Нико не може успети у делу сопственог спасења без спасења свог ближњег – Свети Јован Златоуст
Предлажемо вашој пажњи позив учитеља Васељене, светог Јована Златоустог на духовну љубав према ближњем, тј. на мисију. Наравно, потпуно је јасно да је неопходно да и сам човек који жели да говори са ближњим о Христу, пре свега треба и сам да иде за Христом, да са ближњим говори и о свом искуству живота у Цркви. Човек чује само реч која је прошла кроз наше срце. О спасењу може да говори само човек који се спасава.
* * * * *
„Нико не може успети у делу сопственог спасења без спасења свог ближњег. Зато Павле говори: „Нико нека не тражи што је његово, него сваки оно што је другога“ (1 Кор. 10:24), знајући да се сопствена корист састоји у користи ближњег.
Дакле, нећемо равнодушно говорити: „шта смо погрешили?“, већ се потрудимо да их исправимо; нећемо гледати на то колико је много заблуделих, већ се пре побринути о томе како их одвући од заблуде. Ако чување браће од пада у грех много помаже нашем спасењу, онда и показивање велике бриге са наше стране о њима након греха доставља велику похвалу.
Дакле, Јудејцима се заповеда да не остављају без бриге бесловесне животиње које припадају непријатељима – а ми, зар ћемо равнодушно гледати како се свакодневно спотичу душе наше браће? Зар то није крајња суровост и зверство са наше стране – да не удељујемо чак и такву бригу за људе какву Јудејци показују према животињама?
Не одричи се када је потребно исправити брата, макар требало и да жртвујеш свој живот. Наш Господар је умро за нас, а ти не желиш да кажеш ни реч за спасење брата? Какав ћеш опроштај имати, какав ћеш изговор изнети? Како ћеш се усудити да станеш на суд Христов ако си равнодушно гледао на пропаст душа… ако си видео свог брата кога ђаво вуче у пропаст и ниси желео да му даш чак ни савет да би од њега одагнао суровог звера?
Дакле, када видиш некога коме је потребно душевно или телесно лечење, немој говорити себи: зашто се тај и тај не би побринуо о њему? Или: ја сам мирјанин, имам жену и децу, то је посао свештеника, посао монаха. Реци ми: ако нађеш негде златни новац зар ћеш рећи: зашто га тај и тај није подигао? Никако. Ти, напротив, журиш да га узмеш пре других. Тако расуђуј и о браћи која су пала и сматрај бригу о њима ризницом коју си нашао: „Који изводи“, каже се, „драгоцено из ништавног… биће као уста моја“ (Јер. 15:19). Шта може да се упореди са тим? То што не може да уради ни пост, ни спавање на земљи, нити било шта друго, постиже се спасењем брата…
Ако не можеш да научиш многе, немој пренебрегнути и малобројне, жељом за великим не уклањај се од малог. Ако не можеш да обратиш стотине, побрини се о десет; ако не можеш десет, не пренебрегни ни пет; ако не можеш ни пет, не презри ни једног. Бог дарује венце не гледајући на број исправљених, већ на намеру оних који то чине.
Тако, ако раздаш сиромасима бесконачно много новца, ништа нећеш учинити у поређењу са обраћањем једне душе.
Ако данас не убедиш, можда ћеш убедити сутра; и ако никада не убедиш, сам ћеш свеједно добити савршену награду. Ако не убедиш све, можеш убедити неке. Тако су и апостоли, иако нису све убедили, добили награду за све, јер су се свима обраћали словом проповеди.
http://dulevich-anton.livejournal.com/32361.html
Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари
