О лажном „Јеванђељу од Варнаве“, одговор на муслиманске „аргументе“ – Јеромонах Јов Гумеров

Позивамо вас да прочитате сјајан одговор и анализу тзв. „Јеванђеља по Варнави“ оца Јова Гумерова на тобожњи аргумент који муслимани истичу као потврду наводне истинитости ислама. Пропаганда муслимана по питању „Јеванђеља од Варнаве“ гласи овако: „хришћански јерарси су на сабору и Изнику (Никеји) својом одлуком забранили вернима да читају и позивају се на Јеванђеље од Варнаве. То се догодило након триста година од доласка Исе. Исто то важило је на том сабору и друга Јеванђеља, али је само у односу на Јеванђеље од Варнаве било обећано нечувена сурова казна за његово „илегално“ читање. У том Јеванђељу се говори о будућем доласку нашег пророка Мухамеда и објављује се да је цела Васељена створена за њега. Притом Јеванђеље даје и име нашег пророка. Приметимо да је то написано много година пре истинског доласка пророка Мухамеда“. (материјал са сајта радиоислам). У одговору о.Јова Гумерова се може прочитати јасан и више него детаљан одговор на лажно и антихришћанско „Јеванђеље од Варнаве“.

 + + + + +

Муслимани се у последње време често позивају на „Јеванђеље по Варнави?“ Шта може да се каже о њему?

I Истраживања научника (Џ.Сломпа, Л.Б.Џоунса, Д.Сокса, Ж.Жомјеа, Џ.Хилкриста и др.) доказала су да је такозвано „Јеванђеље по Варнави“ (ЈВ) – фалсификат. До истог овог закључка долази В.В.Салтанова, аутор истраживања за дисертацију „Арапска верзија „Јеванђеља по Варнави“ у историји исламско-хришћанског дијалога“. ЈВ нема никакву текстуалну традицију. Нама најранији познати рукопис написан је на италијанском језику. „Палеографска истраживања италијанског рукописа, која су последњих деценија обавили стручњаци Националне библиотеке из Беча открила су следеће: рукопис је повезан турском кожом тамно-бронзане боје, притом постоји и ранији повез такође источног порекла. Повез је израђен у првој трећини XVI века. За рукопис је употребљен папир доброг квалитета, при чему филигран говори о томе да је папир произведен у Венецији или у њеној околини. Језик рукописа је претрпео очигледан утицај северноиталијанског коинеа, који је у средњем веку био раширен у Венецији и у њеној околини. На маргинама се налази мноштво напомена на арапском језику. Многобројне аномалије у правопису и синтакси италијанског језика у истој мери су карактеристичне и за арапски. Арапски језик није био матерњи аутору рукописа, рукопис пре треба означити као „османски“ (Салтанова В.В. Аутореферат дисертације – Санкт Петербург., 2001.) Научници  рукопис датирају XVI веком.

У време ватрених спорова између муслимана и хришћана (од VII в. – времена настанка ислама – до XVI века) ЈВ се ниједном не помиње. Упечатљив контраст овоме представљају текстови канона Новог Завета. Постоји две хиљаде триста двадесет осам рукописа или фрагмената рукописа на грчком језику који су до нас дошли из првих векова хришћанства. Међу њима је најстарији рукопис Новог Завета (део Јеванђеља по Јовану) Фрагмет Џ.Рајлендса – папирус, који је датиран 117-138. годином (чува се у Манчестеру).

За последња два века наука је стекла искуство откривања књижевних фалсификата. Академик Д.С.Лихачов је писао: „Фалсификовани споменик мора да се проучава истим методама као и оригинал. Једино питање се садржи само у његовој „занимљивости“: понекад је довољно само доказати да не спада у епоху, на коју претендује, или да не припада аутору којем се приписује, и после тога његово проучавање може да се прекине: он се одбацује“ (Лихачов Д.С. Текстологија. Део VII. Проучавање ауторског текста. Фалсификати. – СПб., 2001.).

У то да је ЈВ фалсификат недвосмислено нас уверава огроман број грешака, противречности и анахронизама (од грч. ana – обрнуто, chronos – време), односно погрешно сврставање догађаја из једне епохе у другу. Ово је просто незамисливо за светог апостола Варнаву, левита по пореклу, који је васпитан у строгој јудејској традицији и који је касније постао благовесник Христовог Васкрсења. Њега је Црква прибројала збору светаца као једног од 70 апостола. 488. године, за време цара Зенона обретене су његове свете мошти. На грудима апостола лежало је Јеванђеље по Матеју.

Аутор фалсификата недовољно добро познаје историју и географију Палестине.

1. Глава 3 „Чудесно рођење Исуса“: „У то време је Јудејом владао цар Ирод по заповести ћесара Августа, и Пилат је био намесник у дане првосвештенства Ане и Кајафе“. У овој реченици налазе се три фактичке грешке. Спаситељ света се заиста родио крајем владавине цара Ирода, али је Пилат постао намесник тек 26. године после Христовог Рођења. Ана је био првосвештеник од 6. до 15. године после Христовог Рођења, а његовог зета Кајафу је на првосвештеничку дужност поставио четврти намесник Јудеје и Самарије Валерије Грат 18. године, а скинуо га је 36. године намесник Сирије Луције Вителије.

2. У 20. глави читамо: „И дошао је Исус код мора Галилејског и севши у чамац, почео је да плови ка Назарету; и била је велика бура на овом мору, и само што није потонуо чамац.“ Назарет се није налазио на морској обали, већ је лоциран на 350-400 метара надморске висине на јужном обронку планине Џебел-ес-Сих. Како је могао апостол Варнава, који је дуго година живео у Палестини то да не зна? Даље казивање потврђује да то није случајна грешка: „Дошавши у Назарет морнари су испричали оно што су видели од Исуса.“

3. У ЈВ се каже да је апостол Јован једном у Иродову кућу довезао рибу. Оставили су га тамо да једе. „Исус упита: „Како си могао да једеш хлеб с паганима?“ Ова грешка се понавља и на другом месту ЈВ. Зар је могао апостол Варнава да припише Исусу такве речи кад је опште познато да је Ирод био Јевреј, а не паганин?

Посебну категорију чине грешке које се тичу свештених канонских текстова Старог Завета. Запањује елементарно непознавање Светог Писма. Варнава који је добио темељно религиозно образовање одлично је познавао свештене канонске текстове. У јеврејским школама које су се у Палестини појавиле у I веку пре Христовог Рођења инсистирало се на изучавању Писма. Ученик је до дванаесте године већ морао да зна напамет Мојсијево Петокњижје.

4. У 5. глави се каже: „Осмог дана, по закону Божјем узели су дете и донели га у храм да би га обрезали.“ Ради се о светим родитељима Исуса. Жена која је родила сина морала је да чека четрдесет дана очишћења: ниједне свете ствари да се не додијева и у светињу да не иде док се на наврше дани чишћења њезина (3 Мојс. 12, 4). Одредбе о обредној чистоти су се строго поштовале. Зато није било могуће да Пресвета Богородица дође у храм осмог дана. Код јеванђелисте Луке је прецизно написано: А када се навршише дани за очишћење њихово по закону Мојсејеву (Лк. 2, 22).

5. У прологу аутор пише: „Варнава, апостол Исуса Назарећанина, прозваног Христос, свима који су под небом жели мир и утеху“ („Почетак Благовести о Исусу, прозваном Христу…“). У тексту књиге се упорно негира да је Исус Месија (главе 42, 82, 97 и др.). Овде постоји противречност. Очигледно, аутор не зна да је грчка реч Христос (Помазаник) по значењу потпуно истоветна речи Месија (јевр. Машиах).

6. У ЈВ читамо: „И обратио се Исус ономе који ово пише: „Варнаво, напиши моје Јеванђеље““ (глава 221); „Исус је одговорио: „Не љути се Варнаво, јер они које је Бог изабрао…“ (глава 19). Исус Христос није могао тако да му се обраћа. Он се звао Јосија, а име Варнава (јевр. Барн-Наба) апостоли су му дали након вазнесења Господа нашег Исуса Христа: А Јосија, прозвани од апостола Варнава, што значи: син утјехе, Левит, родом са Кипра, имао је њиву, и продавши је донесе новце и положи пред ноге апостолима (Дап. 4, 36-37).

7. Још једна противречност у фалсификату који анализирамо. У глави 44. је написано: „Аврам приноси на жртву Измаила.“ А у глави 99: „Заволео је Аврам сина свог Исака више него Бога и да не би допустио могућност идолопоклонства у Аврамовом срцу, Господ му је наредио да убије свог сина, што би овај и учинио да његов нож није био заустављен.“

8. У глави 82. ЈВ: „јубиларна година, која се данас слави сваких сто година“. Елементарна грешка. Опросна година да вам је та педесета година; немојте сијати, нити жањите (3 Мојс. 25, 11). Свако ко се васпитавао на Мојсијевом закону то је добро знао. Апостол Варнава није могао да начини такву грешку.

9. Две главе (187. и 188.) посвећене су пријатељству пророка Агеја и Осије. Још једна грешка. Они су живели у различито време. Овакву нетачност је могао да допусти човек који никад није читао њихове књиге. Ријеч Господња која дође Осији сину Веиријеву за времена Озије, Јоатама, Ахаза и Језекије царева Јудинијех и за времена Јеровоама сина Јоасова цара Израиљева (Ос. 1, 1). Из наведеног одломка је јасно да су цареви које смо поменули владали управо у то време (на пример, Језекија: 726-697.). А пророк Агеј је пророчанства изговарао за време изградње другог Храма, 520-515. године (в.: Аг. 1, 1-2).

10. Три младића, која су се на чудесан начин спасила у ужареној вавилонској пећи звали су се Ананија, Азарија и Мисаил (в.: Дап. 1, 6). У ЈВ је Мисаил назван Михаилом. То су различита имена.

11. У глави 50. ЈВ је написано: „Кир је осудио Данила да га поједу лавови.“ У Писму се каже да је Данила у ров с лавовима бацио Дарије Миђанин (в.: Дан. 6, 16).

12. Свето Писмо каже да се у ковчегу за време потопа спасило осам људи (в.: 1 Мојс. 7, 13). У ЈВ читамо: „Наступио је потоп, цео свет је погинуо без опроштаја Господа, и само се Ноје спасио са својих осамдесет троје сапутника“ (глава 115).

13. Господ је завет о обрезању дао Авраму: И рече Бог Авраму: ти пак држи завјет Мој, ти и сјеме твоје након тебе од кољена до кољена… да се обрезује између вас све мушкиње (1 Мојс. 17, 9-10). У ЈВ се каже: „Обрезао је Адам синове своје“ (глава 23).

14. У глави 44 ЈВ: „Како пак Исак може бити првенац ако је Измаил био старији од њега седам година?“ Још једна фактичка грешка. По Књизи Постања: А бјеше Авраму осамдесет и шест година кад му Агара роди Исмаила (1 Мојс. 16, 16) и а Авраму бјеше сто година кад му се роди син Исак (1 Мојс. 21, 5). 100-86=14 [година].

15. У ЈВ се каже: „…да нас како Господ не баци у пучину, као Аврама због гордости наше“ (глава 131). Патријарх Аврам никад није био бачен у пучину.

16. „И рекао је онај који ово пише да је пророк Данило причајући историју царева и тирана Израиљских говорио: „И сјединио се цар Израиљски с царем Јудејским…“ Даље цела 160. глава ЈВ садржи казивање о томе како су цареви Ахав и Јосафат питали пророка Божијег Михеја за то како ће се завршити поход против Амонићана. Овога нема у Књизи пророка Данила. Казивање је узето из Треће књиге Царства (в.: 27, 1-29).

17. „Ево речи Саздатеља нашег, које су речене устима Његовог пророка Јоила: „Као што сам жив Ја, Господ ваш, не желим смрти грешника већ желим да се он покаје“ (глава 165). Поново грешка. Код пророка Јоила нема ових речи. Ово Господ говори кроз пророка Језекиља: Реци им: тако био ја жив, говори Господ Господ, није Ми мило да умре безбожник, него да се врати безбожник са свога пута и буде жив; вратите се, вратите се са злијех путова својих, јер зашто да мрете, доме Израиљев (Јез. 33, 11).

18. Свако онај ко је читао Библију зна историју грехопада. Прародитељима је била дата заповест испитивања: само рода с онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете (1 Мојс. 3, 3 ). У ЈВ уместо тога налазимо митолошку причу: „Ево дајем вам сваку храну да једете осим јабука и пшенице. Бојте се да их окусите јер ћете преступивши забрану Моју постати несрећни, напустићете рај и претрпећете велике несреће. Безумна јарост је обузела сатану, који је сазнао за то и он се  прикрао вратима раја и ужасна змија с ногама камиле и оштрим канџама је стајала на стражи. И рекао јој је непријатељ: „Дај ми да уђем у рај.“ Змија му је одговорила: „Како да те пустим кад ми је Господ наредио да те отерам?“ <…> И рече сатана: „Велика си, и зато отвори чељуст своју и ја ћу ући у твоју утробу и кад уђеш у рај, прићи ћеш оном праху земаљском који од данас иде по земљи““ (глава 40). Није јасно шта ће сатани, који је невидљиви пали дух да се на тако чудан начин ушуња у рајску башту. Главно је то што свети апостол Варнава за којег су канонске свештене књиге биле богонадахнуте, није могао да замени истинско казивање Књиге Постања митологијом.

Списак грешака, непрецизности, противречности и анахронизама може се наставити, али то није неопходно: крајња некомпетентност аутора фалсификата је очигледна. С научне тачке гледишта чак је и једна принципијелна грешка довољна да би се признало да текст који се анализира не припада апостолу Варнави, односно да је фалсификат.

II Анализа ЈВ уверава да у њему нема хришћанског учења. Аутор је несумњиво користио четири канонска Јеванђеља. Лако је уверити се у то: на неким местима се готово дословно користе свештени текстови. „Аутор псеудоапокрифа је своје дело написао на основу текста Четворојеванђеља, недоследно користећи цитате из новозаветног канона и трансформишући их у правцу који му је био потребан. Псеудоапокрифском казивању о земаљском животу Исуса у целини је својствена нелогичност и немарност излагања. Аутор је у текст који представља компилацију на основу Четворојеванђеља убацио сопствене сижее“ (В.В.Салтанова). Рука састављача је брижљиво избацила из ЈВ све што чини карактеристичну особеност новозаветне религије. То је „јеванђеље“ без хришћанства. Ми у ЈВ не налазимо: учење о испостасним Лицима Пресвете Тројице (Оцу, Сину и Светом Духу); учење о богооваплоћењу (због тога је испуштен родослов Спаситеља); казивање о посвећењу Богомладенца Господа на 40. дан (Сретење); помињање светог Претече и Крститеља Јована; о крштењу Исуса. Негира се да је Исус Месија. Ништа се не говори о спасењу, о љубави према непријатељима. Нема казивања о Тајној Вечери и Причешћу. Негира се искупљујући подвиг Спаситеља, Његова смрт на Крсту и Његово васкрсење.

III Анализа показује да је „јеванђеље“ које анализирамо писао муслиман, који ипак није фундаменталиста, јер понекад ступа у противречност с Кораном. Основни циљ аутора је да убеди читаоца у то да је само Мухамед Месија и да је ради њега створен свет (глава 39) да ће његов долазак у последњи дан суда целом људском роду (глава 220). Али не препознајемо ауторову веру само по идејама и мислима које испуњавају цело дело. У ЈВ се среће доста јасних вероучитељских и обредних формула које су се појавиле тек након настанка ислама.

1. „Устајући на ноге Адам је угледао натпис који је јарко светлео попут сунца, који је гласио: „Постоји само један Бог, и Мухамед је посланик Бога“ (глава 39). Ова формула је позната под називом шахада (арап. – сведочанство).

2. У Књизи Постања Аврам приноси Исака на жртву. Међутим, у исламу је библијски догађај промењен: уместо Исака је Измаил. Овоме је посвећен главни муслимански празник курбан-бајрам (10. дана месеца зу-л-хиџа). У ЈВ постоји посебна, 44. глава „Аврам приноси Измаила на жртву“.

3. Истраживачи (посебно В.В.Салтанова) скрећу пажњу на то да се у ЈВ среће „име Аврамовог оца – Азар, које фигурира само у Корану“ (6, 74).

4. Тврдња да је обећање о Месији дато Измаилу (родоначелнику Арапа), а не Исаку (глава 43) исказана је у потпуном складу с исламском интерпретацијом и изменом Старог Завета.

5. У складу с Кораном („нису га убили и нису га разапели, већ им се то само чинило“; 4, 156) аутор ЈВ негира распеће Исуса (главе 215-218). Муслимани тврде да је неко други био разапет. Аутор фалсификата спроводи мисао да је разапет био Јуда-издајник. Ова јеретичка мисао је усмерена против сотериологије – најважнијег дела хришћанског учења о спасењу.

Ж.Жомије (J.Jomier) је у свом истраживању набројао четрнаест муслиманских културно-религиозних елемената.

Последњих година ово фалсификовано дело је постало аргумент представника ислама у спору с хришћанима. То показује колико је неправилно њихово поимање хришћанства. Да би се овом делу које обилује мноштвом грубих грешака дала макар нека тежина, износе се чудне тврдње о ЈВ: „оно се сматрало канонским у Црквама Александрије до 325. године н.е.“ (Предговор исламском издању ЈВ // М.: Ансар, 2005., стр. 11). Ова изјава је лишена логике. Како до 325. године, тако и после ње Александријска Црква је сваке године славила свој главни празник – свети Васкрс посвећен Васкрсењу Исуса Христа. Правила која одређују време слављења Васкрса донета су у III веку од стране Александријске Цркве и потврђена одредбама Првог Васељенског (325. година) и Помесног Антиохијског (341. година) Сабора. У Древној Цркви је израчунавање васкршњег дана било поверено Александријском епископу зато што су Александријци користили најтачнији деветнаестогодишњи циклус (који је открио старогрчки астроном Метон у V веку пре Христовог Рођења), након чијег завршетка су пуни месеци и месечеве мене падале у исте дане месеца, као и претходни. Ако је Александријска Црква сматрала Васкрс највећим празником, како је као канонски могла да прихвати текст у којем се намерно негирају крсна смрт и васкрсење Исуса Христа?

Нажалост, овакве апсурдне тврдње су жилаве, зато што налазе погодно тле. Хришћане сва садашња активност с овим фалсификованим текстом подстиче на то да се сећају савета светих отаца: „Дакле, не молим вас ја, већ љубав Исуса Христа – храните се само хришћанском храном, а од туђег биља, каква је јерес, одвраћајте се. У отров свог учења јеретици мешају Исуса Христа, чиме и стичу поверење: али они смртоносни отров додају у заслађено вино. Онај који не зна радо га прима, и заједно са погубним задовољством прима смрт“ („Посланица светог Игњатија Богоносца Тралијцима“. Гл. VI).

http://www.pravoslavie.ru/answers/6798.htm

са руског превела: Марина Тодић

Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари