Православни одговор исламу (на примеру једног одступништва) – Свештеномученик Данил Сисојев

Пут од модернизма ка исламу
О лажном „поштењу“
О такозваној „библијској критици“
О такозваним „противречностима у Библији“
О миту да је Стари Завет наводно био изгубљен од Јевреја
О идејама позајмљеним из незнабоштва
O истини Јеванђеља
О апостолу Павлу
Остало

Пут од модернизма ка исламу

Поново је срца хришћана потресла вест: у ислам је прешао свештеник, предавач богословије. Многи се питају: како се то десило? Зашто се међу учесницима Тајне Вечере поново појавио „Јуда“? Пажљиво читајући одговор који је пружио сам одступник од вере схваташ да то није случајна појава, већ само најснажнији знак болести која је задесила нашу Цркву.

Заиста, као и увек, и данас у Цркви постоје људи који, немајући искуство личног сусрета са Богом, доживљавају хришћанство просто као интелектуално учење које покушавају да оцене својим слабим умом. Као и увек, тако и сада, они стреме на лажно „поштење“ које у стварности представља капитулацију пред овим светом. Све то је постојало одувек, међутим, сада њихово лажно поштење које нема храбрости да посумња у антихристове изазове, већ једино има „смелост“ да слуша змијско сиктање сатане, почела је да се доживљава од многих као – врлина.

На жалост, често епископат не испуњава своје апостолске обавезе и не прати оно што се учи у духовном школама. Често се унутар зидова православних семинарија учи оно што противречи и Откровењу Божијем и вери обичних хришћана. Притом се сматра да је учење древне вере тобож „непоштено“ и „непрогресивно“. А наметање тобож нових (а у ствари још пре пола века застарелих) западних хипотеза, које уништавају сами корен вере – то је, ето, мудро и „поштено“.

По тим „новим“ хипотезама сматра се да Бог није Творац, и Библија није реч Божија, и Причешће није пресуштаствљено Тело и Крв Христова. Али је зато то прогресивно! Почетак овом процесу био је постављен још пре револуције, када су академије и семинарије буквално производиле богоборце. Епископ Варнава Бељајев је писао да ако желиш да прочиташ руског богослова боље је да узмеш Немца – код њега ће бити разумније, а код руског је та иста глупост, па још и обилно разводњена.

Прогони су спалили ову заразу у самом корену. Сви либерали су отишли или у обновљенце или просто у безбожнике. А у обновљеним духовним школама су почели да предају по старом – православно. Међутим, након завршетка прогона та псеудонаучна зараза је тихо (иако има сто година, иако је пре сто година и одбачена) поново почела да улази у систем образовања.

Управо се одатле и јавио Сохин, он директно о томе говори у свом интервјуу који ће бити цитиран ниже.

Ако се не пресече разливање неверја које се прикрива „поштењем“ сличних примера ће бити још више.

О лажном „поштењу“

У праву је био Г.Честертон који је рекао да само храбри човек може да буде ортодоксним. Истински православни хришћанин зна Бога и са Њим спокојно савладава зид сумњи. Он зна све изазове овога света и ослањајући се на Откровење као на темељ, лако налази излаз из свих лавирината овога света. Међутим, на жалост, многи новообраћени хришћани (а за њима и лажни мисионари) покушавају да пронађу некакво добро у лажном поштењу безбожника и управо зато и пуштају у своја срца лажна учења.

О овој лажној учености је тачно писао други енглески писац К.Луис у „Раскидању брака“:

„- Зар ти и даље сматраш да људе кажњавају због њихових ставова, чак ако допустимо, ради корисности овог разговора, да су ти ставови погрешни?

– Зар ти и даље сматраш да нема грехова разума?

– Има их, наравно. Сујеверје, заостајање, ментална заосталост… Али поштено исповедање својих ставова – није грех.

– Да, сећам се, како смо говорили. Ја сам сам исто тако говорио док нисам постао узак. Цела ствар је у томе да ли си ти поштено исповедао своје ставове.

– Ја? Не само поштено, већ – смело! Нисам се бојао ничега. Када разум, који ми је Бог дао, није могао више да се сложи са доктрином Васкрсења, ја сам се отворено одрекао ње. Изговорио сам своју прослављену проповед. Ризиковао сам све.

– Шта си ризиковао? Шта је од тога могло да настане, осим онога што већ јесте? Прославио си се, твоје књиге су распродате, звали су те свуда, постао си епископ…

– Не разумем? На шта алудираш?

– Не алудирам. Схваташ ти, знам. Хајде да говоримо отворено. Нисмо дошли поштено до наших ставова. Ми смо просто преузели одређени тип идеје и ухватили се за њега јер је он био у моди. Сећаш се, још смо на факултету писали радове. Тако и касније. Нисмо желели да станемо лице у лице са јединим важним питањем: а можда ипак чуда постоје? Нисмо желели да ризикујемо, бојали смо се борбе и губили веру.

– Ако имаш у виду слободне богословске ставове, ја одлучно протестујем! Зар хоћеш да кажеш да такви људи као…

– Ја ништа ни о коме не желим да кажем. Говорим о нама, о теби и мени. Бога ради, сети се свега како је било! Ти знаш да смо подваљивали. Просто смо се бојали да се друго учење не покаже истинитим. Бојали смо се просте вере у спасење, бојали смо се да издамо дух овога света, бојали смо се подсмеха, а највише смо се бојали истинских страхова и нада.

– Наравно, млади људи често греше, падају под лош утицај, потчињавају се моди. Али где сам ту ја? Ја сам поштено веровао у то што сам говорио, и поштено говорио то у шта сам веровао.

– Да, наравно. Ми смо дозволили себи да пливамо низ воду, радо смо прихватали свако полусвесно дошаптавање наших жеља и, на крају крајева, поверовали – да не верујемо. Тако завидљивац верује свакој лажи о свом најбољем пријатељу, пијаница верује да му још једна чашица неће шкодити. Они поштено верују у смислу да им управо то нашаптава њихова душа. Ако имаш у виду такво поштење и они су поштени, и ми смо поштени. Али њихове грешке не постају невине због тога“.

Ето, управо од таквог „поштења“ су оболели многи „школовани православци“. Они не желе да се држе древног знања које је Бог дао Цркви, већ желе да буду своји за богоборце, прихваћени са њихове стране. Управо је ту и настала противречност коју је В.Сохин приметио, говорећи о различитим нивоима образовања:

„Када се човек учи у духовној семинарији, говоре му да је Петокњижје написао Мојсеј, Посланицу Јеврејима – апостол Павле. Када човек пролази тај ниво и ступа у духовну академију или неку другу високу богословску научну институцију, говоре му да је Петокњижје текст каснијег датума, а да су Јевреји уопште изгубили Тору након Вавилонског ропства а затим је касније писали по сећању.

У Библији има много противречности: ако се у првој глави Постања говори да је Бог на почетку створио животиње, а затим људе, у другој пише супротно: на почетку људи, а касније животиње. Посланицу апостола Павла Јеврејима многи Свети Оци нису признавали и данас је доказано да овај текст није писао апостол. Нама су отворено говорили: „Да, то је тако, али ви ни у ком случају то немојте говорити на проповедима јер ће вас парохијани каменовати“. Ово је само један безазлени пример. Таква политика двоструких стандарда постоји у РПЦ на свим нивоима“.

О такозваној „библијској критици“

Можда на Духовној Академији где је учио Сохин тако и уче – онда је то повод да се размотри одговорност научног руководства у тој институцији. Међутим, људи који одбацују аутентичност Петокњижја или текстова Новог Завета, потпадају под већ постојеће осуде Цркве. И не зато што Црква скрива „тајно знање“ од непосвећених, већ зато што се не сме дрско лагати и ругати речи Божијој.

Библијска критика до сада, током свих векова њеног постојања, није успела да представи НИ ЈЕДНО археолошко сведочанство у своју корист. Сви проналасци потврђују предањску тачку гледишта и хришћана и Јевреја, да је Петокњижје написао Мојсеј, књигу Исаије – Исаија, а Данила – пророк Данил.

Исто тако нема никаквих података који оповргавају аутентичност Новог Завета. Сви свештени текстови су написани управо онда када то говори црквено Предање. Дакле, Јеванђеље од Матеја – 38 године након Христа (пронађен је одломак грчког текста који датира из 60-те године након Христовог Рођења); Марка – 40 г. након Христа (одломци пронађени у Кумрану датирају из 60-те године након Х.Р.); Луке – 45 год. након Христовог Рођења, а Јована – око 100 године након Христовог Рођења (нађен је текст из 120 године). Постоје рукописи из другог века који сведоче не само о огромној већини новозаветних текстова, а такође и формирани канон свештених текстова (Мураторијев канон, свештеномученик Иринеј Лионски, Тертулијан и др.)

По сведочанству Корана, он је „књига која потврђује истинитост онога што је било послато пре ње“ (сура 6, ајат 92). Значи, до времена Мухамеда, Јеванђеље на које се позива Коран било је аутентично. Иначе би било написано да Коран „поправља оно што је послато до њега“. Међутим, тога нема. А целокупан хришћански свет, уз изузетак јако малих заједница гностика које се са тачке гледишта ислама (и Православне Цркве) не могу назвати другачије него многобожницима, у VI-VII веку након Христовог Рођења признавао је управо оно Јеванђеље које признајемо и ми – јединствено Јеванђеље Господа Исуса Христа које смо предали преко четворице Јеванђелиста.

Сви напори библијских критичара нису представили ни једно остварено предсказање својих теорија, тако да се са тачке гледишта нове науке (након Ф.Бекона) библијска критика не може назвати никако другачије до – шарлатанством. Позивати се на библијску критику ради одбацивања хришћанства исто је што и позивати се на радове академика Фоменка. Зато су они који су учили Сохина основама библијске критике – њему учинили му „медвеђу услугу“.

И правилно је ако Сохин није учио томе на проповедима. Јер заиста, није добро учити људе са амвона ноторној лажи – могу и јајима (да не кажем камењем) да заспу.

О такозваним „противречностима у Библији“

На питање о противречностима у Библији рећи ћу да Писмо не говори о томе да су животиње створене након човека.

Хајде да погледамо сам текст.

У првој глави књиге Постања написано је о поретку стварања животиња и човека: „Потом рече Бог: Нека земља пусти из себе душе живе по врстама њиховим, стоку и ситне животиње и звери земаљске по врстама њиховим. И би тако. И створи Бог звери земаљске по врстама њиховим, и стоку по врстама њеним, и све ситне животиње на земљи по врстама њиховим. И виде Бог да је добро. Потом рече Бог: Да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми, (ово је једно од првих помињања о Тријединству Бога – о.Данил) који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи“ (1 Мојс. 1:24-26). Дакле, на почетку су створене животиње, а затим човек.

А у другој глави се говори подробно о процесу стварања човека: „А створи Господ Бог човека од праха земаљског, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива… И рече Господ Бог: Није добро да је човек сам; да му начинимо (ново помињање Свете Тројице код пророка Мојсеја – о.Данил) друга према њему. Јер Господ Бог створи од земље (није речено када, једноставно се констатује начин њиховог настанка – о.Данил) све звери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име; И Адам надеде име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звери пољској; али се не нађе Адаму друг према њему. И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и место попуни месом; И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму“ (1 Мојс. 2:7, 18-22). Речено је да је Бог створио животиње и привео их човеку. Међутим, друга глава Постања не прецизира када су оне створене, јер је о томе већ речено у првој глави. Тако да никаквих противречности у богонадахнутом Писму пророка Мојсеја нема. Да се Владислав Сохин као свештеник није занимао изучавањем арапског језика, већ изучавањем дела Светих Отаца, онда би одавно знао за ово.

Што се тиче претпостављаних противречности у Новом Завету, заиста, неки Оци Цркве до четвртог века су, иако су и признавали Посланицу Јеврејима (позивање на ову посланицу постоји већ крајем првог века код светог Климента Римског), сумњали у ауторство апостола Павла.

На Истоку се сагласност утврдила крајем другог века (на основу Предања очигледно заснованог на постојању оригинала. У крајњој мери, Тертулијан је говорио да су се крајем другог и трећег века оригинали новозаветних текстова чували у апостолским Црквама, управо од њих потиче наш Textus receptus), а на Западу до – четвртог века. Сумње су биле у вези са необичном формом ове посланице, која је по жанру, како то блиставо показује у свом раду „Апостол Павле“ Ристо Сантала, класични богословски јеврејски трактат – мидраш.

О миту да је Стари Завет наводно био изгубљен од Јевреја

Никаква поуздана сведочанства о губитку Торе од стране Јевреја у време Вавилонског ропства не постоје. Овај мит се јавља у позном јудаизму у време формирања Талмуда, па и у то време сличне сплетке нису биле прихваћене као нешто поуздано. Из самог текста Писма јасно је да су пророци епохе Вавилонског ропства (Јеремија, Језекиљ, Данил, Варух) владали текстом Светог Писма. При чему се текст пре ропства поклапа са текстом након ропства, у крајњој мери, у тој мери колико о томе сведоче конкретни цитати, а такође и древни писмени споменици.

Тако, на пример, текст „златног свитка“ (600 година пре Христовог Рођења) тачно наводи благослове свештеника из књиге Бројева (6:24-26). А „жалба жетеоца“ (700-те године из Мецад Хашавјаху) – текст из књиге Бројева (22:26-27).

У последњем тексту, жетеоц у домаћинству Хацаар Асаму се жали начелнику на надзорника који је због неиспуњене норме као казну „узео одећу слуге твоје (човека који се жали), што је представљало нарушење Закона: „Ако узмеш у залогу хаљину ближњему свом, врати му је пре него сунце зађе; Јер му је то све одело чим заклања тело своје; у чем ће спавати? Па кад повиче к Мени, Ја ћу га чути, јер сам милостив„. (2 Мојс. 22:26-27) На тај начин, видимо да је Мојсејев Закон био врло добро познат чак и међу најсиромашнијим Јеврејима. Како је могао бити заборављен за време Вавилонског ропства и написан поново од стране Јездре?

Штавише, текст 10 заповести, који је пронађен у Елефантину (око 300 година пре Христовог Рођења) и који је припадао заједници Јевреја који нису пресељени за Вавилон, подудара се са оним који имамо данас. Стварност закона Петокњижја у њиховом ритуалном делу потврђују такође и проналасци гранатних јабука из слонове кости (средина осмог века пре Христовог Рођења) са натписом „припада дому Јахвеа, свештено, свештеници“ (види Ис. 28:34). Две сребрне плоче пронађене у Јерусалиму из седмог века до Христовог Рођења садрже благослов Бога „Који чува завет и милост онима који Га љубе и чувају Његове прописе“ (види “ Мојс. 20:6; 34:6-7) – што такође указује на Петокњижје.

А да не говорим већ о „Самарјанском Петокњижју“ које уопште није зависило од Јездриних реформи, а које такође даје традиционални текст. На тај начин, реална наука показује да никаквих радикалних промена библијског текста није било током читавог времена његовог постојања.

Са тачке гледишта вере Божије, аутентичност Писма се не може оповргнути. Господ Исус Христос је говорио да „док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона док се све не збуде“ (Мт. 5:18).

Зато је тврдња Корана да је Исус послан као потврда истинитости онога што је послато пре Њега у Петокњижју (Теврату)“ (сура 3, ајат 44 (50)) – потпуно тачна. Упркос савременим муслиманима, њихов „пророк“ је знао да Мојсејево Петокњижје није било изопачено у Христово време. Подсетићу да су кумранска ископавања потврдила да Стари Завет у време Господа није имао никаква значајна размимоилажења са садашњим текстом.

Тако је између осталог, сматрао и Мухамед, који се позивао за потврду својих пуномоћја на Закон и Јеванђеље(сура 2, ајат 130 (136). Друга ствар је што су се муслимани, сусревши се са реалним текстом Откровења Божијег, убедили да је њихов „пророк“ страшно погрешио. Испоставило се да Библија пре одбацује него што потврђује Мухамедово сведочанство.

И онда уместо да, у сагласности са заповешћу Божијом, одбаце лажова, обманути исламисти су решили да оптуже саму Реч Божију да је искварена. Управо је тим путем кренуо и Владислав Сохин.

А управо Господ директно упозорава на такав поступак: „Не треба ли народ да пита Бога свог? Или ће питати мртве место живих? Закон и сведочанство тражите. Ако ли ко не говори тако, њему нема зоре“ учи Он кроз пророка Исаију (Ис. 8:19-20) Мухамед није говорио као Библија, а онда су његови следбеници оптужили за исквареност сам Закон и Откровење.

Тако Бог говори преко пророка Мојсеја (Мусае): „Шта би пророк рекао у име Господње, па се не збуде и не наврши се, то је реч које није рекао Господ; него је из охолости рекао онај пророк, не бој га се“ (Тора. 5 Мојс. 18:22. упореди са 5 Мојс. 13:1-5)). А управо тако се догодило у битци код Ухуда. Мухамед је од имена Божијег предсказао победу, али је катастрофално поражен и тиме очигледно показао да је он лажни пророк. Чудно и глупо поступају муслимани који до данас верују ономе ко није знао будућност.

О идејама позајмљеним из незнабоштва

Али, наставимо разматрање ставова овог одступника. За запрепашћење је што напада као на незнабожачко наслеђе на хришћанске истине које признаје и Коран. Тако Сохин сматра позајмицом из будизма и митраизма причу о непорочном зачећу и рођењу Христа, заборављајући да се оно признаје и од ислама. У таквом случају, строго гледано на логику Сохина, испоставља се да је и ислам заражен незнабожачким предрасудама и зато не представља чист монотеизам.

Овде је потребно рећи неколико речи о самој идеји позајмљивања хришћанства из незнабоштва, која је толико популарна код исламских апологета (али не само код њих – треба се сетити и „Да Винчијевог кода“). Примери „подударања“ које Сохин наводи између хришћанства и незнабоштва (будизма и митраизма) чак у његовој верзији нису убедљиви.

А да не говорим већ о хронолошким несагласностима тих теорија. Повест од чудесном рођењу Буде се појављује не пре 500-те године пре Христовог Рођења, али ни у њима нема ни речи о рађању од дјеве. Бели слон који улази у бок мајке – представља само образ последње Будине инкарнације, али није узрок њене трудноће.

Узгред речено, будизам може да буде и најмање вероватан „извор“ хришћанства. Ствар је у томе што се прва помињања о постојању будизма у Средоземљу односе тек на четврти век након Христовог Рођења. Мислити да је будизам могао да има неки утицај на рађање нове религије након скоро пет стотина година како су у њему чули – измишљотина је из области фантастике.

То исто треба рећи и о вези хришћанства са митраистичким мистеријама. Нема никаквих података који указују да су саме ове мистерије постојале у римском царству до 90-их година првог века након Христовог Рођења. Притом се цветање митраизма догађа у трећем веку након Христовог Рођења, када је хришћанство извршило утицај на њега.

Поуздано је познато да је до почетка другог века канон Новог Завета већ био већ завршен. У њему су били сви они елементи који смућују муслимане: и Тројица, и Божанство Христа, и Искупљење на Крсту и Васкрсење из мртвих, и Црква као место човековог освећења и Крштење и Евхаристија и јерархија. О каквој позајмици може да се говори овде?

А да не говорим да Митра уопште није Бог-Творац, већ створење Ахура Мазде и слуга Аполона кога, узгред речено, Апокалипса назива кнезом демона (Отк.9:11) – предивни пример за позајмицу, зар не?

Митра није рођен од Дјеве, већ од богиње која је затруднела од семена Заратустре раствореним у светом језеру. Као одрастао и снажан, овај лажни бог је изашао из стене и убио бика што је симболисало пролећну обнову живота. Сам Митра није умирао и није васкрсавао тако да никакве везе између митског полубогића и Јеванђелског Христа нема у шта може да се убеди сваки читалац.

Исто као и купање бивољом крвљу (које се први пут помиње у другом веку) постала је форма личног освећења тек у трећем веку и зато никако не може бити аналог Крштења водом.

Узгред речено, разматрајући односе хришћанства и незнабоштва, не сме се заборављати на три века сурових прогона када су због одбијања да се клањају идолима и одбацивања синкретизма, хришћане убијали у стотинама хиљада. Зар бивши предавач црквене историје искрено сматра да су хришћански Мученици, као свети Георгије Победоносац или свети Игњатије Богоносац ишли на муке да би исповедили оно у шта и сами нису веровали – веру у Једног у Тројици Бога Творца? Какво прихватање незнабоштва је било код апостола Павла, кажњеног за веру у Једног Бога и за одбијање од клањања идолима?

Пре као пример синкретизма може да послужи ислам. Да не говорим већ о масовној употреби амајлија од урока и врачања који су видели сви они који су боравили на Истоку (а амајлије је употребљавао и сам Мухамед који се панично бојао врачања). Можемо се сетити и петог стуба ислама – хаџа. Сам ритуал обиласка Каабе, жртвоприношења и целивања Црног Камена су муслимани просто прихватили од незнабожаца. Довољно је сетити се епизоде у „опису живота посланика Алаховог“ Ибн Хишама са реновирањем Каабе још пре времена Мухамедовог идолопоклонства, када је учествовао у тим истим обредима који данас врше „правоверни“. Једино што је нестало је – клањање идолима. Тако да ако В. Сохин не жели да прихвата „абнормалност на чистом једнобожју“ онда треба да напусти ислам.

O истини Јеванђеља

Сада ћемо рећи неколико речи о томе како Сохин (следећи друге исламске апологете) критикује Христову веру и притом се бави заменом теза.

В.Сохин пише:

„Тако се например, као један од често навођених цитата за доказивање „тројице“ наводи место из Прве посланице апостола Јована: „Јер је Троје што свједочи на небу: Отац, Логос (Ријеч), и Свети Дух; и ова Тројица су једно“ (1 Јн. 5:7). Данас заиста не можеш наћи ни једног савременог озбиљног богослова који би признао аутентичност тог цитата… Ово је само један од примера којих у реалности у тексту Новог Завета има много“.

Овде треба напоменути, да је свети Кипријан Картагински (III век) сматрао овај стих аутентичним („И опет о Оцу, Сину и Светом Духу написано: и ова Тројица су једно(1 Јн. 5:7)). Још пре њега се на овај стих позивао Тертулијан. За темељно разматрање аргументације у корист аутентичности овог текста препоручио бих митрополита Макарија Булгакова. Нажалост, Мецгер кога Сохин цитира показао је научну не-савесност, јер није сматрао за обавезно да анализира аргументацију његових претходника – опонената.

У сваком случају међутим није јасно: зашто муслимани акцентирају своју пажњу на тај стих? Јер најчешће православни мисионари и свештеници откривају учење о Светој Тројици, позивајући се на речи Господа Исуса при његовом установљењу светог Крштења: „Идите, научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт. 28:19). Рекло би се овај стих већ никако не може да буде доведен у питање што се тиче изопачености. Он се документује непрекидно у свим рукописима Јеванђеља по Матеју без изузетка. А прво позивање на њега је у Дидахију (7;1,3) – који потиче из 70 године након Христовог Рођења.

Међутим, на наше запрепашћење, испоставило се да је касније Сохин посумњао у аутентичност и тог текста. Он је изјавио да су 16 година након Вазнесења апостоли одлучивали како да примају незнабошце на Апостолском сабору у Јерусалиму (Дела ап. 15 глава), што значи да нису знали за Христову заповест да проповедају Јеванђеље свим народима (Мт. 28:19).

Међутим, поред анти-историчности, таква тврдња представља просто глупост јер је очигледно да је само питање и настало управо зато што су незнабошцима већ проповедали и било је потребно да се реши да ли је потребно да они чувају све обредне детаље из Мојсејевог Закона, који је дат само Јудејцима или не. Када не би било испуњења ове Јеванђелске заповести (о чему до тог дела више пута говори књига Дела апостолских, на коју се и позива Сохин, види 8:26-40; 10:1-11, 21; 13:6 и даље све главе), онда наравно не би било о чему ни да се спори. Јудејци би рекли: „Исус је послан само нама (као што и сада говоре исламисти) тако да питање о проповеди незнабожаца треба затворити. Нема никакве заповести о тој проповеди. То је све самовољна делатност“.

Међутим, не. Неопходност проповедања незнабошцима нико није оспоравао. Питање је било само да ли је крштеним незнабошцима потребно обрезање или не. Што се тиче саме Тајне Крштења, она се вршила непрекидно од дана Педесетнице и доказивати то значи – преписивати целу књигу Дела апостолских. Очигледно да су од самог почетка по заповести Исуса Христа апостоли чистили људе, погружавајући их у воде Крштења у име Оца и Сина и Светога Духа. Знали су да без вере у Тројединог Бога и без Крштења у Његово име нико (између осталог и муслимани) неће моћи да уђе у Царство Божије, већ ће бити осуђени на бесконачне муке у паклу.

Већ да не говоримо да сама проповед Господа Исуса Христа изобилује наводима на учењима о Тројици. Довољно је просто пажљиво прочитати опроштајну Христову беседу (Јн. 13-17) да би се убедио у неодвојивост тог учења од самог хришћанства, па и саме речи Божије. А управо је на опроштајну Христову беседу и покушао да се позове Мухамед, покушавајући да на њој заснује своје посланство.

Ако поверујемо муслиманима да тобож Исус није учио другачије него Коран, онда се бојим да никаквим кварењем нећеш успети да објасниш јављање новозаветних текстова. Јер целокупно Јеванђеље је прожето учењем о истинском Богосиновству Исуса – о томе се директно говори 83 пута!

О томе говори не само Он Сам („Ја и Отац једно смо“ (Јн. 10:30); „Како ви говорите ономе кога Отац посвети и посла на свијет: хулиш, зато што рекох: Ја сам Син Божији? Ако не творим дјела Оца својега, не вјерујте Ми. Ако ли творим, иако Мени не вјерујете, дјелима вјерујте, да познате и вјерујете да је Отац у Мени и Ја у Њему“ (Јн. 10:36-38)), већ и Бог Отац („И гле, глас са небеса који говори: Ово је Син Мој љубљени који је по мојој вољи“ (Мт. 3:17); „И гле, глас из облака који говори: Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи; Њега слушајте“ (Мт. 17:5; Мк.1:11; 9:7; Лк. 3:22; 9:35)), и Дух Свети (Мк. 1:1) и Архангел Гаврил („Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега“ (Лк. 1:32), „Зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији“ (Лк.1:35)) и други Анђели (Лк. 2:11), и пророк Јован (Јахија) Крститељ („И Ја сам видио и засвједочио да је Он Син Божији“ (Јн. 1:34; „Јер кога Бог посла, онај ријечи Божије говори: јер Бог Духа не даје на мјеру. Јер Отац љуби Сина, и све је дао њему у руку. Ко вјерује у Сина, има живот вјечни; а ако је непослушан Сину, неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему“ (Јн. 3:34-36).

Тако су веровали и апостоли: Петар („Ти си Христос, Син Бога живога“ (Мт. 16:16)), Натанаил (Јн. 1:49) и Јован Богослов („А ова су записана да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да вјерујући имате живот у Име Његово“ (Јн. 20:31)), и Марта (Јн. 11:27) и сви ученици (Мт. 14:33) и капетан који је чувао крст (Мк. 15:39) и чак и нечисти духови (Мк. 3:11; Мк.5:7). Тако су након Васкрсења учили сви апостоли (види 1 Петр. 1:2; све у 1 посланици Јована, посланицу Јуде (4:20-21,25). Да не говорим већ о апостолу Павлу (Рим. 1:3-4 и све остале посланице).

О томе да Бог има Сина Који је Једнак Оцу, говорили су пророци: Давид („Ти си Син Мој, Ја те сад родих“ (Пс. 2:7; 44:7-12; 110:1)) и Соломон (Приче: 8:22-31) и Исаија („Зато ће вам сам Господ дати знак; ето девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће Му име Емануило (Бог са нама)“ (Ис. 7:14). „Јер нам се роди Дете, Син нам се даде, коме је власт на рамену, и име ће Му бити: Дивни, Саветник, Бог силни, Отац вечни, Кнез мирни“ (Ис. 9:6); „Ја сам Први, Ја сам и Последњи. И Моја је рука основала земљу, и Моја је десница измерила небеса пеђу; кад их зовнем, сви дођу… Приступите к мени, чујте ово: од почетка нисам говорио тајно; откако то би, бејах онде; а сада Господ Господ посла ме и Дух Његов“ (Ис. 48:12-13, 16) и Михеј (5:2) и Малахија (3:1) и многи други.

Може се направити мислени експеримент и погледати шта би остало при испуњавању захтева исламског вероучења од Библије: као резултат не би остало практично ништа. Зашто онда муслимани захтевају од нас да признамо тако апсурдни закључак – у име ничим потврђених претензија човека из седмог века који се одрекао Речи Божије која у практично неизмењеном виду постоји већ више хиљада година?

Најбоље је да сами муслимани примене своје захтеве за корекцију Библије на Мухамеда. Јер, муслимански догмат о томе да је Мухамед последњи пророк Алаха заснива се само на једном ајату из Корана (сура 33, ајат 40), а муслимани, међутим, сматрају да је то довољно. И из тог догмата се и изводи идеја муслиманског универзализма. Ако ћемо бити до краја доследни, онда муслиманске апологете којима није довољно осамдесет и три (83) директна, аутентична и јасна указивања Библије на то да је Исус Син Божији и Бог, никако не треба да признају да је Мухамед – „последњи Алахов пророк“ на основу једног јединог ајата из Корана. Убеђеност муслимана се граничи са безумним слепилом.

Никаквим кварењем текста није могуће објаснити толико очигледно учење о Тријединству Бога које објављује Библија. Сам текст неповређеног Писма јасно сведочи о томе да је Творац – Бог Отац који из Себе рађа Сопствено Слово и изводи из Себе Сопственог Светог Духа. А човек који не верује у то – подлеже вечном гневу Божијем.

О апостолу Павлу

У светлости наведених чињеница постаје очигледно да узалудно Сохин и остали муслимански пропагандисти нападају апостола Павла: његова проповед се ни по чему не разликује од проповеди осталог дела Библије. Да већ не говорим да муслимани не треба да критикују виђења апостола Павла, а да без провере примају виђења која је имао Мухамед.

Мухамедова виђења се подударају са критеријумима које Библија односи на лажне пророке: тврдња да је претходно Писмо искварено, одбацивање Бога Кога су проповедали пророци, почевши од Мојсеја, неспособност да предскаже будућност, неспособност да учини чудо упркос речима Исуса Христа: „Ко вјерује у Мене, дјела која Ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити“ (Јн.14:12).

Упркос измишљотинама епископа Касијана (Безобразова) нико од древних Отаца није сматрао апостола Павла епилептичарем. Сама слика његове болести уопште не подсећа на епилептични напад. Са физичке тачке гледишта он је имао болесне очи као последица његовог ослепљења при јављању Христа (Гал. 4:13-15), а анђео сатане који га је убадао (2 Кор. 12:7) Оци Цркве сматрали су његове противнике, који су ометали његову проповед.

Заиста у апостоловим посланицама нема ничег што би говорило о било каквом поремећају његове свести. Сви описи апостолових виђења директно говоре о томе да се у тренутку виђења он имао трезвен ум и јасно сећање (што није случај у епилепсији). Детаљно описујући дар пророштва који је имао, апостол Павле пише: „пророци два или три нека говоре, а други нека расуђују. Ако ли се открије другоме који сједи, први нека ућути. Јер можете пророковати сви, један по један, да сви уче, и сви да се тјеше. И духови пророчки покоравају се пророцима. Јер Бог није Бог нереда, него мира“ (1 Кор. 12:29-33) Зар је ово налик на напад болести који се очигледно не налази под контролом човекове свести? Тако нешто постоји код Мухамеда, кога у научним приручницима психијатрије помињу као типични пример епилепсије, „силазак Корана“ је изазивао напад бол и повлачили за собом и губитке свести.

Али хајде да се вратимо на муслиманске претензије у вези са апостолом Павлом и размотримо – да ли су тачне? Ко је био апостол Павле: човек који је искварио Јеванђеље, или напротив, посланик Божији? Што се тиче првог, већ смо показали изнад да је о Христу апостол Павле учио сагласно са осталим апостолима и јеванђелистима.

Као прво, он је себе самог сматрао за посланика Божијег (види 2 Кор. 11-12; Гал. 1:11, 2,21). Међутим, оваква тврдња била је довољна муслиманима да признају арапског трговца за „расул Алаха“. Међутим, апостол Павле је, за разлику од Мухамеда, потврђивао своје речи и чудима (Павле је васкрсавао мртве, изгонио зле духове, исцељивао болести и казнио врачара слепилом) и сведочењем других апостола (Гал. 1:18-2,10) и мноштвом предсказивања будућности (Дела ап. 20_22-23, 29-30 и друга места).

Није случајно апостол Петар укључио његове посланице у састав Светог Писма: „И дуготрпљење Господа нашега држите за спасење, као што вам и љубљени наш брат Павле по даној му мудрости писа, као што говори о овоме и у свима својим Посланицама, у којима су нека мјеста тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст“ (2 Петр. 3:15-16).

Муслимани, позивајући се на западне безбожнике, сматрали су ову двојицу апостола скоро непријатељима.

Муслимани воле да оптужују апостол Павла чак ни не потрудивши се да прочитају његове посланице. Ако би поразмислили над њима, убедили би се да је чак и по њиховим специфичним мерилима апостол Павле – беспрекоран.

У својој вери он је исповедао чисти таухид (једнобожје), на начин на који је предан кроз пророке и Исуса Христа: „и да нема ниједнога другога Бога осим једнога. Јер ако и има такозваних богова, било на небу било на земљи, као што је много богова и много господа, али ми имамо само једнога Бога Оца, од Којега је све и за Којега смо ми, и једнога Господа Исуса Христа, кроз Којега је све и ми кроз Њега“ (1 Кор.8:4-6).

Павле је веровао у Бога Творца и Сведржитеља. Не само да је веровао у анђеле, већ се и сусретао са њима (Дела ап.27:23). Учио је да „све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности“ (1 Тим. 3:16). Веровао је у пророке Божије (Дела ап. 24:14). Учио је о васкрсењу свих мртвих, наступању Судњег дана и будуће плате свима живима (Дела ап. 17:31; 1 Кор. 15 и многа друга места).

Павле се борио са идолима и забрањивао да се једе оно што је посвећено идолима (1 Кор. 10:14-22). Он је изобличавао безумље незнабоштва (Рим. 1:18-32) и обраћајући се незнабошцима призивао их, говорећи: „Благовијестимо вам да се од ових ништавних ствари обратите Богу живоме, који створи небо и земљу и море и све што је у њима; Који у прошлим нараштајима бјеше пустио све народе да иду својим путевима; Мада ипак не остави Себе непосвједочена, чинећи добро, дајући нам с неба дажд и године родне, пунећи срца наша јелом и весељем“ (Дела ап. 14:15-17). Шта је лажно и незнабожачко у овом учењу? Па и Павла су казнили управо због одбијања да се поклони лажним боговима. Тако да, као што је учио, он је и умро исповедајући веру у Једног Бога, у Његово Слово и Његовог Духа.

Он је и заповедао другима и сам се непрестано молио Богу (1 Сол 5:17), заповедао да се дижу руке Њему (1 Тим. 2:8), и поклањао Му се (Дела ап.20:36). Често је у молитвама Павле проводио целу ноћ (Дела ап. 20:11).

Цео живот је зарађивао својим рукама да се ничим не би користио од обраћених. Напротив, увек се бринуо за сиромашне хришћане и давао обилну милостињу (Дела ап. 11:28-30; 1 Кор. 16:1-4; 2 Кор. 8:1-9, 15; Гал. 2:10).

Апостол Павле је волео често да пости (Дела ап. 13:1-2; 2 Кор. 11:27 и др.) и призивао да се изучавају писма пророчка. (2 Тим. 2:14-17) Желећи да сазна вољу Господњу и поклони Му се, апостол Павле је много пута ишао на поклоничко путовање (хаџ) у Јерусалимски храм (Дела 21:17 и др.).

Није за изненађење да се чак и сами муслимани позивају на ауторитет апостола Павла као заснивање своје молитвене праксе. Тако у књизи „Муслиманска молитвена пракса“ Мурат Заргишиев се (у предговору Шамиља Аљаутдинова) директно позива на савете апостола о молитвеној пракси: „Учешће тела у вршењу молитве симболише „молитву тела“, хваљење свог Творца нашим телом. „Прослављајте Бога и у телима вашим и у душама вашим, који су Божији“, говори апостол Павле.

Ако је апостол Павле са тачке гледишта муслимана искварио Христово учење, зашто се онда позивати на његове посланице? Зар грешник (греши ли грехом ширк или куфр) може да научи правилном богоопштењу?

У светлости свега наведеног сваки разумни човек може да донесе закључак о неоснованости муслиманских претензија према апостолу Павлу.И након тога неизбежно се јавља питање: зашто се онда тако много напада обрушује управо на светог Павла?

Мислим да је одговор очигледан. Како је приметио К.Луис они који желе да униште веру не нападају одмах Господа. Они прво уништавају ауторитет Његовог верног слуге, а већ након тога нападају и Бога. Управо су тим путем и пошли муслимани: они не могу одједном да одбаце Господа Исуса, а не желе да Га слушају. Зато све оно што им се не допада у речи Божијој они приписују апостолу Павлу и мисле да су се, тобож, избавили од оптужби на Судњи Дан. Не боје се ни клевете, ни богохулства. Међутим, узалуд – страшна Божија осуда ће стићи оне који кваре Откровење.

Апостол Павле је пророчки рекао: „Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!“ (Гал. 1:8).

Остало

Издајник Сохин оптужује православне хришћане за незнабожачке додатке у монотеизму, у „систему жречева“ (које су увели Мојсеј и Христос), у свесном узгајању незнања и сујеверја, и чак у телесној прљавштини. Он тврди да су, тобож, хришћани криви за то што се многи Руси опијају, а ислам, тобож, може дати снажан потенцијал борби са овим пороком.

Нећемо одговарати на ове „насртаје“, памтећи да управо муслимани, иако и не пију на очиглед свих (у реалности постоји огроман проблем пијанства код етничких муслимана, за чије решење у исламској уми нема лека осим бича), производе (и делимично употребљавају) 60% наркотика на планети. Црква је једина сила која се успешно бори са алкохолизмом и наркоманијом у Русији.

Исламисти, наравно, сматрају да је телесна чистоћа важна за душу, али су њихови градови потонули у прљавштину – ко је био у Египту или Палестини, итекако добро разуме о чему говорим.

Ислам је „религија мира“, а опет, више од 80% терористичких напада у свету врше муслимани.

„У исламу нема сујеверја“. Хм, да. Не рачунајући пантеизам у суфизму, страх од урока и клетве, култа хришћанских светих извора и моштију без православне вере, плесове дервиша, бесмислене обреде хаџа, када људи камењем покушавају да убију бестелесног ђавола.

У исламу тобоже постоји „лично општење са Богом“ (са безличним Алахом), али уз помоћ суровог обреда и на арапском језику, који је потпуно неразумљив за 90% муслимана у Русији.

Нека Сохин сматра да се вратио у монотеизам. Он је у праву: отишао је назад. Он је напустио живо богоопштење, које, међутим, није ни пробао. Али учинивши то, он је само наишао на понављање тих речи која су позната хришћанима већ много векова. И чак су и оне биле усвојене у исквареној верзији арапског лажног пророка. Али и степен тог усвајања изазива сумњу: Сохин је написао већ четири рада у којима, обилно хулећи на реч Божију, ни једном није рекао шта се њему свиђа у Мухамеду (Коран је цитирао само два пута).

Сада је дошло време да се новом Јуди Искариотском преда не суд људски, већ Божији. Црква га је одвојила од Себе као издајника и одступника, који је продао Христа Спаситеља за земаљска блага. Јер Сам Господ Исус је о Јуди и њему сличнима рекао: „тешко ономе човјеку који изда Сина Човјечијег; боље би му било да се није родио тај човјек“ (Мт. 26:24).

По речима светог Игњатија Брјанчанинова: „Када се анатеми предаје човек – то значи да је он усвојио неповратно богохулно учење, да тим учењем лишава себе и своје ближње којима и преноси свој начин мисли… постајући туђ Богу, држећи га у непријатељству са Богом, у хули на Светога Духа, у општењу са ђаволом“.

Библија говори да Сохин и сви муслимани, не поверовавши у Сина Божијег, неће видети живота већ гнев Божији пребива на њима (Јн. 3:36). Они, не поштујући Сина, не поштују ни Оца Који Га је послао (Јн. 5:23). Ако би Бог био њихов Отац, они би љубили Христа (Јн. 8:42). Међутим, они имају другог оца, јер нису од Бога (Јн. 8:47). Само неизкварено слово Христово, које изврће Сохин, ће судити и њему и све муслимане у Последњи Дан (Јн. 12:49).

Гнев на њихове заблуде и бесконачна жалост према онима који гину нас испуњава. „Јер ако ми гријешимо хотимице и послије примљеног познања истине, ту више нема жртве за гријехе, него само страшно очекивање суда и јарост огња који ће прогутати противнике. Кад неко преступи Закон Мојсејев, по исказу два или три свједока, има да умре без милости; замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завјета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вријеђа? Јер знамо Онога који рече: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ. И опет: Господ ће судити народу својему. Страшно је пасти у руке Бога живога“ (Јевр. 10:26-31).

Молићемо се да би свемилостиви Отац док још није касно привео и заблуделог свештеника и његове несрећне нове једноверце покајању. Јер, најбоља победа над исламском претњом је – обраћење свих муслимана у православно хришћанство!