По чему се Православље разликује од будизма? – Свештеник Георгије Максимов

* * * * * *

Увод

Будизам је једна од светских религија која има стотине милиона следбеника. Историјско поље његовог ширења су пре свега биле земље Азије. Међутим, почевши са крајем 19. века у западним хришћанским земљама, касније и у Русији, почела је да се појављује својеврсна мода на будизам, када су људи који су крштени у васпитани у хришћанској култури почели себе да називају будистима и активно да шире сопствена тумачења овог древног погледа на свет. На ову појаву су скретали пажњу већ и Свети Николај Јапански и Свештеномученик Философ Орнатски.

У 20. веку у Америци и Европи су се појавили и будистички манастири где живе и уче староседеоци који су у прошлости себе сматрали хришћанима. Овај покрет није заобишао ни православне земље – Грчку, Србију, Русију.

У савременој масовној култури идеје будизма су стекле велику распрострањеност и популарност, захваљујући чему чак и особе које себе не убрајају у будисте осећају одређени утицај ових идеја. Притом, многима бива тешко да одговоре на који начин су те идеје у вези са хришћанством.

Зато смо одлучили да упоредимо Православље и будизам и да укажемо на њихове основне разлике.

Однос према Богу Творцу

Главна разлика у вероучењу између хришћанства и будизма представља одсуство појма Бога Творца у будистичкој доктрини и чак и више од тога, одрицање могућности постојања Бога од стране будизма. На ово су обраћали пажњу и хришћански Светитељи, на пример, Свештеномученик Андроник Никољски који је писао: „Будизам представља безбожност, јер нема Бога у будизму“.[1]

Ово је највећа и најзначајнија разлика између Православља и будизма. „Знамо да нема ниједнога другога Бога осим једнога“ (1 Кор. 8:4). За Православље вера у Бога представља најважнији темељ. Библија већ у свом првом стиху показује Бога као првобитни узрок свега што постоји (1 Мојс. 1:1); при чему се постојање Бога претпоставља као несумњива и апсолутна истина. Ова истина је толико важна да Црква у чину Победе Православља објављује као прву тачку: „Онима који одричу постојање Бога… анатема“.

Од Православља неће остати ништа ако се из њега уклони вера у Бога, исто као што и од будистичког погледа на свет неће остати ништа ако се покуша да се у њега унесе вера у Јединог, благог и љубећег Бога Творца.

Будизам је веома толерантан према различитим култовима, спремно признаје постојање многих богова и духова, штавише, не забрањује својим следбеницима да им се обраћају молитвом, да им приносе жртве, итд. Будизам је прихватио индијски пантеон, затим је у свим земљама где се ширио, бирао за себе локалне култове и божанства.

Ако би древни хришћански мисионар, дошавши у незнабожачко место, често ишао у идолиште и разбијао идола, након чега би пред узнемиреним мештанима проповедао о узалудности поштовања лажних богова и о хришћанском учењу које их ослобађа од ропства демонима, древни будистички мисионар је поступао другачије. Дошавши у овакво место, он је такође ишао у локално идолиште али са циљем да демонстративно ода поштовање тамошњем идолу и након одређеног времена би почео да проповеда да је божанство које поштују тобож само једно од отелотворења Буде или да је оно на небесима примило будизам – јер „сви богови и асуре (духови) овога света са великом радошћу су примили све што је Буда проповедао, поверовали су у то учење и почели да га следе“ (Дијамантска сутра, 32).

Незнабожачки богови ничим нису противречили будистичком погледу на свету који је био потпуно спреман да поред мноштва видљивих бића која страдају призна и мноштво невидљивих бића која страдају и која су такође представљала објекат будистичке проповеди.

„Сви богови о којима се говори у будизму, иста су бића као и сва друга, па чак и нижа од човека који је достигао будистички идеал. „Ко жели да верује у богове“, говори се у будистичком катихизису, „може то да ради, само нека не заборавља да су богови, као жива бића, подвргнути трулежности и поновним рођењима, и да је свети који је достигао избављење, пре свега Буда, много виши од свих богова“.[2]

И сам Буда није одбацивао богове којима су се поклањали његови савременици, једино је напомињао да је будистички подвижник (архат) који је достигао просветљење виши и моћнији од самог врховног божанства, пошто је ослобођен од окова сансаре. (види Ангуттара Никаја, III, 37).[3]

Хришћански однос према лажним боговима одлично се може видети из речи Светог Николаја Српског: „Индија не може више остати при својим безбројним боговима, који су исто тако немоћни као и људи и потчињени бедама људским, акако је увидео и објавио Гаутама Буда: ‘Ја хоћу да спасем и људе и богове’, говорио је Буда. Па кад тако човек говори о боговима, онда ту и нема богова. И заиста их нема. Индијски богови не постоје… Један је Бог, свети, вечити, бесмртни, пречисти, свесилни, свемудри, свемилостиви. Изван Њега нема другог Бога ни на небу, ни на земљи, ни под земљом. Индијски богови су демонски призраци, адске авети, без милости и без љубави према људима. Није да индијски богови не постоје. Постоје они али не као богови него као демони под именом богова.“[4] „Сви богови Индије јесу демони, који држе људе у мрежи својих обмана и у оковима своје немилосрдне власти.“[5]

Од ове сурове владавине због који у неким деловима Индије до данас приносе људске жртве таквим „боговима“, Христос и ослобађа човека. Зато су древни хришћански мисионари ломили идоле као видљиви симбол тог ослобођења. Будизам не ослобађа просечног следбеника од власти различитих „богова“ и духова. Свако ко је боравио у земљама где је распрострањена ова религија зна да танани интелектуални закључци познати из књижица о будизму представљају удео, у најбољем случају, узнапредовалих будистичких монаха. Огромна већина обичних будиста живи на потпуно исти начин у „свету духова“ као и незнабошци земаља до којих нису допрли будистички мисионари.

Дакле, будизам има велику толеранцију према најразличитијим божанствима: индијским, кинеским, јапанским, корејским, бурманским, вијетнамским, тибетанским и осталим „боговима“. Све њих будизам прихвата, са свима се мири.

Будизам је нетрпељив само према једином Богу – Ономе о Коме говоре као свесавршеном, благом, свемогућем и свезнајућем Творцу. Њега будизам не прихвата и не жели са Њим да се помири. Ево речи једног ученог будисте записаних пре сто година:

„Ако будизам назову религијом без Бога и без душе или просто атеизмом, његови следбеници се неће бунити против такве дефиниције, јер је схватање о вишем Бићу које стоји изнад својих створења и које се произвољно меша у дела људи, крајње увредљиво за будисте.“[6]

У будистичким текстовима који су оријентисани на западног читаоца, аутори често ублажавају оштрину размишљања, говорећи да је, тобож, питање постојања јединог Бога-Творца за будизам неважно. Често наводе причу како је Буда одговорио ћутањем на питање да ли заиста постоји врховни Бог. Међутим, најдревнији текстови будистичког канона показују да је Буда по овом питању много чешће говорио него што је ћутао.

Али, пре него што размотримо његове речи, потребно је да подсетимо да је, наравно, Буда одрастао и формирао се у хиндуистичкој религиозно-философској средини и био је упознат само са оним што је ова средина могла да му понуди. А ова средина није била у стању да му предложи знања о Истинитом Богу јер ни сама није поседовала такво знање.

О томе на следећи начин пише Свети Николај Српски: „Не постоји међу Индијанима дакле појам вере. Не постоји ни појам греха, нити покајање, нити Царство Небеско, нити једнога Бога као Оца, нити љубави према Богу, нити искупљења, нити свршетка као ни почетка света, ни васкрсења мртвих, нити општег суда Божијег, ни праведне награде у вечном Царству Божијем. Ових десет основних појмова, дакле, поред још и других, уопште нема у Индији. А то су појмови које је Господ Исус као Своје Евангелије, као Своју Радосну вест, објавио свету. Ови појмови – свих десет – нови су за Индију. И ништа тако не одудара од индијских „знања“ као ових десет појмова.“[7]

Наравно, ово није постојало код хиндуса у Будино време.

Хиндуизам је знао за идеју постојања Врховног Бића, благог Творца свега, али сам није био сигуран у то, та идеја је представљала мишљење које је било предмет спора. Из шест класичних школа древног хинудизма половина је признавала да у свету постоји јединствени божански Творац, док је друга половина то одрицала.

Вероватно да је ова чињеница у многоме и одредила Будин однос. Јер ако у оквирима једне религије могу „законски“ да постоје и тврња да Бог постоји и тврдња да Њега нема, онда није за изненађење да човек са рационалистичким склопом ума дође до закључка да следбеници прве тврдње нису имали снаге да је докажу својој браћи по вери. Будин атеизам је заиста израстао из хиндуистичког атеизма – учитељи Буде су били представници управо атеистичке школе сангхја и са хиндуистичким представама о Врховном Бићу се он, очигледно, упознао али већ кроз призму њихове критике.

Врховно божанско биће о коме су говорили представници теистичке струје у хиндуизму називало се обично „Велики Браман“. У западним преводима преводиоци често замењују ово име речју „Бог“ што није коректно, пошто се древна хиндуистичка учења о Великом Браману веома разликују од хришћансог учења о Богу.

Велики Браман уопште није „Бог ревнитељ“ (2 Мојс. 20:5), Који говори: „Ја сам Господ Бог твој, који сам те извео из земље мисирске, из дома ропског. Немој имати других богова уза Mе“. (2 Мојс. 20:2-3). Пред лицем Брамана налази се мноштво других богова, он није једини Бог већ само први и главни из пантеона – „Браман се јавио као први између богова… И од њега се рађају многобројни богови“ (Мундака упанишада, 1.1:1, 2.1:7). Истинити „Бог је праведан судија… сваки дан готов на гнев“ (Пс. 7:11) и уједно „Бог Kоји милује“ (Рм. 9:16), док Велики Браман није Судија који узвраћа сваком по делима, ове функције се испуњавају „саме од себе“, по неумољивом закону карме. И иако су хиндуистички теисти сматрали да је овај закон активирао Браман, ипак, он је деловао аутономно, безлично и „механички“. Ово учење о карми је искључивало схватање Промисла Божијег и последично схватање о Богу као о Ономе Ко се лично брине о сваком човеку, како је то откривено у Библији: „Господ дреши свезане, Господ отвара очи слепцима, подиже оборене, Господ љуби праведнике. Господ чува дошљаке, помаже сироти и удовици“ (Пс. 146:7-9). Због ових околности Велики Браман се и није могао замислити у потпуном смислу речи као Бог – Личност, већ пре као безлични, савршени и благи праузрок света.

Још једна заблуда древних хиндуса у вези са Највишим Бићем која се разилази са библијском истином и која је изазвала праведно неслагање од стране Буде – представља учење о Браману као извору и доброг и лошег: „Ти си творац свих бића, ти си заштитник, ти си разрушитељ“ (Вишну-пурана, 4.15). Сем тога, хиндуси нису знали за трансцендентност Бога и зато су мешали Брамана са материјалним светом, говорећи да је он „онај из кога се свет састоји“ (Вишну-пурана 2.4). „Скривени у свим бићима, у телу свакога“ (Шветашватара упанишада, 3.7).

Другим речима, „Велики Браман“ је далеко од „Бога Авраама, Исаака и Јакова“ (2 Мојс. 3:6).

Међутим, ако су се негде у древним хиндуистичким учењима из Будиног времена и налазиле мрвице сећања на истинитог Бога Творца, својственог свим Адамовим потомцима, она се могу тражити једино у учењима о Великом Браману.

Међу овим представама биле су и прилично истините, на шта је обраћао пажњу Свети Теофан Затворник који је говорио да „од источних народа најузвишенија схватања о Богу имају Персијанци и хиндуси… Грци и Римљани су уситнили, да се тако каже, Бога… Хиндуси су се више удубили у схватање Бога, али, задржавши учење о Његовој невидљивости, свемоћи и сведеловању, када су помислили да тачно одреде Његова стваралачка и промислитељна дела, додали су много нестварног и написали много бајковитих прича“.[8]

Будистички канонски текстови описују да је по браманској вери Врховни творац биће благо, свесавршено, свезнајуће, свемоћно и да се спасење од страдања састоји у сједињењу са њим.

Управо таквог Бога представљају себи творци будистичког канона, управо Њега они одричу. Немогуће је порећи да се указане особине које се приписују Великом Браману не подударају са особинама Истинитог Бога, зато савремени будисти често преносе аргументе Буде и његових следбеника усмерених против учења о Великом Браману, на хришћанско учење о Богу.

Будистички атеизам је сложенији од баналног негирања „милитантних атеиста“. Буда не спори са тим да постоји божанско биће које себе назива свемогућим, свезнајућим, свесавршеним и вечним творцем свега што постоји. Буда тврди да је то биће једноставно у заблуди и да се лажно представља. Он не спори да је то биће моћније од сваког обичног човека, да је у стању да чини чуда, да живи много дуже и много блаженијим животом. Буда „једино“ спори са тим да је то биће заиста свемогуће, свезнајуће и да је вечни творац свега што постоји.

У беседи са монасима Буда овим речима објашњава на који начин је то биће упало у такву заблуду: „Са времена на време, монаси, настаје тренутак када се по истеку дугог периода овај свет замотава, увија… а по истеку дугог периода, свет се одмотава, развија. Када се он развија, појављује се празан дворац Брамана. И онда то или неко друго биће… рађа се поново у дворцу Брамана. Тамо се налази дуго, дуже време, састоји се из разума, храни се радошћу, излучује светлост, креће у пространству, пребива у слави. (Затим) се друга бића… поново рађају у дворцу Брамана као сапутници овог бића… Тада, монаси, то биће које се прво родило поново, говори себи тако: ‘Ја сам Браман, Велики Браман, победоносни, непобедиви, свевидећи, свемоћни, господар, творац, саздатељ, најбољи уредитељ, заповедник, отац прошлости и будућности! Ја сам створио ова бића’… И та бића која су се након (њега) родила поново, такође себи говоре тако: ‘Он је многоуважени Браман, велики Браман, победоносни, непобедиви, итд.’“ (Дигха Никаија, 1. Брахмаджала сутта, II, 2-6).

У културама азијатског региона постојале су специфичне форме полемике са опонентима. На пример, даоси су своје полемичке испаде против конфучијанства често стављали у уста самом Конфучију који је на страницама њихових дела (као „Чжуан-цеи“ о „Ле-цеи“) спремно признавао своје незнање и ограниченост у поређењу са даоским мудрацима.

У сличну форму су своју полемику против идеје Божанског Творца облачији и аутори будистичких свештених текстова. Тако у „Кеваддха сутте“, Велики Браман признаје да не може да одговори на питање које му је поставио будистички монах и саветује да се са тим питањем обрати Буди. Значајна је форма у којој он то чини: „Велики Браман је узео монаха за руку, одвео га на страну и рекао: ‘Ето, видиш, ови богови који припадају Брамановој свити сматрају овако: ‘Нема ничега што Браман не види; нема ничега што није познато Браману; нема ничега што Браман није испитао’. Зато ја нисам одговарао у њиховом присуству. И ја исто не знам где се уништавају без остатка четири велика елемента земље, воде, огња и ваздуха. Монах, ти си поступио лоше што си оставио без дужне пажње Блаженог (Буду), отишао на друго место да би нашао одговор. Иди и приближивши се Блаженом, постави му ово питање и како ти Блажени одговори – тако и сматрај“. (Дигха Никаија, 11. Кеваддха сутта, 83).

Све сличне приче имају један циљ – доказивање да свемогући, свезнајући и благи Творац не постоји, а онај кога сматрају таквим заправо није такав.[9] Наравно, прихватати сличне фантазије као озбиљан аргумент није могуће.

Аргументи су у будистичким текстовима често формулисани и у за нас уобичајенијој форми. У њима се већ не види ни „бестрашће“ ни „толерантност“ која се толико често приписује будизму. Дакле, полемици са учењем о једном Богу посвећени су следећи стихови из „Бхуридатта Џатаки“:

„Ако постоји Творац целог света кога они називају Браманом, Господом свега што постоји, зашто је он створио овакав хаос, а није створио хармонију? Зашто побеђују обмана, лаж и незнање и зашто је створио такву неједнакост и неправду? Ако постоји Творац целог света кога они називају Браманом, Господом свега што постоји, онда је он зли владар, јер знајући шта је правилно, он је дозволио да тријумфује неправилно!“

За време разговора са Анантапиндиком, Буда износи још ширу аргументацију против учења о Једном Богу-Творцу (Ишвари):

1. „Када би Ишвара био творац, онда би сва жива бића била дужна да се ћутке потчине његовој стваралачкој сили, када би били налик на судове који су изашли испод руку лончара; ако би то било тако, на који начин би било могуће испунити врлину?“
2. „Да је овај свет створен од Ишваре онда не би требало да постоје појаве као туга, страдање и зло, јер сва дела, како чиста, тако и нечиста, треба да исходе од Њега“.
3. „Ако то није тако, онда мора да постоји други узрок [зла и страдања] који се налази ван њега и [у том случају] Он неће бити Онај Који јесте. Дакле, као што видиш, мисао о Ишвари је оповргнута“.
4. „Не може бити да нас је Савршенство саздало, јер оно што је савршено не може бити узрок јер ће кроз то претрпети измени и престати да буде савршено. Свака ствар има свој узрок, док можемо рећи да је Бог узрок свим схвари? Зато је ’неопходно одбацити заблуду о Ишвари и молитве њему’“.

У другом „свештеном“ тексту Буда пита жреце: „да ли је тачно да се држите мишљења да тобож… све што човек из искуства зна… има као узрок акт стварања које је извршило Највише Биће?“ Добивши позитиван одговор, он говори: ‘Онда, у том случају, човек јесте убица свих живих бића због акта стварања које је учинило Највише Биће – човек је лопов… развратник… лажов… подстрекач… понижава друге… лењиви брбљивац… похлепан… злих мисли… следбеник лажних погледа због акта стварања које је извршило Највише Биће’“. (Титтха сутта, 3-61)

Сви ови цитати наведени су да би, као прво, показали да питање постојања Бога Творца за будизам уопште није тако равнодушан као што понекада покушавају то да представе, и као друго, да би показали из анализе ових аргумената да је будистички атеизам у многоме условљен незнањем истинског учења о Богу од стране Буде и његових древних следбеника.

На питања која је постављао браманистима као нерешивa, без икаквог напора може одговорити чак и ученик недељне школе у храму, наравно, не зато што је паметнији од Буде и аутора будистичког канона, већ зато што, за разлику од њих, зна откровење Божије, зна оно што је о Себи открио Сам Бог.

