Не може бити мучеништва ван Православне Цркве
На православном интернету се у протеклом периоду појавило мишљење да су Копти-монофизити, који су пострадали од руке припадника терористичке „Исламске државе“, пострадали за Христа, да њихово страдање представља мученички подвиг. Њихово зверско убиство (и то још пред камерама) изазива тугу, саосећање и саучешће у трагедији која је задесила и њих и њихове породице. Међутим, овај тужни догађај и осећања која се јављају, никако не могу бити повод за пренебрегавање онога што је учење Свете Цркве на ову тему. На жалост, ови људи нису били чланови Цркве и њихова смрт их није учинила члановима Царства Небеског. У питању није лични став или презир према људској трагедији, већ јасно учење Лаодикијског Сабора као и древног учитеља и Оца Цркве, Светог Кипријана Картагинског. Људи у Цркви се налазе пред избором – да ли ће, када чују учење Цркве, смирено прихватити и преклонити ум или ће остати упорни у свом мишљењу (на тај начин и ставу) да саборни ум Цркве греши. Треба бити опрезан да се не одбаци јасно сведочанство Духа Светога дато кроз учење Сабора и Светих Отаца, да неприхватањем тог учења не похулимо на Духа (Мт. 12:31).
* * * * * *
34. правило Светог Лаодикијског Сабора:
„Никакав хришћанин не смије остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, то јест јеретичкима или који су прије јеретици били; јер су ови далеки од Бога. Нека су дакле анатема, који се к њима обраћају.“ (Ап. 10, 11, 45, 46, 64, 70; III Вас. 2, 4; Лаод. 6, 9, 32, 33, 37; Картаг. 83; Тимот. ал. 9)
Тумачење Епископа Никодима Милаша:
„Ово правило стоји у свези са 9. правилом овога сабора и говори у главноме о истој ствари, наиме о лажним мученицима којима су и неки православни одавали (по)штовање. Разлика је, што се у ономе правилу лаодикијски Оци осврћу на оне православне, који су то чинили по незнању, или што су на добру вјеру на то били од некога заведени, те за такве и одређује оно правило, да се за неко вријеме одлуче од Светог Причешћа; а у овом (34.) правилу говоре о онима, који то чине намјерно, или као што каже Валсамон у тумачењу овога правила, пуном душевном вољом, те с тога такве и предају анатеми, јер тијем од Бога одступају.“ (Никодим, Епископ Далматински, „Правила Православне Цркве са тумачењима“, књига II, 92. стр. Београд-Шибеник, 2004.)
Из писама Свештеномученика Кипријана Картагинског:
„Или, одвојен од Цркве, прећи ће јеретицима и расколницима; тамо, макар касније и био умртвљен ради имена Христовог, он, као постављен ван Цркве и одвојен од јединства и љубави, не може ни кроз смрт да стекне венац“. [1, 43. Писмо Антонијану о Корнелију и Новацијану, стр. 167]
„Знај да пре свега не треба да будемо радознали чему он учи, када учи ван Цркве. Ко год и какав год би он био, он није хришћанин пошто није у Цркви Христовој. Нека он себе и хвали, нека надмено прославља своју философију и красноречивост, онај пак који није сачувао ни братску љубав, ни црквено јединство, изгубио је и оно што је раније био“. [1, 43. Писмо Антонијану о Корнелију и Новацијану, стр. 173]
„А пошто у паклу нема покајања и тамо не може бити исповедања, онда они који се кају и моле од свег срца да им се опрости, треба да буду примани унутар Цркве и у њој чувани за Господа, Који ће када дође у Своју Цркву, судити онима које нађе унутар ње. Одступници и бегунци или противници и непријатељи Цркве Христове, ако би чак и претрпели смрт ван ње за Христово име, не могу бити, по Апостолу, допуштени миру са Црквом, јер нису сачували ни јединство, ни дух, ни Цркву“. [1, 43. Писмо Антонијану о Корнелију и Новацијану, стр. 178]
„Непријатељ Цркве презире како заробљене и побеђене, тако и оне које је сам отргнуо од Цркве и наставља да напада на оне у којима уочава живог Христа. Ако макар неко од њих и био уловљен од њега, узалуд ће себи ласкати лажним именом исповедништва, јер као што је познато, ако би такви и били умртвљени ван Цркве, то неће бити венац вере, већ пре казна за вероломство (издају вере); неће се уселити међу истимишљеницима у дому Божијем они који су се, по безумној страсти према разногласју удаљили из тог мирољубивог дома“. [1, 50. Писмо Корнелију у заточењу о његовом исповедништву, с. 233-234].
Цело писмо Антонијану о Корнелију и Новацијану на:
http://acathist.ru/en/literatura/item/pismo-k-antonianu-o-kornelii-i-novatsiane
Извор: „Священномученик Киприан Карфагенский. Таинство единства Церкви, Письма о духовной жизни: Сб. писем.“ Саставио свештеник Александар Гумеров. Москва.: Издање Сретењског манастира, 2008. – 368 с.
„Које крштење може имати већу и вишу силу од крштења исповедања и страдања, када се онај који исповеда Христа пред људима крштава својом сопственом крвљу? Међутим, ни то крштење не може донети корист јеретику, макар он и исповедао Христа и био умртвљен за Њега ван Цркве; зар ће покровитељи и заштитници јеретика оне који су умртвљени за лажно исповедање Христа, упркос сведочанству апостола који говори да макар такви били и спаљени и умртвљени само по себи то им неће донети никакву корист, удостојавати славе и венца мученичког? Ако јеретику нимало не може да послужи на спасење чак и крштење јавног исповедања и крви, јер ван Цркве нема спасења… […] Притом неки (као да, тобож, људским мудровањем могу да укину истину јеванђелске проповеди) постављају пред нас оглашене и питају: ако неко од њих пре него што успе да се крсти у Цркви буде ухваћен за исповедање имена (Христовог) и буде умртвљен, зар и такав треба да изгуби наду на спасење и награду исповедања само зато што пре тога није обновљен водом?
Нека знају такви пријатељи и заштитници јеретика да оглашени, као прво, имају чисту веру и истину Цркве и на победу против ђавола излазе из Божанског стана са потпуним и искреним познањем Бога Оца, Христа и Светог Духа: као друго, они и нису лишени Тајне крштења као они који су крштени најславнијим и највећим крштењем крви о коме је и Господ говорио: „Мени се ваља крстити“ другим „крштењем“ (Лк. 12:50).
А да човек који се крштава својом крвљу и освећује страдањем достиже савршенство и добија благодат Божанских обећања, показује нам Тај исти Господ у Јеванђељу када говори разбојнику који верује и исповеда у свом страдању да ће бити са Њим у рају“. (Лк. 23:43). [Писмо Јубајану о крштењу јеретика: http://azbyka.ru/otechnik/Kiprian_Karfagenskij/pysma/48)
Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари
Хммм… 3a разлику од већине Срба, Копти које сам упознао су били екстра побожни. Ако они нису у том ”царству”, онда стварно не знам ко ће ући…
Поштовани брате,
Постоји неколико ствари на које бисмо желели да обратимо пажњу у Вашем коментару, које су између осталог карактеристичне за данашње време.
Као прво, није јасно какве везе имају Срби са учењем Лаодикијског Сабора и Светог Кипријана Картагинског? Зар Срби имају неку гарантовану улазницу („преко везе“) у Царство Оца и Сина и Светога Духа? Није јасно зашто се у Вашем коментару одмах, на почетку, све своди на претпоставку да неки народ аутоматски добија спасење? Зар Лаодикијски Сабор и Свети Кипријан у свом учењу то помињу негде?
Да, таква заблуда постоји данас међу Србима (таква заблуда је била и међу новозаветним фарисејима коју је изразио Свети Претеча речима „не мислите и не говорите у себи имамо оца нашег Авраама…“) и раширена је у одређеним групама људи, али она никакве везе нема са учењем Цркве које је показано, зато мислим да није коректно да се на тај начин представља са Ваше стране.
Као друго, морамо да скренем пажњу да је термин „екстра побожност“ који користите, врло широк појам, да у тај појам може много тога да се смести. Ево пар примера: фарисеји су у време Христове проповеди били „екстра побожни“: жеља за молитвом их је приморавала да се моле на раскршћима и улицама, љубав према ближњем и жеља да позитивно утичу својим примером на друге је изазивала да свима причају („трубе“) о својој милостињи, неумољиво су држали заповест о суботи… (Мт. 6. и 12. гл.) А Апостол Павле је незнабошцима на Ареопагу рекао: „Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни“ (ДАп. 17:22).
