О молитви за иноверне (припаднике других вера) – Преподобни Јосиф Оптински

У време када православни хришћани могу да чују мноштво мишљења и ставова о једној тако важној теми као што је молитва за људе који нису чланови Цркве, ставова који их збуњују и уносе недоумице, писмо великог оптинског Старца, Светог Јосифа, заиста представља велику утеху за све душе који искрено желе да знају шта је истинито учење Цркве, писмо у коме Старац објашњава и разлоге зашто је учење Цркве такво. Прочитајте и нећете имати више никакве недоумице нити нејасноће поводом ове важне духовне теме.

* * *

Сви ми, деца Једне Свете Саборне Апостолске Васељенске Цркве, у случају да имамо недоумице у вези с учењем о вери, не треба да се управљамо по сопственом схватању, које може бити погрешно, већ треба да имамо правила којима ћемо се руководити.

И ова правила се пре свега наводе у књизи која се зове «Крмчија». То је зборник правила Светих Апостола, Светих Васељенских и Помесних Сабора и неких Светих Отаца.

На крају ове књиге, у глави: «О отпадању Рима, о томе како одступи од православне вере и од свете Источне Цркве» — римски папа и његови следбеници који се погрешно називају католицима, названи су јеретицима. А о другим хришћанским протестантским вероисповестима не треба ни говорити, јер су оне још више одступиле од Православља.

У истој овој «Крмчији» у 10. глави у 6. правилу помесног Лаодикијског сабора уопште је изречен следећи суд Свете Цркве о јеретицима: «Није достојно да јеретици улазе у цркву Божију.» А у 33. правилу истог овог Лаодикијског сабора се каже: «Нека се нико не моли с јеретицима и с одбаченима од Саборне Цркве.»

Међутим, поставља се питање: како свети оци наше Православне Цркве гледају на јерес? — У «Отачнику» епископа Игњатија Брјанчанинова се говори о преподобном Агатону. Једном су га посетила нека браћа и пожелела су да искушају његово смирење и стрпљење. Прекоревали су га за гордост, злорекост и развратан живот. Старац је признавао да има све ове пороке и са сузама је молио посетиоце да се помоле за њега. А кад су га назвали јеретиком, старац је рекао да нипошто није јеретик.

На питање братије због чега га је оптужба за јерес узнемирила, одговорио је: «Зато што је јерес отуђење од Бога. Јеретик се одваја од Бога Живог и истинитог и постаје заједничар са ђаволом и анђелима његовим. Човек који је одвојен од Христа (наравно, тако што исповеда лажно учење о Христу) већ нема Бога од Којег би могао да измоли опроштај својих грехова и у сваком смислу је погинуо.»

И кад то не би било тако, кад јереси или лажна учења, као последица слободоумља, не би имали тако погубну улогу у Светој Христовој Цркви, апостол Павле не би првим хришћанима писао следећа упозорења: Пазите да вас ко не обмане философијом и празном преваром, по предању људском, по науци света, а не по Христу (Кол. 2, 8). И још: Неки вас збуњују и хоће да изврћу јеванђеље Христово. Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде (Гал. 1, 7-8).

Међутим, наша Православна Црква, због човекољубља које јој је својствено, дозвољава нам да се молимо за људе који се од ње одсецају, односно за јеретике, као што се може видети у истој овој «Крмчији», у глави 15, у 66. правилу Картагинског помесног сабора. Али за шта да се молимо? — Да се молимо да оставе прелест и да спознају Истину. И у другој књизи — «Православном исповедању Католичанске и Апостолске Цркве Источне», у њеном 1. делу, на крају одговора на 92. питање такође је дозвољена молитва за јеретике и расколнике, за то да стекну православну веру пре краја свог живота.

Православна Црква поступа управо тако. На пример, у поменику (на крају Псалтира с последовањем) молимо се: «Оне који су одступили од православне вере и које су заслепиле погибељне јереси, просвети светлошћу Твоје спознаје, и присаједини Твојој Светој Апостолској Саборној Цркви.»

Сад ћемо изложити нека своја размишљања. На основу горе наведених места види се да нам наша Православна Црква дозвољава да се молимо само за живе јеретике, али не и за мртве, и то само за то да се окрену православној вери. А кад се, додаћемо, јеретик окрене православној вери по молитвама Свете Цркве, и црквена молитва за њега ће бити потпуно другачија, односно за спасење душе. А како човек остварује спасење?