Судећи по овим текстовима, главни камен спотицања за Буду предстaвља питање постојања зла у свету. По његовом мишљењу, три најпознатије особине Божије – свемоћ, свезнање и благост нису сместиви са чињеницом постојања страдања у свету.

До такве мисли он долази јер не зна за дар слободе којим је Бог обдарио човека и зашто га је обдарио тим даром. Значајно је да Буда притом не одриче чињеницу човекове слободе али је сматра аргументом против постојања Творца, јер по његовом мишљењу, ако би Савршени Творац постојао, не би дозволио својим створењима слободу већ би их у потпуности потчинио својој вољи, тако да буду једнаки, попут идентичних лонаца и нико од њих не би био у стању да учини грех, али чак ни да се усавршава у врлини.

Можда је та тврдња стварала утисак на древне браманисте, међутим, код хришћанина може да изазове само недоумицу. И хришћани такође признају очигледну чињеницу човекове слободе, али је сматрају управо знаком великодушности коју Себи може да дозволи једино Истинити Бог.

На горенаведена питања одговорио је још Свети Василије Велики пре више од 1500 година у својој беседи „О томе да Бог није узрочник зла“: „Одакле, говоре, потичу болести? Одакле потиче превремена смрт? Зашто се уништавају градови, зашто се дешавају бродоломи, ратови, заразе? Све наведено је зло, настављају и све је дело Божије… Постоје две [врсте] зла: једно је само у нашим осежањима, а друго – по природи. Зло по природи [тј. право зло] зависи од нас и представља – неправду, разврат, безумље, бојажљивост, завист, убиства, тровања, сплеткарење и остале страсти које, оскрнавивши душу створену по образу Творца, обично помрачују њену лепоту. Злом називамо и оно што је тешко и болно за наша осећања, тј. за телесну болест, телесне повреде, оскудицу, бешчашће, оштећење имовине, губитак сродника. Међутим, мудри и благи Владика нам наведено шаље ради наше користи. Он богатство одузима од оних који га рђаво употребљавају, уништавајући оруђе њихове неправде. Он дакле болест онима којима је корисније да имају везане удове, неголи да несметано стеме ка греху. Он смрт шаље онима који су достигли крајњу границу живота, од почетка постављену по праведном суду Божијем, који издале прозире шта је корисно за свакога од нас.

Лекар је доброчинитељ стога што узрокује муке и страдања на телу, борећи се са болешћу, а не са болесником. И Бог је добар стога што појединачним несрећама устројава спасење целине. Ти не кривиш лекара што неке [делове тела] сече, неке спаљује, а неке потпуно уклања, него му дајеш новац и називаш га спаситељем, с обзиром да је болест која се појавила на малом делу зауставио пре него што се раширила на читаво тело… Заправо, Он пресаздава зло и води ка бољем како би, прекративши се, постало причесно природи добра…

Услед тога, болести у градовима и народима, суша у ваздуху, неплодност земље и несреће какве свако сусреће животу пресецају нарастање зла. Свако слично „зло“ потиче од Бога ради отклањања узрока истинских зала. И телесна страдања и спољашње несреће смишљени су ради обуздавања греха. Према томе, Бог уништава зло, а не да зло проистиче од Бога. Лекар не уноси болест у тело, него је уништава. Разарање градова, земљотреси, поплаве, пораз војске, бродоломи и истребљење великог броја људи било од земље, мора, ваздуха, ватре или неког другог узрока, дешава се да би се уразумили остали, будући да Бог свенародне пороке уразумљује народним бичем. Грех је, дакле, главно зло и зависи од наше воље. И једино њему приличи назив зла. Од нас зависи да ли ћемо се уздржати од злоће или ћемо бити порочни.

Јер, зло је недостатак добра. На тај начин, ни зло не постоји по себи, него се јавља услед оштећења душе.. Прочитај повест о постању света и видећеш да [на почетку] све беше веома добро (Пост. 1,31).“ Зло, дакле, није створено истовремено са добром. Зло, међутим, постоји и његово дејство показује да је разливено по целом свету. „Како, дале, оно постоји, рећи ће [неко], када није ни беспочетно, ни створено“. Онима који истражују наведено и ми ћемо поставити питање: „Одакле болест? Одакле телесне повреде? Дакле, Бог је створио тело, али не и болест. Бог је створио душу, али не и грех. Душа се злопати с обзиром да се удаљила од свог природног [стања]. Шта, пак, беше њено претходно добро? Боравак у близини Бога и сједињење с Њим кроз љубав. Отпавши од Њега, она је почела да се злопати услед многих и разноликих болести. Зашто, међутим, у њој постоји пријемчивост за зло? Услед њене самовласне тежње, која уосталом приличи словесној природи. С обзиром … да је од Створитеља добила самопроизвољни живот, и будући створена по образу Божијем, она схвата добро, зна да се њиме наслађује … међутим, има власт да се понекад одрекне лепог.

„Због чега нам, кажу неки, при самом стварању није дата безгрешност, при којој, чак и да желимо, не бисмо могли да грешимо“. Стога што ни ти не сматраш да су ти слуге привржене уколико их држиш свезане, него уколико видиш да добровољно извршавају своје дужности. Због тога ни Богу није угодно оно што се чини из нужности, него оно што се чини по врлини. Врлина се, пак, не чини из нужде, него из произвољења. Произвољење зависи од онога што је „у нама“, а оно што је „у нама“ јесте самовласност.

Због чега је, наиме, човек зао? Због свог произвољења. А зашто је зао ђаво? Из истог разлога. И он је имао самопроизвољни живот. И он је у себи имао власт да [одлучи] да обитава с Богом или да се отуђи од Њега. Гаврило је анђео и свагда предстоји Богу. И сатана је био анђео, али је у потпуности отпао од свог чина. Првог је произвољење одржало на висинама, док је другог са њих збацило хтење самовласности. Наравно, и први је могао да постане отпадник, и други је могао да не отпадне. Међутим, једнога је спасла незасита љубав према Богу, док је другога удаљавање од Бога учинило одбаченим… И ђаво постаје лукав, имајући лукавство по свом произвољењу, а не стога што му је природа противна добру.“[10]

Треба рећи да је истинитост речи Светог Василија Великог о томе да туђа страдања и чак смрт „уразумљују оне који остају“ на предиван начин потврђује и биографија самог Буде кога је управо посматрање туђих страдања покренуло на остављање безбрижног живота и потрагу за истином и аскетским подвизима.

