О мисији Руске Православне Цркве данас – Блаженопочивши патријарх московски и све Русије Алексеј II

(Реч на свечаности приликом уручења научног степена доктора богословије honoris causa Тбилиске духовне академије)

Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства ,
Уважени оци, браћо и сестре!

Посебну част ми представља добијање докторског степена у Тбилиској духовној академији, славној по својим богословским традицијама. Ово доживљавам не као признање мојих личних заслуга на пољу богословске науке, већ пре свега, као високу оцену богословског подвига и целокупног духовно-стваралачког рада РПЦ у последњим годинама од стране Грузијске Цркве…
У данашњем излагању бих желео да се зауставим на ономе што представља моју посебну бригу као пастира, богослова и Првојерарха – обнови мисионарског служења РПЦ. Ова тема је, поред питања богословског и религиозног образовања, једна од кључних у садашњем тешком периоду обнове црквеног живота у Русији.
Неопходност обнове мисије у РПЦ изазвана је данас не само унутрашњом потребом црквеног организма, већ и стањем у друштву у коме би, у сагласју са овом темом, одвојио два аспекта.
Прво, то је сложено духовно-морално стање данашњег друштва. У Русији се догађа тежак, али неопходан прелаз од пређањег идеолошког и социјално-економског система ка нормалном начину живота. Поред тога, ту је и трансформација читаве националне и културне самосвести народа наше државе. Старо одумире, ново се још није у потпуности родило. У таквим условима, посебно ако имам у виду више од 70 година отргнутости народа од његових исконских духовних традиција, много људи су се изгубили у погледу на свет, нашли се у духовном вакууму. Такви људи састављају већину чланова заједнице и то веома брине Цркву, јер ће вакуум неизбежно бити испуњен. Ми већ видимо како се испуњава различитим врстама утицаја, разорним за људску личност и читав народ. Посебно нас забрињава што у условима таквог вакуума катастрофално опада ниво моралног стања људи, што у значајној мери изазива таласе пропаганде агресије, мржње, непријатељства, насиља, порнографије, злочина као начина живота.
Други аспект разматраног проблема је делатност неких инославних цркава, а такође и религиозних секти и покрета који на тлу недовољног знања становништва, користе религиозну жеђ људи, привлачећи у своје редове нове и нове чланове. Последњих година на исконској територији наше Цркве веома се појачала прозелитска делатност инославних цркви и религиозних заједница, нехришћанских религија, као и различитих секти. Међу њима има и такозваних тоталитарних, које разарају психичко здравље друштва. Ова делатност је увек деструктивна када је усмерена на људе крштене у Православљу или повезане са њим историјским коренима. Овде је неопходно рећи да рад инославних, нехришћанских и псеудо-религиозних мисија, пре свега иностраних, јесте један од разлога приоритетне обнове и развоја православне мисије у црквеном животу.
Остајући верни предању древне, неподељене Цркве и настављајући дело апостолског служења, РПЦ је сведочила о Христу чак „до краја земље“ (Дела 1:8), ширећи Благу Вест о Речи Живота. Мисионарски подвизи наше Цркве, замах њене просветитељске активности и подвига – од Пољске и Балтика на западу до Аљаске и Калифорније на истоку, од Мурманска и Камчатке на северу до Причерноморја, Средње Азије и Кине на југу – захтевали су највећи напор свих духовних сила, коришћења материјалних ресурса и великог броја људи. Мисија Руске Цркве се развијала и процветала захваљујући самоодрицању и самопожртвовању њених чланова, који су одлучили да свој живот посвете апостолском служењу.
Имена руских мисионара заслужено улазе у ред највећих мисионара хришћанског света. Навешћу само имена Светог Стефана Пермског, преподобног Трифона Печенегског, отаца и подвижника Руске Тиваиде – монаха Валаамског и Соловецког манастира, посебно преподобног Германа Аљаског који је у суштини постао оснивач Православне Цркве у Америци. Веома су познати напори светог равноапостолног Николаја, архиепископа Јапанског, захваљујући коме се Православна Црква појавила на јапанским острвима. Апостол Америке је био такође и Свети Инокентије, касније митрополит московски, а апостол Алтаја – архимандрит Макарије (Глухарев).
Успеху мисионарске делатности Руске Цркве од друге половине 19. века помогло је Православно Мисионарско Друштво, створено 1865. године на иницијативу митрополита московског Инокентија, који је био и први председник тог Друштва. Задаци Друштва су били помоћ мисији и мисионарима, а такође и заједничка координација мисионарских напора Цркве. Велики значај за стимулисање и усмеравање мисионарске активности Цркве су имали Сверуски мисионарски скупови – у Кијеву 1908 године, Казану и Иркутску 1910. године.
У то исто време, то јест од друге половине 19. и почетка 20 века почео је веома успешан и динамичан развој унутар-црквеног покрета за обједињење мисионарске делатности са просветном и школско-образовним радом међу широким масама простог народа на мисионарским територијама.
Ова мисионарска и просветна делатност Цркве била је прекинута револуцијом 1917. године, када смо сви ми, по речима пророка добили „из руке Господње двојином за све грехе своје“ (Ис. 40:2). За Цркву је наступило време 70-годишњег вавилонског ропства када се њена мисија остваривала не у отвореној проповеди Христа ван зидова храма (што је било немогуће), већ у сведочењу о Христу, које је постало лични подвиг њених чланова – подвиг који се за многе завршавао исповедништвом и мучеништвом.
Сада, када је време репресија и забрана отишло у прошлост и Црква поново задобила могућност слободног сведочења о Христу, неопходност обнављања мисије је постала најважнији и неодложни задатак. У вези са тим, ја, Свети синод и новообразовано Мисионарско одељење РПЦ на челу са епископом белгородским Јованом, разрађује план успостављања мисионарске активности Руске Цркве на историјским пространствима њене канонске територије.
У вези са тим први задатак треба да буде сакупљање и анализа свих информација о савременом стању мисионарског поља, које улази у област канонске и пастирске бриге Руске Цркве; о мисионарској делатности инославних Цркава и религиозних организација на том пољу; о прозелитској делатности нехришћанских религија код нас; о ширењу црквених раскола, различитих псеудо-православних група и њихове делатности унутар Цркве; о пара-религиозним групама, езотеријским култовима и сектама, које пре свега имају тоталитарни и аутократски карактер; на крају, о степену религиозне и вероисповедалне самосвести у нашем народу, о процентном односу између такозваних „номиналних“ и „практикујућим“ православним хришћанима.
Сви ови подаци треба да послуже као основа за Свети Синод наше Цркве да разради конкретна дејства за квалитетно ширење мисионарске службе ради јављања Православне вере нашем народу и неутрализације штетних последица Православљу непријатељских утицаја. На бази ових предлога може се разрадити концепција нове општецрквене институције која би требало да се специјално бави питањима мисије, а такође изучава и истражује шира питања црквеног живота који у једном или другом степену утичу на мисионарско служење. У вези са тим, без обзира на одсуство пуне и систематизоване информације у поменутим питањима, данас размишљамо о приоритетима нашег мисионарског рада и о томе како се може формирати делатност нове црквене структуре.
Посебно ћу говорити о проблему који данас брине многе свештенике и мирјане наше Цркве. То је питање о приближавању литургијске културе Православља савременицима ради мисионарских циљева.
Наследност црквене културе у дугим деценијама чувала се само на нивоу малобројних заједница, које су претворене у својеврсни гето од стране богоборних власти. Већина наших суграђана је изгубила осећај наслеђа и развоја православне културе. Као резултат имамо да се културна средства која се користе у Цркви, а која су у вези са прошлим вековима, доживљавају од новообраћених или као етнографске реликвије или, супротно, као нешто што има вредност која се пореди са вредношћу непромењивих вероучитељних истина.
Ово последње се потврђује споровима који су се развили у недрима наше Цркве око коришћења словенског језика у храму, који је током векова био и остаје језик богослужења у Руској Цркви, исто као што се византијски грчки увек употребљавао и наставља да се употребљава у црквама грчког истока, а древни грузијски – у Грузији. Словенски језик није разумљив за све. Зато се многим литургистима поставља питање о преводу целокупног круга богослужбених текстова на руски. Међутим, покушаји превода богослужења на савремени разговорни језик показали су да се то дело не састоји само у замени једног састава речи другим, једних граматичких форми другим. Литургијски текстови, који се употребљавају у Православној Цркви представљају наслеђе византијске древности. Чак и преведени на савремени језик, они захтевају од човека посебну припрему и дубоко удубљивање у сваку реч да би се могао открити њихов смисао верујућем срцу. Зато се проблем неразумевања богослужења не састоји само у питањима језика који, без сумње, треба да се постављају и решавају. Пред нама је глобални, заиста мисионарски задатак – научити људе да схвате смисао богослужења. Наши литургијски текстови могу бити најбоље средство учитељског, просветитељског, мисионарског служења Цркве јер се у њима налази најдубља мудрост двадесет векова хришћанства.
