Неколико размишљања о мисији… – Ђакон Георгије Максимов
У последње време често говоре па чак и споре о методама мисије, о томе како је правилно, а како неправилно проповедати. То је важно питање, али много битније је питање – шта проповедати. Треба памтити да „ми проповедамо Христа Распетога“ и проповедамо Га на начин како Га зна и о Њему учи Православна Црква – не своја умовања, укусе и претпоставке…Треба се трудити да наша личност не засени Христа у очима оних којима проповедамо. Треба се учити смиравању свог ума пред учењем Цркве, то јест, пред истином. Онај, ко не жели или не уме то да ради, тешко да ће бити добар мисионар, какве год методе – старе или нове – он користио. Треба схватити да православно мисионарство – није «лов на душе» у којој је количина обраћених битна по сваку цену, већ сведочење о Христу, у коме је важан квалитет и адекватност тог сведочења.
А добити такав квалитет и адекватност могуће је само једним средством – сваки мисионарски рад мора бити праћен стрпљивим духовним напором мисионара на очишћењу свог срца од страсти и довођењу свог живота у склад са заповестима Христовим. До тренутка када се то не догоди, речи мисионара, како год биле громке, интелигентне и красноречиве, остаће празне и неће дотаћи срца оних којима су те речи упућене.
Важно је сећати се и савета који је Свети Инокентије Аљаски дао младом Светитељу Николају Јапанском: «У почетку заволи оне којима желиш да говориш о Христу, затим учини да и они тебе заволе, а затим им говори о Христу». То не значи да треба чекати до старости док се све то не догоди – и Св. Инокентије и Св. Николај су почели да проповедају будући веома млади. То значи да управо такво расположење треба стећи приликом намере да проповедаш, да се духовно устремљујеш према томе, и чак ако је човек на самом почетку пута, за правилан поглед и саму одлучност, Господ ће му дати силу и разум, како све то учинити на најбољи начин. Ако не љубимо оне којима проповедамо, нас нико неће почети да слуша, и ако се сами не трудимо да изнутра поправимо себе, и својим делима оповргавамо оно што говоримо –нико нам неће поверовати.
Неретко говоре: ето код нас, у Православној Цркви то и то није тако, постоје такви и такви недостаци, и тобож из неког разлога нама не долазе људи, управо зато се по мери раста Цркве не умањује, већ расте у друштву број оних који је мрзе. И да ако би, тобож, направили неке реформе, ако би предузели нека дејства, ако би постали другачији, бољи хришћани, онда би сви ти људи, који се равнодушно, па и непријатељски односе према нама, изменили свој односи дошли у храм.
Мислим да је то највећа заблуда. Заиста ми, садашњи Православни, који живимо у Русији имамо много тога неправилног у животу, и треба да се исправљамо, кајемо се и мењамо. Али, ми треба да се исправљамо не пред спољашњим светом, већ пред Богом и не из разлога што нам спољашњи не долазе, већ зато што нам греси сметају да идемо ка Богу; а треба да се мењамо не у сагласности са захтевима секуларног друштва, већ у сагласности са заповестима Христовим.
Али када се ми управо на такав начин покајемо, исправимо и изменимо, људи, равнодушни према Богу, уопште неће постати добри према нама и уопште неће бежати у црквену ограду. Они ће почети да нас мрзе још више, као што су мрзели Апостоле, као што су мрзели Христа. Чињеница да расте у друштву антицрквених људи, који мрзе Православље, јесте испуњење Господњих речи: «И сви ће вас омрзнути због имена Мојега» (Мк. 13:13). «Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас Ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет». (Јн. 15:18-19).
Огромна већина људи, који су далеко од Цркве, не иду у храм не зато што код нас нечега нема или што нешто није тако, или што смо ми такви лоши, што смо недостојни да прихватимо њих, тако добре, или зато што им нешто мало објашњавамо, или зато што објашњавам неправилно – већ пре свега зато што су ти људи свесно направили избор, они свесно не желе да се одрекну од греха. На то нас је Господ упозорио. «А ово је суд што је свјетлост дошла на свијет, а људи више завољеше таму неголи свјетлост; јер њихова дјела бијаху зла. Јер сваки који чини зло мрзи свјетлост и не иде ка свјетлости, да се не разоткрију дјела његова, јер су зла». (Јн. 3:19-20)
Управо зато међу савременом омладином има више људи који су антицрквено расположени, да они имају много више могућности да сазнају о вери у односу на људе старије генерације. Они су сазнали и направили избор. Они могу да оправдају свој како год желе: «имате зле бабе, свештеници су похлепни, служба је неразумљива, итд.» али ако им кажете: «ево, молим вас, храм где су баке добре, где су свештеници несебични, служба је разумљива, хајде да вечерас пођемо на бденије, а у недељу на Литургију» – видећете да ће они, замисливши се на секунд, почети да измишљају нове разлоге и оправдања. То су само речи, али треба гледати на оно што је иза њих. Нису сви толико поштени да би директно рекли (макар себи): «ја не желим да будем православан, јер онда нећу моћи да блудничим, лажем, крадем и тако даље.»
Отац Бенедикт, игуман Оптине пустиње описивао је карактерстичан случај. Дошао му је чиновник, домах рекао да је неверујући, али се држао пристојно, без агресије. Они су разговарали, баћушка му је говорио о православном животу, о чудиима и на крају, питао: «Шта ви мислите о томе?» Чиновник је одговорио: «Знате, у дубинама теку подземне реке, које изазивају посебна поља, и та поља утичу на људе тако да они измишљају религије и постају верујући». Отац Бенедикт је питао: «али, ако је тако, како да та поља не утичу на вас?» Атеиста је на секунду збунио а затим рекао: «Да?… па, значи да је онда у питању нешто друго.» и то је то! И ако се неко сусретне са таквим људима, мисли да им је за уверење једностано недостаје некакав аргумент, или познанство са светим људима, или виђење чудеса, он греши: «Ако не слушају Мојсеја и пророке, ако неко и из мртвих васкрсне, неће се увјерити“ (Лука 16:31).
И они који праве избор да живе без Бога, увек ће бити већина, „јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе.» (Мт. 7:13-14).
Она девојка која сада говори да, тобож, не иде у Цркву јер ће је тамо зле бабе осудити, често не иде јер једноставно не жели да живи хришћански. Проћи ће време, године губитака, болести, понижења, распаднутих бракова и свих горких плодова греха, и невољно ће је учинити мудријом, увенула лепота и оронуло тело ће јој помоћи да се отргне од телесних задовољстава, и та девојка, сетивши се шта је чул од мисионара, сама ће прећи праг храма, када схвати, да не може више без Бога, и када се опитом увери да Христос заиста испуњава речи: «Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити.“ (Мт. 11:28). Да, тада она неће бити „омладина“, она ће сама постати „зла црквена баба“ која ће морати још много да ради на себи пре него постане „добра старица“ – али то ће бити та иста душа, тај исти човек. Нису сви спремни да приђу Богу у младости – неко дорасте до тога тек у зрелом узрасту, неко тек у старости, а неко на самртној постељи, али треба туговати само за онима који нису пришли ни на самртном одру.
Господ нас неће питати, зашто они који су нас слушали нису поверовали, већ ће питати да ли смо им говорили о Њему и да ли смо ми то добро радили.
Али чак и схватајући то, буде жао, веома жао, свих оних који, не знајући ту радост, којом Господ испуњава срце верујућег човека, те осмишљености и величине, коју у Цркви задобија живот сваког Њеног члана, те дубине премудрости која се налази у ризници Писма и светоотачких речи, тих висина савршенства и чистоте, које се откривају пред православним човеком при учешћу у исцељујућим Тајнама Цркве, те слободе, коју човеку даје живот по заповестима Христовим. Буде до суза жао свих оних који не знају за то; и онај који је макар мало познао, пун је жеље да подели то знање са свима осталим.
Такав човек постаје мисионар. И он проповеда Истину ради љубави према Христу и љубави према онима са којима жели да подели своју радост, а не због жеље да учини што више људи копијама са идентичним погледом на свет.
Рубрика: Из искуства мисионара, Христови мисионари