Један од главних услова за остваривање спасења јесте покајање. Примере за то видимо у светом Јеванђељу. Цариник је стекао оправдање кроз покајање (в.: Лк. 18, 10-14). Блудни син се вратио Оцу кроз покајање (в.: Лк. 15, 11-32). Благоразумни разбојник који је био разапет с Господом Исусом Христом, такође је ушао у рај кроз покајање (в.: Лк. 23, 40-43).

А и Господ је за Себе рекао да је дошао на земљу како би позвао грешнике на покајање (в.: Мт. 9, 13). — Свим људима је потребно покајање. Јер сви сагрешише, — како каже апостол, — и лишени су славе Божије (Рим. 3, 23). Али ако би неправославац или јеретик намислио да принесе покајање за своје грехове пред православним јерејем, његово покајање не би било делотворно.

У «Православном исповедању» у 1. делу читамо 113. питање: «На шта треба да гледамо у Тајни Покајања? — Одговор: «Као прво, треба да гледамо на то да онај ко се каје буде хришћанин православне и католичанске вере, јер покајање без истинске вере није покајање и Бог га не прима.» Међутим, све је то речено о живим хришћанима који не верују на одговарајући начин, односно јеретицима. А шта рећи за душе које су отишле из овог живота?

Премда је у Детаљном хришћанском катихизису Православне Католичанске Источне Цркве у 11. члану речено да душама умрлих у достизању блаженог васкрсења могу да помогну молитве које се за њих приносе, посебно ако су сједињене са приношењем бескрвне жртве Христовог Тела и Крви, реч је о душама православних хришћана, и то оних који су умрли у вери.

— А какву наду у спасење може имати душа човека који није исправно веровао, који је умро у својој заблуди и није за њу принео искрено покајање пред Господом? И како и за шта молити за такву душу? — Не можемо се молити за њено спасење («Со свјатими упокој…»), зато што се за живота онај ко није правилно веровао није одрекао своје заблуде и није принео искрено покајање пред Господом за њу. Касно је да се молимо за то да ова душа прибегне покајању, зато што душа не може да се каје након што се одвоји од тела, јер будући живот није време за покајање, већ за плату.

Треба обратити пажњу и на следеће: зашто би Православна Црква саставила посебне «Чинове» за присаједињење римокатолика и протестаната православној вери кад бисмо и без тога могли да се молимо за спасење њихових душа? Међутим, наша света Црква од сваког оног ко неправилно верује, а ко жели да општи с Њом, обавезно захтева да се свенародно – пред целом Црквом – одрекне својих заблуда и да прими чисто хришћанско учење.

И још: кад бисмо могли да се молимо црквеном молитвом за спасење душа умрлих припадника друге вере, или макар за олакшање њихове загробне судбине, на богослужењима Православне Цркве би се сигурно за њих изговарале посебне јектеније или молбе. Међутим, у нашим црквеним службама нема ничег сличног.

Напротив, Прве недеље Великог Поста, славећи Победу Православља, наша света Црква изговара анатему, односно одлучивање од јединства са собом свих јеретика и одступника од Православља, дакле: и латињана или римокатолика, и протестаната. Упитајмо се како Црква истовремено може да их анатемише и да се моли за њих?

Да бисмо потврдили оно што смо казали навешћемо овде речи нашег блаженопочившег светитеља, покојног Митрополита московског Филарета. Он каже: «Једна је ствар молити се за сједињење неправославних цркава с Православном Црквом у оквиру ширих молитава које обухватају цео свет; а друга је помињати неправославне у диптисима (синодицима или поменицима) на Тајни Евхаристије. Неправославни су се самим неправослављем одвојили од општења у Тајнама Православне Цркве. Ово се одражава у томе што се не помињу у Тајни Евхаристије и у томе што се искључују из диптиха.» (Сушкова Н.В. Записки о жизни времени святителя Филарета, митрополита Московского. М.: 1868. Прилож. С. 162 – Сушкова Н. В. Забелешке о животу и времену светитеља Филарета, Митрополита московског. М.: 1868. Прилог. Стр. 162.)

Истаћи ћемо притом да речи «искључивање из диптиха» наводе на мисао да ни на једном црквеном православном богослужењу не треба помињати имена неправославних хришћана. Јер, заиста, како да их помињемо ако су искључени из диптиха?

Неко ће рећи: овакав став је врло строг. – Шта да се ради? Не можемо насилно измолити милост од Господа, јер је наш Бог – Бог Ревнитељ (в.: 2 Мојс. 20, 5); Господ је праведан и правду воли (Пс. 11, 7).

Било је случајева кад је Он Сам забрањивао молитву за неке људе. Тако је пророку Јеремији говорио о Свом народу: Ти се дакле не моли за тај народ, и не подижи вике ни молбе за њих, и не говори Ми за њих, јер те нећу услишити (Јер. 7, 16). И ова Господња заповест се односи на још увек живе људе, дакле, на оне који још увек имају могућност да се покају. И пророк се није усудио да не послуша реч Господњу, оправдавајући своју молитву за њих човекољубљем.

Уосталом, говорећи о овоме, имамо заправо у виду само црквено-друштвену молитву за неправославне хришћане, и сматрамо да ће ако се она заиста допусти у Православној Цркви, то по Православље неизбежно бити изузетно штетно и непресушно зло. Размислимо, на пример, да ли има много православних хришћана који чврсто исповедају веру? Зар није код већине вера слабашна, као искрица која се сваког часа може угасити?

И ако ови људи у православним храмовима буду чули како се за здравље или за покој душе помињу римокатолици или протестанти, зар неће ускоро доћи до следећег закључка: значи, свеједно је како верујем? А тако ће се отпадање од Православне Цркве све чешће понављати, ако и не формално, у души свакако. И тада наступа највећа несрећа. Човек који је развраћен на овај начин не примећује да је православац само по имену, а уствари је неправоверан или потпуно неверан.

Исто тако и хришћани који припадају другим вероисповестима, видећи да се Православна Црква моли за њих, морају доћи до закључка о једнакости свих вероисповести. А то и неправоверне људе који би желели да се присаједине Православној Цркви може одвлачити од тога. – Јер православци се ионако моле за нас, — рећи ће. Уосталом, неки се и залажу за то говорећи да ће се спасити сви људи, без обзира на то коју веру да исповедају; и још: Господ нам није показао које вере да се држимо. – То су лажне људске мудролије.

Из светог Јеванђеља је јасно да се неће сви спасити. Описујући Свој Страшни суд Господ отворено све људе дели на две групе: и једне ставља са Своје десне стране и уводи у Царство Небеско, а друге – с леве и шаље их у огањ вечни, који је припремљен за ђавола и његове анђеле (в.: Мт. 25, 31-46). И оних који ће наследити Царство Небеско биће мање, – чак и међу православцима то ће бити само они који буду живели православно. То се види и из речи Самог Господа: много је званих, али је мало изабраних (Мт. 20, 16).

А о другом противаргументу, односно о томе да нам Господ није показао које вере да се придржавамо, мора се рећи да је то клевета на Бога. Јер, зар није Син Божији сишао на земљу како би људима пренео јасно и детаљно учење о томе како треба да верују и да свој живот управљају по вери? Зато и каже: нисам дошао да укинем Закон и пророке, него да испуним (Мт. 5, 17). И још је говорио за Себе: Ја сам пут и истина и живот (Јн. 14, 6). А Његово учење је названо речима вечног живота (в.: Јн. 6, 68). И зато је све позивао говорећи: ко је жедан, нека дође Мени и пије (Јн. 7, 37). И још: Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени, и др. (в.: Мт. 11, 28).

И после Свог Васкрсења, шаљући Своје ученике на проповед, Господ им заповеда да уче све народе да поштују све што им је Он заповедио (Мт. 28, 20). А апостоли су све што им је Господ заповедио, истинско вероучење и морално учење изложили написмено у светом Јеванђељу и у својим посланицама. Свети оци и учитељи Христове Цркве после њих детаљно су објаснили све ово истинско вероучење и морално учење које се садржи у Светом Писму, у свој пуноћи и чистоти, без икакве примесе људских нетачних мишљења и схватања.

И на почетку је ова Христова Црква била једна и јединствена у целом свету. И тек су од IX века римске папе самовољно почеле да истинском Христовом учењу додају примесе својих лажних расуђивања, па се Римска црква тако одвојила од Православне Источне. И што је време више протицало, у Римској цркви је било све више заблуда; и напокон је дошло до тога да су неки римокатолици који су због тога били незадовољни, отпали од ње и основали су своје цркве – протестантске, које су још више одступиле од Православља.

А о важности послушања светој Христовој Цркви је Сам Господ у светом Јеванђељу рекао: ако ли Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18, 17). Међутим, вратимо се свом главном предмету. Шта значи то што православни хришћани не моле римокатолике и протестанте да се моле за њих и њихове покојнике, а ови други, напротив, често моле православце да служе парастос њиховим рођацима и др.? Који је разлог за то? Очигледно да је разлог сиромаштво унутрашњег духовног садржаја западних неправоверних хришћанских цркава.

Душа римокатолика или протестанта која жуди за спасењем, не може у својој цркви да задовољи своје највише духовне потребе, и зато се обраћа Православној Цркви, која једина има сву божанску силу потребну за живот и побожност (2 Петр. 1, 3). И ово се потврђује самим делима. Често су неправоверни, који су се искрено присајединили Православној Цркви, убрзо после присаједињења и после Причешћивања Божанским Тајнама Тела и Крви Христове осећали у својим душама неизрециву духовну утеху, о којој раније, пре присаједињења Православној Цркви, нису имали појма.

— Као доказ неодрживости западних цркава може послужити и то што њихови заштитници увек бране своја неправилна расуђивања са жаром и озлојеђеношћу против наше свете Православне Цркве. А Свето Писмо за Бога каже: у Салиму (миру) је стан Његов (Пс. 76, 2). Дакле, Бог је само тамо где су мир и љубав; а где су немир и озлојеђеност, не може бити благодати Божије, и Господ није благонаклон према озлојеђеним срцима.

Али говорећи о строгости наше Православне Цркве према помињању неправоверних хришћана, не говоримо о томе да наша  Света Црква нама, својој деци, заповеда да се ни на који начин не молимо за њих. Она нам само забрањује самовољну молитву, односно да молимо како хоћемо и како нам падне на памет. Наша Мајка, Православна Црква нам сугерише да код нас све, као и сама молитва, треба да се обавља по чину и како доликује (в.: 1 Кор. 14, 40).

Ми се и молимо, на свим нашим црквеним богослужењима, за све народе и разна племена и за цео свет, а да најчешће за то ни сами не знамо и то не схватамо. Управо, молимо се онако као што је Господ наш Исус Христос научио Своје апостоле да се моле у молитви коју им је дао: «Да будет воља Твоја, јако на Небеси и на земљи…» Ова свеобухватна молба садржи све потребе, и наше, и наше браће по крви, премда нису правоверна.

Овде Сведоброг Господа молимо и за душе умрлих неправославних хришћана, да учини с њима оно што је угодно Његовој Светој вољи. Јер Господ много боље од нас зна коме и какву милост да подари.

Дакле, православни хришћанине! — ко год да си: мирјанин или јереј Божији, — ако за време неког црквеног богослужења осетиш усрдну жељу да се помолиш за неког Карла или Едуарда који ти је близак, приликом читања или појања молитве Господње, уздахни за њега пред Господом и реци: «Нека се оствари Твоја света воља о њему, Господе!» — и ограничи се том молитвом. Јер те Сам Господ учи да се тако молиш. И веруј да ће таква твоја молитва бити стоструко угоднија Господу и кориснија за твоју душу од свих твојих самовољних црквених помињања.

Све мисли које смо изложили, као што свако може да види, заснивају се на Божанском Писму и Предању светих отаца, и природно нас наводе на следећи закључак: није у складу са учењем и одредбама наше Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве да се молимо за неправославне хришћане црквено-друштвеном молитвом једнако као за православне хришћане, односно да њихова имена помињемо у храмовима исто као што се помињу имена православних хришћана. Тако говоримо, тако и поступамо. И то нипошто није због мржње према неправоверним хришћанима и зато што им не желимо добро, већ зато што наша тврдоглава или самовољна молитва за њих Богу неће бити угодна и њиховим душама неће бити на корист, а онима који се за њих моле приписаће се у грех.

Очигледан пример овога можемо видети у израиљском цару Саулу. Он је наизглед чинио добро дело кад се пред почетак рата с Филистимцима обратио Богу у молитви и кад је принео жртву. Али пошто је у овом случају поступио самовољно, не дочекавши Божијег пророка Самуила, како му је било речено, не само да није стекао благонаклоност и благослов Божији, већ је заслужио Божији гнев и казну.

Додајмо овоме да је самовоља у свему грех, то је чак порок који људи не трпе. Пословица каже: «Своја је воља и од цара боља.» Али ћемо истаћи да цар кажњава оне који се не повинују царским законима. Зашто? Зато што самовољник наноси штету и себи, и својој породици, и друштву у којем живи, и држави и Цркви; једном речју – самовољник је непријатан човек. А и сами самовољници не воле оне који их не слушају и кажњавају их ако имају могућности. А сви ми желимо и да живимо и да се молимо – свако на свој начин.

Сад ћемо рећи неколико речи о личној молитви. У нашој Православној Цркви је познат готово једини пример кад је лична молитва једног угодника Божијег помагала душама умрлих припадника других вера, па чак и пагана. Преподобни Макарије је о себи испричао следеће:

«Једном сам пролазећи кроз пустињу пронашао лобању неког мртваца која је лежала на земљи. Кад сам ударио лобању штапом од палмовог дрвета она ми је нешто прозборила. Упитао сам је: ‘Био сам главни жрец идола и пагана који су живели на овом месту; а ти си Макарије – духоносац. Кад се ти сажалиш на оне који страдају у мукама и почнеш да се молиш за њих, они осећају извесну утеху.’

Старац га је упитао: ‘Каква је то утеха? И каква је мука?’ Лобања му је одговорила: ‘Колико је небо далеко од земље, толико је под ногама ватре и ми стојимо у њој од главе до пете. Нико од нас не може да види лице оног другог. Једни другима гледамо у потиљак. Али кад се ти помолиш за нас, сваки помало види лице оног другог. Ето шта нам доноси утеху!’ — Старац заплака и рече: ‘Несрећан је дан у који се човек родио!’

Затим старац упита: ‘Има ли још тежих мука?’ — Лобања му одговори: ‘Испод нас су још страшније муке.’ — Старац упита: ‘А ко се тамо налази?’ — Лобања одговори: ‘Ми који нисмо знали за Бога још смо унеколико помиловани; али они који су спознали Бога и који су Га одбацили (наравно, лажном вером и порочним животом) су испод нас.’ — После тога старац узе лобању и закопа је у земљу.“ (Достопамятные Сказания о подвижничестве святых и блаженных Отцев. М.: 1845 Незаборавна казивања о подвижништву светих и блажених отаца. М.: 1845.)

Из ове приче блаженог оца пре свега видимо да његова молитва за пагане који су страдали у пламену није била црквено-друштвена, већ лична. То је молитва осамљеног пустињака који се молио у тајној одаји свог срца. Јер да није сам другима испричао о овој молитви, нико за њу не би ни сазнао.

Затим, ова молитва делимично и нама, православним хришћанима, може послужити као повод да се молимо за живе и умрле неправоверне личном – домаћом молитвом; али само као повод, а нипошто не као пример: јер преподобни нам није саопштио како се молио за пагане, није нас томе научио: ова молитва нам не може послужити као пример већ и самим тим што је преподобни Макарије који се њоме молио био велики угодник Божији, дакле, човек који је стекао велику смелост пред Господом. Зар ми, који смо се заглибили у греховном бездану, можемо да се угледамо на таквог молитвеника?

Она нам може послужити као пример само за једну ствар, односно да видимо да се преподобни Макарије за пагане није молио самовољном молитвом, већ онако како га је поучио Дух Божији, Који је обитавао у његовом чистом срцу, Који не само да га је упућивао, већ га је и приморавао да се моли за цео свет – за све људе, живе и умрле, као што је то обично својствено срцима пуним љубави свих угодника Божијих; као што је и свети апостол Павле писао Коринћанима: срце наше постаде широко. Није вам тесно у нама (2 Кор. 6, 11-12).

Дакле, сада се можемо сложити да православни хришћани могу да се моле за неправославне хришћане – живе и умрле – личном домаћом молитвом; али притом ћемо опет и поново подсетити: не треба да се молимо самовољно — не онако као нам падне на памет и како пожелимо — (да уместо благонаклоности не бисмо навукли на себе гнев Божији), већ по поукама људи искусних у духовном животу.

У животу оптинског старца Леонида (у схими Лава) који се упокојио 1841. године десио се следећи случај. Једном његовом ученику, Павлу Тамбовцеву, преминуо је родитељ, несрећном насилном смрћу – убио се. Син који га је волео био је дубоко ожалошћен кад је примио ову вест и зато је пред старцем изливао своју тугу на следећи начин:

«Несрећна смрт мог родитеља је тежак крст за мене. Да, сад сам на крсту и ова бол ће отићи са мном у гроб.

Док замишљам страшну вечност за грешнике, у којој више нема покајања, мучи ме слика вечних мука које очекују мог родитеља умрлог без покајања. Реци ми, оче, како могу да се утешим у овој жалости?»

Одговор старца:

«Повери, како себе, тако и судбину родитеља вољи Господњој, премудрој и свемогућој. Немој тражити чуда од Свевишњег. Труди се да се смиреношћу оснажиш у границама умерене туге. Моли се Преблагом Творцу, испуњавајући тако дуг синовске љубави и обавезе.»

Питање: «Али како да се молимо за такве?»

Одговор: «По духу врлих и мудрих овако: ‘Пронађи, Господе, пропалу душу оца мог; ако је могуће, смилуј му се! Неистраживи су путеви Твоји. Не упиши ми у грех ову молитву моју, већ нека буде Твоја света воља!’  — Моли се једноставно, без испитивања, предајући своје срце у десницу Свевишњег.

Наравно, није било воље Божије да твој родитељ заврши тако жалосно, али је он сада потпуно у вољи Онога Ко и душу и тело може да баци у пећ огњену, Ко и смирује, и узвишава, умртвљава и оживљује, спушта душу у пакао и узводи је. Он је притом толико милосрдан, свемогућ и пун љубави да су добре особине свих земнородних у поређењу с Његовом највећом добротом — ништа. 

Због тога не треба прекомерно да тугујеш. Рећи ћеш: ‘Волим свог родитеља, зато неутешно тугујем.’ — То је тачно. Али га је Бог волео и воли неупоредиво више него ти. Дакле, преостаје ти да вечну судбину свог родитеља препустиш благости и милосрђу Бога Којем, ако Он пожели да помилује, ко може да се супротстави?»

(Из животописа оптинског старца Лава.)

Ево, овде је наведена лична, келејна или домаћа молитва, коју је старац Леонид, искусан у духовном животу, пренео свом ученику, која православном хришћанину може да послужи као пример или образац за молитву за неког неправославног хришћанина који му је близак.

На пример, може да се моли отприлике овако: «Помилуј, Господе, ако је могуће, душу слуге Твога (име), који је отишао у вечни живот одступивши од Твоје Свете Православне Цркве! Неистраживи су путеви Твоји. Не упиши ми у грех ову молитву моју, већ нека буде света воља Твоја!»

Не знамо, и никоме није откривено од какве користи за душу умрлог неправоверног хришћанина може бити оваква молитва. Али из искуства знамо да она ублажава ватрену срдачну тугу молитвеника због душе њему блиског човека, премда се овај није упокојио у Православљу.

У закључку ћемо рећи: нека се не збуњују срца наша, и не треба да се плашимо строгости устава наше свете Православне Цркве! А највише, будите смели, будите смели људи Божији! Све ово не треба да нас води ка томе да изгубимо наду у своје спасење, већ напротив, треба да подстиче наше душе на скрушено и смерно покајање пред Господом због наших грехова, док за нас још нису затворена врата Његовог милосрђа. Јер, по речима Псалмопојца, срце скрушено и смирено Бог неће понизити (Пс. 50, 19). А што више смирења и самоосуде буде у нашој молитви, тим ће поузданија и успешнија она бити.

http://3rm.info/publications/68274-da-ne-ustrashaet-strogost-ustavov-nashey-svyatoy-cerkvi-pismo-prep-iosifa-optinskogo-o-molitve-za-inovernyh.html

Кључне речи: featured

Рубрика: Мисионарска литература