О православној мисији данас – Сабор Руске Православне Цркве
(одлука Архијерејског Сабора РПЦ, 29 новембар – 2 децембар 1994. година, Москва)
Господ је заповедио Својим апостолима, ученицима и следбеницима да буду Његови сведоци „све до краја земље“ (Д.Ап. 1:8). Рекао је: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио“ (Мт. 28:19-20). Од апостолских времена то сведочење је неодвојиви део живота једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве који налази пут ка људским срцима…
Верна заветима Господа и светих Апостола, Руска Православна Црква је од давнина сведочила о Христу, објавивши Еванђелску истину многим народима земље. Притом се сва историја ширења хришћанства од сране наше Црква одликовала великом разноликошћу у својеврсним васељенским карактером, који не улази у оквир једног етноса. Услови мисионарског служења Руске Цркве никада нису били лаки. Међутим, она је била устању да просвети светлошћу Христовом многе милионе људи не само на својој првобитној канонској територији – Кијевској, Новгородској и Московској Русији, већ и на бескрајним просторима три дела света – до Кине, Јапана и Америке.
Мисионарско и просветитељско служење наше Цркве прекинуто је револуцијом 1917-19718. године, након које је наше главно сведочанство било мучеништво, којим су архипастири, пастири и мирјани православне Русије прославили Господа и Спаситеља.
Данас Руска Црква обнавља пун живот у условима слободе. Међутим, захваљујући Господу за избављење од спољашњих окова, са забринутошћу примећујемо да радикалне промене које се догађају у нашем друштву, изазивају негативне појаве као што је изгубљеност људи у погледу на свет и јављање духовног вакуума који се све више испуњава псеудо-културом, пропагандом насиља, порока, непријатељства, злочина, неморала. Посебно забрињава то што се духовном дезоријентисаношћу наших суграђана користе инославни и нехришћански проповедници који делују без икакве контроле, одвајају од Мајке Цркве људске душе које су у Њој добиле Крштење или које су са Њом повезане историјским и културним кореновима. Бригу изазива такође и стремљење да се увуку духовно неискусни људи у мрежу тоталитарних секти, псеудорелигија, окултних учења па чак и сатаниста.
Сећајући се дуга проповеди учења Христовог и имајући виду горенабројане проблеме, Архијерејски Сабор позива пастире и чеда РПЦ да изађу на ново поприште мисионарског служења.
У том служењу неопходно је руководити се заветима Древне Цркве, користити мисионарско искуство Руског Православља, брижљиво и пажљиво поредити садашње могућности и потребе са непрестаним сећањем на године мученичког сведочења у блиској прошлости. Неопходно је створити синтезу целовите хришћанске културе која би представљала изображење вечне и неизмењиве истине Православља у реалности која се непрестано мења.
Мисионарско служење је нераскидиво повезано са задатком успостављања пуног црквеног живота у епархијама и парохијама, са неопходношћу да се рашире напори у области религиозног образовања, катехизације и евангелизације. Као мисионарски циљ треба да служи целокупан парохијски живот, посебно духовно-просветитељски напори пастира и мирјана, и целодневна ђаконија (служење) која је органски постоји у заједници верних – „литургијом након литургије“. Управо зато снажно мисионарско дејство има социјално служење Цркве, њена брига о сиромашнима и угњетенима, избеглима, емигрантима, незапосленима и бескућницима.
Православна мисија треба да узме у обзир разноликост савременог друштва, неопходност посебног прилаза различитим професионалним и културним групама, пре свега, војницима, радницима, земљорадницима, члановима професионалних удружења, различитим групама интелигенције, обесправљеним жртвама урбанизације у савремене техничке цивилизације, људима који су у социјалним групама ризика, затвореницима. Неопходно је посебно обратити пажњу на мисионарски рад са младима, организацијом богослужења и религиозних беседа за младе и адолесценте.
Важан део мисионарског служења Цркве треба да постане њен допринос култури, уметности, науци и другим областима живота народа. У вези са тим треба размотрити допринос Цркве у решавању проблема економије, екологије, миротворства, регулисању државног и друштвеног живота, а такође и учешће православних хришћана у општељудским напорима, усмерених на решавање тих проблема.
Сабор сматра за изузетно важно дубоко изучавање питања о обнови мисионарског деловања православног богослужења. У вези са тим, развој литургијског живота у нашој Цркви практично се зауставио у првим годинама након реолуције. Већина становника наших земаља је бесповратно изгубила културу традиционалну за претходне векове. Неопходно је учинити им доступнијим смисао богослужбених текстова и свештенодејстава, који у себи чувају највећу богонадахнуту мудрост и који могу бити права средства православног образовања и васпитања.
Имајући у виду крајњу неопходност развоја практичних црквених напора у указаном смеру, Архијерејски Сабор одлучује:
1. Поручити Светом Синоду да образује у најближе време радну групу за планирање обнове православне мисије РПЦ на њеној канонској територији. Радној групи се предлаже да сакупи и уради анализу информација:
– о савременом стању мисионарског поља, које улази у област канонске и пастирске бриге РПЦ, о мисионарској делатности инославних заједница и религиозних организација на том пољу,
– о прозелитској делатности нехришћанских религија,
– о ширењу црквених раскола, лажних православних група и њихове делатности унутар Цркве,
– о парарелигиозним групама, езотеријским култовима и сектама, које пре свега имају тоталитарни и аутократски карактер,
О степену религиозне и конфесионалне свести нашег народа, о упоредивости процентног односа такозваних „номиналних“ и „делатних“ хришћана.
2. Након завршетка рада радне групе и представљање информационих материјала и одговарајућих предлога Светом Синоду треба расправити о стварању специјалне општецрквене структуре која је призвана да:
– координира мисионарску делатност синодалних институција, епархија, манастира и других црквених институција
– стимулише стварање мисионарских структура на епархијском и парохијском нивоу, као и у манастирима и другим црквеним институцијама,
– наставља сакупљање информација које су неопходне за мисионарски рад,
– супротставља се разорним дејствима инославних, нехришћанских и псеудорелигиозних мисионара, делатности тоталитарних секти.
– изда неопходне са мисионарски рад богословске и практичне приручнике, представља одговарајуће препоруке црквеном свештеноначалију.
3. Поручити Синодалној комисији за богослужење да:
– настави започете али од Помесног сабора 1917-1918. год. незавршене радове за уређивање богослужбене праксе,
– настави редакцију богослужбених текстова, започету почетком претходног века.
– размотри друга питања повезана са мисионарским значајем православног богослужења и црквене културе.
У састав комисије треба укључити представнике синодалних установа, духовних школа и других установа, као и православне научнике – историчаре и филологе. О саставу комисије и конкретном плану њеног рада одлучује Свети Синод.
4. Научни комитет треба да разради и у програм научних установа интегрише предмет мисиологије. Научни програм за рад са сектама довести у склад са најновијим подацима и реалношћу. Прерадити курс пастирског богословља са узимањем у обзир захтева које савремени живот поставља пред Цркву.
http://www.synergia.itn.ru/kerigma/katehiz/mission/stat/mis-arh.htm
Рубрика: Званични документи, Савремена мисија Цркве
