„Прво треба своје обратити, а затим већ и другим народима проповедати“?

Поклањамо Вашој пажњи врло важан део из званичног уџбеника Руске Православне Цркве посвећеног једној од неодвојивих служења Цркве – мисији – који разматра и осветљује један од најчешћих коментара који се може чути међу неким православним хришћанима. Такође објашњава на који начин се особености неког народа чувају у Цркви и показује да заправо народ заиста може да буде поносан на своју особеност искључиво ако на њу гледа као на дар који може да принесе Христу, таланат којим може служити другима… Ван тога национализам уз било коју паролу „очувања идентитета“ доноси плодове које данас сви могу да виде и сами.

* * * * *

Истинска васељенска мисија је почела на Голготи – када се догодило помирење између Јудејаца и незнабожаца. Раширеним рукама Христос је заједно сабрао ова два народа и створио из њих једну Цркву.

По речима апостола Павла: „А сад у Христу Исусу, ви који сте некад били далеко, постадосте близу крвљу Христовом. Јер Он је мир наш, који и једне и друге састави у једно и разруши преграду која је растављала, то јест непријатељство, укинувши тијелом својим закон са његовим заповијестима и прописима, да оба сазда у самоме себи у једнога новога човјека, стварајући мир; И да помири са Богом и једне и друге у једном тијслу крстом, убивши непријатељство на њему. И Он дошавши благовијести мир вама који сте далеко и онима који су близу. Јер кроз Њега имамо и једни и други приступ ка Оцу у једном Духу“ (Еф. 2:13-18)

Објашњавајући ове речи свети Јован Златоуст пише: „Израиљци су добили обећања али су се показали као недостојни; нама ништа није било обећано, била су нам туђа обећања; ништа заједничко нисмо имали са њима, али нас је Он сјединио у једно – и то не тако да нас присаједини њима, већ је и њих и нас спојио у једно. Замислимо пример: замислимо две статуе – једну сребрну, другу оловну; ове две статуе су истопљене и од њих су створене две златне: ето, тако су две статуе постале једнаке. Или други пример: нека један буде роб, други усиновљен; обојица треба да служе Њему (тј. Богу); међутим за једног је објављено да је лишен наследства, док је други побегао и није знао за Оца, а затим су обојица учињени наследницима и законитим синовима. Удостојили су се једнаке части, двоје је постало једно, само са разликом што је један дошао издалека, други изблиза и да је он и пре боравио код Оца“.

Ето, ту нову реалност су мисионари дужни да донесу до сваког народа света да би свима посведочили могућност спасења. Неће сви примити ту Вест, али сви су дужни да је чују независно од културе, боје коже, језика или лажне религије које су се држали пре тога. Никакви политички, економски и животни узроци не треба да буду препрека за испуњење ове велике Мисије Божије. Јер ако Бог говори, онда свако створење беспоговорно треба да се покори Његовој благој вољи.

Истакнути мисионар савремености, архиепископ албански, Анастасије Јанулатос говори: „васељенска мисија са православне тачке гледишта јесте, као минимум, непосредни закључак из једног од чланова Символа вере и дубинског осмишљења Цркве. Ако Православље не прихвати такву дефиницију Васељенске Цркве оно ће – нећемо се бојати ове речи – просто одбацити себе“.

Једна од главних препрека за Цркву у испуњењу ове мисије је провинцијализам, опчињеност народа Божијег и јерархије искључиво проблемима сопствене помесне Цркве. Ова духовна болест се обично изражава следећим речима: „Прво треба своје обратити, а затим већ и другим народима говорити“. Искуство светог Инокентија Московског, Апостола Америке и Сибира, показује супротно. Обраћење Христу од стране Алеута и других племена крајњег севера послужило је као замајац за повратак многих људи у Цркву. Није случајно да је његово дело „Путоказ за Царство Небеско (Катихизис)“ написано на почетку на алеутском језику, само до Револуције имало 47 издања на руском језику.

Другу препреку за дело светске мисије представља национализам. Тврдња да је „Православље само за Русе (Грке, Србе, итд.)“ поред тога што представља већ осуђену јерес „етнофилетизма“, представља највећу кочницу у обраћању Господу нове деце Божије. Због тога ће Бог, без сумње, казнити оне који „не улазе, нити пуштају да уђу они који би хтјели“ (види Мт. 23:13). Овде се треба подсетити речи апостола Павла да у Цркви нема нација. Нације остају ван њених граница: „нема Јелина ни Јудејца, обрезања ни необрезања, варварина ни Скита, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос“ (Кол 3:11).

Међутим, из овога не следи закључак да Црква нивелише културне особености народа који у њу улазе. Већ сада се Божанска Литургија служи на више од 80 језика. Свето Писмо на свом језику слуша још више народа. При истоветности вере, моралног учења и „закона молитве“ Православље је усвојило мноштво различитих културних особености који само обогаћују јединствено Тело Христово. Тако се већ на Земљи, у Цркви, предосећа тајанствено јединство у многоразличитости Небеског Јерусалима, које је видео апостол Јован: „И народи ће ходити у свјетлости његовој, и цареви земаљски донијеће славу и част своју у њега“ (Отк. 21:24).

Учебник миссиологии, стр. 110-112, Миссионерский отдел Русской Православной Церкви, 2010.

Рубрика: Званични документи, Савремена мисија Цркве