Неопаганске измишљотине о хришћанству – анализа основних антихришћанских ставова у вероучењу неопаганских (родноверних) група
Предлажемо вам користан текст посвећен феномену неопаганизма – родноверја (родоверја) које се последњих година шири међу словенским народима. Текст је посвећен одговорима на уобичајене „аргументе“ које нови незнабошци истичу против хришћанства. Хришћанство је одувек било „трн у оку“ свим људима који желе да се препусте греху. „Аргументи“ јасно показују да нема основних знања о хришћанству и, што је тужно, да нема ни жеље да се упозна. Текст је преведен са руског, али даје одговоре и на „аргументе“ неопагана са ових простора јер они углавном све преписују од своје духовне сабраће из Русије.
* * * * *
Практично се ни једна од родноверних секти и група вероучење не одликује посебном оригиналношћу и обавезно садрже стандардни низ тврдњи које, тобож, доказују негативност Православља и хришћанства уопште. Међутим, сличне тврдње у стању су да убеде једино човека који нема довољно знања, зато је корисно размотрити неколико основних праваца напада на Православље. Корисно је навести мишљења ауторитетних стручњака из те области: о. Алексеј Остаев, Геннадиј Шиманов, о. Игор Рјабко, Љубав Свиридова, Михаил Назаров.
- „Шта ће нам Православље уопште? То је јеврејска вера!“
На овај начин може да размишља једино незналица или свесни злонамерник. Тачније говорећи, људи који мисле зло Русији (и осталим словенским земљама где се родноверје промовише – прим. прев.) измислили су ову идеју и распространили је међу људима који немају довољно знања а који су из ових или оних разлога отпали од Вере отаца у неверје, то јест, у неопаганизам. Рецимо више: Православље је једина Вера која не само да нема ништа заједничко са јудаизмом, већ себе директно супротставља јудаизму. Не само Нови, већ и Стари Завет усмерени су, између осталог, на изобличавање јудејства за издају, отпадање од Истините Вере, Истинитог Бога. Прочитајте Свето Писмо и сами ћете се у то убедити.
У чему је суштинска разлика Православља и јудаизма? Православље представља истиниту Веру у Јединог Бога Оца и Његовог Јединородног Сина Исуса Христа, Кога је Бог Отац послао у свет да спасе све народе од вечне смрти и приведе их у Своје Царство од кога су отпали падом у грех. Дакле, први православни хришћани су били Адам и његови побожни потомци, само што су до Христовог доласка они веровали у очекиваног Месију, а након Христовог доласка – у Христа Распетог и Васкрслог. Јевреји, не само данашњи, већ и старозаветни, стално су и упорно издавали истиниту Веру Православну и заносили се незнабоштвом чак и више од осталих народа. Више пута је Господ (о томе сведочи Библија) хтео да уништи тај народ и преда Завет другим људима; једино захваљујући заступништву светих и праведних људи Он то није чинио. Али зашто су управо Јевреји „богоизабрани“ народ?
О томе говори Апостол Павле (1 Коринћанима 1:27-29): „Него што је лудо пред свијетом оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред свијетом оно изабра Бог да посрами јаке; И што је неплеменито пред свијетом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте, Да се не похвали ни једно тијело пред Богом“. Дакле, богоизабрани још увек не значи и најбољи.
- „Кнез Владимир је син Јеврејке Малке. Уз помоћ Православља, Јевреји су поробили Русију!“
„Ту данас распрострањену измишљотину да је мајка кнеза Владимира, Светославова љубавница била Јеврејка, нико још није доказао, а не може ни да докаже. У „Повести минулих лета“ не постоје никаква сведочанства о њеној националној припадности. „Повест минулих лета“ представља јединствени поуздани историјски извор. Других просто нема. И ако тамо ништа није речено о националности Малке, зашто је не бисмо сматрали Јакутком или Францускињом? По мишљењу аутора ове измишљотине, име Малка је слично јеврејској речи „мелха“ што на јеврејском значи „царица“.
У питању је толико очигледно и бесмислено „натезање“ да би било чудно оповргавати ову антинаучну верзију. Не постоји довољно времена да се оповргавају све глупости и бесмислице. Како год било, кнез Владимир није примио Веру свог оца, нити своје мајке, већ своје баке, кнегиње Олгде, јер „мудра је она била веома“ и прихватала је Веру не по својим похотама, већ на основу истине и на корист Русије. Познато је да је одбила да постане жена византијског цара, одбила је да постане царица и пре изабрала да јој он буде кум. Погледајте колико је дубоки смисао у томе. Да је постала жена цара, Русија би постала византијска провинција, јер царица не наслеђује престо. Поставши кћи цара у крштењу и принцеза као таква, она је самим тим, постала залог будућег руског наслеђивања статуса самосталне велике империје – Трећег Рима.
О каквом поробљавању може да се говори овде? До примања хришћанства Русија, тачније, конгломерат малих, раздробљених источно-словенских племена, заиста је била поробљена; као прво, својим унутрашњим страстима, као друго спољашњим похлепним непријатељима. Кнез Игор је пљачкао древне Словене, они су га и зверски убили. Његова жена Олга (пре свог Крштења) им се светила још страшније. Половци, Печењеге, Хазари – сви, који год су хтели, владали су на раздробљеној земљи и тек је са прихватањем Православља, Русија оснажила, ојачала тако да је поред ње у сенку отишла и Византија. Страшно је и помислити шта би било са нашим народом да није примио Православље свом душом.“
- „Ми треба да имамо своју, руску веру!“
Вера не треба да буде руска, јеврејска, јапанска, (српска – прим. прев.) већ – истинита. Вера не сме да се бира по неком признаку: удобна вера, пријатја вера, корисна вера… Вера треба да буде спасавајућа. Господ је говорио ученицима и апостолима: „Не изабрасте ви Мене, него Ја вас изабрах“ (Јн. 15:16). Господ бира човека, а човек има слободу да или прими Веру и спасе се, или да је одбаци и погине. Руска вера и јесте Православна вера, јер су се појмови Русија, руски, Русь формирали и узвеличали управо захваљујући Православљу. Да није Православља у Русији не би било ни саме Русије, већ би и даље била раздробљена племена која међусобно ратују и поклањају се различитим незнабожачким идолима. Јасно је да та племена не би имала никакво уједињавајуће начело и њих би поробили снажни суседи. Зар не видимо такву ситуацију у Африци и Америци? Тамо раздробљена племена које није уједињавала заједничка Вера нису била у стању да се одупру снажним спољашњим непријатељима.
Сам изглед богова којима су се поклањали незнабошци је био, по правилу, непријатан. Узмите рецимо Астеке. Њихова богиња Коатликуе је личила на човека од три метра са две змије уместо главе. Уместо руку је такође имала змије. У поређењу са оваквим чудовиштима, Зевс и Аполон су изгледали пристојно. Међутим, они су били хомосексуалци (један је имао Ганимеда, други Гиацинта). Клањати се боговима хомосексуалцима, по мом мишљењу, није баш пријатно. Или чак у форми бика или свиње. Или се поклањати таквој вештици као што је индијска богиња Кали са њеним очњацима који штрче из уста и огрлицом од људских лобања. Или сестри Ваала, Анат која је након борбе организовала тријумфално славље, али је у време прославе поново постала жедна крви и бацила се на госте… Наши Светитељи су ми некако ближи.
- „Уз помоћ хришћанства Аријевце су поделили на римокатолике, протестанте, православне, итд. Да смо остали незнабошци данас бисмо живели у једној аријевској породици“.
Сама реч „незнабоштво“ је дошла до нас из Библије и означава националну веру која постоји у једном и само једном народу, али у мноштво богова. У древном миру није само сваки народ, већ чак сваки град имао свог бога покровитеља; богови незнабожаца су, како је већ речено, демони и то што се међусобно свађају и своје народе свађају такође није за изненађење јер су демони, на челу са својим предводником – сатаном, мрзитељи по природи. Они не мрзе само једни друге, мрзе такође и народе које „штите“ и желе им што скорију пропаст. Што се Аријеваца тиче, њих су раздвојили не уз помоћ хришћанства, већ много раније и то управо путем незнабоштва. Колико је било њихових подела?
Аријевци – древноирански и авестијски, Аријевци ведијски, поклоници огња, поклоници сунца, поклоници Заратустре. Притом су често богови у пантеону једних, били демони у пантеону других Аријеваца. Они су управо путем незнабоштва ратовали међусобно и уз помоћ незнабожачких богова уништили себе саме. Касније су потомци Аријеваца: Скити, Алани, Готи, Вандали – ратовали међусобно, исповедајући притом сваку могућу врсту незнабоштва. Доспевало је и до тога да су се током чувене „битке народа“ Алани, на пример, борили и на страни Хуна Атиле и на страни Гала Аеција и са суровошћу се истребљивали међусобно. У питању су све незнабошци, шта ће ту хришћанство? И уопште није уз помоћ хришћанства, већ упркос њему, одступник од хришћанства, окултна марионета Хитлер подигао свој народ на Русију и сукобио два велика народа – Германе и Русе.“
- „Пре христијанизације је Русија била велика држава, примање хришћанства је узрок свих руских трагедија“.
Ако је заиста тако, ако је хришћанство први грех народа који су га прихватили, чиме онда објаснити наше поразе пре Крштења? Чиме објаснити на пример, аварско ропство о коме летописац из народа Франка говори да су Авари долазили Словенима сваке године, узимали им жене, децу и данак. Руски летописац је то осликао потресном сликом: када је Авар хтео да иде негде, јахао би не коња, већ словенске жене.
Међутим, у нашој незнабожачкој прошлости постојао је период робовања и Јудејима који су поробили незнабожачку Хазарију. Догодило се и истискивање Словена са огромних територија које данас припадају Аустрији и Немачкој. Било је и много тога другог што никако не одговара измишљотини о цветању Словена пре Крштења. Колико су само Словене коштали хронични раздори који су их чинили немоћнима и жртвама похлепних суседа.
Ако се следи неопаганска логика, онда све што се догађа са народом зависи од његове религије (а не од његове идеологије, то јест, од скупа свих идеја у његовом животу које нису производ само религије, већ и његовог карактера, историјских и географских околности, итд.), онда се испоставља да се да је првобитни узрок свих наших несрећа уопште није било хришћанство, већ религија коју неопагани тако хвале – то јест, незнабоштво.
При потпуној владавини незнабоштва се догађало све гореописано. И још више. При његовој пуној владавини сами незнабошци, поредећи своју веру са хришћанском, све чешће су бирали хришћанство. Да тог слободног обраћања у хришћанство није било, да број хришћана из незнабожаца није непрестано растао и формирао значајану силу, ни на кога не би било могуће ослонити се у тако великом делу као што је Крштење источних Словена.
- „Русе су на силу натерали у хришћанство проливши притом реке руске крви, убишви огроман број људи који нису желели да пређу у хришћанство“.
Што се тиче тезе о принудном Крштењу, о томе да су народ моткама терали да се крсти, то је већ виђено из школских уџбеника историје комунистичког периода. Ако се обратимо истинитим историјским изворима, може да се види следеће: „Ако ме неко уважава, нека иде и да се крсти!“ Ове речи је изговарао кнез Владимир кога је уважавала, судећи по броју људи који је примио Свето Крштење, апсолутна већина.
Није постојао само религиозни узрок Крштења Русије, већ и политички који се наслањао на религиозни, који су се међусобно појачавали. Политички разлог нема ништа заједничко са марксистичким фалсификатом. Ради се о томе да је Крштење Русије представљао логички наставак мера које су започели кнезови који су формирали слабу државу која се ослањала на племена која су чувала своју особеност и склоност ка сепаратизму. Спојити у јединствени народ на основу синтезе племенских религија или неке од њих засебно не би пошло за руком из истог разлога из кога ни новгородска племена нису успела да превазиђу своја неслагања и била принуђена да траже уједињавајуће начело са стране. Ако са тачке гледишта садашњости разлике између племенских религија Словена могу да се учине неважним, за ондашње Словене није било тако. Са овим разликама су повезивани и сопствени локални интереси за нас већ ван нашег схватања, који су очигледно били непомирљиви на локалној подлози. Да помири или макар смири све то била је у стању само нова религија која их је превазилазила по свом духовном садржају, која би, уз сву своју новину, одговарала дубинском склопу Словена. На тај начин је ситуација и у религиозном животу била слична ситуацији и у политичком. У аналогији је са призвањем кнезова било потребно и „призвање“ нове религије. Због тога су племенске религије биле осуђене, независно од тога која би нова религија заузела њихово место.
Међутим! Да је њихове религије заменила друга религија, туђа Словенима, она се не би привила на дрво Словена. При првој наредној политичкој смутњи (а у периоду пре Монгола периода међусобних сукова је било довољно) они би се избавили и од ње пре свега. Ето зашто су кијевски владари морали да размисле пре него што се одлуче на Крштење. Они нису били само боготражитељи, већ и државници који су имали обавезу да предвиде последице сопственог избора. Међутим, увеличавање броја хришћана из незнабожаца им је говорило која религија је највише одговарала словенском унутрашњем складу.
Како је показао даљи ток историје, политички систем са којим је почело формирање руског народа релативно брзо је исцрпео своје позитивне могућности и почео да показује своје пороке – што даље, то више. Уместо култивисања руског јединства, овај систем је почео да га раздире у кнежевским сукобима који су и даље ималу сву ту незнабожачку природу (похота за личном влашћу и материјалним стицањем који су замрачивали свест). Зато је и био разрушен од стране добро организованих Монгола. Значајно је да хришћанство притом не смао да није пало, већ да је супротно томе, постало духовни ослонац руског народа и знак његовог јединства. Монголи су као што је познато штитили сваку религију и зато би радо, сами будући незнабошци, под своју заштиту узели наше незнабоштво да је оно било потребно руском народу. Међутим, покушаја повратка њему већ није било.
Државна неопходност Крштења о којој говоримо управо и објашњава зашто је оно, будући добровољним у својој суштини, било праћено насиљем које је било слично насиљу бабице при порођају. Ово насиље није узроковано хришћанском религијом, већ природом државне власти коју је однеговало незнабоштво. Држава не може испуњавати своје задатке само размишљањима о ономе што је потребно и позивима на то. Оно спаја методе убеђивања са методом принуђивања у разумним границама. У чему се та принуда изразила у процесу Крштења? У томе што су у градовима, центрима политичког живота, рушена незнабожачка идолишта, на њиховим местима подизани хришћански храмови и осниване школе. Сем тога, незнабошцима је објављено да ће људи који одбију да се крсте бити посматрани као непријатељи кнеза. Самим тим им се предлагало да очисте друштвени живот од свог присуства и оду у провинције да би тамо у миру размислили која религија је боља. Ова дискриминација по религиозном принципу у условима тог времена била је апсолутно оправдана. Као прво, зато што се насиље овде примењивало у односу на насилнике који су признавали туђу слободу само онда када су се бојали освете за напад на њу. У другим случајевима су пљачкали, убијали без најмање сумње да показују своје херојство. Тако су на пример, војници Светослава 971. године, након битке код Доростола, својим боговима на жртву принели не само заробљенике, већ и жене. И не само то. Они су на жртву својим боговима принели и невину децу. 983. године су кијевски незнабошци одлучили да принесу на жртву Перуну дечака хришћанина. Када отац дечака није желео да им преда сина, они су убили обојицу. То и јесте правда на незнабожачки начин. То све треба имати у виду када се има посла са незнабошцима. Да се не прихвата њихова лицемерна узнемиреност због насиља хришћана. Да они заиста воле правду сетили би се сопствених преступа и смирили. Схватили би да је држава примењивала против незнабожаца њихову сопствену праксу која је у то време била уобичајена. И чак би је омекшали да не прибегава крајњим мерама на које су сами незнабошци били ради. То је, понављам, као прво. Као друго, држава је била у обавези да делује као што је деловала да би спречила политизацију незнабожачке опозиције и као последицу има двоструку власт са ратом који би уследио на религиозној основи. Тај рат би довео до неупоредиво већих жртава него што је то било услед чврсте државне политике. Такав унутрашњи рат је могао да постане „перманентни“ рат и толико ослаби Словене да би њихови похлепни суседи постали њихови господари.
Дакле, било је и насиља у односу на незнабошце током христијанизације Русије али оно није имало онај зверињи карактер којим су се одликовала незнабожачка насиља. Насиље се огледало у томе да су незнабошци, посебно истакнути, губили своја политичка права и били прогнани у шуме и дивљину. Међутим, принуђивања на нову веру под претњом смрти није било. Није било ничега што би чак и издалека подсетило на ритуална убиства хришћана од стране Словена незнабожаца, нити онога што се чинило у прва три века у незнабожаћком Риму где су хришћане због њихове верности Христу мучили до смрти, секли тестерама, одсецали им главе, распињали на крсту, правили живе буктиње, разидарли грабљивим зверима на радост незнабожачке публике. Чињеница да држава нову религију није уводила „огњем и мачем“ (што је просто физички било немогуће, да не говорим већ о томе да би неизбежно провоцирало масовни оружани отпор) већ се ограничила гореуказаним мерама и оставило њено даље ширење времену и напорима хришћанских проповедника и објашњава трајање христијанизације током векова и њену непотпуност. Хришћанство је усвајано само у мери у којој су људи били спремни за то.
Без сумње да је током Крштења могло да буде одступања од овог правила. Другачије није могло ни да буде ако се узму у обзир гигантске размере онога што се догађало. А такође и околност да су са обе стране међусобно супротстављени били људи који нису били безгрешни. Хришћанство су ширили дојучерашњи незнабошци који нису могли да се у потпуности избаве од пређашњих представа и поступака. Сада већ није могуће речи колико је било конфликата током Крштења Русије и која страна их је више провоцирала. Незнабожачка страна је била агресивнија по свом религиозном менталитету, хришћанска – свог своје близине са природом власти државе. Ако се суди по повести летописа о догађајима у Новгороду, очигледни провокатори су били незнабошци. Они су се заклели да неће у град пустити законите представнике власти, изашли су на њих са оружјем, опљачкали Добринин дом, „претукли“ његову жену и рођаке, а затим срушили хришћански храм. Након свега тога би представници власти постали свеопшти предмет подсмеха да нису применили силу против бунтовника. Ето шта се скривало иза речи о томе да су Новгородци били крштени „огњем и мачем“. У овим речима није било осуде поступака власти. Овим речима су провоцирали Новгородце подсећајући их на њихову пређашњу неразумност.
Спекулисање на инцидентима сличне врсте и преувеличавање значаја злочина са стране хришћана (ако је таквих злочина уопште и било) значи исто што и преувеличавање значаја појединачних злочина војника совјетске војске током Другог светског рата. Јасно је да су злочини само пропратни елемент сваког великог рата и да су за наше борце они били најмање карактеристични. Преувеличавањем њиховог значаја са циљем да се упрља истински карактер тог рата могу да се баве само људи јако нечисте савести или потпуно сметени људи. Исто то треба рећи и за оне који се труде да оклеветају истински карактер Крштења. Њихови напори су исто што и пљување на небо.
- „Незнабоштво је била светла, високоморална религија поклањања светлим боговима, а хришћанство које је дошло у Русију је све опоганило“.
Говорећи о незнабоштву треба рећи да су незнабожачке религије често биле лишене позитивног етичког начела. Оне су често поражавале својим неморалним култом, ритуалима, моралним захтевима. На пример, у повести о Кришни читамо да је имао само осам законитих жена, и 16 000 незаконитих. Од њих је имао 180 000 синова (жена наравно без броја). А подвизи овог „бога“ састојали су се у убиствима и непромишљеним сексуалним везама. Антисфен, Сократов друг, говори: „Када бих могао да ухватим Афродиту убио бих је металним копљем јер је саблазнила толико поштених и предивних жена“.
Плутарх нам говори да су прљаве речи приликом вршења култа и развратни потупци представљали једно од најбољих средстава да се задобије наклоност богова, то јест, демона. Минуције Феликс је писао да се блуд у незнабожачким храмовима развијао слободније него у отвореним јавним кућама. Лукијан помиње једну срамотну похвалу педерастије која се изговарала у форми речи у храмовима за време њиховог служења. А шта се радило за време празновања бога рађања и вина Диониса (Вакха) можемо само да замишљамо. Угађао би том богу онај који би више попио. Међутим, култ тог бога до сада није изгубио на својој актуелности. Оно што хришћанство назива извором страсти и грехом, у незнабоштву се назива светињом и нормом.
Христијанизација нашег народа је, при свој њеној непотпуности, очистила нашу земљу од такве нечистоте као што су узакоњена људска жртвоприношења. То прећуткују савремени незнабошци правећи се да тобож тога није било или да они немају везе са суштином незнабоштва. Међутим, ево шта пише нама савремени аутор: „Приношење детета на жртву, посебно бебе, била је раширена појава међу незнабошцима, између осталог и Словенима. Руси незнабошци су веровали да тело убијеног враћа земљи животну силу која је била у њему. Ова сила се предаје живима. Међутим, колико много животне силе, још неизгубљене, поседује тело новорођенчета. Оно као да није ни ступило у свет одраслих људи… Говоре, на пример, да је легендарни скандинавски херој Аун продужавао свој живот приносећи на жртву богу Одину своје сопствене синове, узимајући им на тај начин животну силу. За заједницу у целини таква жртва могла је да буде било које изабрано дете. Па и у руском сујеверју крв беба је сматрана да поседује посебну, натприродну силу. О крвавом обичају „убијања првенаца“ говори древно руско „Слово Светог Григорија… о томе како су се први нечисти незнабошци клањали идолима и клали жртве за њих“. О људским жртвоприношењима исти аутор пише: „одавно је познато, из летописа и црквених поука 11-14. века које су биле усмерене на искорењивање незнабожачких култова. Археолошке ископине последњих година показале су да оптужбе које се налазе у овим поукама уопште не представљају полемичка преувеличавања хришћанских проповедника; оне су одражавале реалну праксу древних руских жречева. Многобројни остаци људи принесених на жртву, пронађени у незнабожачким идолиштима на реци Збруч у Прикарпатју, откривених сасвим недавно, у периоду од 1982-1989. године… Запрепашћујуће је да су ова идолишта била активна и да су се жртве приносиле све до средине и друге половине 13. века“.
На жртву боговима приносиле су се, наравно, не само бебе. Након победе над туђинцима уобичајена су била жртвоприношења заробљеника. Убијали су и своје, некада по жребу, а некада по избору жреца. Арапски писац Ибн Русте писао је о руском племену Знахарима: „Дешава се да они заповедају да се на жртву принесе оно што њихов творац жели: мушкарци, жене, стоку. Ако Знахари заповедају није могуће да се то не испуни. Узевши човека или животињу, стављају му канап око врата, вешају га на брвно и чекају док не издахне а затим говоре да је у питању жртва богу“. Повећана учесталост људских жртвоприношења након 988. године се објашњава, по мом мишљењу, не само суровошћу незнабоштва које је почело да трпи пораз, већ и том околношћу да се у хришћанство обратио најбољи део незнабожаца, да се зато у незнабоштво сконцентрисао њихов најгори део који је култивисао лоше обичаје и избацивање талога у виду вештица, врачара, вампира, итд.
- „Тврдње о људским жртвама које су вршили незнабошци и употреби људске крви је лаж коју су измислили хришћани“.
Управо у томе се и састоји снага незнабоштва – оно снисходи ниским жељама које разарају душу. Незнабошци су знали да је жртвена крв животиња само сурогат за људску крв. Иако можда нису ни волели да размишљају о томе. Међутим, у тешким периодима они су знали: њиховим боговима је потребна права храна и појили су их људском крвљу. Египатски жречеви су чак жигосали жртвене животиње печатом на коме је био насликан човек који је на коленима са завезаним рукама на леђима и ножем на грлу. Међутим, ако је људска крв толико корисна (као лековито средство га препоручује чак и Талмуд), ако даје снагу, настаје питање зашто Кариби својим људождерством нису заразили читав људски род? Ако су богови источних Словена толико помагали, зашто руски незнабошци нису могли да се одупру руским хришћанима који такву помоћ од идола нису имали? Јавља се мисао да је у снази коју су незнабошци добијали од својих богова, била скривена некаква тајна немоћ. Да је та сила имала наркотички карактер. Наркотици такође људима дају много, али само привремено и то на рачун њиховог унутрашњег разарања. Ако је у крвавим жртвоприношењима постојала таква наркотичка сила која је обмањивала незнабошце (а наш Господ је за ђавола рекао да је он обмањивач и човекоубица), може се разумети зашто су они тако веровали у своје идоле. Иза тих идола су се скривале, као и сада често иза папирних новчаница, потпуно реалне силе. И наркотичка сила крви и закулисна игра духовна зла који користе људске слабости за јачање своје власти над њима.
Ево шта пише познати аутор књиге „Поетски погледи Словена на природу“, А. Афанасјев: „У једнакој мери са другим народима, Грцима, Римљанима, Скитима, Германима и Литовцима, Словени су приносили и људске жртве… Митрополит Иларион (11. век) супротстављајући хришћанство које је увео Свети Владимир старом незнабоштву, говори: „Већ се ми хришћани не називамо идолослужитељима… већ не убијамо један другог помоћу демона, већ се Христос за нас приноси“. Код Пољака, по речима Длугоша, на жртву боговима су приношени људи заробљени у рату. О прибалтичким Словенима Дитмар говори: „страшни гнев богова смањује се крвљу људи и животиња“, а Гелмољд, који сведочи да су приносили хришћане на жртву, говори да је њихова крв као непријатеља словенске народне религије била посебно пријатна и слатка за богове; избор лица које ће се заклати правио је жрец. Световиту је таква жртва приношена сваке године и обред је вршио жрец. Гелмољд, Адам Бременски и други немачки летописци наводе неколико случајева приношења људских жртава од стране Словена.
Узимајући у обзир ова сведочанства, изводимо следећи закључак: као прво, боговима су приносили заробљенике на жртву. То срећемо и код других народа. Код Скита, говори Херодот, за време важних народних свечаности за жртвено приношење нису биране само животиње, већ и људи, обично заробљеници; један део крви се додавао јелима која су припремана за религиозну свечаност, зато су их грчки историчари сматрали људождерима.
По сведочанству Тацита, у Британији су олтаре прскали крвљу војника заробљених у рату, помоћу садржаја њихових утроба незнабошци су испитивали богове о будућим догађајима. За време борбе са хришћанима, Литовци су мучили и убијали хришћанске заробљенике пред својим идолима… Као друго, људске жртве су представљале умилостивљујуће жртве. У различитим друштвеним трагедијама су се богови чинили раздражени људским гресима, кажњавали нечију безбожност и само би крв претупника, његове деце и рођака могла да уклони њихов праведни гнев… По сведочанству Јулија Цезара, Гали би у случају велике опасности и опасних епидемија приносили на жртву људе ухваћене у разбојништву, пљачки и другим преступима и тек би у њиховом одсуству убијали невине.
Једном су за време страшне глади, Швеђани принели на жртву Одину као произвођачу жита свог краља Олафа; као врховни представник народа, краљ је требао да сопственим животом искупи грехе својих поданика и помири их са божанством. Грци су прибегавали људским жртвама приликом помрачења сунца, лошем приносу, епидемиијама и другим народним несрећама. Пошто су глад, суша и богиње, по мишљењу незнабожаца, у великој мери били дело злих демона, да би се сличне несреће одвратиле људске жртве су приношене подземним демонским божанствима. Тако су Германи имали обичај да за време богиња закопавају у земљу живу децу“. (т.2, 1995. стр.135-136).
Још један аутор говори да су Астеци као незнабошци прносили на жртву својим боговима 50 хиљада људи годишње. То јест, сваких десет минута по једног човека. А племена Маја, који су заостајали за Астецима по броју жртава, превазилазили су их у ритуалима. Након мучења жртве, чупања ноктију, итд. њој би распорили груди и чупали срце које су јели. Тело су бацали са пирамида. Доле су жречеви скидали кожу са тела и обукавши се у њу, плесали. Месо су јели (Тери Дијери „Љути Астеци“, 1998, стр. 30). Ако ми кажу да се ове крајности незнабоштва не могу представљати као његову суштину, ја у одговорити да је ујед змије такође „крајност“ јер она не трује целим својим телом. Међутим, лишити је ове „крајности“ значило би исто што и уштројити човека.
У темељу незнабожачких ритуала одувек су се налазила жртвоприношења људи, притом веома сурова. Потпуно јасне представе о обредима жртвоприношења дају календарски обреди и приче. Сетимо се свима добро познате приче о сестрици Аленушки и братићу Иванушки. То није ништа друго до сећања народне свести на празник Ивана Купале када су се приносиле жртве – жрец је клао јаре, а невину девојку би давили у реци. Касније је ритуал постао хуманији, уместо девојке, у воду су бацали младо дрво.
Неотуђива страна незнабожачких ритуала одувек је била и њихова еротска усмереност – од ритуалног изговарања нечистих речи и обнаживања интимних места до правог оргијања које се данас назива групним сексом.
Наши преци нису оплакивали упокојеног. Око ломаче за погреб су правили богату трпезу са преједањима и обилним приносима, трке коња, такмичења бораца. И поново обавезна жртва, посебно ако је умирао мушкарац. Заједно са њим на онај свет је ишла и његова вољена жена или љубавница. Жена је морала сама да донесе ту одлуку, али да се изненада не би предомислила, њу ни на тренутак не би остављали саму и непрестано би је опијали наркотицима. Смрт жртве је била ужасна: пре него што баце тело у ломачу, жрец би јој зарио нож у срце, а жене би буквално разбијале ударцима главу несрећнице цепаницама.
- „Хришћанство је религија слабих и сиромашних, то је религија робова“.
Као доказ „ропског“ хришћанства одувек наводе тезу: „окрени други образ непријатељу“. Међутим, ту се говори само о свом „образу“, што значи да опрашташ свом личном непријатељу, не светиш му се и не умножаваш зло; ни у ком случају не окрећи непријатељу „образ“ ближњег – њега заштити чак и ценом свог живота! А он ће тебе исто тако заштитити.
Хришћанско смирење није смирење пред злом већ пред Богом. Израз „слуга Божији“ означава и признање Божије свемоћи и спремност да се одбрани Његова замисао о свету – овде „слуга“ треба да се претвори чак у храброг „војника“ у борби против сила зла. Наш Светитељ, Теодосије Печерски је у вези са тим говорио: „Живите мирно не само са пријатељима, већ и са непријатељима, али само са својим, а не са непријатељима Божијим“.
Спој таквог „ропства“, слободе и храбрости хришћанина очигледни су у речима Апостола Петра који је учио: „Будите, дакле, покорни сваком реду људском, Господа ради: ако цару, као господару; Ако ли намјесницима, као његовим посланицима за осуду злочинцима, а за похвалу онима који добро чине. Јер је тако воља Божија да добро чинећи ућуткујете незнање безумних људи; Као слободни, а не као они који користе слободу за прикривање злобе, него као слуге Божије“ (1 Петр. 2:13-16)
Ове речи показују и лажност тврдње да тобож хришћанство заповеда „ропско“ потчињавање свакој власти јер „нема власти да није од Бога“. Апостоли су говорили о самом принципу власти као супротности анархији, и имали у виду власт која сама служи Богу: „старјешина је слуга Божији теби за добро“; такав „Божији слуга је осветник, да излије гњев на онога који зло чини“ (Рим. 13:1-4). О односу хришћана према недостојној власти може да се суди по Христовим речима о Ироду или Светих Отаца о Јулијану Одступнику. А наш преподобни Јосиф Волоцки је јасно говорио да неправедни цар „није Божији слуга, већ ђаво“ и да је потребно противити му се чак под претњом смрти. Свети митрополит Филип који је смело изобличио Ивана Грозног је очигледан пример за то.
На тај начин, хришћанство уопште није слаба, већ племенита и храбра религија. Довољно је погледати руску историју да би се видело каква је била наша „хришћанска слабост“: у једну државу је уједињено шестина планете Земље и притом не толико силом, колико добром, доношењем високог морала, и без посезања за самобитношћу народа у чије се земље долазило.
http://k-istine.ru/paganism/paganism_ostaev.htm
Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари
