Савремена православна чуда у Африци – I део

У двадесетом веку Православна Црква је започела активну мисију међу староседелачким становништвом Африке. Та мисија која се показала као веома успешна, наставља се и до данас. 2002. године Мисионарски центар у Колвезију (Република Конго) објавио је низ сведочења у којима наши савременици, православни Африканци, говоре о свом путу ка Православљу и о чудима која међу њима чине Господ и Његови Светитељи.

* * * * *

Како је отац Атанасије познао Христа

– Родио сам се у провинцији Кананга (на југу Конга) 1948 године. Отац је био незнабожац, мајка – протестан. Ја сам био римокатолик и учио сам у католичкој школи. 1966. године успешно давши испите, запослио сам у железничко агенцији и девет година касније постао њен управник.
Често сам се молио Господу да ми покаже истинити пут спасења душе и омогући ми да уђем у живот вечни.
За потребе службе сам пребачен у други град – у Ликаши. Купујући неке ствари у једном од квартова неочекивано сам наишао на храм. Њега је окружавало мноштво људи. Заинтересовао сам се шта је у питању и добио одговор да је то храм освећен у име три Светитеља, који припада православној грчкој заједници. До тог тренутка сам знао само за римокатоличку цркву коју сам и сматрао једино истинитом. Нека сила свише ме је повукла да уђем унутра. Душа се истог тренутка испунила радошћу и ликовањем. Почео сам да се молим пред иконом Спаситеља. Одмах сам јасно осетио увереност изнутра да то и јесте истинска Црква Христова, коју је Он основао ради спасења људи. Тада нисам познавао ни једно православног свештеника, мало сам знао о Православљу уопште. Благодаћу Духа Светога моје срце је одмах познало истинитост наше Вере.

– Оче Атанасије кажи нам нешто о свом духовном оцу – јеромонаху Козми из светогорског манастира Григоријат.

– Он је био један од првих мисионара у провинцији Катанга. Подизао је храмове, проповедао и крштавао. Непрестано је служио Богу до саме смрти. Помагао је сиромасима, болесне је сам возио у болницу, плаћао за њихово лечење. Често их је посећивао. Ишао је да теши затворене у тамницама. Правио им је дрвене кревете, јер су били принуђени да спавају на каменом поду. Путујући, увек је пред собом имао куку да на свој ауто закачи товаре који су сељаци возили у Колвези, прелазећи огромна растојања.
Цела моја породица ус његова духовна чеда. Управо је са нама и водио прве разговоре о православној вери, а затим и крстио у цркви пророка Јована Претече у граду Ликаши 1985. године. Говорио нам је о суштини Православног учења, говорио о јересима, о смислу Великог поста, о историји и суровим прогонима наше Цркве.
Напори и живот оца Козме јавили су нам живу реч Божију. Он је био истински мисионар. Верујем да је он са Светима. За нас ј еон жив. Упокој Господе душу његову.

„Три свеће су се изненада саме упалиле …“

О овом чуду је говорио отац Козма, свештеник села Касази, које је око града Луалаба у провинцији Катанга (Шаба).
„Вече Великог Петка. Служба се служи у новом храму апостола Павла. Настао је тренутак када Плаштаницу у литији носе око храма. Свим имају запаљене свеће: три свеће су причвршћене за крст. Али чим смо изашли на улицу из храма, јак ветар гаси све свеће. И ево, када је до уласка у храм остало још око 40 метара, догађа се чудо: пред очима свих три свеће изнад крста се пале саме од себе. Пламен свећа снажно осветљава крст и не гаси се, без обзира на веома снажан ветар. Сви: и парохијани и радознали су били – задивљени. Кренуо је глас: „Види каквом благодатном силом влада Православна Црква!“незнабошци који су били сведоци овог чуда говорили су: „Треба се држати даље од ове Цркве. У њој је скривена огромна сила коју јој је Господа даровао да би нас уништио!“
Међутим то чудо је донело свој плод. Већ кроз шест месеци крстили смо 170 обраћених.“

