О једном неуспешном мисионару – Ђакон Георгије Максимов
Читајући овај текст сви ми заиста можемо много да научимо. Пред нама је пример самопожртвованог човека који нажалост није обраћао много пажње и није желео да чува догмате Цркве и као последицу тога имао потпуни крах целог свог животног дела. Данас се не обраћа много пажње да ли неко верује како учи Црква. Овај текст показује колико је важно да човек верује истинито, колико заблуда и јерес утичу на целокупан човеков живот. Догмати нису нешто чиме треба да се баве само богослови на факултету, нису просто скуп неразумљивих теорија које треба напамет набубати да би био „добар“ верник. Догмати утичу на читав живот и то толико, да и колосални труд и енергија уложени у нешто добро без истинских догмата неће донети добар плод. Свети Игњатије Брјанчанинов је о томе писао: „Лажна мисао је погубна: она у душу доноси помраченост, самообману и чини је заробљеницом кнеза овога света. Желим да будете слободни, да поглед ваше душе буде чист и светао, како би ваш разум био прожет светлошћу истине и како би благодатном светлошћу зрачио на читав ваш живот, на сва ваша дела. Ако око твоје буде светло рекао је Господ онда ће и читаво тело твоје бити светло. Треба чувати ум! Потребно је да он непрестано пребива у истини… Човек се стално руководи начином свога размишљања: то је наша светлост. Обратите пажњу на моје речи! Молим вас, преклињем! Преклињем ради вашег спасења…“
* * * * *
Недавно је објављена књига мемоара архимандрита Андроника (Елпидинског) „Осамнаест година у Индији“. За мене као човека који је више пута посећивао Индију је књига била посебно интересантна.
Отац Андроник је 1931. године отишао у ту земљу као мисионар и у њој провео осамнаест година. Он је био човек за дивљење. Што се тиче метода мисије, он је поступао потпуно правилно. Дошао је и настанио се на пусто место, у планинама и шумама и живео потпуно сиромашно, градећи својим рукама православни скит. Он је говорио са Индијом на језику који она највише цени – на језику строгог аскетизма. Сем тога научио је и локални језик и превео на њега богослужење које је и служио у изграђеном храму. Отац Андроник је био отворен, приступачан човек доброг карактера и у време својих честих путовања прешао је скоро целу земљу, разговарајући са многим људима. За кратко време је освојио огромно уважавање Индуса – како хришћана, тако и незнабожаца.
Међутим, при свему томе, за осамнаест година као мисионар није успео ништа да уради. Након њега није остала чак ни најмања заједница православних хришћана које је он обратио. Како се тако нешто могло догодити? Није за изненађење ако се као бесплодан покаже мисионар који нема љубав према људима и земљи у коју је дошао да проповеда, човек лењ, неверујући, са пороцима, који доживљава мисију као обавезу. Међутим, ништа од тога се не односи на оца Андроника. Зашто онда?
Његова књига даје подробни одговор. Књига почиње након кратког увода са описом како је отац Андроник кренуо у Индију бродом. Одмах сам се сетио дневника светог Николаја Јапанског, који такође почињу описом његовог путовања у Јапан бродом.
Али какав контраст у расположењу два мисионара! Свети Николај већ на лађи размишља како ће обраћати Јапанце, а отац Андроник има потпуно другачије мисли: „Лакшим ми се чинило остварење јединства Цркви; обраћење незнабожаца се чинило тежим и могућим само уз посебно деловање Божије силе… За рад таквих димензија, веровао сам, Господ ће припремити друге делатнике са већом духовном силом и даровима од мене“.[1]
Дакле, чак не ступивши ногом на индијску земљу, мисионар одлучује да се неће бавити обраћањем незнабожаца; оно је исувише високо и тешко за њега. Њега занима присаједињење Православљу индијске Маланкарске „Православне“ цркве која улази у „породицу“ монофизитских цркава. Чудна противречност: обратити неколико незнабожаца је тешко за мене, а ето, обратити целу неправославну цркву ми баш лежи.
