљен! Управо зато је Црква сазивала саборе да би под вођством Духа Светога проверила оно што је учињено и речено. Хвала Богу, Своје обећање да ће водити Цркву кроз историју Он је одржао – иако су се догађала и тешка времена.

Други разлог због кога верујем да је Дух Свети водио Цркву и сачувао Њено предање је начин на који нам је Он дао Свето Писмо. Писмо није само било записано по надахнућу Светога Духа, већ су и књиге Светог Писма биле сакупљене заједно на исти такав начин.

Стари Завет је био написан током неколико векова од стране многобројних аутора, који су завршили свој рад око 400. година пре Христовог Рођења. Нови Завет је био написан између 55. и 95. године након Христа. Мишљење да су тобож књиге Новог Завета сакупљене заједно без одлуке Цркве представља измишљотину. Иако је видљива сагласност о саставу књига Новог Завета постојало током неког времена, коначни библијски канон је био утврђен тек након његовог признања од стране Цркве на Картагенском сабору 397. године.

У томе је и суштина дела. Ако можемо веровати да је Дух Свети руководио Цркву при стварању књига које су укључене у канон Писма, можемо веровати и у то да је Он руководио Црквом и на њеним другим саборима. И размислите – како је Црква знала које су књиге сагласне са вером и због тога достојне укључивања у канон? Ослањајући се на вероучење, које нам је предано преко Светог Предања!

Немогуће је прихватати Писмо и одбацивати Предање. Они су нам дани заједно. Покушај да се Библија одвоји од Предања, значи раздељивање деловања Духа Светог на правилна и неправилна – а то се граничи са хулом на Духа Светога.

Касније Предање

Један од тешких тренутака на нашем путу било је повезано са каснијим предањем. Знали смо да је до једанаестог века Црква била јединствена. До тог времена сви хришћани су разматрали велике Васељенске Саборе као оријентир за тумачење Писма и формулисање садржаја своје вере.

Међутим, са одвајањем Рима од православног хришћанства догодиле су се догматске измене. Рим је, као не потчињен пуноти историјске Цркве, постао слободан да учи о универзалности папске власти. Изменио је Никејски Символ Вере додавањем тачке „Филиокве“ (И од Сина). Слично томе римска црква је могла да уводи по својој жељи и друге нове догмате и обичаје. Тако је и поступала и очигледно ће тако поступати и на даље.

Протестантски реформатори нису узалуд нападали такво новотарије као што су чистилиште, папство, индулгенције. Све то је представљало каснији додатак вероучењу које није имало никакав корен у апостолском предању.

Например, 1854. године Рим је прихватио догмат о непорочном зачећу Дјеве Марије. Сагласно том учењу није само Христос био рођен безгрешан, већ је такође и Марија ушла у свет, избављена од првородног греха. Дубоко поштујући Пресвету Дјеву и Мајку Бога нашега, Православна Црква ипак не учи тако. Зашто у том случају не би то проширили на родитеље Пресвете Богородице и тако даље све до Раја?

1870. године тек пре више од 100 година, Рим је додао својој колекцији нових предања још један догмат. Овај пут се поново тицао папе. Само није само његова власт била универзална (васељенска), већ се сам он сматрао непогрешивим.

Треба ли се чудити после зашто су протестанти на смрт испрепадани Предањем!

О томе је тешко говорити. Моји пријатељи римокатолици не воле да слушају о томе, али сам ипак дужан да о томе говорим. 1054. године Рим је одступио од апостолског предања. Миленијум црквеног јединства је остао позади. Не, Рим није грешио у свему – ни у ком случају. Али је обремењен папством и низом догмата, који су просто несместиви са Светим Предањем. И по мом мишљењу Рим се не приближава, већ све више удаљује од православног хришћанства. Ствара се утисак да све више расте број римокатоличких свештеника, монахиња и мирјана који су проникнути духом побуне, па чак и анархије. Струје у савременом римокатолицизму као што су „теологија ослобођења“ у Јужној Америци, феминизам и богословски либерализам у Северној Америци и Европи захватају читав спектар од непоказане спољашње апатије до у темељу неодрживог конзерватизма.

Настало је време да се Рим врати јединству Цркве и вери Апостола и Светих Отаца које је некада толико ценио. Настало је време да се врати пуноти Светог Предања!

Још више је протестантски покрет обремењен каснијим предањем. Ако је Рим у основи додавао вероучењу, протестанти су избацивали његове делове. Покушавајући да се ослободе римских додатака, савремени протестанти су се јако потрудили корекцији свог курса. Редукционизам као последица тога нанео је велику штету и њиховој потрази за савршенством у Христу и истрајном следовању истинитој вери.

Име „Марија“ је престало да се поштује, Свето Причешће се претворило у сећање, власт и црквена дисциплина се чува само у сећању. Вероучење је постало предмет личног тумачења, непрестано се излаже сумњи. Покушајте да именујете макар једну протестантску деноминацију која у потпуности следи макар учењу својих оснивача – а да не говорим о привржености апостолској вери.