Ако узмемо ово у обзир, сложићете се да ако је неко „екстра побожан“ то не мора обавезно да значи да ће ући у Царство.
То Царство није са знацима навода као што наводите, већ реално Царство, заједница и живот са Богом и у Богу које почиње већ овде, а може да се стекне само искреним животом у Цркви, кроз Свете Тајне и Свете Врлине по учењу Светог Јустина Ћелијског. Кроз Свете Тајне добијамо благодат, која се налази само и једино у Православној Цркви, а кроз благодат добијамо и снагу да извршавамо заповест које су нам услов да уђемо у живот вечни, по речима Самог Спаситеља (Мт. 19:17).
Драго ми је да сте имали прилике да упознате неке од припадника коптског народа, сигуран сам да су људи на месту; и ја сам чуо да су људи имали прилике да се увере у срдачност неких од припадника њиховог народа. Надам се да сте им такође у разговору поменули да су, на жалост, монофизити искривили Христово учење, да су учинили грех јереси који, по Апостолу Павлу (Гал. 5:20-21), лишава људе Царства Небеског. Апостол Јован пише: „Сваки који преступа и не остаје у учењу Христовом, тај Бога нема; а који остаје у учењу Христовом, он има и Оца и Сина“ (2 Јн. 9). По Вама монофизити, својим учењем осуђеним од стране Васељенских Сабора, не преступају учење Христово, учење Цркве?
Зар у сваком народу (не само међу Коптима) и сваком вером не можете наћи људе који су срдачни, „добри као хлеб“ који су брзи да учине добро дело? Да скренем пажњу, добро дело ПАЛЕ ПРИРОДЕ, које само по себи нема силу да спаси човека. Ви очигледно сматрате да је довољно што је неко „добар“ и да му то отвара пут за „царство“. Зашто је онда Христос долазио, проповедао, страдао, васкрсао и вазнео се ако се ионако добри људи сами по себи спасавају? Предлажемо да се упознате са књигом „Ван Цркве нема спасења“ у којој је показано учење 40 Отаца Цркве о могућности спасења ван Цркве.
Знате, огромни проблем у главама људи који долазе у Цркву је што се они не боре са начином размишљања у коме смо сви васпитани, тј. да је свако од нас мали центар света, да је наше мишљење веома важно, да смо ми сами по себи тако добри, паметни, интелигентни, пуни врлина… Да нас чињеница да смо у Цркви и да смо проживели пар година каквим-таквим црквеним животом самим тим ставља на ниво Отаца, да немамо ми шта да се учимо. Зато тако лако „сипамо решења из рукава“ за све, тако лако „не прихватамо“ из учења Цркве све оно што нам се не свиди, допадне, није нам јасно… Ми смо образовани, знамо да користимо мобилне, компјутер и интернет, а Оци су „јадни“ морали да пишу и читају уз свећу…
Свети Оци уче да вера значи да Богу више верујеш него себи. А сви ми данас показујемо да нам је то веома тешко, да наравно да више верујемо себи него Богу. То се јасно показује из простог примера, ево управо овог о чему говоримо.
Наведе се учење Сабора који је прихваћен и признат за богонадахнут од стране Васељенске Цркве, учење Светитеља који се сматра учитељем Цркве и толики број људи глатко и лако каже „не слажем се, ја ово не прихватам!“
Ви Бога познајете боље од Кипријана Картагинског или Отаца Лаодикијског Сабора? Имате више љубави према Богу и људима од њих? Достигли сте већу духовну висину од њих, „дали крв и примили Дух“ као они?
Драги брате, немамо ми шта да се не слажемо или не прихватамо учење Цркве, наше је да савијемо наш горди ум и да прихватимо учење Отаца. Због нас самих, нашег спасења. Учење Цркве се не може оборити колико год било оних који би то желели, којима то учење представља „кост у грлу“…
Предлажем Вам да, по примеру књиге „Ван Цркве нема спасења“, пронађете јасна и необорива сведочанства из Предања Цркве, учења Сабора, Светих Отаца (по могућству да нису истргнута из контекста, са јасним указивањем на места одакле су узета) које би показало оно што Ви тврдите – да је довољно да је неко „екстра побожан“ да би ушао у Царство.