Програм народне катехизације – (I део) – Свештеномученик Данил Сисојев

Као резултат прогона двадесетог века створила се ситуација да су се хришћани Руске Православне цркве, који јој припадају по Крштењу у већини нашли у потпуном незнању по питањима Вере. По подацима истраживања из 2008. године крштено је око 80% становништва у Русији, док у личног Бога верује – 51%. Још горе је по питању познавања самих основа Православља…

Мисионари Руске Православне Цркве су деведесетих година (1990-2000) урадили велики посао међу „традиционално православним“. Стотине хиљада је било крштено, али нажалост далеко од тога да су сви били просвећени. По подацима из 2009. на Васкрс је на богослужење у поноћ у Москви дошло 137 000 људи, а у целој Русији око 2 милиона људи. Ради поређења: у Грузији је исто толико људи дошло на васкршње богослужење. Треба схватити да су пред нама реалне, а можда чак и повећане цифре уцрквењених хришћана. Свих осталих 110 милиона људи нашли су се ван литургијских граница Цркве.

Разлога за ову трагедију, по нама, има неколико. Прво, то је проблем крајњег недостатка храмова у многим областима Руске Федерације. У целој Русији има око 12 000 храмова. На једну парохију долази око 10 000 крштених хришћана. При чему најгора ситуација је са обезбеђивањем храмова у метрополама и областима Далеког Истока и Крајњег Севера. Тамо постоје чак и градови у којима уопште нема православних храмова. Још гора је ситуација са тешко доступним насељима у Сибиру, селима у тајгама и становиштима палео-азијатских народа тундри. Мисионарска путовања организују се једном у неколико година, а за остало време хришћани се налазе не само без пастирске бриге, већ и уопште без икаквог богослужбеног црквеног живота. Као резултат имамо да хришћанског живота у тим местима скоро да нема. То ствара плодно тле за ширење најдивљих сујеверја, раст секти, па чак отпадања у незнабоштво или ислам.

Други проблем је глад за кадром, који се уочава у многим епархијама. У низу епархија свештеник мора да брине о неколико парохија одједном. При чему у случај уда не дође у храм, у њему се уопште не врши богослужење. Таква ситуација може да траје недељама, па чак и месецима.

Притом са жалошћу треба констатовати да ће и даље ситуација само да се погоршава. У већини провинцијалних семинарија скоро да нема конкурса при упису, нема могућности да се изаберу најбољи кандидати за свештенство и зато образовни и морални ниво свештенства често опада. Штавише, криза призвања често доводи до тога да се блокирају могућности развоја црквене мисије. Како је могуће отворити још 100 хиљада храмова (а управо је толико неопходно за нормалну бригу о свим крштенима хришћанима у нашој Цркви), ако за већ постојеће парохије недостају свештеници?

Трећи проблем већ уцрквењених хришћана је одсуство систематских знања о Православној вери и прекид са библијским темељем Православља. Свето Писмо у Свето Предање је истиснуто из поља свести многих, чак и активних хришћана. У замену се они ослањају на „предање стараца“, које често грубо противречи учењу Господа Исуса Христа. Управо овде се и налази корен диомидовштине,[1] и „окултизма у Православљу“. Црква се од стране многих парохијана доживљава не као место спасења од греха, не као учитељица побожности, не као јединствени пут ка Богу, већ као неки институт дељења духовних услуга, или у најбољем случају, као извор моралних вредности. Зато Њен ауторитет опада и зато оријентацији на црквену јерархију, парохијани често претпостављају трагање за неким сумњивим харизматским лидерима.

Сва ова три проблема су међусобно повезани. Ако нема знања о Христу и о Његовом учењу, онда ће и значај Цркве бити ништаван. Ако је тако, мало ко ће пожелети да у Њој служи Богу. Зато се и јавила глад за кадром. Не верујем да је немогуће из 150 000 000 потенцијалних парохијана немогуће наћи још 100 000 кандидата за свештенство. Ту је проблем у трагању за новим људима, који су спремни да без завета служе Богу у Цркви Његовој.

Ако се храм доживљава као одређена „фирма духовних услуга“тада ће бити нормално да се уђе у њу, ставе свеће и даље живи својим животом. Зато је и улога Цркве у друштву ограничена неком сиротињом, од чега је даље не пушта тај мит. А она се јавила зато што парохије веома ретко парохијанима дају (а тим више људима који повремено уђу у храм) знања о Христу. Ако је у прошлим вековима богослужење имало образовну функцију, сада се због језичке баријере за повремене посетиоце (и већину парохијана) оно изгубило ту способност. Ако је раније богослужење објашњавало тајну вере, сада само треба тумачење, при чему не само у њеној обредној страни, већ и у садржају самих богослужбених текстова.

Проповед је скоро јединствено средство образовања хришћана. Али она такође веома ретко открива суштину православног учења, често се ограничавајући или моралним проблемима, или препричавањем Житија Светитеља.

Недељна школа може делимично решити тај проблем, али се ту јавља питање и писмених предавача и главно, доживљаја слушаоца. Предавачки систем лекција ради у случају ако предавач има говорна умећа или ако се ради о задобијању неке дипломе, значајне за слушаоца. Најбољи систем је систем увођења човека у образовни процес, али тај систем се ретко уноси у наше недељне школе.

Још један до проблема недељне школе је њихов затворени циклични карактер. Човек је прошао обуку годину или две, а затим или треба да иде у вишу установу или се просто ограничава посетом богослужења. Већина наших парохијана ради на световним пословима и зато не могу да наставе систематско образовање, повезано са одсуством са посла и од породице.

Предложени програм предлаже нова решена свих горепоменутих проблема. При његовом стварању узето је и искуство дореволуционарне Руске Православне Цркве и других Помесних Цркава, а такође и римокатоличке цркве и протестантских заједница.

Циљеви програма

1. Преношење систематских знања основа православног вероучења и Светог Писма максимално широком слоју пастве РПЦ. Као резултат Црква треба да се доживљава од стране народа, као извор тачног знања о Богу и Његовој речи, а не просто као систем испуњавања треба.

2. Организација нормалног хришћанског живота у местима где тренутно одсуствује парохијски систем, са циљем стварања православних заједница, које се затим претварају у парохије.

3. Оживљавање парохија које немају редовну пастирско вођење.

4. Стварање заједница при већ постојећим парохијама, заснованих на верности речи Божијој.

5. Откривање нових лидера, заинтересованих за изучавање речи Божије, који могу да постану нова кадровска резерва за попуњавање клира и мисионарске делатности.

6. Уцрквењење младих на основу разума, што треба да доведе у Цркву више мушкараца.

Састав програма

Програм народне катехизације има неколико нивоа:

1. Основни програм, одређен за коришћење у заједницама где нема свештеника и храма који је стално отворен.

2. Програм за парохије које су активне и у градовима где број становништва надмашује могућности постојећих храмова.

3. Систем јеванђелских кружока који настављају уцрквењење оних који су прошли основни систем.

Рубрика: Мисионарска литература, Наслеђе оца Данила, Свештеномученик Данил Сисојев, Христови мисионари