Међутим, Буда, а за њим и сви будисти не деле страдања на две принципијелне категорије које је указао Свети Василије и не разликују их управо зато што одричу Бога Творца. Истинско зло је грех, то јест, нарушавање воље Божије. Наводно зло представља страдање, то јест, нарушавање воље човека. Будизам одриче Бога јер види једино човека и за зло објављује само оно што причињава страдања човеку. Зато се у будизму у виду зла не разматрају никакви греси усмерени против Бога, док се греси усмерени против човека иако и доживљавају као зло, међутим, са потпуном другачијом мотивацијом у односу на хришћанство – не зато што тај поступак нарушава вољу Творца, већ зато што узрокује људска страдања. Оваква замршеност и немогућност да се одвоји истинско од наводног зла и последично схвати тајна страдања, приморала је Буду да свако страдање уопште објави за зло, иако корист од страдања представља очигледну чињеницу. Многи људи сведоче да су их искушења, болести, несреће и друга страдања која су преживели учинили бољим, мудријим, човечнијим, племенитијим.

Бог као Личност

Други камен спотицања за Буду представљао је незнање учења о Богу као о Личности. У вези са тим треба обратити пажњу на начин на који Буда исмева браманске представе о молитви: „Ево човек који има посла на другој обали, долази у жељи да пређе на другу обалу. Стојећи на обали, он би почео да се обраћа другој обали: ‘Дођи овде, друга обало, дођи овде, друга обало! Шта ти мислиш о томе, Васетха? Да ли ће друга обала реке Ачиравати ради позива, ради молитве, ради наде, ради радости овог човека прећи на другу обалу? Наравно да неће!“ (Дигха-Никаија, 13. Тавиџа сутта, 29).

Одрицање молитве од стране Буде потиче из представе о Врховном Божанству као о нечем безличном. Свети Николај Жички је говорио: „Буда није знао за молитву, пошто није знао за Бога као Оца Небесног“.[11]

Несумњиво, обала не би пришла и не би одговорила на молитву. Обала је мртав и безличан предмет. А отац или мајка, чувши са друге стране обале молбе свог сина да му помогну – зар не би одговорили на њих и не би пришли? Наравно да би одговорили и да би прешли на другу страну и да би помогли. Ако су на тако нешто способни људи, зашто онда не може бити способан Онај Који их је створио? Ево како Он Сам говори за оне који верују у Њега: „Може ли жена заборавити пород свој да се не смилује на чедо утробе своје? А да би га и заборавила, Ја нећу заборавити тебе” (Ис. 49:15).

Замислимо уметника који се са љубављу трудио и направио сложени и леп механизам који затим неким необичним звуком показује да се унутар њега догодио неки квар. Зар уметник неће прићи делу својих руку и почети да се труди да то исправи? Тако ће поступити свако ко је стварао са љубављу и коме се допада оно што је направио.

Па ако грешни човек не оставља без пажње „молитву“ бездушног механизма, зар ће савршени Бог остати равнодушан на молитве Свог живог створења? Хришћани знају да Бог не само да није одговорио, већ је и Сам пришао Свом створењу „да спасе изгубљено“ (Мт. 18:11). Божанска природа је била неупоредиво даље од људске природе него једна обала реке Ачиравати у односу на другу, али ипак је Бог пришао човеку, испунивши молитве свих праведника људског рода за избављање од истинског зла и његових последица. „Он је Бог наш и нема другога који би се се сравнио са Њим. Он… се на земљи јави и са људима поживје“ (Вар. 3:36-38). Бог је поступио тако јер је, за разлику од обале реке, Он Личност Која може да чује, одазове се, воли и саосећа.

Умесно је овде навести препричану проповед коју је Свештеномученик Андроник (Никољски) изговорио пред јапанским будистима: „Ја сам пре свега говорио о души и о Богу као о личним и неуништивим начелима да би будистичком пантеизму супротставио правилно схватање о њима… На тему Бога сам говорио о Његовој свемоћи и о томе да је Он истинска Личност, да свиме управља, Коме и сви ми треба да дођемо на крају… Бог неизоставно мора бити Личност, различита од некаквог Његовог безличног пребивања или разливања у свету“.[12]

На жалост, такву проповед није слушао сам Буда. Учење о Богу као о личности му је било потпуно непознато. Са овим у вези је и аргумент из разговора са Анандапиндиком где се од лица Буде тврди да нас Савршено није створило, јер оно што је савршено не може бити узрок, јер ће кроз то претрпети измену и престати да буде савршено. Овај аргумент је у потпуности изведен из односа према Божанству као безличном апсолуту и само у таквом контексту аргумент може некако и да постоји. Знање о Богу као о Личности урушава га до темеља.

Ако замислимо да постоји човек који ништа није писао, а затим је написао прву књигу и она је постала генијално достигнуће, добила признање у целом свету, зар је аутор, написавши ту књигу, постао мање савршен? Напротив, кроз акт стварања књиге се и показао степен његове генијалности и савршенства. На сличан начин је и Бог, Који је из своје љубави створио свет, само учинио очигледном за створена бића силу коју је од почетка имао у Себи, не смањујући и не увећавајући самим тим Своје првобитно свесавршенство.

Свештеномученик Александар Миропољски пише: „Будизам се може признати за једну од највиших естетских незнабожачких религија због њеног стремљења да позна природу свог духа при уништењу телесних страсти… Међутим, то самосагледавање је погубило Буду јер је, разматрајући себе, он скренуо свој поглед са Творца и Бога, а затим се и лишио сваке представе о Њему. Одбацивши Творца, Буда својим сопственим силама није био у стању да у себи види образ и подобије Бога Творца, првог извора живота који је Буда призван не да уништи, већ да покаже и развије. Буда није имао руководиоца на путу ка извору Божанског живота и зато је залутао у мраку самољубиве, греховне људске природе.“[13]

О чињеници да у Индији тада није постојао човек који би знао Бога из личног искуства сусрета са Њим говори и сам Буда. Критикујући браманско учење о неопходности јединства са Богом ради спасења од страдања, Буда говори: „Не постоји код брамана нико, макар и до седмог колена наставника који би очима видео Браму. И мудраци древности који… су саставили свештене текстове… нису говорили тако: ‘Ми знамо, ми видимо одакле је Браман и где је Брама и куда иде Брама’. Ти исти… брамани, заиста, говоре следеће: ‘Ми проповедамо пут ка сједињењу са оним кога не знамо и не видимо; овај пут је прав, тај пут је усмерен ка избављењу и доводи онога који иде том стазом до јединства са Брамом’… Ако је тако, зар онда речи брамана нису неосноване? Дакле, ови брамани… проповедају пут сједињења са оним што не знају и не виде… Тако нешто не може бити… И речи ових брамана се показују као смешне, представљају брбљање, сујетне су и празне“. (Дигха Никаија, 13. Тавиџа сутта, 14-15).

Можда је тако било код брамана, али, слава Богу, код православних хришћана није тако. Људи који су по надахнућу Божијем записали свештене текстове хришћанства, говорили су: „Што бјеше од почетка, што смо чули, што смо видјели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше, о Логосу (Ријечи) живота… објављујемо вама да и ви с нама имате заједницу, а наша заједница је са Оцем и са Сином његовим Исусом Христом“ (1 Јн. 1:1,3). Они нису нагађали нити претпостављали, већ сведочили о ономе што су видели сами.

О овој истини нису сведочили само речима, већ и делима, не само животом, већ и својом смрћу. И не само сведочили већ показали и пут да би они који верују њиховом сведочанству могли на сопственом искуству да се убеде у истину. И заиста, многи Светитељи који су следили стопе Апостола још за време свог земаљског живота удостојили су се личног сусрета са Господом и непосредног познања Бога. Преподобни Силуан Атонски је писао: „Многи философи и учени људи дошли су до уверења да Бог постоји, али Бога нису познали. Једно је веровати да постоји Бог, а друго је знати Бога… Ко је познао Бога Духом Светим, њему дух гори љубављу према Богу дан и ноћ и не може да се привеже ни за шта земаљско.“[14] Дакле, суштина није у томе да се просто верује да Бог постоји, јер „и ђаволи вјерују, и дрхте“ (Јак. 2:19), већ у томе да се Бог позна у искуству и да се ступи у лични однос љубави са Њим.

Није за изненађење што Буда и аутори „свештених“ будистичких књига нису знали за Истинитог Бога – они нису имали одакле да добију поуздана знања о Њему. Запрепашћује чињеница да савремени европски и амерички будисти који имају све могућности да познају ту истину, просто понављају говре наведене будистичке аргументе, иако су у контексту хришћанства они потпуно неозбиљни и неодрживи.“

Свет и човек

Потрудимо се сада да, ослаљњајући се на такозване „четири племените истине“ будизма, осликамо друге разлике ове религије од Православља.

За Буду је полазишна тачка била признање страдања у људском животу. За узрок страдања он је сматрао жеље и привезаности. На пример, човек који жели да има лепу кућу страда због тога што не поседује такав дом, а ако га поседује, страда због страха да га изгуби. Делимично се оваква представа се подудара са хришћанским учењем – заиста, привезаност за пролазне ствари чини човека неслободним и несрећним. Међутим, хришћанин се избавља од привезаности за пролазно ради јачања своје везе са вечним Богом. Он избегава жеље које су противне вољи Божијој, које удаљавају од Бога и у себи негује жеље које су угодне Богу и које су у стању да приближе Њему. Чак и на своја страдања гледа као на нешто што помаже његов духовни раст, што га ослобађа од власти греха и сједињује са Богом. Буда се, одричући Бога, лишио критеријума за разликовање корисних и штетних жеља, све помешао у једно, објављујући да су свака жеља и свака привезаност уопште страдање, а само страдање – безусловно зло. Чак је радост и задовољство Буда разматрао као једну врсту страдања. Исправно је приметио Преподобни Јустин Поповић: „Будизам сваку појаву пропушта кроз призму очајања“.

Закључак из свега тога је да је неопходно истребити у себи све привезаности и жеље, тада тобож човек излази из сансаре, света страдања и достиже нирвану, тј. стање где страдања већ нису могућа. За разлику од хришћанства, будизам учи о неопходности одсецања привезаности не само за лоше, већ и за добро, говори о гушењу у себи не само мржње, већ и љубави. Зато будистички текстови хвале онога „ко је овде избегао привезаности и за добро и за зло… онога у коме се угасила жеља да постоји“ (Дхамапада, 26.415,418), и препоручују: „Медитирај тако да нестане разлика између љубави и мржње“ (Бардо тодол, 1).

Да би одвратио човека од привезаности за свет који је Бог створио, будизам учи да свет заправо и не постоји – он је илузија, рођена нашом свешћу. „Свет је само нешто што наш ум замисли“ (Ланкаватара-сутра, 1), „све, што постоји у искуству, представља само знак лажне делатности свести и заправо не постоји никакав свет објеката који се пред нама налази“ (Махајана-шрадхотпада шастра, III). Све ствари су празне, њих заиста и нема, нема ничега осим празнине – тако учи будизам, желећи са у својим следбеницима прекине привезаност за свет и живот у овом свету.

Али то још увек није довољно, јер је највећа човекова привезаност – привезаност ка себи самом. И ето, да би се угушила ова „привезаност“ будизам, уводећи учење „анатмаваде“, увеђује следбенике да ни човек не постоји.

Сагласно са овим учење, човеково „ја“, личност – такође представља илузију. Не постоји никакво „ја“, нема никакве бесмртне душе, постоје само разноврсна спајања најмањих честица „дхарми“, које се на кратко време, под дејством „закона“ карме тобож уклапају у такву комбинацију у којој настаје илузија личног постојања. Будистички текстови уверавају: „Не постоји никаква самодовољна суштина која може да се представи у виду неке самосталности – душе“ (Ланкаватара-сутра, 1), „нема „ја“, постоје само групе, условљене помраченим делима“ (Абхидхармакоша).

Почевши са жељом да ослободи човека од страдања, будизам је објавио принцип ослобођења који, будући доведен до логичког завршетка открива да, заправо и нема ко да се ослободи. Будизам је принуђен да објави да нема Бога, нема света, нема човека, јер то учење добија смисао само ако лиши смисла све остало. Ако претпоставимо да макар нешто од горенаведеног постоји, онда се будистичко учење лишава смисла.[15]

Хришћанство, насупрот томе, даје смисао и човеку и свему што га окружује, све што му је познато из искуства. Како говори Свети Василије Велики: „У ономе што постоји нема ничега без поретка, ничега неодређеног, ничег узалудног, ничег случајног“. Исто то и код Светог Николаја Српског: „Хришћанство је све осмислило и изразило у речи… Немогуће је тврдити да само нешто има смисао, а да је остало бесмислено. Ако смисао постоји, он мора да постоји у свему: у људима, стварима, догађајима, мислима, речима, односима, појавама“.[16]

Постојање Бога даје смисао и свету и човеку. Бог је створио разумна бића да би поделио са њима Своју љубав и блаженство. Међутим, љубав може да се дели само са онима ко и сам љуби, немогуће је присилити на љубав. Зато је Бог људима дао слободу, да би могли да направе избор. И смисао човековог живота је да се одлучи чему се његово срце приклања, да ли воли Бога и ближњег више него себе или, слично сатани, стаје на саморазарајући пут самољубља, егоизма.

Између Бога Који говори „Ја“ и човека који говори „ја“ одвија се драма личних односа, која се шири на пространству његовог живота, испуњујући смислом све животне околности и ситуације. Сваки сусрет или догађај Бог шаље човеку са одређеним циљем. Господ шаље све што је неопходно човеку за спасење, а да ли ће се сам човек користити тиме, то већ представља његов избор. Христос говори: „Ево стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас Мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим, и он са Мном“ (Отк. 3:20).

Порекло зла и страдања

И хришћанство и будизам сматрају да садашње стање нашег света и нас самих није нормално. Страдања, болести, смрт, зло – све ово није нормално и неопходно је исправљење. Међутим, будизам није у стању да објасни узроке појаве ове ненормалности. Идеје реинкарнације и карме не одговарају на ово питање, већ само одвлаче пажњу са њега. Ослањајући се на њих, може се рећи да конкретни човек страда за зло које је тобож учинио у прошлом животу, међутим, ове идеје су немоћне када се појави питање одакле се појавило само зло у свету.

Буда је својим следбеницима рекао да се страдања рађају због човекових жеља и привезаности, али није објаснио одакле је настала ова ситуација, да човекове привезаности рађају страдања.

Хришћанство зна и отворено говори о узроцима појаве свих ових ненормалности у свету.

Бог је створио свет савршеним и дао људима слободу. На жалост, први пар људи је злоупотребио своју слободу и нарушио вољу Божију, то јест, учинио грех. Овај грех је одсекао прве људе и њихове потомке који смо сви ми, од Бога – вечног и јединог истинског Добра. Одсецање од Добра родило је разноврсна страдања у људском животу, између осталог и она која су поразила младог принца Гаутаму – болести, старост, смрт.

Пошто се страдања и уопште искривљено човеково стање одвија у области његових личних односа са Бога, онда је и избављење од страдања у вези са том истом облашћу. И пошто је узрок појаве греха и страдања универзалан, онда исто тако универзално треба да буде и исцељење људског рода од греха и страдања. То исцељење је – Исус Христос.

Подвижништво

И Православље и будизам су подвижничке религије. У обе религије постоји древна и развијена монашка традиција која чува вероучење и религиозну праксу којом се у својој мери руководе лаици.

Будистички подвижници су понекада узимали на себе велике подвиге и достизали велике резултате у стицању бестрашћа. Међутим, шта су они писали и саветовали монахе иза њих? „Не тражите ослонац ни у чему осим у себи самима; сами светлите себи, не ослањајући се ни на шта осим на себе саме“ (Махапариниббана сутта, II); „Све сам победио, све знам, ја сам чист… Учим се од себе самога, кога да назовем учитељем?“ (Дхаммапада, 24.353); „Ти си сам себи господар, јер си сам себи пут“ (Дхаммапада, 25.380). Када хришћанин чита ове текстове види да се од најважније греховне страсти, од привезаности за сопствену гордост, аутори нису избавили.

То и није за изненађење јер гордост и не улази у списак онога од чега треба да се ослободи будиста. Не признајући Бога, будисти сматрају за зло само оно што наноси страдања човеку. Међутим, тајна гордост која се споља не показује надменим понашањем другим људима не наноси штету. Хришћанин зна да је гордост грех против Бога, док будиста који у Бога не верује, чак не може ни да схвати карактер ове страсти, не може да примети на који начин је поробљен њоме, а ако и примети – нема средства да се од ње избави, зато што је једини лек за гордост – смирење пред Богом.

Спољашњи људи често не разумеју смирење, сматрају га нечим понижавајућим јер сматрају да се оно тобож закључује у томе да мислиш о себи ниже него што заправо јеси. Оно што смирење заиста јесте: пут да видиш себе онаквим какав си заиста, ослободивши се од свих лажи и фантазија којима нам гордост затупљује главу. Смирити се значи престати са лагањем себе и других и себи самом и поверити се Богу више него себи.

Смирени човек је свестан да ништа своје нема, да ништа не може без помоћи Божије, сва своја достигнућа не приписује себи већ Богу јер Његовом силом ми делујемо и уз помоћ Његовог уразумљења схватамо како да учинимо добро. Смирени човек нема злобу ни према коме јер у сваком човеку који га вређа види оруђе промисла Божијег. Он је свестан да све невоље и непријатности имају узрок у његовим сопственим гресима и да су му послани ради његовог исправљења, зато их прихвата са захвалношћу, као горки али спасавајући лек које му је дао Отац Који га воли. Смирена особа исповеда своје грехе и моли Бога за опроштај и помоћ у борби са пороком.

Смирени човек предаје себе потпуно вољи Божијој захваљујући чему се избавља од сваког страха и узнемирености. Пошто себе сматра нижим од свих, њега није могуће понизити, а пошто се ни са чим земаљским не поноси и ни за шта се не привезује, њега није могуће заплашити, што значи да није могуће ни манипулисати њиме.

Примајући сваку невољу као заслужену он никада није изгубљен и избачен из колосека. Притом, што више он смирује себе, то га више узвишује Бог. Као што је гордост збацила ђавола са неба у пакао, тако смирење узноси човека са земље на небо и чини га сличним Богу.

Поредећи аскетска руководства ове две религије, може се извести закључак да ако је хришћанска аскеза утемељена на смирењу, онда је будистичка заснована на гордости.

Хришћанским аскетама је познато погубно стање у коме се страст гордости развија у толикој мери да истискује све остале страсти тако да се човек споља може чинити бестрасним. Авва Доротеј као опис овог стања наводи случај када је са неким монахом ишао улицом и неколико хулигана је почело да му се руга. Сапутник авве Доротеја је притом остао потпуно миран. Касније га је авва питао како му је пошло за руком да тако победи страст гнева и са запрепашћењем чуо одговор: „А зашто да се гневим на њих? Па то су пси, а не људи“.

