Православна Африка: чтец, појац и бубњар!
Скоро милион православних хришћана живи у Кенији. Велики део њих живи у околини града Нијери. Са локалним парохијама ће нас упознати о.Филип Гатари, старешина храма светог Антонија Великог и директор локалне школе. Путовање по Кенији почиње у њеној многољудној престоници – прљавој и негостољубивој…
1900 године за време епидемије бубонске куге град је морао у потпуности да се спали и изгради поново. Зато нема чак ни споменика колонијалне архитектуре. Туристи пролазе кроз град у транзиту – што брже, то боље. И ипак, Најроби је један од најразвијених метропола Источне Африке и управо у њему се налази мноштво међународних компанија на континенту: Google, Coca-Cola, Cisco Systems, Toyota Motors и други.
Најроби има око 3—4 милиона становника. Не може се рећи прецизније јер полиција не залази у градска гета – најсиромашнија и највећа у Африци.
Гета попуњавају многобројни становници са села који због тежине сеоског живота стреме у престоницу где не налазе ни новац, ни посао, ни храну.
Наш пут иде на север, у околину града Нијери, прелазак из града у град је посебна авантура. Понекада за воланом аутомобила могу да се нађу одједном и по четири свештеника и још пети у гепеку. Томе се не треба чудити.
Правила кретања у саобраћају у Африци нико не поштује. Возачи иду левом страном, десном, по сред пута – како ко воли, имајући у виду сталне саобраћајне гужве. Полиција постоји али она „лови“ све редом и тражи новац не улазећи у проблематику конкретне ситуације.
Зато је у Кенији развијен сложени систем упозоравајућих сигнала међу возачима – ако су вам аблендовали једном значи да су питали да ли је полиција испред. Треба одговорити руком (свеједно су прозори код свих отворени) – показати на земљу ако је полиција ту, а ако махнете значи да их нема. Ако вам два пута аблендују то занчи: „Буди пажљив – испред је полиција!“
Православна парохија храма светог Антонија Великог у Нијерију где служи о.Филип Гатари је један од центара Православља у Кенији. Већина свештеника који луже у разним парохијама земље управо овде су се уцрквенили. На фотографији лево је звоник, али звона нема – украдено је.
Деца из недељне школе одавно већ чекају дошљаке из Русије – мзунгу“ – беле људе.
Широки просторни храм је реткост за Африку. Храм светог Антонија је други по величини у Нијерију. Он има око 300 парохијана.
За време службе мушкарци и жене се моле на различитим странама храма.
На зиду је натпис – молба да се искључе мобилни телефони које парохијани специјално доносе у храм…
да би их напунили, пошто 80% становништва нема струју у кући.
Након читања Јеванђеља на свахилију, отац Филип њиме благосиља окупљене…
и проповеда. Проповед у Африци је једна од најзначајнијих делова богослужења. „Овде у Африци“, погађа моје мисли отац Филип, „има јако много протестаната који немају ништа осим проповеди, зато су они јако искусни у томе. Бирајући у коју цркву да одлазе, људи пре свега слушају како и шта говори свештеник, да ли добро познаје Свето Писмо, да ли убедљиво проповеда и тек након тога се укључују у аутентични богослужбени живот.“
У афричким храмовима постоје клупе, али се на њима седи само током читања Апостола и проповеди. Сво остало време службе парохијани се моле стојећи, као и ми
.
Певница се састоји од чтеца, појца и бубњара. Не постоји звоно у свим православним храмовима, али су бубњеви обавезно ту, чак и у најсиромашнијим парохијама. „То је део наше афричке културе“, смешкајући се правда се појац, „где без бубњева!“
Литургија светог Јована Златоуста је преведена на свахили, других служби за сада нема. Свештеници су и туговали јер немају песме из ретких служби, например, Страсне Седмице. Једноставно не знају мелодију: „Догађа се да је сами измишљамо и лоше испада!“
Ђакони у Африци су велика реткост – парохије не могу себи да дозволе такав раскош, зато у храму свештенику помажу малишани-олтарници.
Велики Вход се врши по грчкој традицији око целог храма. Након Херувимске песме, након завршетка, отац Филип наставља да се својим речима моли за насушне потребе: „помолиомо се за православну браћу и сестре из далеке Русије, за њиховог Патријарха, породице, пријатеље, начелнике, наставнике, добротворе“… итд.
И заиста, цела парохија се моли са њим.
Целив мира, када се присутни у храму грле речима: „Христос посреди нас!“ – „И јесте и биће, у векове векова, амин!“. 
Евхаристијски канон
А олтарници… па, они су и у Африци…
Царских Двери обично нема и Литургија се, као на Пасху, служи са отвореним вратима – сви се моле заједно.
Након Причешћа – наступа време бубњева. Бубњеви се користе за време сакупљања прилога и дељења нафоре, а такође и након завршетка службе – просто тако, без повода – због радости!
Из Москве смо донели крстиће и иконице које смо купили за сакупљни новац од читала часописа “Нескучный сад”. Око сто иконица смо поделили свим парохијанима са молбом да се моле за добротворе.
Деца су нас пратила свугде, лепила су се за нас и ходала у стопу додирујући нас за руке, косу, загледајући нам се у очи.
Ово је православна школа при храму светог Антонија. У децембру 2011. Године отац Филип Гатари (који је директор и наставник) долазио је у Русију да сакупи средства за реновирање школе.
Православни хришћани из Русије су се јако одазвали и сада школарци седе у широким и чистим просторијама.
Истина, учитељ је као и раније – један на три одељења. Он објашњава тему, даје задатак иде у следеће одељење и тако у круг. Међутим, то је уобичајено за Африку. Можда неко од садашњих ученика оде на факултет и поново се врати у школу као наставник.
«Не буди тужан, буди срећан», пише на столу овог младог човека.
Погледавши школу оца Филипа, отишли смо да обиђемо православне храмове у околини Нијерија. Тамо их има преко 15! На фотографији је православни храм апостола Филипа.
Отац Филип је говорио да је у тој парохији служио неколико година. «Не тако давно овде је био само платнени шатор, а сада имамо бетонске зидове! Слава Богу, овде се тако добро можеш помолити сада.»
Остао је да се направи под, прозори, врата, иконостас и унутрашње просторије. Аки од самог почетка се овде врши редовно богослужење, постоји парохијска заједница, мушко братство и женски клуб узајамне помоћи.
Свештеник храма спотола Филипа, отац Стефан је говорио да овај храм има стратешки положај – када се изгради до краја, видеће са свих околних места!
Предали смо баћушки иконе из Софрина које су биле са нама чиме смо га јако обрадовали. Наравно, било би сјајно помоћи и новцем. Баш се надам да се ће се добротвори наћи.
Други православни храм је привремено распоређен у продавници – заједница га изнајмљује од власника.
Земље има. Али да би се изградио храм потребно је око 40 хиљада долара. Парохија нема тај новац, зато они настављају да се моле у продавници.
ог дана у Нијерију смо обишли не мање од дванаест активних храмова и у сваком смо се сусретали са парохијанима, говорили им о Русији. Затим су се свештеници окупили заједно да би преко нас захвалили свим православним хришћанима из Русије који су преко оца Филипа предали прилоге за Православну Цркву у Кенији. Сведочимо да су сви прилози дошли где треба. Свештеници и њихови парохијани се усрдно моле за своје добротворе!
Нека вас Господ спаси!
Рубрика: Православље у..., Савремена мисија Цркве
