По чему се Православље разликује од монофизитства, римокатолицизма и протестантизма? – Ђакон Георгије Максимов

Живимо у време када су људи различитих хришћанских вероисповедања скоро непрестано у контакту, разговарају, желе да дођу до заједничког циља – јединства у Христу Исусу Господу нашем. Међутим, да би се успешно дошло до краја тог пута потребно је да се и сам почетак усмери у правом смеру. Да бисмо достигли крајњи циљ – јединство вере и спасење у јединој Цркви – морамо пре тога да знамо које су разлике које нас деле – да знамо шта треба да се превазиђе да би се до циља и стигло. Искреност жеље да се буде у Лађи Спасења се једино тако проверава. Када се виде које су разлике биће јасно и ко треба да их исправи да би дошао у окриље Истине. Јасан и за разумевање врло доступан текст ђакона Георгија Максимова је и написан са тим циљем.

ИСТИНСКА ЦРКВА

Господ Исус Христос је рекао: „сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт. 16:18). Сви људи које у Свој загрљај сабира Отац Небески састављају чине ту Цркву. Они постају јединствена духовна заједница, нови народ светих.

Црква је породица Божија, саздана Речју и Крвљу Исуса Христа, којом руководи Бог Отац и која је надахнута Духом Светим. Глава Цркве је Сам Христос Који је обећао: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века“ (Мт. 28:20).

Чланови Цркве су људи који држе истину коју је Христос открио Својим апостолима, искрено Му верују, сматрају неопходним да живе по Његовом закону, узимају учешће у свештеним Тајнама које су предали апостоли и послушни су духовним наследницима апостола – епископима.

У ту породицу може ући сваки човек, независно од пола, узраста и националности.

Црква Христова је Једна, Света, Саборна и Апостолска. Као што у једном телу постоје различити делови – руке, ноге и друго, тако и у једној Христовој Цркви постоје различите Помесне Цркве. Оне се понекада разликују по језику богослужења и неким обичајима, али у свему што је главно имају потпуно јединство – у вери, у моралном закону, молитви и светим Тајнама које је установио Христос.

Данас постоје следеће Помесне Цркве: Константинопољска, Јерусалимска, Александријска, Антиохијска, Руска, Кипарска, Грчка, Српска, Бугарска, Румунска, Грузијска, Албанска, Пољска, Чешка и Словачка, Америчка.

Својим обећањем да „врата адова неће надвладати Цркву“ Господ је дао на знање да Црква никада неће нестати и да нико неће моћи да је уништи, као и да она никада не може ни да отпадне од вере, ни да погреши у истини, јер је Дух Свети, Који увек делује кроз оце и учитеље Цркве који верно служе, чува од сваке заблуде.

Како говори свети Филарет Московски: „Црква је света, иако у њој постоје и људи који греше. Људи који греше али се чисте истинским покајањем не спречавају Цркву да буде света; непокајани грешници се или видљивим поступком црквене власти или невидљивим дејством суда Божијег одсецају као мртви чланови од тела Црква. На тај начин, она и у тим околностима остаје света“.

Међу онима који су на тај начин одсечени од Цркве, било је људи који су желели да извитопере веру коју су добили од апостола и да уместо Истине друге уче сопственим измишљотинама. Сам Господ Исус Христос је предсказао појаву таквих лажних учитеља. И ето, они – сви они којима је сопствена лаж била дража од божанске Истине – у различитим вековима одлазили су од Цркве Христове и стварали сопствене заједнице које су такође називали „црквама“. Да би се разликовала од свих лажних „цркава“ које су створили смртни људи, истинска Црква, основана од Богочовека Христа, усвојила је одредницу – „Православна“, што значи „она која правилно слави Бога“.

Како су се догодила одвајања од Цркве

Православна Црква је сачувала неповређену Истину коју је апостолима открио Господ Исус Христос. Сам Господ је, међутим, упозорио Своје ученике да ће се међу онима који ће бити са њима појавити људи који ће пожелети да извитопере Истину и помуте је својим измишљотинама: „Чувајте се лажних пророка, који вам долазе у одијелу овчијем, а изнутра су вуци грабљиви“ (Мт. 7:15).

И апостоли су такође упозоравали на то. На пример, апостол Петар је писао: „А било је и лажних пророка у народу, као што ће и међу вама бити лажних учитеља, који ће унијети јереси погибли, и одрицаће се Господара који их искупи и довешће себи наглу погибао. И многи ће поћи за њиховим нечистотама, због којих ће се похулити на Пут истине… Оставивши прави пут, залуташе… за њих се чува мрак таме заувијек“ (2 Пет. 2:1-2, 15,17).

Јерес представља лаж коју човек свесно следи. Пут који је открио Исус Христос од човека захтева самоодрицање. Човек који љуби Истину спреман је ради ње да се одрекне сваке лажи у својим мислима и у свом животу како би Истина ушла у њега, очистила га и осветила.

Међутим, не ступају сви на тај пут са чистим намерама. Након одређеног времена нечисте намере таквих људи излазе на видело и они отпадају од Цркве.

Постоји грех поступком – када човек делом нарушава заповести Божије, а постоји и грех умом – када човек претпоставља своју лаж божанској Истини. Ово друго се и назива јерес. Међу онима који су себе у разна времена називали православним хришћанима појављивали су се људи предани и греху делом али и људи предани греху умом. И једни и други, ако су направили чврсти избор у корист греха, не могу остати у Цркви и отпадају од ње. Тако су током целе историје из Православне Цркве одлазили сви они који су изабрали грех.

Апостол Јован је за њих говорио: „Од нас изиђоше, али не бијаху од нас; јер да бијаху од нас, остали би с нама; али да се покажу да нису сви од нас“ (1 Јн. 2:19).

Њихова судбина је незавидна, јер је у Писму написано да они који се предају „јереси… неће наслиједити Царства Божијега“ (Гал. 5:20-21).

Када су се појављивали јеретици који су доносили и заступали лаж, Свети Оци Православне Цркве су им најпре објашњавали у чему се састоји њихова заблуда, затим их позивали да се одрекну тих измишљотина и обрате се Истини. Неки су то и учинили јер су их речи Светих Отаца увериле да су у заблуди. Међутим, далеко да су сви поступали тако. За оне који су били упорни у остајању у лажи, Црква је износила свој суд, сведочећи да они нису истински Христови следбеници нити чланови заједнице верних коју је Он основао. Тако се испуњавао апостолски савет: „Човјека јеретика по првоме и другоме савјетовању клони се, знајући да се такав изопачио, и гријеши; самога себе је осудио“ (Тит. 3:10-11).

Таквих људи је током историје било много, тако да ћемо сада укратко описати само најраспрострањеније и најбројније „цркве“ које су основане, а које су опстале и до наших дана. Такође, показаћемо у чему се састоји разлика између њиховог пута од пута Православне Цркве.

МОНОФИЗИТСТВО

(тзв. Источне цркве)

Православна Црква је од најдревнијих времена чувала истину да је Господ Исус Христос истовремено и истинити Бог и истинити Човек. То подразумева да је након Оваплоћења, Он у Свом Лицу сјединио две природе – и Божанску и човечанску. На тај начин, Он је био исте природе са Оцем по Божанству и исте природе са нама као човек, тако да је у несливеном и нераздељивом јединству сачувана особеност сваке природе. Управо зато Сам Господ Исус Христос Себе назива и „Сином Божијим“ (Јн. 10:36) и „Сином Човечијим“ (Мк.2:10). Као Бог, Он исцељује болесне (Мт. 2:15), васкрсава мртве (Јн. 5:21), заповеда бури (Мк.4:39), а као човек, Он спава (Мк-4:38), једе и пије (Мт.11:19), осећа глад (Мт.21:18), трпи страдања и смрт (Мк. 15:25-37).

Међутим, у петом веку су се појавили људи који су почели да тврде да Исус Христос има само једну природу – Божанску, која је, тобож, у потпуности прогутала човечанску природу. Према њиховом мишљењу, људска природа коју је примио Бог Син изгубила се приликом Оваплоћења и само умом може да се разликује од божанске.

Ова заблуда је добила назив „монофизитство“ (то јест вера у једну природу) и њени следбеници су, одвојивши се од Православне Цркве, кренули такође да се међусобно деле на различите струје.

Многи Свети Оци су убеђивали монофизите да се одрекну својих заблуда и показивали заблуде тог учења. На пример, свети Никита Ститат је писао да искрени хришћанин не може да признаје само једну природу у Исусу Христу јер је у том случају у питању или само Божанска природа и тада Он није постао човек, није спасио и није очистио нашу природу од искварености; или је у питању само човечанска природа и тада је Он при Оваплоћењу престао да буде Бог што је апсурдно; или је у питању некаква нова Богочовечанска природа, састављена из два дела, али то онда значи да Он није исте природе са Оцем и Духом, и није истоветне природе са Дјевом Маријом и другим људима, и „на тај начин он неће бити признат ни као Бог ни као човек“.

На жалост, далеко да су сви желели да чују глас Православне Цркве и многи су наставили да се држе монофизитства. У ову заблуду је од самог почетка упала већина хришћана Египта и Етиопије, али и Сирије. Јерменски хришћани су се неколико векова колебали, час прелазећи у монофизитство, час се враћајући у Православље док на крају нису коначно отпали у деветом веку. Последњи су се монифизитству прикључили хришћани у Индији након што су у седамнаестом веку одбацили потчињеност римском папи (на ту потчињеност су их приморавали португалски освајачи) и обратили се за подршку Сиријској источној цркви, примивши од њих монофизитску веру.

Данас ову заблуду исповедају чланови такозвани Источних цркава: коптске, јерменске, етиопске, сиријске и маланкарске цркве у Индији. Они се не називају монофизитима, али у својим исповедањима вере, као и монофизити пре њих, пишу о томе да је у Христу једна природа и људе који су измислили монофизитску заблуду сматрају Светитељима.

РИМОКАТОЛИЦИЗАМ

У једанаестом веку од Васељенске Православне Цркве отпала је Помесна Римска Црква. Отпала је јер њени чланови нису желели да се одрекну заблуда које су се рашириле међу њима.

Постоји неколико заблуда по којима се разликује римокатоличка црква од Православне Цркве, од којих су две најважније – једна у вези са учењем о Цркви, а друга у вези са учењем о Богу.

Папизам

Апостол Павле је, говорећи о Христу, рекао да Бог Отац „све покори под ноге Његове, и Њега постави изнад свега за Главу Цркви, Која је тијело Његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему“ (Еф. 1:22-23). Зато Православна Црква од апостолских времена чува неизмењено учење да је глава Цркве коју је основао Христос – Сам Христос.

Римокатолици уче да је глава Цркве тобож главни епископ Рима – папа римски и називају га намесником, то јест, званичним замеником Христа на земљи. Зато, по њиховом мишљењу, он мора поседовати непосредну власт над свим члановима Цркве.

Свети Оци су говорили да је у суштини главна заблуда римске цркве управо то „гордо захтевање владавине епископа Рима над другим источним патријарсима“ (свети Амвросије Оптински), њихова „претензија на лидерство и самовољно управљање целокупном Васељенском Црквом“ (свети Јован Кронштатски).

На почетку су сви епископи, између осталог и патријарси Помесних Цркава, себе доживљавали само као служитеље, као сараднике апостола и обраћали се један другом као браћа једне велике породице. Али, временом, нажалост, папа римски је због своје љубави према власти пожелео да у Цркви буде „не први међу браћом… већ господар над робовима“ (свети Илија Мињати).

Зато су људи који су кренули за овом заблудом римских папа и назвали себе римокатолицима почели да верују да је Господ Исус Христос дао апсолутну власт управљања целом Црквом једном човеку – римском папи. Међутим, православни хришћани се чврсто држе првобитне истине која се састоји у томе да није једном човеку, ма ко био тај човек, Господ дао такву власт, већ целој Цркви, која се изражава кроз Сабор апостола или њихових наследника – епископа.

Управо зато, говорећи о томе шта треба чинити приликом решавања спорова између хришћана, Христос је као врховни ауторитет указао, не на једног човека, већ на Цркву: „кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник“ (Мт. 18:15-17).

Управо зато је Господ рекао: „гдје су два или три сабрана у име Моје, ондје сам и Ја међу њима“ (Мт. 18:20). Тим речима Он Сам обећава да ће присуствовати тамо где ће се окупити двоје или троје у Његово име, то јест на Сабору. Значи да су речи Сабора речи Исуса Христа, то јест, речи којима треба да верују и повинују се сви, не изузимајући ни римског епископа.

Управо зато је Господ самим апостолима рекао: „ви сте сви браћа“ (Мт. 23:8). Зато су се и апостоли, када су се јављала нека црквена питања која су захтевала решења, окупили у Јерусалиму на сабору и општећи решили их деловањем Духа Светога, како су сами и рекли: „угодно би Светоме Духу и нама“ (Дела ап. 15:28).

Из поменуте заблуде о лидерству потекла је и друга заблуда римокатолика у вези са тим. Касније су почели да тврде да римски папа не може да погреши када говори о вери и моралу и зато га називају непогрешивим.

Међутим, православни хришћани знају да је једино Црква „стуб и тврђава истине“ (1 Тим. 3:15). Појединац увек може да погреши у вери и да изнесе погрешан став. Зато се Православна Црква од древних времена када би се појављивали јеретици и почињала расуђивања о вери никада није ослањала на глас појединца, већ је сазивала Васељенске Саборе по примеру апостола који су сазвали први Сабор у Јерусалиму.

На неким Васељенским Саборима (другом и петом) чак није било ни самог папе римског нити његових представника, а ипак су након њиховог одржавања папе послушно признавале неопходност послушности одлукама тих Сабора из чега се јасно види да Сабор, као представник целокупне Цркве, и без римског папе има власт да истински реши свако црквено питање по надахнућу Светог Духа.

Иако је међу римским папама било светих и побожних људи, посебно у првих хиљаду година док је римска црква била део Православне Цркве, историја зна за многе примере када су папе упадали у заблуду, чинили грехе и противречили један другом, тако да сам живот оповргава римокатоличку заблуду – папину непогрешивост и његово лидерство. Светој Цркви глава не може бити грешни човек, њена Глава је безгрешни Богочовек Исус Христос.

У протеклим вековима римокатолици су такође веровали да папа римски има не само врховну духовну власт над архијерејима, већ и световну власт над царевима. Међутим, и ту је сам живот оповргао то учење, када су европски краљеви одбили да признају ту власт, а сопствена држава римског папе се смањила на мајушну државу Ватикан.

Своју заблуду римокатолици покушавају да одбране тиме да је, тобож, Господ Исус Христос уместо Себе за Главу Цркви поставио апостола Петра, који је, тобож, постао први епископ града Рима, а да је након његове смрти та власт на неки начин прешла на следеће епископе Рима.

Међутим, овде тврдње су погрешне. Апостоли Христови су Петра сматрали себи равним братом, а не својим врховним лидером. Ово се, на пример, види из тога што су на сабору у Јерусалиму апостоли дали Јакову, а не Петруда председава. (види. Дела ап. 15:13)

И апостол Петар није био римски епископ, пошто су епископи наследници апостола, а сами апостоли нигде себе нису називали епископима. Они су прелазећи из града у град, постављали епископе за заједнице које су настајале. Познато је да је апостол Петар поставио првог епископа у Антиохији.

На крају, поуздано је познато да у древна времена хришћани нису сматрали римске епископе главом целе Цркве, а још више, непогрешивим у питањима вере, већ су предстојатељи свих Помесних Цркава себе сматрали једнаким у служењу под јединим Исусом Христом.

Римокатолици се труде да оправдају своју заблуду, позивајући се на Христове речи: „А и Ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати„(Мт.16:18). Међутим, како сведочи свети Јован Кронштатски: „сви Свети Оци, првих и каснијих векова су сматрали да под основним Каменом треба разумети Самога Исуса Христа – „стијена бјеше Христос“ (1 Кор. 10:4).

Ове речи је Господ рекао апостолу Петру јер је исповедио истинску веру у Христа као Сина Божијег и оне се у истој мери односе на сваког носиоца истинске вере. По мишљењу Светих Отаца Православне Цркве, римокатолицизам овом својом заблудом „присваја папи Христове особине и тиме одбацује Христа“ (свети Игњатије Брјанчанинов).

„Римокатолици су, признавши папу за главу Цркве, папу подигли на престо уместо Христа и обоготворили га, а Христа гурнули у задњи план. Папу су учинили Христовим намесником, док Христос са нама „пребива у све дане до свршетка века“ (Мт. 28:20)… признајући папу за главу Цркве, изгубили су истинску Главу Цркве – Христа – и остали без Главе… Просвети, уразуми и спаси их, Господе!“ (свети Јован Кронштатски).

Филиокве

Господ Исус Христос је посведочио да Свети Дух „Дух Истине… од Оца исходи“ (Јн. 15:26). Зато Православна Црква од најдревнијих времена па до данас учи о томе да Свети Дух исходи од Оца.

Римокатолици су измислили учење о томе да, тобож, Свети Дух истовремено исходи и од Оца и од Сина, и у једанаестом веку је, под притиском германских императора, римска Црква унела овај додатак у текст древног хришћанског Символа Вере, иако су се раније и саме римске папе бориле са следбеницима овог додатка, који противречи речима Господњим.

Кроз додавање ове новине у веру догађа се извитоперење саме представе о Богу. Сагласно истини, Бог Отац је једини Узрок Божанских Лица, тако да су и Син и Дух од једног Оца. Први се рађа, Други исходи. И као што је немогуће рећи да се Син рађа од Оца и Духа, тако је немогуће рећи да Свети Дух исходи од Оца и Сина. На тај начин у једном Богу постоји један Узрок при једнакости Лица – савршена хармонија коју нарушава католички додатак. Јер тај додатак у Триједином Богу претпоставља не један заједнички, већ два узрока – један за Сина (Отац), а други за Духа (Отац и Син) и тиме уноси неједнакост Лица Сина и Духа.

Друге разлике

Сем тога, постоје и друге разлике: православни хришћани уче да се сваки човек који је потекао од Адама на природан начин рађа у греху, тако да је и Сама Богородица наследила исту ту грехом изопачену природу којој је било потребно спасење. Зато и Она назива Бога Својим Спаситељем (види Лк. 1:47). Римокатолици су упркос тој истини измислили и 1854. године потврдили учење да је, тобож, Богородица била непорочно зачета, то јест, да се из неког разлога последице греховног пада Адама и Еве нису рашириле на Њу. Сагласно том римокатоличком догмату Мајка Божија је, још пре Свог рођења, била ослобођена од власти првородног греха и зато није могла да греши.

Православни хришћани нису сагласни са таквим преувеличавањем, зато што са њим није сагласна Сама Дјева Марија која је назвала Христа Својим Спаситељем, а Он је управо и спасавао од власти греха. Штавише и Писмо јасно говори да „сви сагријешише и лишени су славе Божије“ (Рим. 3:23).

Православна Црква побожно поштује Дјеву Марију због Њене светости и непорочног живота, а не због тога што је, тобож, Она била изузета од свеопштих последица греховног пада.

Лажна мисао обично за собом вуче низ других лажних мисли. Зато, по речима светог Амвросија Оптинског: чим је на Западу успело да се јави лажно мудровање, да Дух Свети исходи и од Сина, то је са собом мало-помало увело друге новине које противрече заповестима нашег Спаситеља као: кропљење уместо погружавања у тајни Крштења, уклањање мирјана од божанске Чаше и употребу бесквасног уместо квасног хлеба, искључивање призивања Светог Духа из Литургије. Такође је увело новине које нарушавају древне апостолске обреде Саборне Цркве као: уклањање крштене деце од Миропомазања, ожењених мушкараца од свештенства и друго“.

ПРОТЕСТАНТИЗАМ

Ако се нека грана одломи од дрвета она ће неизбежно пошто је изгубила везу са животним соковима живота из дрвета почети да се суши, губи своје лишће, постане крта и лако се сломи на први притисак.

Ово се види и у животу свих заједница које су се одвојиле од Православне Цркве. Као што одломљена грана не може да задржи на себи лишће, тако и они који се одвајају од истинског црквеног јединства не могу више да сачувају ни своје унутрашње јединство. Тако се догађа јер они, одлазећи из породице Божије, губе везу са животворном и спасавајућом силом Духа Светога док греховна жеља која се противи Истини и поставља себе изнад других, која је и довела до отпадања од Цркве, наставља да делује међу самим отпалим људима окрећући се против њих и стварајући нове и нове поделе.

Дакле, у једанаестом веку од Православне Цркве се одвојила помесна Римска Црква, а од ње саме почетком шеснаестог века одвојио се велики број људи који су почели да следе идеје бившег римокатоличког свештеника Лутера и његових једномишљеника. Они су створили своје заједнице које су почели да сматрају „Црквом“. Овај покрет носи уопштен назив протестантизма, а само њихово одвајање назива се Реформација.

Са своје стране, протестанти такође нису сачували унутрашње јединство већ су још више почели да се деле на различите струје и правце од којих је свака тврдила да је истинска Црква Христова. Протестанти настављају да се деле и до данас и сада у свету има више од двадесет хиљада протестантских заједница.

Свака од протестантских струја има своје особености у вероучењу што би захтевало доста простора за описивање тако да ћемо се овде ограничити разматрањем само основних црта које су својствене свим протестантима и које их разликују од Православне Цркве.

Основни разлог појаве протестантизма био је протест против учења и религиозне праксе римокатоличке цркве. Како примећује свети Игњатије (Брјанчанинов): „у римску цркву су се увукле многе заблуде. Лутер би учинио добро да је, одбацивши заблуде Латина, заменио те заблуде истинским учењем Свете Христове Цркве; међутим, он их је заменио сопственим заблудама; неким јако важним заблудама Рима је потпуно следио, а неке је и појачао“; „Протестанти су устали против изопачене власти и божанствености папа; међутим, пошто су деловали побуђени страстима, давећи се у разврату, а не са правим циљем стремљења ка светој Истини, нису се ни показали као достојни ње.“

Одбацили су погрешну идеју да је папа римски глава Цркве, али су сачували римокатоличку заблуду да Дух Свети исходи од Оца и Сина

Међутим, и у свом одбацивању погрешног римокатоличког учења о римском папи нису се приближили Православљу јер по речима светог Илариона (Тројицког): „Протестантизам је представљао протест у истој димензији; није успоставио древне хришћанство, већ је једно изопачење хришћанства заменио другим… Истина и спасење су даровани Цркви. Латинство је, отпавши од Цркве, издало ту свест и објавило: истина је дата појединачној личности – папи – нека и само папи, али ипак појединачној личности – и папа влада спасењем свих. Протестантизам је само објавио: зашто је истина дата само папи? – и додао: Истина и спасење су откривени свакој засебној личности независно од Цркве. Сваки човек је био узведен у непогрешивог папу. Протестантизам… са својим бесконачним бројем папа потпуно је уништио идеју Цркве, заменио веру разумом засебне личности и спасење у Цркви заменио умишљеном увереношћу у спасење кроз Христа без Цркве, у егоистичкој изолованости… Принципи протестантизма су јако пријали самољубљу и најразличитијим самовољама људског срца. Самољубље и самовоља… откривају се у бесконачној подели и дробљењу самог протестантизма.

Свето Писмо

Протестанти су формирали принцип „само Писмо“ (Sola Scriptura). Он означава да као ауторитет признају само Библију и одбацују Свештено Предање Цркве.

И у томе они противрече сами себи – јер само Свето Писмо указује на неопходност поштовања Светог Предања које потиче од апостола: „стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом ријечју, било посланицом“ (2 Сол 2:15) – пише апостол Павле.

Ако човек напише неки текст и подели га различитим људима, а затим их замоли да објасни како су га разумели онда ће се заиста испоставити да је неко разумео текст правилно, а неко неправилно, уневши свој смисао у те речи. Познато је да за сваки текст постоје могуће различите варијанте разумевања. Могу бити тачне, а могу бити и погрешне. Исто је и са текстом Светог Писма ако се откине од Светог Предања. И заиста, протестанти мисле да је потребно разумети Писмо како ко буде желео. Међутим, такав прилаз не може помоћи у стицању Истине.

Ево како је о томе писао свети Николај Јапански: „“Прилазе ми Јапанци протестанти и моле ме да им објасним неко место Свето Писма. „Па ви већ имате своје учитеље – мисионаре, питајте њих“, говорим им ја, „Шта ми кажу?“ – „Питали смо их, говоре нам: схватај како желиш; али, мени је потребно да знам истинску мисао Божију, а не моје лично мишљење“…

Код нас није тако, код нас је све светло и поуздано, јасно и чврсто јер осим Светог Писма ми примамо још Свето Предање које представља живи, непрекинути глас … наше Цркве од времена Христа и Његових Апостола до сада, који ће и трајати до краја света. На њему се и утврђује у целини Свето Писмо“.

Сам апостол Петар сведочи да „ниједно пророштво Писма не бива по личном тумачењу. Јер никад пророштво не настаде човјечијом вољом, него покретани Духом Светим говорише свети Божији људи“ (2 Пет. 1:20-21). Следи да само Свети Оци, покретани тим истим Духом Светим могу човеку да открију истинско разумевање Речи Божије.

Свето Писмо и Свето Предање састављају једно нераздељиву целину и тако је било од самог почетка.

Није писмено већ усмено Господ Исус Христос апостолима открио како да разумеју Свето Писмо Старог Завета (види Лк. 24:27), који су томе усмено научили прве православне хришћане. Протестанти желе да у свом уређењу подражавају раним апостолским заједницама, док у првим годинама хришћани уопште нису ни имали новозаветно Писмо, већ се све предавало из уста у уста као Предање.

Библију је Бог дао Православној Цркви и управо је у сагласности са Светим Предањем Православна Црква на својим Саборима утврдила састав Библије, управо је Православна Црква много пре појаве протестаната са љубављу сачувала Свето Писмо у својим заједницама.

Протестанти, користећи се Библијом коју нису написали, нису сакупили, нису сачували, одбацују Свето Предање и самим тим себи затварају истинско схватање Речи Божије. Зато често споре о Библији и често измишљају сопствена, људска предања која немају никаве везе ни са апостолима, ни са Духом Светим и упадају, по апостолским речима, у: „празну пријевару, по предању људском … а не по Христу“ (Кол. 2:8).

Свете Тајне

Протестанти су одбацили свештенство и свештене радње, не верујући да преко њих може деловати Бог и ако су чак и оставили нешто слично, сам њихов назив означава да су у питању само симболи и подсећања на догађаје који су се збили у прошлости, а не свештена реалност сама по себи. Уместо епископа и свештеника они су увели пасторе који немају никакву везу са апостолима, никакво прејемство благодати као у Православној Цркви, где се на сваком епископу и свештенику налази благослов Божији који се може пратити од наших дана па све до Самога Исуса Христа. Протестантски пастор је само говорник и администратор заједнице.

По речима светог Игњатија Брјанчанинова: „Лутер је са ватреношћу одбацујући безакониту власт папа одбацио и закониту власт, одбацио сам епископски чин, саму хиротонију, без обзира на то што установљење и једног и другог припада самим апостолима… одбацио је и Тајну Исповести, иако цело Свето Писмо сведочи, да је немогуће задобити опроштај грехова без њиховог исповедања“. Протестанти су одбацили и друге свештене радње.

Поштовање Богородице и Светитеља

Пресвета Дјева Марија Која је родила Господа Исуса Христа, пророчки је рекла: „од сада ће Ме звати блаженом сви нараштаји“ (Лк. 1:48). Ово је речено за све истинске Христове следбенике – православне хришћане. И заиста, од тада и до сада, из нараштаја у нараштај сви православни хришћани поштују Пресвете Богородицу Дјеву Марију. А протестанти не желе да је поштују и славе упркос Светом Писму.

Дјева Марија, као и сви Светитељи, то јест, људи који су до краја прошли пут спасења који је Христос отворио, сјединила се са Богом и пребива увек у сагласју са Њим.

Богородица и сви Светитељи постали су најближи и највољенији пријатељи Божији. Чак ће се и обични човек када га нешто замоли његов вољени друг потрудити да обавезно испуни ту молбу. Тако и Бог радо слуша и брзо испуњава молитве Светих. Познато је да се још за време земаљског живота када су Га молили за нешто Он увек одазивао. Тако је, на пример, на молбу Дјеве Марије, помогао сиромашним младенцима и учинио чудо на свадби да би их избавио од срамоте (види Јн. 2:1-11).

Писмо говори да „Бог није Бог мртвих него живих; јер су њему сви живи“ (Лк. 20:38). И зато након смрти људи не нестају без трага већ њихове живе душе држи Бог. Човек који је свет задржава могућност општења са Богом. Свето Писмо директно говори да се умрли Светитељи обраћају са молитвама Богу и да их Он чује (види Апок. 6:9-10). Зато православни хришћани поштују Дјеву Марију и друге Светитеље и обраћају им се са молбама да их они заступају пред Богом. Искуство сведочи да мноштво исцељења, избављења од смрт и друге помоћи добијају они који прибегавају њиховом молитвеном заступању.

На пример, 1395. године велики монголски војсковођа Тамерлан са огромном војском креће на Русију да освоји и разори њене градове међу којима и престоницу – Москву. Руси нису имали довољно снаге да се одупру таквој армији. Православни Московљани су почели усрдно да моле Дјеву Марију да се помоли Богу за њихово спасење од несреће која се надвијала. И ето, изненада је једног јутра Тамерлан неочекивано објавио својим војсковођама да припреме армију и врате се назад. На питање за разлог такве одлуке он је одговорио да је ноћу у сну видео велику планину на чијем врху је стајала предивна жена која је сијала и која му је заповедила да напусти руске земље. И иако Тамерлан није био православни хришћанин, он се из уважења према светости и духовној сили Дјеве Марије Која му се јавила, потчинио и није почео да осваја Москву и друге руске градове.

Ако се неко добро односи према нашим пријатељима, на њега гледамо благонаклоно док човек који не уважава наше пријатеље и свесно их пренебрегава, већ се обраћа молитвом нама, тешко да може да рачуна на дужно расположење. На жалост, протестанти не схватају ово и одлучили су да одбаце поштовање и молитву љубљеним пријатељима Божијим – Дјеви Марији и Светитељима.

Молитве за умрле

Православни хришћани који за време свог живота нису успели да победе грех и постану Светитељи након смрти такође не нестају, већ су им потребне наше молитве. Зато се Православна Црква моли за умрле, верујући да због тих молитава Господ шаље олакшање у посмртном уделу наших ближњих који су умрли. Међутим, протестанти не желе да признају ни то и одричу се молитви за умрле.

Постови

 Господ Исус Христос је говорећи о Својим следбеницима, рекао: „Него ће доћи дани кад ће се отети од њих женик, и тада ће постити у оне дане“ (Мк. 2:20).

Господ је био отет од Својих ученика први пут у среду – када Га је Јуда издао и злочинци ухватили да би Га одвели на суд, а други пут у петак – када су Га злочинци убили на крсту. Зато испуњавајући Његове речи, православни хришћани од најдревнијих времена посте сваке среде и петка, уздржавајући се ради Господа од узимања производа животињског порекла – меса, млека и јаја, као и различитих врста забава.

Господ Исус Христос је постио четрдесет дана и ноћи (види Мт. 4:2), дајући пример Својим ученицима (Јн. 13:15). И апостоли, како је речено у Библији, „служаху Господу и пошћаху“ (Дела ап. 13:2). Зато православни хришћани осим једнодневних постова, имају и вишедневне од којих је главни – Велики Пост.

Протестанти одричу пост и посне дане.

Свештене слике (иконе)

Човек који жели да се поклони истинском Богу, притом не треба да се клања лажним боговима које су измислили или људи или духови који су отпали од Бога и постали зли. Ови зли духови су се често јављали људима да би их одвели у заблуду и одвукли од поклоњења истинском Богу на поклоњење себи.

Зато је Бог заповедивши: „Немој имати других богова уза Ме„, додао: „Не гради себи лик резани … немој им се клањати нити им служити, јер сам Ја Господ Бог твој“ (2 Мојс. 20:3-5). Зато православни хришћани верују да се не смеју правити слике лажних богова и указивати им поштовање.

Међутим, заповедивши да се сагради храм Господ је такође још у древна времена заповедио да се у њему направе и слике херувима (2 Мојс. 25:18-22) – добрих духова који су сачували верност Богу и постали свети анђели. Зато су од првих времена православни хришћани правили свештене слике Светитеља који су се сјединили са Господом. У древним подземним катакомбама где су се у другом и трећем веку хришћани окупљали на молитву и свештену службу, гоњени од незнабожаца, сликали су Дјеву Марију, апостоле, догађаје из Јеванђеља. Ове древне свештене слике су се сачувале и до дан данас. Исто тако у савременим храмовима Православне Цркве постоје те исте свештене слике – иконе. При погледу на њих човеку је лакше да се узнесе душом ка прволику, да се сконцентрише на молитвено обраћање њему. Након молитве испред икона Бог често шаље помоћ људима, често су се догађала чудесна исцељења. Управо су се приликом чудесног избављења од Тамерланове војске 1395. године православни хришћани молили пред једном од икона Богородице.

Протестанти, међутим, у својој заблуди одбацују поштовање свештених слика, не схватајући разлике између њих и идола. То се догађа због погрешног разумевања Библије као и одговарајућег духовног расположења – једино човек који не схвата разлику између Светитеља и злог духа не може да примети принципијелну разлику између иконе Светитеља и злог духа.

Друге разлике

Протестанти сматрају да ако човек призна Исуса Христа за Бога и Спаситеља, одмах постаје свет и спасен и никаква посебна дела већ нису потребна. Православни хришћани, као и апостол Јаков, сматрају да „вјера, ако нема дјела, мртва је сама по себи“ (Јак. 2:17). Сам Христос је рекао: „Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца Мојега који је на небесима“ (Мт. 7:21). По мишљењу православних хришћана ово значи да је неопходно испуњавати заповести које изражавају вољу Оца и на тај начин делима доказивати своју веру.

Код протестаната такође нема ни монаштва ни манастира, а код православних тога има. Монаси се ревносно труде да испуне све Христове заповести. Сем тога, они на себе узимају још три додатна завета Бога ради: завет безбрачности, завет нестицања (непоседовања сопствене имовине) и завет послушности духовном руководиоцу. У томе подражавају апостолу Павлу који је био безбрачан, није имао имовине и био је потпуно послушан Господу. Монашки пут се сматра вишим и славнијим од пута хришћанина у свету – породичног човека. Међутим, и хришћанин у свету се може спасити јер је и међу апостолима Христовим било ожењених људи као што су били Петар и Филип.

Када су светог Николаја Јапанског крајем XIX века питали зашто се, иако у Јапану православни имају само два мисионара, а протестанти шест стотина, ипак више Јапанаца обраћа у Православље него у протестантизам, он је одговорио: „Ствар није у људима, већ у учењу. Ако Јапанац, пре него прими хришћанство, темељно изучи и упореди: ако у римокатоличкој мисији чује о римокатолицизму, у протестантској о протестантизму, код нас наше учење он ће, колико ја знам, увек изабрати Православље… Зашто? Па зато што се у Православљу Христово учење чува чисто и цело; ми ништа нисмо додали, као римокатолици, ништа нисмо одузели, као протестанти“.

Заиста, православни хришћани су убеђени, како говори свети Теофан Затворник у ту неизмењиву истину: „Ономе што је Бог открио и заповедио не треба ништа додавати нити одузимати. Ово се односи и римокатолике и протестанте. Ови све додају, а они одузимају… Римокатолици су помутили апостолско предање. Протестанти су узели да поправе ствар и направили – још горе. Код римокатолика је један папа, а код протестаната – чим си протестант, онда си и папа.“

Зато сви које заиста интересује истина, а не сопствено мишљење и у протеклих векова и у наше дане, обавезно налазе пут у Православну Цркву, често чак и без напора православних хришћана. Сам Бог приводи такве људе истини. Као пример ћемо навести два догађаја која су се догодила недавно, чији су учесници и сведоци живи до сада.

Случај у Сједињеним Америчким Државама

1960-их година у америчкој држави Калифорнија, у градовима Бен-Ломон и Санта-Барбара велика група младих протестаната дошла је до закључка да све протестантске цркве за које они знају не могу бити истинска Црква јер све сматрају да је, тобож, након апостола Христова Црква нестала и да су је тек у XVI веку обновили Лутер и други протестантски лидери. Међутим, таква мисао противречи Христовим речима да врата пакла неће савладати Његову Цркву. Тада су ови млади људи почели да изучавају историјске књиге хришћана, од најраније древности, из првог века, другог, затим трећег и тако даље, пратећи непрекидну историју Цркве коју је основао Христос и Његови апостоли. Захваљујући својим дугогодишњим истраживањима ови млади Американци су се сами убедили да је истинска Црква – Православна Црква, иако нико од православних хришћана није разговарао са њима и сугерисао им такву мисао. Међутим, сама историја хришћанства им је посведочила ову истину. Тада су дошли у контакт са Православном Црквом 1974. године и сви, преко две хиљаде људи, примили Православље.

Случај у Бенину

Други догађај се догодио у Западној Африци, у Бенину. У овој земљи није било ни једног православног хришћанина. Већина становника су били незнабошци, било је мало муслимана, римокатолика и протестаната.

Са једним од протестаната, Оптатом Беханзином се 1969. године догодила трагедија – његов петогодишњи син Ерик је тешко оболео од парализе. Беханзин је одвезао сина у болницу али су лекари рекли да је немогуће излечити малишана. Тада се отац, поражен трагедијом, обратио својој протестантској „цркви“, почео да посећује молитвена сабрања у нади да ће Бог исцелити његовог сина. Међутим, ове молитве су биле бесплодне. Након тога је Оптат почео да окупља неке њему блиске људе у сопственом дому, замоливши их да се заједно моле Исусу Христу за Ериково исцељење. Након њихових молитава се догодило чудо: дечак се исцелио; ово чудо је ојачало малу заједницу. Касније су се догађала нова чудесна исцељења по њиховим молитвама Богу. Зато је к њима прелазило све више људи – и римокатолика и протестаната.

1975. године заједница је решила да формира самосталну цркву и верни су почели појачано да се моле и да посте да би сазнали вољу Божију. У том тренутку је Ерик Беханзин, који је већ имао једанаест година имао откровење: на питање како да назову своју црквену заједницу, Бог му је одговорио: „Моју Цркву зову Православна Црква“. Ово је јако изненадило Бенинце јер нико од њих, укључујући и самог Ерика, никада није чуо за постојање такве Цркве, чак нису ни знали за реч „православан“. Ипак, назвали су своју заједницу „Православна Црква Бенина“ и тек након дванаест година успели да се упознају са православним хришћанима. Када су сазнали за истинску Православну Цркву коју од древности тако зову и која потиче од апостола, они су сви заједно, у саставу од преко 2 500 људи прешли у Православну Цркву.

Тако се Господ одазива на молитве свих оних људи који заиста траже пут светости који води ка Истини и приводи такве људе у Своју Цркву.

Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари