О својствима људске душе – Свештеномученик Данил Сисојев
Уз Божију помоћ, настављамо да представљамо наслеђе оца Данила Сисојева из његових беседа. И у овој занимљивој беседи посвећеној својствима наше душе можете чути одговоре на много занимљивих питања као што су: који део душе контролишу јогини? Каква је разлика између осуђивања и суда о нечему? Шта је проблем у беспоговорном послушању без размишљања? Како да знамо да ли је сан од Бога или сатане? Зашто је фантазирање ума штетно и погубно за нас? Шта је ‘лажна савест’. ‘Срце не лаже’, који је проблем руковођења осећањима, а не умом? Зашто људи реагују агресивно на реч Божију? Шта је неопходно за Причешће не на суд или на осуду? О овоме и још много тога можете прочитати у белешкама из беседе које смо издвојили за вас (али и послушати на руском оригиналу испод текст)
* * *
– морамо да познајемо особине душе и како се оне правилно или неправилно користе.
– име ‘душа’ од речи дисати, дисање, у питању је посебна сила у човеку, највиши део човека, даје способност да мисли, жели и осећа.
– душа је неуништива у смислу да не губи свест након смрти. Бесмртна по благодати, али постоји и смрт душе, то је када душа не види Бога. Душа која чини грех, умире. Тада особине човекове душе почињу да се распадају, неправилно испољавају.
– разматраће се особине душе према књизи ‘Тачно изложење православне вере’ Св. Дамаскина.
– душа је проста, она се не састоји и не може да се састоји из делова. Особине душе нису делови душе, већ силе помоћу који делује душа.
– три највиша својства душе су ум, воља и осећања која се показује кроз одговарајуће силе. Поред ових, постоје и друге силе.
– подела сила душе на разумну и неразумну (несвесну). Неразумна, несвесна сила душе има два дела, од којих је један послушан разуму а један непослушан – овај део одговоран за функције организма, откуцаји срца, рад органа, итд. Ово јогини покушавају да ставе под контролу, откуцаје срца, дисање, и тиме се поносе што је апсолутно глупо и непотребно јер тиме човек не треба ни да се бави (замислите да сами себи, поред посла који имате, натоварите и још брдо послова који су непотребни).
– сваки рационални покушај организације самог живота, како друштвеног живота тако и живота људског организма, своди се увек на жалосне последице. (Ако човек покушава исувише правилно да хода, сви знају да је пијан 🙂 то је само један од примера рационалног покушаја организације живота). Разумна способност душе не треба да се труди да овлада оним што јој Бог није ни дао (неразумни део душе).
– између осталог, ово важи и за клонирање (овца Доли умрла након 3 године – од старости).
– особине душе су побожност и мишљење. Врлине су заједничке и за душу и за тело, јер се њиме користе и душа и тело. Ниједна врлина без учешћа тела!
– неразумни део који је послушан, дели се на гнев и похоту. Душа стреми послушном делу душе. Неразумни, несвесни део нас уопште не спречава ни у чему, јер кретање, тежња ка делатности, итд. све се то односи на послушни део душе или разумни (човек бира да ли ће се гневити или не, рецимо).
– свака човекова жеља је покренута стремљењем ка неком добру. Само је питање да ли је увек то добро заиста истинско. (Желим да ме људи похвале. Није грех да желиш славу, грех је да је тражиш од људи а не од Бога). Човек не стреми чистом злу, већ лажном добру (што доживљава, назива добром)!
– рат је зло за оне који су га започели, а за оне који су увучени од њега може да буде и добро и зло, у зависности од њиховог односа према рату.
– расуђивање је једна од особина мислене способности ума – умеће да се суди о неком предмету. Погрешан став да треба да се избавимо не само од осуђивања већ и од суда. Ако бисмо тако поступали, разорили бисмо једну од највиших способности људског ума.
– способности душе имају три облика постојања: природни (Адам пре пада), противприродни (наше стање након пада, болесно стање) и натприродни (људи који учествују у Тајнама – Крштења, Миропомазања и Причешћа).
– ми према Тајнама често имамо однос као према обредима, у питању је предаја тајних Божијих сила које мењају и уздижу све особине душе и стављају на своје место.
– ми морамо да судимо о свету у коме живимо, код Пророка Исаије Бог осуђује човека који бело назива црним и црно белим, добро злим и зло добрим. Одбацивање способности суда доводи до пропасти душе.
– предрасуда да је боље да за сваки случај не само осуђујемо, већ и да не судимо, оценимо поступке и своје и туђе.
– покушај људи да имају послушање без размишљања је осуђено од Писма и Отаца. Разлог зашто је Антоније Велики говорио да монах треба да тражи благослов за број капи воде које ће попити је ослобађање његовог разума од таквих брига.
– задатак послушања је директно супротан јоги – јогин или окултиста уз помоћ свог разума покушава да управља својим телом, у послушању је обрнуто – човек потпуно ослобађа свој разум од брига о телу, одећи, јелу, итд., већ да његов разум буде потпуно слободан за молитву и богопознање. Богоопштење и богопознање су највише пројаве способности ума и управо за њих се разум и ослобађа. Томе служи послушање.
– послушање се тиче само спољашњих дела, никада се није говорило „учини тако и тачка“. Монашка литература је и настала јер су Старци објашњавали најфиније покрете људске душе.
– наша представа о послушању где смо ми попут робота је управо пут који ће разорити твоју душу! Зато што се уместо развоја, разум на тај начин убија. Ми треба да убијемо не своју природу, већ грех који паразитира на њој.
– душа има способност да се повремено издиже изнад потока времена и предвиђа будућност.
– метода провере неког сна: ако се од сна рађа осећање покајања онда је сан од Бога, ако не, онда није. (Ако покајање прелази у очајање онда такође није од Бога)
– у нормалном стању, разум сагледава (сазерцава) Бога и Бог непосредно осликава Своја откривења на човеков ум. Бог даје знања а не речи, а онда ова знања човеков ум облачи у речи. Бог истовремено пази да човеков ум тачно и прецизно преда знања која је Бог дао, зато и знамо да у Речи Божијој, Библији нема грешки.
– разлика у стиловима књига Библије потиче од разлика карактера, образовања, склада ума људи који су их писали (пастир Амос и песник на царском дворцу Исаија) али јe у сваком случају истинско откривење Бога
– када ум гледа на Бога он је једноставан, без облика, без фантазије – измишљања онога чега нема.
– све особине душе треба да буду сачуване и исцељене. Фантазирање – ум се окреће од Бога ка себи и сам почиње да измишља реалност – врхунац теорије солипсизма. Када ум неправилно функционише почиње себе да исцрпљује, троши (као и све створено, људски ум има границе) и долази до тачке када човек постаје безуман. То је логична последица фантазије (параноја рецимо као пример)
– друго, такав ум који се окренуо од Бога почиње да општи са палим духовима, никада не остаје сам јер ум припада духовном свету.
– зато човек почиње прво да фантазира сам, а затим ту већ почињу демони да додају. Механизам: анђели немају стваралачку способност за разлику од човека, зато му они убацују неку мисао, слику, а онда човек својом стваралачком способношћу почиње да је развија.
– зато човек само у сарадњи са Богом заједно ствара, демон је увек паразит пошто нема способност стваралачку
– постоје преграде у души које је Бог створио (узраст, образовање, савест), демон се труди да сломи сваку од њих. Човеков ум под утицајем демона много брже пропада него када је сам.
– науке су од Бога, способност мишљења. Адам је имао задатак да обрађује Рај, што је претпостављало и научну делатност.
– што се тиче савести, демони помажу да се стекне лажљива савест, човек ретко директно гази савест јер се то тешко подноси, више воли да је ‘заобиђе’
– из лажне савести, лажни систем добра и зла, лажна етика из које потиче и лажни живот
– од лажне савести потиче толико и моралних система у свету. Проблем је што је она слична правој савести. Лажна савест сматра за добро оно што реално није добро.
– разум контролише потребе које су сагласне са природом, које је Бог ставио у човека – да једе, пије, спава, рађа децу, дише, креће се. Ове потребе се неправилно користе када излазе ван контроле разума, а то се дешава када разум изађе ван контроле Бога.
– логика је један од главних услова постојања човека. Свети Палама говори о три закона логике.
– од онога што је сагласно са природом треба и да добијамо насладу и задовољство.
– када ум изађе ван окриља Бога, почиње да ствара фантазије, губи ослонац у Богу и онда силе воље и осећања почињу да командују умом. Ум се изгубио у фантазији и изгубио критеријуме, шта треба да ради. (Критеријуми су у вољи Бога)
– болест воље „ја желим, зато и радим“
– када осећања почну да командују уму, имамо прељубе, љубоморе, све што је у вези са мржњом.
– жене су обдареније осећањима од мушкараца јер им је Бог наменио да буду мајке, да створе добро емоционално окружење за дете. Али проблем је што се оне често руководе осећањима а не умом, па одатле и изреке ‘срце неће слагати, итд.’ Итекако ће срце да слаже, без оклевања ће слагати. Зато што Писмо говори да је наше срце искварено.
– код људи који се руководе вољом, која командује њиховим умом, долази до исцрпљивања јер воља уместо да добија снагу из разума, црпи снагу из себе саме. Често такви у старости бивају потпуно беувољне ‘крпе’.
– исти случај је и за емоције, постају потпуно безосећајни на крају. Познато је да су кловнови најмрачнији људи.
– душа која неправилно функционише доводи до болести духа, почиње распадање.
– исто важи и за несвесне силе душе, ако и оне руководе човеком онда долази и до њиховог распада. Пример рецимо када човек преко желуца хоће да себи помогне душевно.
– Бог је тако уредио да и тело може да помогне души. Али када силе душе (ум, воља и осећања) почну да служе телу, када их тело руководи, онда се тело и душа распадају. У вечности, такав човек више не може да црпи силе из овог света, нема везу са Богом и наставља да прождире себе самога. То стање се зове пакао.
– како се ово стање исцељује? Покајањем, променом ума. Јер само променом ума, можеш да промениш и срце. Људи који се обраћају Богу срцем, а не труде се да промене и ум, отпадају од Бога врло брзо (семе посејано на камену)
– крајње су ретки људи са целовитим погледом на свет.
– агресивност код људи на реч Божију потиче од тога што реч Божија буди њихову успавану (притиснуту, оптерећену) савест и почиње лом и пуцање у њиховој души, а човек се опире томе.
– ум долази на своје место, када? Када потпуно, од почетка до краја прихвата Откривење Божије.
– вера је систем знања која добијамо од Бога ради поверења у Њега. Зато се без вере не можемо спасити. Вера се не противи знању, вера је највиши облик знања јер верујемо бесконачном уму Бога, примам Његово Откривење као аксиом, без провере.
-зато је неопходно тачно следовање догматима Цркве, зато је управо јерес и страшна, јер убацује ‘лажни програм исцељења ума’ у душу и креће распад.
– када ум прихвати Откривење, кроз његов спектар почиње да преосмишљава целокупни свој живот.
– Откривење поред догмата о Богу, укључује у себе и догмате о човеку, познатије под називом ‘заповести’.
– човек прихвата заповести као аксиом и на основу њих почиње да мења своју вољу и осећања.
– силе за ово нам даје Дух Свети у Крштењу и Миропомазању, Крв Господња у Причешћу која чисти наш разум од фантазије, вољу од својевоље, осећања од заношења. И што чешћа исповест!
– често Причешће и исповест је неопходно управо да би лечио своју душу. зАко се причешћујете без ове жеље, причешћујете се на суд и осуду. И ретко и често, биће на осуду.
– ум се онда временом поједностављује, почиње да гледа на свет очима Бога.
– када ум оздрави командује вољи али се воља противи. Зато је неопходан подвиг, да би воља стала на своје место, принуђивање воље.
– одсецање своје воље не значи уништавање способности воље, већ да воља делује сагласно људској природи.
– након воље човек почиње да исправља осећања, јер пре исправљања воље тако нешто није могуће. Осећања ставља под контролу, воли оно што треба да воли – добро, мрзи оно што треба да мрзи – зло.
– човек почиње да осећа слично као и Бог (колико је човеку могуће), зато се рађају врлине кротости, смиреномудрености, и др.
Рубрика: Наслеђе оца Данила