„Од мормона сам постао Православни хришћанин…“

Ово писмо нам је написао ипођакон Талалеј из месташца под именом Гарказембе.
„Некада сам био следбеник такозваних мормона. Оснивач тог покрета је био Џозеф Смит. Он се родио 1805. године. Сама „црква“ је почела активно да се убацује међу нас од 1987. године. Ускоро сам био увучен у групу и следствено – „крштен“. Моју ревност су ценили. Био сам признат за истинског следбеника и постао служитељ „цркве“.
1997. године сам завршио педагошки факултет. Добио сам специјализацију да учим почетне разреде али нигде нисам могао да нађем посао. На крају сам био примљен у радњу чији је власник био Грк. Он је живео у граду Лубумбаши, а руководилац и радници радње су били локални становници.
Овде је често долазио отац Д. Из православне мисије у Колвезију, да би променио новац.Аутом нас је довозио до центра. Путем нам је све време говорио по нешто о Православљу и давао књиге на француском језику. Читао сам их био задивљен посебно Житијима Светих Отаца. Сећам се изузетан утисак је на мене оставило Житије Преподобног Серафима Саровског.
Годину дана сам радио у радњи. Затим са постао учитељ почетних разреда у православној школи у граду Гарказембе. Почео сам да посећујем богослужења у најближој цркви Апостола Томе. На крају сам пожелео да будем примљен у Цркву. Почео сам да посећујем катихизаторске часове. 20 јула 2001. године цела моја породица се крстила, а касније сам се венчао са супругом. Веома бих желео да сва деца постану православни хришћани. И почео сам да држим деци часове закона Божијег. У храму сам држао недељну школу за одрасле.
У априлу 2002. године сам кренуо на богословски курс. Крајем месеца отац Мелетије ме је позвао да и рекао да види вољу Божију у томе да постанем служитељ Господњи. Тако ме је 12 јула 2002. године сам митрополит Централне Африке поставио за ипођакона.
Подвући ћу главну ствар: управо је јеромонах Д. Посејао семе у моју душу, које је је наишло на живо одазивање и дало свој плод.
Свим срцем љубим Христа и зато имам само једну жељу – да се непрестано трудим у недељној школи како за децу, тако и за све хришћане нашег села. Одрасли долазе код мене понедељком. Возећи их кући сваки пут их убеђујем да не одустају од ових часова.
Веома бих желео да отац Д. бар једном месечно држао часове закона Божијег деци наше школе. Још би желео да држим кројачке курсеве за девојке и жене. Нека нам свима помогне Господ молитвама отаца мисионара.“

„Син Божији те је исцелио…“

Харитон, један од катихизатора парохије Рођења Пресвете Богородице причао је о чуду које се догодило са његовом супругом Ксенијом.
„У то време моја жена је веома занемоћала. У недељу смо отишли заједно у храм да се помолимо. Кући јој је постало горе болови су се појачали.
Ноћу су јој се у сну јавила три странца. Они су стали код главе и почели да читају молитве. Затим је један до њих стао пред њом и рекао. „Гледај, Син Божији је дошао да те исцели…“ У том тренутку жена се пробудила и у крајњем узбуђењу скочила са кревета. Он ми је испричала шта је видела. Уверавала ме је да су болови прошли и да она осећа потпуно здравље. И заиста. , већ следећег дана заједно смо отишли да радимо на њиви.“

Посуда са светом водом

Отац Спиридон, ђакон парохије Светих Мученица вере, Наде, Љубави и њихове мајке Софије у Капучију, приповедао нам је следеће.
„Један хришћанин, Василије, полагао је испите. Није знао одговор скоро ни на једно од задатих питања. „како ћу положити испите“ – размишљао је све време. Размисливши отишао је у храм. Замолио је да му дамо свету воду, не рекавши за шта му је потребна. Ушавши у амфитеатар, пре него су објављени задаци, покропио је главу светом водом, молећи се: „Господе Исусе Христе, похитај на помоћ. Просвети ум мој да би могао да одговорим добро“. Професор је написао задатке на табли. И Василије је, уз помоћ Божију све задатке решио и први предао рад. Предавач се задивио: како је он, који ретко посећује предавања, успео да тако брзо одговори? Погледао је одговоре и био још више задивљен: све је било тачно. Тада га је питао:

– Како си решио све ово, ако ниси учио?
– Ништа ја нисам ни урадио – одговорио је ученик.

Учитељ га је питао у који храм иде. Василије је одговорио:

– Православни!

– Настави да идеш тамо – одговорио је предавач – јер заиста, тамо славе истинито Бога.