Отац Андроник је остао веран свом одсуству жеље да проповеда међу Индусима током свих осамнаест година боравка у Индији. Сваки пут када се поведе реч о томе зашто се он не бави тиме, отац Андроник наглашава невероватну тешкоћу и немогућност таквог дела. Међутим, оно што је занимљиво: када се говори о мисионарима у Индији који су га лично знали, испоставља се да су се они потпуно успешно носили са тим „немогућим“ делом.
Тако на пример, описује сиромашног катехизатора Григорија који има једну ногу и живи у манастиру Бетани Ашрам, који путује по земљи и обраћа незнабошце у хришћанство (стр. 87). На другом месту помиње маланкарског архимандрита Петра који је „обратио у хришћанство 15 хиљада незнабожаца и његово братство наставља да обраћа по хиљаду незнабожаца сваке године“ (стр.254). Штавише, у такву делатност је једном био увучен и сам отац Андроник, када га је маланкарски свештеник Тома повео са собом заједно у неки крај где су обојица проповедали више од недељу дана. Резултат тог мисионарског путовања је био да се 500 локалних незнабожаца присајединило маланкарској цркви (стр. 103). Рекло би се, зашто не би пробао то исто дело ако си већ имао прилике и могућност да се убедиш на сопственом искуству? 500 људи за недељу дана – кога то не би надахнуло?
Оца Андроника није надахнуло.
Наравно, и Григорије и Петар и Тома су Индијци, староседеоци; можда се могло рећи да им је било лакше да проповедају сопственом народу. Међутим, отац Андроник помиње и случај када је руска лутеранка А.К.Ирбе покренула лутеранску мисију у Индији „и након 15 година је било око 3000 људи које је она обратила“ (стр. 294).
Без обзира на те чињенице, отац Андроник је свих осамнаест година сачувао невероватну упорност у одсуству жеље да проповеда незнабожцима. Као изузетак се може навести да је ипак крстио четворо деце из породице незнабожаца – сво четворо је за Крштење припремио схимонах Константин који је неко време живео са њим. Касније су двоје деце „превели у римокатолицизам“, а за друго двоје отац Андроник пише: „питао сам локалног свештеника-јаковита да узме ову децу под своју бригу“ (стр. 156). Чини ми се да су овде коментари сувишни.
Поред незнабожаца, у Индији има много хришћана са изопаченим вероучењем – римокатолика, протестаната. Они такође нису представљали никакав мисионарски интерес за оца Андроника. Долазило се до тога да он не само да ништа није чинио да им проповеда, већ је показивао пасивност чак у случајевима када су различите заједнице Индијаца саме молиле да их прими у Православље.
Тако он описује како је још 1933. године као координатор мисије у коју је улазило неколико група обраћених и која је осиромашила када је њен руководилац, англиканац напустио Индију „почела снажно да ме моли да преведем мисију у јурисдикцију Руске Цркве… Писао сам митрополиту Евлогију, али је он ово питање заобишао ћутањем… Отац Алексеј (маланкарац) и католикос су водили политику да ту мисију са свом њеном имовином привуку себи. Отац Андреј му је једном приликом рекао: „ви не треба да се мешате у ову ствар“ (стр. 97). И отац Андроник послушно није почео да се меша.
Други пут су му причали да у околини Калкуте „у Тричинаполију маса римокатолика жели да пређе у Православље и да се тамо сада продаје огромна школа. „Купите“, говорили су му, „ту школу и ви ћете одмах добити велику мисију“. Ја сам бојажљиво писао о томе у Француску, али, наравно, наши нису урадили ништа“. (стр. 291)
И у овом и у другим случајевима отац Андроник наглашава одсуство финансијске подршке као разлог његовог неделовања. Тешко да је то могуће признати као истински разлог. Тим пре што су му новац ипак слали, посебно свети Николај (Велимировић). Наравно, то се није могло поредити са средствима која су имали римокатолици на пример, али са друге стране, Григорије са једном ногом могао је да води успешну мисију чак и потпуно без новца. Дело за дивљење: отац Андроник је при својим честим путовањима по Индији посетио, чини се, сва њена места сем оних места где су биле заједнице које су молиле да буду примљене у Православље. Он чак није ни одлазио код њих! Све што је радио било је још једно писмо свом митрополиту који је боравио у Европи и тиме „прао руке“.