За будисту и они који га вређају и пријатељи нису чак ни пси, они су празнина, ништа. Целокупна аскеза потчињена је тоталном одрицању – одрицању Бога, одрицању људског рода, одрицању света, одрицању и мржње и љубави – ради „самоусавршавања“, ради достизања стања коме, тобож, „чак и богови завиде“ (Дхаммапада, 14.181), таквом стању када је „ум налик угашеном пламену“ (Дигха Никаија, 2.15), „када се чак према појму „истина“ односе са равнодушношћу јер [и] оно уноси немир“ (Ланкаватара-сутра, 13). На ум долазе речи Светог Николаја Српског: „Вечно ништа и вечну смрт дисањем увлачили су и још и данас увлаче у себе милиони људских бића од најбоље расе на свету, с циљем да и они постану вечно ништа и вечна смрт, речју – Нирвана.“[17]

У будизму је „аскеза ради уништења живота уопште, док је аскеза код хршићана ради задобијања бољег живота, вечног у царству Оца нашег Небесног.“[18]

Закључак

У канонским текстовима будизма налази се опис догађаја када су зли духовни похвалили учење Буде и обећали помоћ у његовом ширењу. Један од њих је тобож говорио: „хиљаде злих духова прибегавају теби са мном: буди наш несравњени наставник!“ (Сутта-нипата, 1.9.178), док му је други зли дух обећао: „Ићи ћу од места до места, из града у град, прослављајући Савршено просвећеног [Буду], прослављајући савршенство вечне истине!“ (Сутта-нипата, 1.10.191).

Свети Николај пише о томе: „Најзад му се јави читава војска од демона на челу са својим кнезом… Буда им је изложио своју науку о нирвани и о путу који води у нирвану. Говорио им је да је то једина права наука којом он хоће да спасе људе и демоне и богове. Од чега да спасе? Од живота и од саме жеље за животом. Па када је Буда завршио своју реч, обрадоваше се демони и похвалише Буду и његову науку. Тако стоји написано у животопису Гаутама Буде, оснивача Будизма. Шта има ова наука заједничко са Господом Исусом Христом? Или да се послужим одлучним речима мудрога Павла: „Шта има иравда са безакоњем, или какву заједницу има светлост са тамом како ли се слаже Христос са Велијаром“ (2 Кор. 6:14-15). Никако. Никакве заједнице. Никаквог ортачења.“[19]

По речима Светог Александра, у будизму се „прославља највише самољубље које одриче Истинитог Бога и жели да постане бог уништивши своје постојање. Међутим, ово егоистично стремљење завршава се бесмислено: погружавањем у потпуну равнодушност према свим бићима, без мржње према једнима, без љубави према другима, потпуна равнодушности у којој нема ни било какве представе ни њеног одсуства. А такве Господ избацује из уста Својих (види Отк. 3:16).

Будиста се спасава сам и уопште, по будизму, спасење човека извршава се снагама тог истог човека. Зар то није највећа умишљеност, уздање у себе и самољубље?

Преовладавајући мотив хришћанског расположења јесте смирење, одсуство уздања у себе, непрестана нада на Бога, стремљење ка јединству живота у љубави са Богом. У будизму преовладавајући мотив представља уздање у себе: „Сами светлите себи, сами чувајте себе. Остављам вас, одлазим, надајући се само на себе самога“, говорио је Буда, „нема мени сличног ни у свету људи, ни међу боговима“.

Будизам представља непрестану борбу са животом и његовим стремљењима, док се хришћанство састоји у оживљавању, уз помоћ љубави, духа људског који умире и издише у самољубљу, јер љубав представља моћно оружје за уништавање грехова“.[20]

Диакон Георгий Максимов, ЧЕМ ПРАВОСЛАВИЕ ОТЛИЧАЕТСЯ ОТ БУДДИЗМА?, Москва, 2012.

[1] Свештеномученик Андроник (Никољски). „Пишем из преизобиља тугујућег срца“. М., 2007. С. 40.

[2] Свештеник Јован Попов. „Критички преглед најважнијих ставова ламаизма са тачке гледишта хришћанског учења“. СПб., 1900. С. 40.

[3] Кожевников В.А. „Будизам у у поређењу са хришћанством“. Т. II. Петроград, 1918. С. 186.

[4] Свети Николај Српски, „Индијска писма“, 20, 51

[5] Свети Николај Српски, „Теодул“, гл. 5. (Ћутање)

[6] Suzuki. „Outlines of Mahayana Buddhism“. London, 1907. P. 31.

[7] Свети Николај Српски, „Теодул“, гл. 13 (Вера и знање)

[8] Свети Теофан Затворник, „Шта је духовни живот и како се на њега настројити“, писмо 10.

[9] Нешто слично су са хришћанским учењем покушали да учине гностици који су учили да је, тобож, аутор Старог Завета демијург, творац видљивог света, који све убеђује да је он јединствени Бог, док је „заправо“ он само један од отпалих „еона“, итд. Ове измишљотине је оповргао још Свети Иринеј Лионски у трећем веку.

[10] Свети Василије Велики, Беседе, Беседа о томе да Бог није узрочник зла, Хиландар, 2002. г.

[11] Свети Николај Жички, „Теодул“, Молитва.

[12] Свети Андроник Никољски, „Сабрана дела“, том 1, Твер, 2004. стр. 305.

[13] Свети Александар (Миропољски). „Љубав – суштина хришћанства“. М., 2003. С. 152.

[14] „300 изрека мудрости“. Москва, 2011. стр. 7.

[15] О томе директно говори један од истакнутих будистичких учитеља Нагарџуна: „Ако не признамо учење празнине, које учи да ствари у реалности и не постоје, онда не може ни бити четири племените истине… не може бити ни Буде“ (Дванаест врата, 8).

[16] Свети Николај Српски. „Символи и сигнали“, 11.14.

[17] Свети Николај Српски, „Теодул“, (Високи чардаци).

[18] Свети Николај Српски, „Индијска писма“, 54.

[19] Свети Николај Српски, „Теодул“, (Изгонитељ демона).

[20] Свештеномученик Александар Миропољски, „Љубав – суштина хришћанства“, стр. 148.