У Цркви постоји временско и вечно. Ако су догмати Православља, који чине непоколебиви темељ Цркве неизмењиви, изражавање божанских истина у формама културе, између осталог и литургијске, развија се вековима. Оно се развијало и у нашем веку, али ван граница СССР где се црквени живот нашао под притиском богоборних власти и где као да је његово прејемство стало 1917. године. Сада се тај развој наставља и дужни смо да размишљамо о таквој организацији богослужбеног живота Цркве која би дозволила да се оживи просветитељски и мисионарски елемент тог живота. У вези са тим обратићемо посебну пажњу на дело, започето, али не завршено, од стране Помесног сабора 1917-1918 године са усклађивањем богослужбене праксе. Довешћемо до краја и редакцију словенских богослужбених текстова, такође започету од стране наше Цркве.
Мисија РПЦ данас, као никада раније, треба да буде разноврсна и праћена посебним прилазом свакој категорији људи којима обраћамо своју реч. Дакле, мисија Цркве у великим градовима и радним организацијама представља, између осталог, посебан вид служења и сведочења у радној и професионалној сфери. Такође и међу унесрећеним жртвама урбанизације и савремене техничке цивилизације. Посебна област мисионарског деловања Цркве је рад са младима, између осталог и организовање богослужења и религиозних беседа за децу и младе. Посебан прилаз захтева мисионарски утицај Цркве на сферу културе у сложеним условима доминације секуларних и агностичких расположења пост-совјетског друштва и навале туђих и Православљу непријатељских погледа, придошлих споља.
У контексту социјалних, политичких, национално-етничких противречности и конфликата у земљама бившег СССР посебну мисионарску актуелност задобијају питања увучености Цркве у друштвену проблематику савременог света и улоге хришћанства у уређењу народног живота. Директни мисионарски значај има и однос Цркве према проблемима економије, екологије и социјалне правде. Такође и наше учествовање у напорима заједничким за људски род, усмерених на решавање актуелних проблема савременог света. Ту је и миротворачка делатност Цркве, њено служење у вези са сиромашним и угњетеним слојевима становништва: избеглим, емигрантима и незапосленима.
Сем тога, неопходно је покренути питање о стварању мисионарских структура у епархијама и мисионарском раду у парохијама, о учествовању наших верних у свакодневном служењу, у хришћанском сведочењу – као непрестано и органски постојећих не само у личном животу парохијана, већ као и изражавања њихове саборно-заједничке црквене делатности.
У свему овоме ћемо се руководити заветима Древне Цркве, користећи богато искуство наше мисионарске прошлости, пажљиво и брижљиво поредећи наше садашње могућности и потребе са непрестаним сећањем на тешке године сведочења, на страдања која је наш народ претрпео у време након револуције. Наш задатак је стварање синтезе у целосној хришћанској култури, који би представљао стваралачко изображење апсолутне истине Православља у реалности која се непрестано мења.
Грешке прошлости, мањак сила, тешкоће и неуспеси не треба да нас смућују. Сурова времена кроз која је недавно прошла наша Црква, и нова искушења кроз која пролазимо данас, треба да постану за нас школа поновног рађања и обнове.
Све што се сада дешава са Црквом и народом, треба да прихватамо као промислитељски Божији призив: „Да ви одбаците ранији начин живота… да се обнављате духом ума својега… обуците се у новога човјека“ (Еф. 4:22-25). „А сад се ослободисмо од закона умријевши ономе што нас држаше, да служимо Богу у новоме духу а не по староме слову“ (Рим. 7:6), да би „ходили у новом животу“. (Рим. 6:4).
И тада ће поново, као у пређашња времена, Православна Црква и њена мисија у друштву постати одлучујући фактор у историји православних народа наше земље.

http://www.synergia.itn.ru/kerigma/katehiz/mission/stat/mis-al1.htm

Рубрика: Званични документи, Из искуства мисионара, Савремена мисија Цркве, Христови мисионари