Чињеница да узрок уопште није био у недостатку материјалних средстава јасно се види из трећег случаја када су му чак предлагали и материјално обезбеђивање потреба мисије у групама које су молиле да буду примљене у Православље. И он је опет одбијао! Отац Андроник пише: А.К. Ирбе „ми је предлагала да примим у Православље 300 људи обећавајући подршку, али ја нисам желео да се бавим тиме и одбацим започето дело у Траванкору“ (стр. 294). Други пут помиње да му је на Цејлону „отац Василије предлагао да купим део земље са пиринчем, обећавајући ми помоћ у радовима и молио ме да подигнем манастир“ (стр. 191). То је исти англикански свештеник, Василије Џаијаварден за кога митрополит Нестор пише да је заједно са дванаест других свештеника не једном молио да буде примљен у Православље – авај, без успеха. Митрополит је у то време већ био далеко од Индији, а отац Андроник није почео да се бави мисијом на Цејлону из истог разлога као и горе: „нисам лично желео да оставим дело у Траванкору“ (стр. 191).
А какво је то дело у Траванкору? Изградња скита на планини, који је, одлазећи након неколико година у САД, отац Андроник „званично предао“ маланкарском митрополиту Дионисију (стр. 348). Па и контакти са маланкарском црквом која је након осамнаест година општења са оцем Андроником остала и по вери и по статусу потпуна иста као и пре његовог доласка у Индију.
Рекло би се, ако је сва његова пажња била усмерена на маланкарске хришћане, онда би за осамнаест година његова делатност морала да донесе макар некакав плод у том смеру. Авај!
Заиста, многи маланкарци су га заволели и уважавали, неки су чак живели као његови помоћници са њим у скиту по више година, али ни једног од њих није примио у Православље. Карактеристичан пример: отац Андроник пише да је од локалних маланкараца „у Страсној недељи неколико људи долазило да се припреме… зато нисам никога од њих узимао за исповест и Причешће… Нисам их терао, али сам им говорио да, када се припреме код мене, треба да остану у својој цркви. Због неколико људи нисам желео да кварим односе са сиријским епископима, јер сам се трудио на сједињењу целокупне њихове цркве са нашом Црквом“ (стр. 153).
Ето. Није хтео да квари односе због неколико људи. „Скромно“ је желео да обрати одједном целу цркву.
Како се може објаснити такав чудан однос оца Андроника? Јер чак и морално пали и лењи мисионар не би почео да одбија да прими у Православље макар оне који сами долазе и моле га за то. А отац Андроник никако није био ни лењ, ни морално пали човек.
Заиста, сигурно су многи читаоци већ погодили разлог. Цела ствар је у томе што је отац Андроник, нажалост, био екумениста и модерниста. Као што је прихваћено код људи сличног погледа на свет, он је сматрао да се и неправославни спасава (стр.71), само ако је, како се каже, био добар човек. Oвим убеђењем – које противречи како Светом Писму тако и Предању Цркве– објашњава се разлог зашто отац Андроник не само да сам није предузимао никакве напоре у проповедању Православља Индијцима, већ је чак и пропуштао и – штавише – одгуривао случајеве који су сами ишли њему у руке.
„Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен“ (Мк. 16:16); „ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3:5); „Ко вјерује у Сина, има живот вјечни; а ако је непослушан Сину, неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему“ (Јн. 3:36); онај ко се предаје „јереси… неће наслиједити Царства Божијега“ (Гал. 5:20-21). Овим истинама се руководи истински мисионар. Он схвата да је прихватање или неприхватање Православља – питање живота и смрти, штавише – вечног живота и вечне смрти.
Зато је, на пример, чувени алтајски мисионар, преподобни Макарије Глухарев своје дело о мисији почео речима: „Хришћанска вера је једини, Богом откривени за људе, пут ка истинском блаженству… нема спасења ван распетог Исуса Христа; и без вере у име Његово, као Бога истинитог, Који се јавио у телу, нико не може да се очисти од греха и уђе у Царство Небеско“[2]. Тако је сматрао и свети Николај Јапански: „Чврсто смо уверени у то да сем Христа нема других врата у Царство Небеско“[3].
Међутим, ако ми не сматрамо да је једино Православље спасавајуће, онда питање о примању или непримању Православне вере престаје да буде питање које решава вечни удео човека и тада се читава мисија своди на агитацију „наш клуб је бољи од вашег“. И шта је ту за чуђење ако је „мисионар“ архимандрит Андроник Елпидински пренебрегао такву агитацију ради великог циља који је замислио? Ако сви који то пожеле могу да се спасу својим добрим делима, онда заиста, зашто им било шта проповедати?Зашто ради некаквих 300 Индијаца одбацити велико „дело у Траванкору“?
У сагласности са својим екуменистичким ставовима отац Андроник је причешћивао маланкарце и штавише, самовољно дао маланкарском митрополиту Дионисију „уверење да наши православни могу да му се обраћају ради вршења треба“, а од њега заузврат добио уверење да може да врши требе за маланкарце (стр. 302). На другом месту он са задовољством описује како је једном ушао у англикански храм. Испоставило се да су се парохијани окупили на службу, а да њихов свештеник није дошао. „Црквени савет ми се обратио са молбом да служим службу… ја сам попустио … служићу нашу вечерњу и они ће певати између мог појања „Господи возвах“, „Свете тихи“ и јектенија. Ставши на средину олтара… спокојно сам служио и богомољци су били врло задовољни“. (стр. 194)
Као што и доликује екуменисти, отац Андроник је сматрао да су маланкарци по вери потпуно православни и да смо са њима духовно већ у Цркви Христовој, а да смо просто само административно подељени. И ова заблуда је учинила бесплодним његове титанске напоре за „сједињење цркава“. Он је заиста много учинио. Он је лично знао већину архијереја, чак и католикоса Маланкарске цркве, са којим је више пута говорио о присаједињењу Православној Цркви. Притом је запазио да католикос „строго чува различитости своје цркве и на том терену смо стално имали неслагања“ (стр. 243). Како у овом, тако и у другим случајевима у сусрету са маланкарским „различитостима“ отац Андроник остаје упоран на свом: „сматрао сам бескорисним и просто сам се трудио да им дам до знања да смо ми православни и да споровима о формулисању ничему нећемо помоћи. Стварајући атмосферу хришћанског братства са њима, веровао сам да је то најпотребније, да ће то братство да уништи сваку ништавну разлику“ (стр. 296).
Како је показала историја, уопште није уништено. Какве су то „ништавне разлике“? Не само отац Андроник, већ су многи и данас убеђени да је тобож, индијска маланкарска црква, као и друге источне цркве, у реалности уопште не следе монофизитску јерес и да су по вери исте као и наша Црква. Навешћемо сведочанства из књиге о којој пишемо.
Отац Андроник пише да маланкарци „мрзе Грке“, поштују као Светитеље Севира Антиохијског, Диоскора, Јакова Барадаја и да су при том „непријатељски расположени према светом Лаву Великом“. (стр. 297). Такође и „према Халкидонском Сабору имају одређен непријатељски однос“ (стр. 179). У изложењу вере које су маланкарски епископи представили православнима 1954. године говори се да „након тог тајанственог сједињења не може бити никаквог раздељења… на две природе. Христос је једно Лице и Његова природа је једна. У Њему је једна воља и једна сила“ (стр. 300).
Човеку који је упознат са црквеном историјом и догматиком, није тешко да види да је то управо исто монофизитство (а уједно и монотелитство и моноенергизам) са којим су се борили Свети Оци и које је осуђено на Васељенским Саборима. На жалост, маланкарски хришћани су до сада привржени томе. Имао сам прилику да се лично уверим у то, када сам 2011. године приликом посете маланкарског храма у индијској држави Гоа чуо од парохијанина да је у Христу једна природа и да ми, православни, узалуд следимо Халкидонском Сабору који је погрешио.
На велику жалост, због својих екуменистичких и модернистичких ставова отац Андроник ништа није учинио да би развејао макар неке од заблуда маланкараца, иако је, понављам, нико толико познат и уживао такво уважавање да га у Индији памте све до данас.
У вези са непризнавањем Четвртог Васељенског Сабора од стране маланкараца отац Андроник је говорио да „у суштини, ово питање је, иако и неопходно – допунско. Главно је – наша заједничка свест о припадању Православљу, Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Та свест је код нас постојала и раније“ (стр. 179).
Он није могао да разуме да управо такви лажни ставови и чине бесплодним његове дугогодишње самопожртвоване напоре.
Мислено поставивши себе на место маланкараца са којима је говорио отац Андроник, ја не налазим ни један разлог који би могао да их покрене да ватрено желе сједињење са Православљем: ако ми већ, као што говориш, имамо исту веру, ако се већ налазимо у истој Цркви, ако се већ спасавамо, ако се већ молиш са нама и чак нас причешћујеш – зашто онда да радимо још нешто да бисмо се присајединили Православљу?
Сећам се примера монаха из Грчке Цркве које познајем, који су се трудили у Мексику и за кратко време у Православље обратили 200 римокатолика који су ту живели. Тајна је једноставна: увек примајући људе са љубављу, увек помагајући потребитима, они су били строги и непопустљиви по питању заједничке молитве и Тајни. Имао сам прилике да сам видим Мексиканца, који је постао православни монах и чуо како се он обратио у Православље. Спријатељивши се са оцима из манастира, он је једне вечери изразио жељу да сутра жели да се причести код њих. Они су му одговорили да је то немогуће пошто је он – ван Цркве. Младић се узнемирио и изговорио доста оштрих речи. Затим је изашао и целу ноћ шетао без сна и размишљао. Сутра ујутро је дошао и молио да га присаједине Православној Цркви. При свему томе и најближем граду је постојала православна парохија друге јурисдикције где су римокатолике спокојно пуштали да се причешћују и за све године постојања те парохије ни један човек се није обратио у Православље иако много Мексиканаца иде тамо. А зашто би се и обраћао ако ти већ дају Чашу?
То исто је и у Индији. Тема присаједињења Православљу – притом не у пољу вероучења, већ управо у административној димензији – представљала је одређени интерес за католикоса и његово окружење. Они су изјављивали да желе да се присаједине Православљу, али ево и из ког разлога. У то време маланкарска црква била је подељена на две струје. Један део архијереја је сачувао верност Сиро-јаковитском патријарху, а друга је 1912. године прогласила аутокефалију и изабрала свог католикоса. Ова аутокефалија није била призната од јаковитског патријарха и католикос се са својим окружењем није осећао пријатно под критиком епископа прве струје, који су их називали расколницима и отпадницима, указујући да су се лишили заједнице са Сиријом. То није било питање само критике која није имала везе са животом – обе струје су активно узимале паству једна другој. У вези са тим, као контрааргумент и одређену легализацију је струја католикоса разматрала варијанту присаједињења Православној Цркви. Ово је био искључиво политичко питање, они нису имали намеру да мењају било шта у својој вери и црквеној пракси.
Отац Андроник је сматрао да је његов циљ „сједињења цркви“ остао недостижан због тога што са стране Православља тобож није било довољно пажње за жеље маланкараца. Није тако. Он сам описује да су Индију посетили, у различито време у периоду 1930-40их година у циљу преговора са католикосом, епископ хајларски Димитрије Вознесењски, архиепископ камчатски Нестор Анисимов, свештеноисповедник Доситеј Васић, митрополит загребачки; додајмо такође да су у време путовања католикоса и малнкарских епископа у Европу они били позвани да посете Србију и да су их тамо примили на највишем нивоу, да се посебно са њима сусретао и свети Николај Велимировић.
Тако да је пажња за њих постојала, и то на јако високом нивоу, постојали су вишекратни преговори али је резултат изостао. Узрок је у самим маланкарцима. Отац Андроник пише да је 1938. године католикос „архиепископу Нестору изјавио да они желе јединство, али да сада треба сачекати са тим делом“ (стр. 305). Пише да су и њему самом дали до знања да „још није време“ за сједињење.
Уопште, запрепашћује лакомисленост у представама оца Андроника о томе како је неопходно припремити „сједињење Цркава“. Описујући да највећи део пастве сиријског јаковитског патријарха чине управо маланкарци који живе у Индији и примећујући да је чак на струју католикоса патријарх имао одређени утицај, отац Андроник се уопште није замислио које мере би могао да предузме јаковитски патријарх да би се изборио за тако велики део своје пастве. Јер тешко да би он седео скрштених руку да је ствар кренула у правцу озбиљних кретања ка Православљу. У својим фантазијама отац Андроник је из неког разлога одлучио да би управо „руска и друге словенске Цркве требале да остваре духовно и формално јединство“ са маланкарском црквом (стр. 168), иако је његов надлежни архијереј, митрополит Евлогије потпуно тачно приметио да у то време – у периоду 1930-40 година – Руска Православна Црква уопште није била у ситуацији да се бави великим делима у Индији.
Маланкарска црква је имала везе и са монофизитским антиохијским патријархом. Зар се онда дело обраћања у Православље није тицало и православног антиохијског Патријарха? Међутим, отац Андроник није чак ни покушао да се посаветује са православним хришћанима из Антиохијске Цркве. У то време је у Индији постојала парохија Константинопољске Патријаршије у Калкути где је служио грчки свештеник. Међутим, отац Андроник се чак није потрудио да се сретне са овим свештеником и да са њим размотри своје велике планове за присаједињење малнкараца Православљу.
Ови планови су били осуђени на пропаст чак и ако би ствар кренула даље. Јер, ако присаједињење Православљу није питање вере, истине, спасење, већ само питање политичке прилике онда ће оно бити на слабом темељу, при промени прилика завршиће се изласком из Цркве. Такве примере већ знамо у двадесетом веку и у Француској и у Чешкој и у Бразилу где су одређене црквене организације прелазиле у Православље, а затим након неког времена отпадале од њега.
1949. године отац Андроник је напустио Индију. Након себе није оставио ни парохију, ни заједницу, чак ни једног јединог човека који се обратио у Православље. Након 30 година у Индију ће доћи грчки свештеник – мисионар и бавећи се истинском мисијом крстиће 5 000 незнабожаца у Бенгалу, створиће заједнице, припремиће свештенике – Бенгалце који тамо служе до дана данашњег.
Пример оца Андроника је важан пример који показује колико је опасна повреда по питањима вере. Она се не ограничава само умом човека, већ утиче на целокупну његову делатност, тако да се чак и предузето добро дело показује потпуно бесплодним, без обзира на то што је на плану метода све било учињено правилно.
- Андроник (Елпидински), архимандрит. Осамнаест година у Индији. Москва.: Сретењски манастир, 2012. С. 21. На даље се сви цитати наводе по овом издању.
- Макарије Алтајски, преподобни. Мисли // Светлост Христова просвећује све! Новосибирск, 2000. С. 164.
- Николај Јапански, светитељ. Дневници. Санкт Петербург., 2007. С. 357.
http://www.pravoslavie.ru/put/56947.htm
Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари
