Пакистан: мисија је остварива – Ђакон Георгије Максимов

Из свег срца Вашој пажњи предлажемо да се у овом кратком тексту упознате са апостолском личношћу оца Јована из Пакистана. Многи од нас православних ће се застидети када виде његову невероватну жељу за Истином, чврстину вере и љубав према Христу. У сред Пакистана, у сред земље где се о Православљу не може чути ништа, он гори ревношћу Свете вере. Иако немају ни за најосновније, они су чврсти и непоколебиви у Православљу. Међутим треба им помоћ. И молитвена и материјална…
У септембру овај Христов војник долази у Москву као гост аутора текста, оца Георгија Максимова. Православни мисионарски центар „о.Данил Сисојев“ организује сакупљање прилога као помоћ мисионарској заједници у Пакистану. Хајде да дамо макар од нашег сувишка, помогнемо овом савременом Апостолу да би се на нама испуниле Христове речи: „Који прима пророка у име пророчко, плату пророчку примиће; и који прима праведника у име праведничко, плату праведничку примиће. И ако неко напоји једнога од ових малих само чашом студене воде у име ученичко, заиста вам кажем, неће му плата пропасти“. (Мт. 10:41-42).
Прилоге можете уплатити на paypal рачун. Упутство је овде. Можете послати писмо на [email protected] да се договоримо око слања и преузимања прилога. Све је од значаја, макар и најмањи прилог. Прилогом „сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду“ (Мт. 6:20).
Сакупљене прилоге ћемо проследити нашем познанику и саветнику у питањима мисионарења, ђакону Георгију Максимову.

* * * * *

У последње време, након убиства Осаме бин Ладена из Пакистана стижу само забрињавајуће вести. Међутим, ни раније нисмо чули баш радосне вести. Редовно смо слушали о прогонима које трпе хришћани у тој већинској муслиманској земљи. На том тлу, чини се, нема основа надати се било каквом ширењу Православља међу локалним становништвом.
Међутим, управо сада у Пакистану делује православна мисија коју води свештеник – Пакистанац и која окупља око пет стотина новообраћених Пакистанаца. Центар мисије је у Лахору, где отац Јован Танавер редовно служи у свом дому. То је јако млада мисија, стара свега неколико година и за своје појављивање дугује … бившем римокатоличком свештенику.

Отац Јован се родио у римокатоличкој породици, и након добијања одговарајућег образовања био је рукоположен у римокатоличкој цркви. Од 986. године служио је у парохији Лахорске дијецезе, а такође предавао и у локалној семинарији.
1990. године у храму где је отац Јован служио ушао је грчки генерал који је у Лахору тражио Православни храм . кога тада, наравно, није било. Међу њима се повео разговор о Православљу који је дао усмерење оцу Јовану за много година. Како је говорио касније: „тај сусрет је у мени родио жељу, па чак и жудњу да све више сазнајем о Православљу. Међутим, у Пакистану нисам могао да нађем литературу о њему. Чак нисам ни схватао зашто ми се срце тако отимало Православља, јер ето, ја сам био римокатолички свештеник“.
У мају 1993. године оцу Јован је боравио у Аустралији:

„Био сам у римокатоличком окружењу, али сам осећао да ће ми Бог на неки начин дати шансу да се сусретнем са Православљем. И увече, док сам шетао са групом људи по Мелбурну једна жена ме је питала да ли желим да будем на православној Литургији. Одмах сам одговорио: да. Она је рекла да треба да се припремим за сутра ујутро у осам сати.
Следећег дана је кренула са мном и одвела у храм Петра и Павла, украјинску парохију Цариградске патријаршије. Светост Божанске Литургије изазвала је у трепет у мојој души – певање хора, мирис тамјана, пламичци свећа, ликови на иконама – све то је код мене изазвало осећања да сам пронашао свој истински дом.
Када су људи кренули да се причесте ја сам такође кренуо, али ме је познаница задржала рекавши ми да римокатолици немају права да се причесте. Након службе сам желео да се сусретнем са свештеником, али ми није пошло за руком“.

Вративши се кући, Јован Танавер је са великим надахнућем говорио о Православљу својим пријатељима, парохијанима и студентима у семинарији. Он је сакупљао све више информација о Православној Цркви. То је било јако тешко, а управа уопште није одобравала његова интересовања.

Што је више отац Јован сазнавао о Православљу тим више је о њему говорио у проповедима и предавањима. 1996. године то је довело до затегнутости у односима са бискупом, коме је о.Јован рекао да је открио много разлика у учења римокатоличке и Православне Цркве, и да управо Православну Цркву он сматра Једном, Светом, Саборном и Апостолском Црквом.
Након тога отац Јован је оставио служење предавање, па и римокатолицизам уопште.
Морао је да тражи посао. Постао је новинар лахорских новина „International Press“. 1997. године се оженио, касније је добио троје деце. Све то време отац Јован је тражио могућност да прими Православље.

Писао је својим пријатељима у Аустралију са молбом да нешто више сазнају о томе, али није добио одговор. На крају, лета 1998. године он је успоставио контакт са оним грчким генералом кога је видео пре осам година и замолио га да проследи његову молбу Грчкој Цркви. Генерал је послао писмо митрополиту Хонгконга и Јужне Азије Никити (Цариградска патријаршија).
На јесен те године, дошао је одговор од митрополита са позивом да се покрене дијалог како да постане православан. „Радосно сам пристао, али сам следежи одговор добио тек након три године. Бог је буквално играо жмурке са мном“, говори отац Јован.

„2001 године дошао је свештеник Данил Тоинби из Сингапура са указом од митрополита да сазна да ли постоји могућност да се отвори парохија у Лахору. На опроштајној вечери он је рекао мени и мојим истомишљеницима да ће обавезни говорити са Његовим високопреосвештенством од примању нас у Православље. Отац Данил је отишао и поново је наступило дуго ћутање, док ме у септембру 2003. године није позвао секретар епископа Никите и рекао да ће Његово високопреосвештенство лично доћи у Пакистан“.

Митрополит Никита је дошао и између њих се повео искрен разговор. Чинило се да су врата Православља широко отворена за породицу Танавер. Али након одговора епископа никаквог одговора ни на једно писмо није било.
„За све то време скоро да сам изгубио наду и разочарао се“, признаје отац Јован, „схватао сам да је митрополит јако заузет човек, али нисам разумео зашто ми се пут ка Богу толико тешко даје. У тим мрачним тренуцима моја жена Рози ме је подржавала говорећи: не брини се, Господ је са нама, наступиће дан када ће нам дати могућност да постанемо православни хришћани“.

Тај дан је био 27. јуни 2005. године када је митрополит Никита опет посетио Лахор и примио породицу оца Јована и његове истомишљенике у Православље, а такође и благословио да се проповеда другим Пакистанцима.

Отац Јован, тада још мирјанин стао је не чело Православне мисије и развио активну делатност. Он је иступао са предавањима и семинарима, штампао текстове о Православљу и медијима – овде му је добро дошло новинарско искуство и познанства – указивао је помоћ потребитима. Кроз неко време је већ било три стотине православних Пакистанаца а њихов број је наставио да расте.
Ускоро су власти у земљи званично регистровали православну мисију у земљи.

Мисионарској заједници је највише недостајао свештеник. За најбољег кандидата био је признат Јован Танавер. По благослову митрополита Никите почео је да се припрема за упис у православну семинарију Светог Крста у САД, али није могао да се упише ни 2005. ни 2006. године јер му нису да ли америчку визу.
Тим не мање, он је проучавао материјале за школовање са даљине и 2007 године послат је у Свето-Никољски манастир у Грчкој за обуку и припрему за рукоположење. Међутим, због премештаја митрополита Никите са катедре Хонгконга на друго место, рукополагање је одложено и извршио га је митрополит Нектарије на јесен 2008. године у Атини.

Након повратка отац Јован је почео да служи у свом дому у Лахору, где сваке недеље долази око 45-50 парохијана – за више једноставно нема места. Број православних расте и не само у Лахору, већ и у неким најближим местима. Преведено је и издано на урду (званични језик у Пакистану) неколико православних књига које се деле бесплатно због сиромаштва парохијана.
Уопште становништво у Пакистану нема висок ниво стандарда, а код хришћанске мањине је још нижи. Међутим, код римокатолика који су одавно тамо, ипак се створила некаква социјална средина, унутар које постоје неке могућност за посао, образовање, итд.
Међутим, када римокатолик Пакистанац постане православан, он често постаје странац и за ту средину, па чак осећа и одређени притисак. Тако је попадија Роза, супруга оца Јована, до недавно радила у римокатоличкој школи као професор енглеског језика. Међутим, пред почетак нове школске године дали су јој отказ, а децу исписали из школе. Нису успели да их упишу ни у једну другу римокатоличку школу. Пошто то није јединствени случај, отац Јован је са помоћницима направио домаћу школу за децу православних, а затим још једну у градићу недалеко од Лахора.

Православни су најсиромашнији део сиромашног друштва у Пакистану. Међутим на тим људима се испуњавају речи апостола Јакова: „не изабра ли Бог сиромахе овога свијета да буду богати вјером, и насљедници Царства које обећа онима који Њега љубе“ (Јак .2:5). И они су толико чврсти у новооткривеној вери да чак и пред лицем незгода које им доноси њихов избор, остају верни Православљу. Отац Јован живи животом својих парохијана, труди се да им помогне у стицању образовања, медицинске помоћи, чак и хране – али могућности су јако мале.

Раније је парохија издавала месечни православни часопис, такође организовао и наступе са јавним беседама о Православља. Међутим, због недостатка финансија сада је то морал ода се прекине.
Највећи проблем, по речима оца Јована, за православне је недостатак сопственог храма. То суштински ограничава развој парохије и целокупне мисије. Сада чак ни новца за куповину земље за будући храм у Лахору нема (у питању је 6000 долара). Нема такође ни црквених утвара, одежди, икона, кандила. Много има потреба везаних за стицање образовања за децу и младе из сиромашних православних породица.

Међутим, православни Пакистанци не западају у чамотињу, они се радују јер је задовољена њихова најважнија потреба – да познају истину.

Пакистан: миссия выполнима (+ ФОТО)

Рубрика: Православље у..., Савремена мисија Цркве