У потрази за породицом

Трудили смо се да пронађемо своју духовну породицу. И многе емоције које смо осетили и ситуације са којима смо се сусрели, налик су на оно што се догађа са усвојеном децом која тражи своје природне родитеље.

Имамо добре пријатеље У Санта Барбари, назовимо их Дон и Поли Браунер. Поли је усвојено дете. Када се родила 1948. године, њена мајка се развела са њеним оцем и није била у стању да издржава и васпитава своју кћер. Зато је још пре рођења била донета одлука о њеном давању у хришћанску породицу, која је већ имала једну кћер, а више деце није могла да има.

Поли је сазнала да је усвојена када је имала четири године. Играјући се некако је, без било ког видљивог разлога питала: „Мама, да ли си ти моја права мама?“ Затекнута питањем, мајка јој је рекла да није, али да не би могла више да је воли, чак и да јој је рођена ћерка.

Почевши од тада, Поли је кренула неприметну, али интензивну потрагу. Са тринаест година је буквално мислила само о свом усвајању. То није било зато што је била несрећна или мислила да са њом родитељи лоше поступају, већ зато што је била обузета мишљу да негде тамо у свету постоје људи који повезани са њом крвним везама и могу бити налик на њу.

Када год би изашла на улицу, гледала је лица – лица која ће, како се надала, бити слична њеном. И ако би видела сличног, по њеном мишљењу, човека заустављала би га и почела са питањима. Одлазећи у други град, она је тражила Смитове у телефонском именику.

1968. године Поли је сусрела Дона који је касније постао њен супруг. Дон се заинтересовао откривањем те тајне исто као и Поли. У време свог првог виђања они су посетили матичара у Лос Анђелесу – граду где се Поли родила.

Показало се да се њени подаци налазе у Сакраменту. Отишли су у породилиште, али такође без успеха.

Средином децембра 1975. године знајући да је њен прави отац имао возачку дозволу возача за Калифорнију, Дон и Поли суз тражили његово име преко компјутера ауто-мото савеза. Добили су адресу у малом калифорнијском градићу. Отишли су до најближег телефона али нису нашли име њеног оца међу презименима Смит. Након буквално два дана проучавања података дошли су до закључка да је Полин отац купио ауто преко Америчке банке.

Сада је почела права папирна потрага. Банка је пренела Поли да је господин Смит заиста узео кредит, али да је од тада прешао у велики град на Средњем Западу. Тражење информација у том граду није дало информација. Међутим, у управи пореске службе тог града су саопштили да је породица са презименом Вокер купила кућу од господина Смита, Полиног оца, годину дана раније. Код пореског инспектора се налазио број телефона госпође Вокер. То је било у подне последњег дана 1975. године.

Када је наступило новогодишње јутро, када су Браунерови израчунали да је на Средњем Западу већ довољно касно, они су звали госпођу Вокер. Дон је разговарао, који је тада већ био Полин супруг. Када је Дон питао госпођу Вокер да ли познаје господина Смита, она је одговорила да, наравно, познаје – он је њен рођак! Дон је почео да поставља питања, којих је било тако много да је на крају крајева био принуђен да објасни разлог своје радозналости. Као одговор госпођа Вокер је рекла да она зна за троје деце господина Смита, али да о четвртом не зна ништа. Тако је Поли по први пут сазнала да има брата и две сестре.

На крају разговора госпођа Вокер је предложила Дону да зове сестру Полиног оца, која живи у том истом граду, да би добила даљу информацију.

Полина тетка је била јако неодређена. Није поверовала ни једној Доновој речи и одбила је да каже било шта о месту где се налази Полин отац и уопште, било шта о њему. Дом је молио, али је она спустила слушалицу. Поли се поново нашла пред каменим зидом. Прошло је два сата, Поли је на крају убедила Дона да она сама позове тетку. Чак и након што је Поли поново испричала целу причу, подозрење тетке није нестало. На крају крајева Поли је замолила да у крајњем случају преда информацију њеном оцу и препусти му да одлучи да ли жели да ступи у контакт.

Кроз пола сата је зазвонио телефон. То је био позив од господина Смита. Поли је прогутала кнедлу и дигла слушалицу. За време разговора који је трајао 45 минута, Поли је разумела да су се њени отац и мајка поново састали и да су добили још двоје деце. Полина мајка је последњих десет година живела сама у Јужној Калифорнији.

Касније је телефон поново зазвонио. То је била њена сестра Бети. Разговарале су око 25 минута. Поли није могла да се избави од мисли, како су им гласови били слични. Прошло је још 20 минута и чуо се трећи телефонски позив. Овог пута то је била њена права мајка. На крају разговора, Поли се, исцрпљена емоционално, налазила у екстази. Након два дана стигле су и прве фотографије. Без обзира на сличност, ни једна од њих није чак ни подсећала на оно што је Поли очекивала да види.

Срећна нова 1976. година! У недељама и месецима које су долазиле Поли је успела лично да се сусретне са својим правим родитељима, братом и сестрама.

Ако сте макар мало налик на мене или на Поли, ви се такође налазите у потрази за својом духовном породицом. О, она неће изгледати као у првом веку, када је пронађете, јер се сада налазимо на прагу двадесет првог века. Сада је она, може се рећи, мало старија и можда чак и мало мудрија. Али то је иста Црква. Јер је она сачувала Предање свог Оснивача и Његових Апостола нетакнутим.

 Породично Предање

Шта је наше Свето Предање? То је „Један Господ, једна вјера, једно крштење, један Бог и Отац свију“ (Еф. 4:5-6). То је најдрагоценија вера „једанпут предана светима“ (Јуд. 3). То је Православно хришћанство.

На овом месту можете рећи: „Одлично, схватам да постоји добро и лоше предање, предање од Бога и људско предање. Али уместо да користим реч на слово „П“, зашто не можемо рећи да верујемо Библији?“

Можемо. Али смо дужни да кажемо више. Зашто? Зато што и „Јеховини сведоци“ на вашим вратима такође носе Библију и говоре да јој верују. Предање је неопходно није само да би сачували Библију, већ и да би је правилно тумачили. За тумачење, за приливање светлости Светог Предања на библијске главе и стихове неопходна је Црква. Без Ње ћете се наћи у истом положају са „сведоцима Јехове“. Ваша реч против њихове.

Замислите да идете брзином од 50 километара на сат у зони где је дозвољено 30. То је установљено од стране градских закона. Али ко вас зауставља – зборник закона? Не него полиција. Јер ти исти закони који одређују брзину кретања, обезбеђују град и полицијом. Полиција је неопходна да би пазили на спровођење закона.

Таква је ситуација и са Библијом. Црквом и Предањем. Писмо је истинито, свето, праведно и добро. Али никада се није претпостављало да ће постојати аутономно. Сем тога Црква и шири Реч. Начин на који је Црква остваривала своју мисију у прошлости, наставља да остварује и у садашњости, сачувано је у Светом Предању. Чак ни Црква није створила своје предање сама. Предањем има јединствени извор: Самог Бога. У почетку су га Апостоли добили од Исуса Христа и предали га, потпуно и неизмењиво, Црквама које су основали. Исус је рекао Апостолима да им још предстоји да познају Истину, да ће их на њу упутити Свети Дух.

У дан Педесетнице старозаветни народ Божији је, примивши крштење у Христа, постао Његов новозаветни народ. По мети како се Црква развијала, вођена Духом, тај народ је у њу доносио своје богослужење, које му је предано много векова раније по „слици небеској“ (Јев. 9:23), али сада за свој центар имајући Самог Христа.

У процесу замене старог новим рађало се хришћанско богослужење.

И уз помоћ Светог Духа Црква се рано научила да исправља своје грешке. Ако би се јављала заблуда, Апостоли су одмах предузимали мере за успостављање поретка . понекада помоћу личних посета, понекада уз помоћ посланица, понекада на оба начина. То је само по себи постало традиција и посланице, надахнуте Светим Духом су се читале, пречитавале, преписивале и предавале из руке у руку. данас их познајемо као новозаветне Посланице.

У то време су Матеј, Марко, Лука и Јован, по надахнућу Светог Духа, сели и написали Еванђеља Исуса Христа за Цркву. То што су они писали, одговарало је ономе што су проповедали јер је извор био један и исти. Писана реч је била добијена од људи који су веровали усменој речи.

Све то је представљало једну посланицу, једну пуноћу истине, једно предање. Апостоли су се побринули да га предају вернима, који су опет били дужни да друге науче предању.

На тај начин, Библија се појавила под дејством Светог Духа и Цркве, јављајући се потпуно јединственим делом црквеног предања, које је Црква пажљиво чувала, тумачила, штитила и проповедала. Али из те исте Цркве и под руководством тог истог Светог Духа изашло је и апостолско Предање, незаписано у Писму, али сагласно са Писмом, за које нам Писмо заповеда да га се држимо.

Недавно сам разговарао са групом студената у великој протестантској семинарији, која је позната по својим чврстим погледима на богонадахнутост Библије, али се придржава неких догмата који су туђи чак и осталим протестантима. Чинило се да они тако пажљиво чувају богонадахнутост Писма, да су оставили без пажње његово тумачење и претрпели неуспех у следовању својим догматским новотаријама. Не само да су се уклонили од Светог Предања, већ су се чак и са презиром односили према њему.

На крају сам им рекао: „Послушајте браћо. Имате истинску Библију. Са тим нико не спори. И служите истинском Спаситељу. Исус Христос је наш Господ. Оно што вам недостаје је истинска Црква, она породица неподељеног хришћанства која је сачувала веру и богослужење Апостола и њихових следбеника“.

Управо смо тој Православној Цркви, која је ценом своје крви сачувала Свето Предање неизмењено током двадесет векова, ми на крају крајева и пришли. На то је отишло десет година, али, хвала Богу, Црква је као и раније на месту. У Њеним зидинама налази се ризница апостолске вере, која се сигурно чува током векова Светим Духом, Који живи у Цркви и непрестано је обнавља.

Рубрика: Uncategorized