Како је Свети Никола упозорио жену

Отац Спиридон нам је испричао још један догађај.
„То се догодило 1988. године. Донео сам у наше село икону Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, и поставио је у дворишту. Тог дана нисам излазио из дворишта. Једна жена, која је кретала на посао са другим људима, видела је ту икону и почела са презиром да говори: „Па ко је то? Тако личи на злочинца“ само погледајте његово одвратно лице!“ а други људи, иако и нису били православни хришћани, одговарали су јој: „Не вређај тако Светитеља чију икону је донео отац Спиридон“. Али их она није послушала и наставила да вређа Чудотворца. Ноћу у сну је видела достојног седог старца у прелепим одеждама. Он ју је молио са прекором.

– Зашто си ме вређала?
– Нисам те вређала, одговорила је она.

Тада јој је Светитељ рекао:

– Ја сам онај коме си се ругала јуче. И ево сам сам ти се јавио, а ти си опет, као и јуче, груба са мном.

Жена је пала на колена пред њим и рекла:

– О Светитељу! Опрости ми, нећу те више вређати.
– Чувај се, не исмевај ме надаље – рекао је Светитељ и нестао“.

Јављање Светог Пантелејмона

„То се догодило 1997. године. Супруга Марина је била трудна и веома тешко подносила то. Прва три месеца је била принуђена да проведе у постељи ништа не радећи. Лекари су мало чиме могли да јој олакшају стање. Схватајући колико јој је тешко, да он можда може умрети, узео сам молитвеник и почео да читам акатист Богородици. Затим са узео своје бројанице и почео сам да се молим: „окренуо“ сам сто бројаница Спаситељу, сто – Богородици и још сто – исцелитељу Пантелејмону. Са јаком вером и болом сам молио Светитеља за исцељење супруге, јер сам знао колики је он Чудотворац. Затим са легао на суви земљани под наше колибе. Тонући у сан изненада сам осетио велику радост у срцу. У то време су се напољу чули кораци. Подигнувши се, погледао сам жену: она је лежала спокојно. Изишавши из колибе, сусрео сам се лице у лице са младићем у бљештавим одеждама. Био сам задивљен, чак сам се уплашио, јер сам схватио да је преда мном Свети Пантелејмон. Неколико секунди је стајао на месту, ништа не говорећи, а затим је нестао пред мојим очима. Пожурио сам кући да захвалим Господу и Његовом Светитељу. Од тог дана стање моје супруге је почело битно да се побољшава и у одређено време је добро родила нашег малишана. Свети Пантелејмон је учинио чудо и ми смо сина назвали по њему. Захваљујем Господу за Његову милост“.

Спиридон, ђакон и катихизатор,
парохије Светих Мученица вере, Наде, Љубави и њихове мајке Софије,
У Кипучију (област Лубумбаши, провинција Катанга,
Демократска република Конго)

Европљанин је долазио!

Овај догађај је испричан од стране једног учитеља наше основне школе:
„Са супругом Ирином сам био у браку више година, али још нисмо имали деце. На крају нам је Господ даровао наследника – малишана Ангелоса – тако је добио име на крштењу. Једном се разболео, и повезли смо га у болницу. Тамо су га излечили. Ускоро смо се вратили кући. Али, кроз неколико дана је болест почела опет да се погоршава. Тог дана, прочитавши мало повечерје, са супругом смо певали тропар Светом Нектарију. Молили смо се Светитељу на бројанице за нашег малишана Ангелоса. Одједном смо чули како је син јако повикао. Отрчали смо да видимо шта се догодило. Уплашени малишан је викао: „Европљанин је долазио“ овде се појавио неки Европљанин!“ схватили смо да је то Свети Нектарије: он је посетио нашег Ангелоса.
Те ноћи је син спокојно заспао. Седели смо около, бринући се да се не подигне температура, неће ли почети да плаче. Али до самог јутра је мирно спавао, није било температуре. Ујутро се малишан пробудио радостан и отрчао да се игра са другом децом.
Све ово је заштита Светог Нектарија, који се јавио, благословио и исцелио наше дете“.

Певао сам „Достојно јест…“

2002. година, Велики пост. Са супругом сам се у четвртак враћао са бдења. Пошто сам био веома уморан, рекао сам жени да идем одмах да легнем. Не читајући вечерње правило, пожурио саму кревет. Око поноћи супруга ме је пробудила речима: „Слушај, нешто се догађа са нашом ћерком Параскевом!“ Ћерка је била беживотна, иако увече није било никаквих знакова немоћи. Био сам јако узнемирен. Убрзо је постало јасно да има маларију. Болест је смртно опасна, посебно за децу, јер претвара њихову крв у воду. Дете „изгори“ од ње веома брзо. Жена је почела да плаче неутешно, говорећи да кћер неће преживети. Узео сам девојчицу на руке и ставши пред иконом Мајке Божије, појао „Достојно јест“. Плач су чули суседи и дошли. Са дететом на рукама сам отворио врата. „Параскева“, звао сам је. Она је отворила очи. Била је већ поноћ. Сви заједно смо отишли у најближу амбуланту. Температура је спала. Након враћања кући кћер је оживела и чак почела да игра. Пресвета Богородица ју је исцелила!

„Пресвета Мајко Божија, исцели моје дете!…“

Тај исти отац је испричао још један догађај у вези са својим другим дететом.
„Код мог сина Петра се некако такође развила маларија. Те ноћи смо га одмах одвели у болницу. Супруга је са њим била у болници, а ја сам остао код куће. Стојећи пред иконама, обратио сам се Пресветој Богородици: „пресвета Мајко Божија, нечестиви Те вређају дан и ноћ, али ја верујем у Тебе, припадам Теби и молим. Дозволи ми да сутра прославим преславно Име Твоје Твојим чудима. Не остави мог синчића у болници. Стојим пред Тобом у тузи.“
Ујутро сам донео чај сину и одмах отишао на посао. Већ у подне лекар га је отпустио из болнице. Након враћања кући са супругом сам захвалио Пресветој Богородици за Њено брзо заступништво.“

„Моли Сина Мог да ти помогне…“

У школи при нашем Мисионарском центру у Колвезију математику предаје хришћанин који се зове матеј. Ево шта нам је он говорио о свом исцељењу.
„То се догодило 21 јула 2002 године, у недељу. Добио сам тако велики бол у стомаку да сам чак пао на под. Супруга је довела болничара из Мисионарског центра. Погледавши ме он је рекао да је то напад слепог црева. Колима су ме одвезли у клинику у Мулолу. Тамо су ми дали неке лекове, али су се напади само појачавали. Бол је постао толико неподношљив да сам чак заплакао. Ускоро је јастук био потпуно мокар од суза. Мислио сам да умирем и почео да се молим Пресветој Богородици за опроштај грехова и за заступање када моја душа напусти тело. Ноћ је прошла у молитвама. Целивао сам Њену икону и молио за помоћ. Одједном је бол утихнуо и видео сам Богородицу. „Моли Мог Сина да ти помогне“, рекла ми је Она. Измучен, већ тонући у сан, молио сам се Исусу Христу. Ујутру сам се пробудио потресен тим чудесним догађајем. У току дана су дошли свештеници из Мисионарског центра:отац Дамаскин са оцем Нектаријем и оцем Силвестром. Молили су се за мене. Молили су заступништво Светог Нектарија, Светог Арсенија Кападокијског и Јована Руског. Појали су тропар сваком од ових Светитеља и помолили се њима. Пожелевши ми оздрављење вратили су се у центар.
Ноћу, док сам падао у сан, изненада сам осетио неку силу. Буквално је струја прострујила кроз мене од главе до пете. То се поновило три пута. И тог тернутка су болови престали.
Ујутро се доктор интересовао како се осећам. Остало ми је само да одговорим да сам потпуно здрав. Без сувишних питања лекар ме је пустио кући, чак не проверавајући да ли сам заиста оздравио. Тог истог дана сам отишао у пшколу да држим часове као да се ништа није догодило…“

„Ланац је био покидан на два места…“

Ево још једног чудесног догађаја који је испричао тај исти учитељ математике. Оно се догодило са њим убрзо након његовог крштења у православље.
„Крстили су ме у јануару 2000. године заједно са тројицом колега из школе. Отац мелетије је одмах ставио на нас крстиће на уским кожним огрлицама. Следећег дана сам отишао у радњу и купио себи златни ланчић, јер ми се није допао кожни. Нисам успео да ставим нови ланчић, јер се истог тренутка она покидала на два места у исто време. Распао се на три дела, од којих су ми два остала у рукама, а трећи је пала заједно са крстићем на земљу. Тада сам схватио да је кожна огрлица била освећена након Тајне. Господ је то попустио посебно за моје уразумљење.

Ињекција Анђела

Као одговор на молбе да се испричају неки поучни догађаји из живота своје парохије, Ефросинија Сонга, побожна хришћанка парохије Светог Георгија у Колвезију, написала нам је следеће писмо.

„Захваљујем Мајци Божијој за чудо које се догодило по Њеној милости. Сада сам здрава и пуна радости. Једном сам се разболела. Одмах сам почела да се молим Пресветој Богородици. Призивала сам Њену милост и помоћ. У сну ми се јавила Пречиста са Анђелом Господњим. Она се обратила Анђелу и гестом показала да ми он да ињекцију. Ујутро сам се пробудила потпуно здрава. О тог дана сам се још више убедила да је православна Црква – истинска Црква. Православна вера је истинита вера и ко год се обрати, ко год прибегне Богу нашем неизоставно ће добити Његову милост.
Захваљујем Господу што ме је привео у Православну – истинску – цркву. Остаћу верна хришћанка до краја мог живота“.

„Само чувајте Веру Православну…“

Овај догађај одиграо се у парохији Светог Кирила, који се налази у селу Каполуе. Говори ипођакон Авраам.
„Разболео се један наш парохијан, по имену Јоаким Кипанга. Из грла му је кренула крв. Супруга Ана, тешећи га говорила је да је спремна да умре за мужа. Њега су одвели у болницу, али кроз три дана је умро. То се догодило 13 септембра 2001. године. Његова супруга, исцрпљена, сломљена тугом, упала је у тежак сан. Одједном се пробудила запрепашћена. Ана је говорила да је видела оплакиваног супруга. Одевен у белу одећу, ишао је путем који је одлазио у даљину. У рукама је држао књигу Новог Завета, коју су им поклонили на дан венчања.
Кроз три дана након сахране покојни Јоаким се јавио сестри своје супруге и рекао: „Иди, реци својој сестри Ани, да је нисам напустио. Не желим да она толико тугује. Нека остави своју жалост и сузе јер сам ја – жив. Само чувајте Веру Православну!“

„Неки православни свештеник је прочитао молитве…“

Ипођакон Калиник из парохије Светог Јована Претече, која се налази у једном од села провинције Катанга, говори нам како се обратио у Православље:
„Мој отац је умро 1986. године. Одмах након тога сам био тешко болестан четири године. Лечио сам се у болници али без резултата. Досадило ми је идем по лекарима. Једном сам сусрео друга. Приметивши моје жалосно стање, рекао је: „Обрати се ти православном свештенику, нека он прочита молитве Светом Кипријану – биће ти боље“. Ја сам већ био толико исцрпљен да сам једва ходао. Међутим моја мајка и супруга су инсистирале и кренули смо у храм. То је било 1990. године. Сусрео ме је отац Августин из Ликашија. Он се помолио и моје стање се значајно побољшало. До 1994. године сам већ два пута постао отац. Те године је цела моја породица крштена у реци, која је близу нашег села од стране оца Варнаве из светогорског манастира Григоријат.“

„Ослободио сам се сатанских ланаца…“

Наш отац Аквила, свештеник тог истог храма Светог Јована Претече говорио нам је како се он обратио у православље:
„Током дугог времена сам био тешко болестан. Наде на оздрављење није било. Родитељи су ме одвели код врача. Он је заповедио да се наоружам трпљењем, да гладујем. Међутим, побољшања није било. Затим су ме одвели код римокатоличког свештеника. Он је прочитао некакву молитву, али ми је постало само горе. Неки хришћани из мог села су говорили о томе каквом благодатном силом располаже Православна црква. Тада смо позвали православног свештеника. Он је прочитао нада мном молитву Светог Кипријана. Ја сам просто осетио како сам се ослободио сатанских ланаца. Без било каквих лекова код мене се догодило видно побољшање. Управо тог дана сам се испунио непоколебивом вером Православног исповедања спасења. Крстио сам се са целом породицом и данас сам свештенослужитељ у нашем селу.“

http://www.pravoslavie.ru/cgi-bin/sykon/client/display.pl?sid=247&did=2269

Рубрика: Православље у..., Савремена мисија Цркве