„Љубав је жртва. Колико жртвујемо себе ради другог човека – толико га волимо“ (Свети Оци о мисији) – о. Георгије Максимов

На велики Празник Богојављења, навршава се четири године од како је наш мисионарски центар „о. Данил Сисојев“ почео са радом. Желели смо да као поклон за Празник и наш мали јубилеј предложимо беседу савременог мисионара Руске Православне Цркве, ђакона Георгија Максимова. У својој уводној беседи на почетку нове школске године у „Школи православног мисионара при Синодалном Мисионарском одељењу Руске Православне Цркве“ о. Георгије показује учење Цркве о испуњавању последње Спаситељеве заповести, из учења Светих Отаца осветљава и показује колико је велико и свето дело мисије – дело објављивања истините и спасоносне Христове вере људима који још увек не знају за њу. Нека је на здравље и спасење!

* * * * * *

Желео бих да на почетку кажем да се када се каже реч „мисија“ мисли на врло конкретну ствар. У последње време постоји тенденција да се било шта назове мисијом: прекрстили смо се на улици – то је мисија, изградили храм – и то је мисија, уопште, све што урадимо, све је мисија. Ја нисам следбеник таквог прилаза, јер мисија представља објављивање Православља људима који за њега још увек не знају, који себе не повезују за Православљем. Мисија се разликује од важног и неопходног рада на катехизацији људи који себе сматрају православнима. Катехизација је неопходно и важно дело али – није мисија.

Мисионарско служење је апостолско служење, испуњење заповести Спаситеља о проповедању Јеванђеља сваком створењу. Господ је заповедио Својим ученицима да уче све народе без изузетка (Мт. 28:19), како је рекао: „бићете Ми сведоци све до краја земље“ (Дела ап. 1:8). То што је Господ оставио Својим ученицима тиче се свакога од нас. Оно што пре свега треба да схватимо да су ове речи из Јеванђеља, из Светог Писма, написане управо зато што смо дужни да их испуњавамо – и то сваки православни хришћанин, не само човек коме је то занимљиво, или ко осећа призвање за мисију у својој души. Сваки хришћанин треба да се замисли над тиме – како испуњава заповести Божије, како између осталих заповести испуњава и заповест о проповеди Јеванђеља људима који не знају Христово учење.

Постоји још једна тенденција у наше време када се исувише често и много буке подиже око мисије, када мисијом називају ствари које строго речено нису мисија и под називом мисије желе да изразе своју жељу да измене Цркву, итд. Зато управо под покровом мисије такви људи који желе да искваре Цркву, учење Спаситеља, Светих Отаца, желе то лакше да ураде са оправдњем: „људи могу и да не схвате какво је Православље, зато је важно модернисати га некако, направити light верзију, доступну за савременог човека“. Све ово нема никакве везе са испуњавањем Спаситељеве заповести, јер не само да није у питању испуњавање заповести, већ је у питању и грех.

Задатак мисионара је да проповеда неповређено Јеванђеље, неповређено учење Цркве. Управо искуство одлично показује да ако на неки начин кваримо, мењамо Православље због човека – тада Православље губи силу да мења људски живот. Light Православље је празна ствар, без благодати. Можеш бити само 100% православан! Не можеш да будеш 50%, 70%, 80%. Ово је неопходно разумети да се не би правиле грешке.

Знате, свети Максим Исповедник је говорио да Господ оцењује наша дела по нашим намерама. Управо кроз намере са којима се дела чине, та дела и бивају вредна или не у очима Господњим. Зато сваки пут када нешто радимо потребно је да се замислимо шта ми у томе радимо за Бога. Због чега то радимо? И милостиња се може давати не ради Бога, она може чак и да не буде угодна Богу. Можемо и да постимо, молимо се тако да то не буде угодно Богу. Као што знамо можемо се и причестити на осуду. Све што радимо у Цркви можемо да радимо тако да буде угодно Богу или не.

Зато нам је важно да, ако смо се заинтересовали за дело мисије, знамо како да то чинимо да би се Богу допало. Зато је потребно да чујемо и речи Светих Отаца и начину равноапостолног служења који су нам оставили. Они су подражавали Христу и ми подражавајући њима можемо да достигнемо оно што су и они достигли. Навешћу речи наших Светитеља који су говорили о мисији.

Почео бих са светим Јованом Златоустом. У његово време водила се мисија у Финикији где су живели врло сурови незнабошци. Тамо су ишли свештеници, монаси. Свети Јован Златоуст се јако трудио на делу мисије у Финикији иако је и сам, као што знамо, био оклеветан и прогнан. Налазећи се у далеком прогонству, трпећи различите невоље и лишавање он се ипак бринуо да подржи мисију која је у Финикији имала тежак период јер су неки незнабошци постали агресивни, убијали мисионаре. У таквом тренутку он пише свештеницима и мирјанима који су му били верни побуђујући их да подрже мисију у Финикији. Ево дела из писма које је он писао свештенику Геронтију, подстичући га да оде у Финикију на место убијених мисионара:

„Усрдно молим твоју побожност, да што је страшнија бура, веће зло, теже препреке, многобројнији непријатељи, то ти одлучније устани, и сам и друге убеђуј да заједно крену са тобом у тај добри подвиг и што пре пожури тамо. Већ за сам пут ћеш добити велику награду. И ако за сам пут будеш награђен, то ћеш пре када се будеш заузео за дело мисије и покажеш велику усрдност. Зашто седети кући? Много је корисније и боље кренути на такав пут. Будући тамо можеш да имаш све што и сада имаш: пост, бдење и друге подвиге уздржања. Седећи кући не можеш да добијеш оно што можеш да достигнеш живећи тамо: спасење толиких душа, награду за опасности, за пуну спремност да их претрпиш. Размисли колико ћеш нових венаца да придобијеш и одмах, не одлажући, молим те, крени тамо и нимало се не брини за неопходно. Ако добијем вест да си отишао са одлучношћу да све то предузмеш и претрпиш ради спасења душе тамошњих незнабожаца, ја ћу бити толико задовољан да ћу чак и заборавити да живим овде“.

У писму светог Јована Златоуста треба да се обрати пажња на једну нијансу – да све што је потребно за испуњавање доброг хришћанског живљења у свом месту човек може да испуни и на мисији. А оно што може да уради тамо, овде, у својој средини не може да испуни и стекне такве венце. Многи наши Светитељи су писали о томе, посебно они који су се сами трудили на делу мисије, који су на искуству осетили благодатност мисионарског служења, на пример, свети Инокентије Венијаминов: „оставити отаџбину и ићи у далека места да би на пут истине обраћали људе који су заблудели у мраку и незнању и просвећивати светлошћу Јеванђеља оне који још нису видели његову спасавајућу светлост јесте дело заиста свето и равноапостолно. Блажен је човек кога бира Господ и поставља на то служење“.

Свети Николај Јапански је говорио: „Шта је боље, узвишеније, племенитије од мисионарског служења. Оно представља најдиректније и непосредно служење Господу и служење највећем добру ближњег, њиховом вечном спасењу“.

Овде је важно разумети темељ мисије, зашто је ово дело узвишено и свето? Зашто га Свети Оци толико хвале? Зато што мисија представља продужење самог Спаситељевог дела, ради кога се Он и оваплотио – дела спасења рода људског. Ако мисионар искрено служи Богу, на начин на који је дужан да то ради, тада и Сам Спаситељ кроз њега наставља дело ради кога се и догодило богооваплоћење. Мисионар то чини зато што то представља јединствени пут за спасење других људи, људи који још не знају за Православље. То је природно осећање љубави које човек показује према другима људима који још не знају за спасење. Навео бих речи Светих Отаца. Свестан са да ово можда и није добар начин да се држи предавање – да се читају дугачки цитати јер људима постаје досадно, замарају се, али се надам да разумете да сама тема подразумева форму која захтева веће учешће од стране слушалаца. Јер како могу да говорим о речима Светих Отаца ако не поделим са вама оно што су они писали? Да бисте могли да их чујете не у мом препричавању, већ управо глас Светих Отаца, оно што су говорили. Зато молим за опроштај што ће данас бити много цитата.

Јако важну ствар је рекао преподобни Макарије Алтајски: „Хришћанска вера заснована на речи Божијој представља јединствени пут ка истинском блаженству за човека. Спаситељ говори да Он представља врата ка Оцу, да је Он Пут, Истина и Живот – зато и нема спасења ван Распетог Исуса Христа и без вере у Њега као истинитог Бога Који се оваплотио нико не може да се очисти од греха, просвети и уђе у Царство Небеско. Ако је у народу владајућа религија – хришћанска религија, праведност захтева да и Дух Господа Исуса влада у духу тог народа. Ако искрено верујемо у Сина Божијег, Исуса Христа, у нама, по апостолским речима морају да постоје иста осећања која су и у Исусу Христу. У Исусовом срцу је жеља да сви људи које Му је дао Отац познају истину, да их истина ослободи од предрасуда, страсти и сујеверја, да познају Јединог истинитог Бога и Кога је послао, Исуса Христа и у том познању задобију вечни живот. Пошто је хришћанска Црква у Русији Црква Апостолска над њом увек грми реч Спаситеља: „Идите, научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их све што сам заповедио“ (Мт. 28:19-20). Пошто је хришћанска Црква у Русији Црква Апостолска, за њу представља најсвештенији подвиг и велику част да многе народе који не знају за Исуса Христа а које је Русији покорио Сведржитељ Исус, који седе у тами и сјени смрти, просветли вером у Исуса Христа. Високо је назначење руског народа, Промисао му је предао племена Азије да би им предао исти онај дар Божији који је и сам примио од народа који су му претходили у Царству Божијем.“

Овде преподобни Макарије објашњава много врло важних ствари. Као прво, да постоји назначење нашег народа – просвећивати народе који не знају за Христа, за Православље. Да је наша земља са толико много нација са Промислом тако уређена не да бисмо ми просто црпели енергетске ресурсе новостечених територија, већ да бисмо са тим људима делили вест о спасењу. То је разумљиво ако гледамо на ситуацију на начин на који су гледали Свети Оци, на дело спасења – да је оно могуће једино у Православној Цркви.

Други свети Макарије, свети Макарије Невски, проповедник који се након преподобног Макарија Глухарева трудио на Алтају, писао је: „Браћо хришћани! Без обзира на то што је Искупитељна жртва принесена од Христа Спаситеља за све људе, њеним плодовима могу да се користе само они који верују у Христа, припадају Телу које је Он саздао, једној, светој, саборној и апостолској Цркви, који су ушли у заједницу са Христом кроз причешћивање Његовим Телом и Крвљу. Значи да човек који не верује у Христа и не припада светој Православној Цркви не може да се користи плодовима Искупљења које је извршио Господ Исус Христос. Таквих људи на целој земљи и у нашој отаџбини има још увек много. Сви они имају потребу у проповеди о Христу и Цркви коју је саздао“.

Чини ми се да када бисмо живели у граду у коме влада смртоносна зараза, између осталог и ми сами били заражени, и када би нам неко изненада рекао да постоји место где дају вакцину против ове болести бесплатно, „дођи и добићеш“, и ми дошли и добили, оздравили – зар након тога, вративши се у своју породицу, ништа о томе не бисмо рекли? Ни рођацима, ни друговима, комшијама, ни колегама на послу да постоји могућност да се спасу. Само дођи, „прими вакцину“ и спаси се. Мислим да би сваки човек то урадио.

Ми сада имамо велики проблем у Цркви. И пре сто година свети Николај Јапански је много, много о томе писао, да нема мисионарске свести… Тај проблем је можда изазвао и неке друге проблеме који су постојали у историји нашег народа. И не само нашег. Када погледамо на историју двадесетог века видимо да је Господ у том веку за све православне народе, посебно наш, створио такве услове да су сви ти народи били принуђени да делимично изађу ван граница свог живљења, упуте се у далеке земље и у тим земљама почну да граде храмове, имају делатност која ће на један или други начин сведочити о Православљу, макар и у малом степену, али да би се ипак дала могућност и људима других народа да уђу у Цркву. То ме подсећа на догађај из житија апостола Томе, када је он категорично одбијао да иде у Индију. Говорио је: „Где год, само не у Индију“. Господ се тада јавио капетану једног брода који је путовао за Индију као човек и рекао му да продаје Свог слугу Тому, да ради за њега на броду. Тај човек је дошао, нашао апостола Тому, питао га: „да ли си ти слуга Исуса Христа?“. Када је апостол одговорио потврдно, човек је рекао: „Твој Господар ми те је продао, узми своје ствари и крећи на брод.“ Тако се апостол нашао у Индији.

Нешто слично се догодило и са нашим и са другим православним народима јер смо „зарђали“ и нисмо желели да испуњавамо Спаситељеву заповест, било нам је исувише лагодно. Велика опасност постоји у мишљењу да је Православље нешто што постоји само за мене. Овај проблем је повезан и са другим проблемом нашег савременог црквеног живота, потрошачким односом према духовном, црквеном животу. Човек долази у Цркву – не говорим о људима који дођу да запале свећу, не говорим о њима – долази у Цркву само да би добио нешто: или утеху, могућност самоостварења у некој занимљивој сфери, нпр. некоме се допада богословље, желео би да постане богослов, хоће да стекне нешто, постане познат, итд., скрене пажњу на себе, да добије чак и благодат, добре ствари, али свеједно – све се своди само на добијање, добијање, добијање. А код Господа је све тако уређено да није могуће добити ништа озбиљно ако на почетку сам нешто не даш, део себе, да жртвујеш себе.

Постоји древна изрека које се чува у Предању Цркве: „дај крв и прими Дух“. Човек који се потруди, који жртвује себе у том труду ће и добити благодат, добити нешто истински добро. Човек не жели да жртвује себе, жели само да добија. У таквом случају он заиста не може ништа да добије и зато се неки људи хладе након неке црквене делатности, одлазе из цркве. Пришли су, било је ентузијазма, било је занимљиво, затим пролази неколико година и они осећају да ништа више не осећају, ништа не добијају: „Шта ћу ја овде? Оно по шта сам дошао овде могу да добијем и на другом месту? У неким лагоднијим условима, да се лакше остварим…“

Ако не жртвујемо и дајемо себе, ништа нећемо добити и наш духовни живот ће замрети. Постоји занимљива тенденција, чак и по статистичким истраживањима, да сваке године по мало и тихо, али континуирано расте број уцрквењених људи у нашој земљи, али опада број људи који уписују семинарију и опада број људи који одлази у манастир јер су обе те ствари – и монаштво и свештенство – пре свега самопожртвовање, приношење себе на жртву. Причали су ми да постоје такви семинаристи који се уписују јер мисле да ће им свештенство обезбедити добар положај, добру зараду и слично томе. Не знам, можда такви људи и постоје, али мислим да јако греше јер је сасвим другачије.

И мисионарско служење је потпуно исто, повезано са самопожртвовањем. Оно не може да се замисли без самопожртвовања, без труда и помагања спасењу својих ближњих. И то такође није популарно. То није оно што, нажалост, траже многи који долазе у Цркву. Одатле и потичу мисли да се може спасити без Цркве – то је свођење Цркве на ниво клуба. То потиче управо од таквог покушаја да се створи удобно, комфорно хришћанство, хришћанство у коме нема конфликта, у коме не бисмо осећали конфликт са старим човеком и са оним какав Бог жели да будем ако се називам хришћанином. Иако сам симбол наше религије – Распеће Спаситеља – при само једном погледу треба да нам да до знања да овде нема речи о удобности, нема места за неке наше игре, самоостварење и остале бесмислице. Нажалост, не схватају сви ово. Зато нема ни много људи који су спремни да служе делу мисије, да жртвују себе уопште у ономе што раде.

Али наравно, такви људи постоје. Али их је јако мало. Наша Црква (РПЦ) је највећа по броју људи у свету, ипак она два пута мање ради од многих других Помесних Цркава које су много мање и баве се делом мисионарске проповеди. Грка има десет пута мање од Руса и више од десет пута мање, а међутим, управо су Грци у двадесетом веку носили и до данас носе православну мисију у Африци. Успешну мисију. Тамо по неким подацима сада има око седам милиона православних хришћана на читавом афричком континенту. Скоро сви они су староседеоци који су се обратили у Православље за последњих неколико деценија. Шта би се догодило када бисмо се ми пробудили, када бисмо почели да се бавимо мисијом? Навео бих речи светог Николаја Јапанског који је о томе писао још пре више од сто година:

„Може се рећи да спољашње мисије код нас једноставно нема. Ви као морнари познајете цео свет. Где год да дођете, посебно у прекоокеанским источним земљама истог тренутка вам у очи упада постојање различитих конфесија. Све то су мисионари. Али шта ако би ваш поглед међу њима тражио човека у мантији, руског православног мисионара? Њега нема нигде. Тако вама као православном хришћанину не може да не буде тешко што се Православље не објављује у свету, док свет зависи управо од Православља јер није се за увођење римокатоличких папа или за размножавање до бесконачности папа међу протестантима јавио Син Божији на земљи, већ за оснивање једне, свете, саборне и апостолске Цркве, за спасење људи у Православној Цркви. Зато се побрини за јављање Православља свету. Због тога развој спољашњег мисионарства јесте наша најнеопходнија обавеза коју нам је Бог оставио. То неће бити на уштрб унутрашње мисије, већ напротив, на велику помоћ и њен развој. Само унутрашња мисија без спољашње представља само једно птичије крило. Птица може да се некако бауља само једним крилом, али није у стању да брзо и снажно лети у таквом стању. Спољашња мисија ће дати силу и унутрашњој мисији. Рећи ћу и више – то ће помоћи оживљавању религиозног осећања самих православних хришћана у Русији.“

То је оно што пишу Свети Оци. Наравно, знам да многи, чак и они који говоре директно против мисије у принципу, када говорите са њима, почињу да говоре: „Шта ће ми сви ти Папуанци и остали, није ме брига, ја бих желео да обратим мајку, оца, другове, сина, ћерку, мужа или жену“. Неки могу да кажу и другачије – да је такво дело у правом мисионарском смислу немогуће и тешко, итд. У реалности, постоје различити степени испуњавања Божијих заповести и различити степени и заповести о мисији. О томе ћемо још говорити.

Мени се чини да није потребно на почетку себи „спуштати лествицу“. Разумљиво је да само од Господа зависи да ли ћемо успети да урадимо нешто заиста побожно, али од нас зависи расположење. Ако у том расположењу одмах будемо „подигли лествицу“ онда ћемо и постизати резултате, не колосалне, али резултате. Сећам се, о. Данил Сисојев је био човек огромне радне способности, многи су га питали како успева толико много да уради, он је одговарао. „Треба подићи лествицу високо. Што више подигнеш, то ћеш више успети“. Да, можда нећеш успети да је дотакнеш, подигао си исувише, али ћеш ипак да се подигнеш више него да си је спустио ниско. Исто је и у делу мисије, делу проповеди.

Преподобни Макарије Алтајски (Глухарев) је писао. „Зар Дух Цркве није такав да увек жели да шири своје границе, увек жели да продре у непријатељску област, воли да отима плен, слави нове тријумфе, објављује нове походе. Када би се Русија што усрдније, искреније и ревносније трудила да обрати племена Христу, то би се изобилније благослови свише од Оца Светлости изливали на државу руску.“

Ово је истина. Господ обавезно подржава човека који испуњава вољу Божију. Не показује се то обавезно преко материјалних ствари, то се пре свега тиче благодатног, побожног живота. Свети Макарије говори да мисионари који одлазе да проповедају неправославнима нису изгубљени за народ како многи знају да кажу: „ето, отишли су ко зна где, а могли су да остану и овде се труде.“ То су људи који због свог подвига и самопожртвовања привлаче Божији благослов на оне који су остали.

Постоје људи који иступају против мисије и чим почнемо да говоримо неком о мисији међу људима других нација које не исповедају Православље почињу да говоре: „Потребно је прво да обратимо своје, а затим ћемо да размишљамо и о другима, итд“. Понекада има чак и бисера – знам једну православну мисионарку из Јакутије која живи у Москви, која се труди да учествује у мисији. Она ми је говорила да када је говорила о мисији са руским православним хришћанима, они су јој рекли да прво треба обратити Русе. То јест, она као Јакутка треба да размишља да обраћа не Јакуте, већ прво Русе, који су иначе већ 1025 година обраћени (смеје се). Моје мишљење је да је ово врло неозбиљно. И не само моје мишљење, ја ћу вам навести речи наших Светих који су говорили о овоме.

Свети Николај Јапански пише: „Не сумњај појавиће се отворени непријатељи помоћи спољашњој мисији међу православним хришћанима. Замислите хришћанина који тврди да није потребно да се проповеда хришћанство незнабошцима ван Русије – колико би то бесмислено звучало за друге?“ У наше време нажалост то и многима не звучи бесмислено. Настављам са речима светог Николаја: „Покушали су неки, док сам још покушавао да оснујем јапанску мисију, да говоре да је неопходно прво обратити своје незнабошце, а затим ићи и ван граница. Међутим, њих је потпуно разоружавало једноставно указивање да уз такву теорију хришћанства у свету уопште не би ни било сем у јудејској земљи. Јер апостоли не би требали да изађу на проповед свету све док не обрате све своје земљаке. А њих је и до данас, као што је познато, јако мали број обраћених“. Исти Светитељ говори и да велику опасност за дело мисије представљају људи површни, са лакомисленим односом према сваком озбиљном труду.

О овом проблему писао је и свештеномученик Андроник Никољски. Он је такође ишао на мисију у Јапан код светог Николаја и трудио се тамо више од годину дана. Он је описао свој разговор са руским конзулом Васиљевим у Јапану: „Дуго сам расправљао са Васиљевим. Он говори да узалуд сви ми одлазимо из Русије када и тамо има доста посла за мисију. Ја сам одговорио – да су и апостоли тако размишљали ми ни до сада не бисмо знали ни реч о Христу. А он мени: ‘А зашто и да се зна? Нека свако живи по својој религији?’ Овакве ствари говоре људи којима није стало ни до Бога ни до ђавола. Тужно је и жалосно што и у наше време уместо помоћи и потпуног одрицања имамо ругање. А о саосећању које за мисију имају заједнице из Америке и Енглеској не треба ни да говорим. Овакви људи никакве аргументе не разматрају, чак не желе ни да размисле о њима и зато се нисам посебно ни трудио да продужим спор да бих све до краја објаснио.“

На другом месту он пише: „Ето, наша интелигенција уместо умне и делатне, или у крајњој мери, финансијске помоћи мисији, на све начине се труди да напакости и представи ово делу у лошем светлу“.

У наше време нам је дошло јако много људи из других народа, долазе и наставиће да долазе и тешко да на друге начине можемо утицати на те процесе. Може се наравно туговати због толике имиграције итд, итд, то је засебна тема. Али ако гледамо са тачке гледишта Промисла Божијег – постоји Промисао да ти људи дођу у Русију, живе међу нама. Зар само да би зарадили новац и послали својим породицама? Не мислим да је тако. Мислим да ту постоји Промисао Божији. Неки говоре да они можда долазе да би казнили наш народ због грехова који постоје код нас, нпр. абортуси, разврат и много тога другог што имамо, наше муке. Са тим наравно не можеш да се не сложиш, али ми се чини да то не може бити јединствени разлог. Мора да постоји разлог за те саме људе зашто су се овде нашли. Сигуран сам да је наше заједничко живљење Господ допустио управо да бисмо ми могли да им посведочимо о Христу, о православној вери, привести их вери.

О овоме пише свети Григорије Палама који је у своје време доспео у заробљеништво код Турака и живео прилично дуго. Он је видео како су изгледале области које су још недавно биле хришћанске, које су Турци освојили. Тамо су хришћани живели у врло тешким условима. Када свети Григорије пише из заробљеништва, он говори да је све то са Промислом јер су управо кроз тај догађај муслимани могли да виде хришћане, добију могућност да чују о вери хришћанској. Данас често и не треба путовати толико далеко као раније. Данас се код нас организују екскурзије за странце који раде у Москви. Постоје људи који се труде и стреме да нађу мисионарски пут за рад са гастарбајтерима. Људи се труде иако је све то кап у мору и по мом мишљењу то је, наравно, такође испуњавање заповести Спаситеља. Не наводим случајно цитате у којима Свети Оци говоре о најпотпунијем испуњавању ове заповести – да бисмо видели сву висину у мери у којој она постоји.

Највиша лествица, најпотпуније испуњавање Спаситељеве заповести испуњавају људи који остављају све, одлазе у далеку земљу, живе међу староседелачким становништвом и цео свој живот, не неко време, нити неколико година, већ цео свој живот посвећују да би се потрудили на делу апостола. То су људи који је испуњавају 100%.

Међутим, ако не можемо да је испунимо 100%, не значи да уопште не треба да је испунимо. Можемо је испунити на 50, 20, 10, 5% – најбоље је тако почети. Не може сваки човек оставити све и отићи у далеку земљу, али да у сопственој мери учествује у испуњењу заповести Спаситеља – објављивања Јеванђеља – то могу сви. Навео бих речи наших Светитеља о овој теми. Свети Макарије Алтајски (Глухарев) говори: „Различите силе су потребне за испуњење заповести Христа Спаситеља о проповедању Јеванђеља народима расејаним по целој Русији, силе које су подељене различито члановима Цркве. Као што се једни шаљу на проповед, други се брину о образовању и васпитању проповедника, једни сакупљају прилоге по целој Цркви, подстичу мноштво различитих начина за подржавање мисије, уређењу нових мисија. Једни угађају Богу благословеним браком, други Му приносе девственост и удовиштво као пријатну жртву. У свим овим деловима Црква поседује потребне силе за уређење мисије“.

Свети Макарије Невски такође фактички понавља мисао светог Макарија Алтајског говорећи: „сматрам могућим, корисним и пожељним да у мисионарском служењу учествују људи сваког звања, пола и положаја. И да се у мисији, како пред почетак, тако и касније, једнако са младићем труди и побожни старац, бринући се о мисионарском поседу, негује болесне, а образована девојка учи децу писмености – да сви имају своје место и своје обавезе. Ако не можеш да будеш ловац људи, онда лови рибу за храну тих ловаца.“

Исти Светитељ наставља: „ако успех мисије зависи од сакупљања средстава за мисију, сакупљање средстава зависи од броја људи који саосећају са успехом мисионарског дела. Саосећање се појављује када се у друштву шире информације о делатностима мисије, уводи се у народ свест о важности мисионарског дела као дела Божијег, дела због кога је извршена Искупљујућа жртва Спаситеља света. Зато се као добротвор мисије може сматрати не само онај који жртвује нешто за дело мисије, већ и човек који шири информације о мисији, задацима, потребама и тиме буди саосећање за њу. Ако човек не би имао никаква средства за потребе мисије, може да послужи својом молитвом за успех мисионарског дела.“

Овде код светог Макарија видимо нивое испуњења – један ниво је отићи сам у мисију, други степен – ако ниси отишао сам, можеш да издвојиш средства за мисију, рецимо редовно издвајајући одређена средства. На пример, отац Данил Сисојев је имао правило – издвајао је десетак од свих својих прихода за дело мисије.

Такође је из историје мисије на Алтају познат случај да је један свештеник, обичан свештеник, не старешина неког великог храма сакупљао не велика средства са своје стране, надахњивао своје парохијане и то редовно слао као помоћ алтајској мисији. То нису била велика средства, али је то радио редовно, током деценија. За те године, кроз та средства он је успео да учини толико много да су га на Алтају поштовали као једног од највећих добротвора мисије. Исто је било и са светим Јованом Кронштатским. Док је учио на семинарији, маштао је да буде мисионар, припремао се да иде у Кину, али му је Господ припремио другачији труд. Међутим, он никада није остављао мисију без подршке – када сам својевремено изучавао историју Православља у различитим земљама често сам наилазио да је свети Јован Кронштатски тамо подржавао почетак проповеди Православља, обавезно је учествовао, било да је у питању први православни храм у Немачкој, или први православни храм у Јужној Америци, Аргентини, било да је у питању мисија у Јапану, Кореји, Кини – свуда, где год погледаш видиш да је свети Јован учествовао – слао одежде, све неопходно за храм, указивао подршку такве врсте.

Зато је то пут који су сами Свети Оци испуњавали и остваривали у сопственом животу. На крају, ако човек нема новца, човек може помоћи ширењем вести о мисији, може говорити другим људима, писати чланке, говорити, упознавати људе са делом мисије да би други људи чули, надахнули се и можда неко из њих буде добротвор или чак и будући мисионар. То ће бити његов допринос у дело мисије. Ако уопште нема новца, може помоћи на овај начин по речима светог Макарија. А ако се човек налази у таквом стању да не може ни то да уради, у крајњој мери може да се моли за мисионаре.

Нама као да недостаје управо то да када човек слуша о делу проповеди у Јеванђељу, не размишља о томе како може у томе да учествује. Сваки човек може да се моли. На пример – једна практична ствар – напишите имена савремених мисионара који се труде, напишите њихова имена у свој помјаник и сваки пут их помињите на молитви. Није тешко и то ће такође бити наш допринос у делу мисије, јер колико год наше молитве биле скромне и оне могу привући помоћ Божију и показати да нам није свеједно.

Ако се мисија врши без страсти, не ради сујете, гордости, жеље да некоме нешто докажеш, већ ради испуњавања воље Божије – Господ даје посебну радост, благослов, благодат. За мене самог је мисија на почетку била нешто далеко. Мисија ме је занимала, али није била део мог живота – као када прочитате неки историјски роман – интересантно је али се не дотиче мог живота. Међутим, када сам први пут, на позив оца Олега Черепанина отишао на Тајланд и видео његов мисионарски труд – све то ме је променило, схватио сам да је у питању заиста живот, посебни живот, у том служењу сам осетио посебно присуство Божије које се остварује управо ту, у мисији. Тај живот се разликује од уобичајеног, свакодневног живота, живота ради себе самога. То осећају и наши мисионари који одлазе на мисију.

На пример, можда сте и чули, имамо мисију у Туви[1], брат Александар је већ два пута одлазио. Код нас се мисионари смењују, одлазе у мисионарске станове у градовима Шагонар и Ак Довурак. Неки од њих, када су одлазили тамо, одлазили су за опрезом. Неки од њих који су били тамо суочавали су се тешкоћама. Није увек било лако, али су сви који су боравили тамо, апсолутно сви, говорили да нису желели да оду, да су много тога разумели, открили, између осталог и о себи самима. Господ им је дао посебан осећај, били су одушевљени, неки су већ и више пута одлазили, а неки су чак одлучили да оставе све и оду у Туву да би се тамо трудили као мисионари за стално. Када је један од наших ученика, о. Андреј,[2] отишао тамо у Туву, сусрео је тамо Тувинца, свог познаника који га је питао зашто је дошао. Када му је одговорио да се преселио ту за стално, његов познаник је почео да тугује због њега, као да је умро. У толикој мери му није било јасно. У Туви су врло тешки услови за живот, у питању је најсиромашнија област Русије, врло је висок степен криминала и тешких злочина, тамо уопште није лако, али истовремено бих хтео и да објасним зашто су мисионари били толико одушевљени и нису желели да се врате. Уопште нису у питању неке лепоте, удобности или нешто слично, већ управо зато што им је Господ дао, чак и у том малом периоду времена у коме су били, да осете благодат мисионарства, равноапостолног служења.

Тешко је то упоредити са нечим. Када се човек нађе на мисији доспе у такве околности да схвата да уопште може да уради нешто само ако буде веровао Богу. Овде живимо у истом кругу људи, наравно, сматрамо да смо верујући, верујемо у Бога, знамо да Он управља нашим животима, али ипак верујемо и разумемо да све зависи од наших напора, умећа, у крајњој мери у многоме зависи. Ми сами водимо свој живот, знамо како да реагујемо, како да се понашамо у једном или другом случају, шта треба урадити да бисмо добили потребан резултат. Када одлазимо на мисију све то се руши. Ми схватамо да смо ту само ми, Бог и дело које смо дужни да урадимо Бога ради.

Када сву ту наду на себе, своје снаге, умећа, знања, навике, таленте итд. одбацимо и почнемо да истински верујемо Богу, онда и Бог улази у наш живот са посебном силом и делује кроз нас. Ми то схватамо и осећамо и то је таква срећа да мало шта са њом може да се упореди. Посебно радост када мисионар види како се човек обраћа на његове очи, како се рађа нови хришћанин, како се то одвија од почетка до краја. То је оно што врло одушевљава, сећам се, један мисионар који је био у Туви, када му је купљена карта за повратак, рекао је: „молим вас, вратите карту, желим још да останем овде“. Он се трудио много више него што смо на почетку претпостављали. То је оно што се догађа сада и овде, оно у чему можемо да не заостајемо од Светитеља који су се трудили пре нас.

Такође је потребно схватити да не иде све глатко, о томе Светитељи такође пишу. Пишу и о срећи мисионарења, свети Николај Јапански у свом дневнику на једном месту пише: „Срећа на земљи је једна – када се мисија добро одвија“. Он даље подробно описује управо ту срећу коју је осећао док је боравио у Јапану, док се трудио, проповедао – за тај подвиг је говорио да је то за њега једина истинска срећа на земљи.

Светитељи су упозоравали да је дело мисије повезано са многим тешкоћама. Узгред речено, занимљиво је да је свети Николај Јапански, иако је очајно имао потребу за мисионарима-помоћницима и много улагао напора да му из Русије пошаљу помоћнике, ипак када су му писали и питали га ко треба да буде мисионар, он је говорио да су потребни људи који су прикладни за дело мисије. Ако човеку то не доликује, најбоље је да остане кући јер ће бити више проблема него користи. Он је говорио да ако човек дође и каже да је спреман да оде у Јапан, на годину, две, па чак и на пет година – такво расположење људске душе показује да мисије неће бити, да са таквим човеком не треба чак ни наставити разговор. Зато што човек који себе калкулише за дело Божије: „уделићу један део себе, а онда ћу живети за себе, своја задовољства, онако како желим“ – на тај начин већ показује да није прикладан за дело проповеди.

То показује и историја мисије. Прошле године смо прославили 300 година мисије Руске Православне Цркве у Кини. Занимљива је историја ове мисије, када је формирана пре три стотине година, она је заиста имала такве циљеве, сви су сматрали да мисионари тамо иду да би обраћали Кинезе, проповедали им Православље – управо то је био задатак мисије. Међутим, првих 150 година, до друге половине 19. века, све ове мисије, са малим изузецима, биле су неуспешне у великој већини. Зашто? Зато што је на почетку била направљена грешка – како су се бирали људи који ће бити чланови тих мисија. Руска власт је одлучила да мотивише људе, говорили су: „ето, идите на одређено време, на неколико година се потрудите у Кини на делу мисије, а када се вратите добићете посебне привилегије, напредовања у каријери, итд.“ Схватате каквог су се духа јављали људи? Људи који нису желели да жртвују себе за дело мисије. Нашавши се у Кини, нису радили ништа, просто су чекали да прође њихово време тамо да би се вратили назад. Истински, успешни мисионар постаје Мисионар када се не осврће, када не рачуна колико му је још остало пре него се врати назад.

Такав је био и свети Николај Јапански али и данас успешни мисионари постају људи који говоре: „ја сам дошао, да бих овде и умро, немам намеру да се враћам одавде“. Већ сама ова решеност већ привлачи посебну благодат Божију, одлука да се буде веран до смрти у делу мисије, делу служења.

Навео бих речи које су Светитељи давали мисионару као поуку, као неопходан услов мисионарске делатности. Свети Инокентије, апостол Аљаске је говорио: „најважнија и истинска припрема за ово дело је молитва која је сама може да отвори извор поука свише и да низведе благослов на сваки почетак доброг дела. И зато се увек и посебно пред разговор са људима који не знају за хришћанство  које желиш да просветиш речју истине обраћај топлом молитвом Богу“. Ово је заиста неопходно. Ако се будемо уздали у себе, у своја знања и остало и не будемо се молили, све ће бити узалуд. И отац Данил Сисојев је такође говорио да дело проповеди, дело мисије треба да почиње, да буде праћено и да се заврши – молитвом.

Врло је важно оно о чему говори свети Инокентије – да молитва отвара изворе поука свише. То је врло важно за мисионара. Мене често питају у вези са исламом или другим религијама: „Шта треба да им се каже? Какви су методи мисије међу муслиманима, које су методике разговора са муслиманима, будистима, или било ким другим?“ Људи мисле да постоје неке магичне речи које када се изговоре могу да обрате било ког атеисту, протестанта или муслимана у Православље. То је заблуда, погрешно је да се тако мисли. Јер таквих речи нема. Сваки човек је индивидуалан, оно што делује на срце једног човека, оставиће потпуно равнодушним другог. Како можемо да знамо шта управо рећи конкретном човеку? Само нам Бог то може рећи. Ми то нећемо сазнати ако не будемо тражили. Господ је рекао: „тражите и даће вам се“. Када почнемо да се молимо и ако се заиста молимо искрено, усрдно, Господ нам може открити речи које ће бити корисне управо за човека са којим говоримо у том тренутку, кога је Господ довео у наш живот.

Свети Инокентије даље наставља: „Имај увек скромно и смирено расположење, не обећавај себи самопоуздано необичне и сигурне успехе у твом служењу. Таква обећања потичу од гордости, а гордом се не даје благодат. Сваки пут када се прихваташ овог дела успокој себе и буди потпуно присебан иначе нећеш моћи да кажеш ни оно што знаш сигурно и поуздано.“ Ово је такође врло важан моменат, који не памте увек људи који улазе у разговоре о вери и почињу исувише оштро да говоре. Преподобни авва Доротеј је говорио да ниједна реч изговорена по страсти није угодна Богу, колико год то биле интелигентне, побожне речи. Ако док говоримо са неким осећамо у души гордост или преузношење, раздраженост и са тим не можемо да се изборимо, потребно је да прекинемо разговор, јер неће бити угодан Богу. Говорити се може говорити само у скромном, спокојном, смиреном расположењу духа као што говори свети Инокентије Московски.

Свети Инокентије даље поучава: „Памти увек да ако проповедник не буде у себи имао љубави како према свом делу, тако и према људима којима проповеда то и најлепше и најречитије изложење учења може остати без икакве користи, јер једино љубав изграђује. Зато се труди да у себи имаш дух свете љубави“. Управо ће се мисионарска љубав и тражити од нас.

Ви сви знате протестантску карикатуру мисије која уопште чини протестанте да буду подсмех свету, која није ефикасна. Протестантски мисионари су, наравно, много више приметнији јер их има неколико пута више од православних, али уопште, њихова мисија није ефикасна. Ако погледате колике напоре они улажу на мисију и какве резултате имају на крају то је онда просто за плакање. Зашто је неефикасна? Зато што по правилу, многи људи у великој већини осећају неискреност речи човека који на њима вежба неке мисионарске методе, просто као на неким објектима које треба превести из једног у друго стање, уписати себи плус и отићи даље до другог објекта. Овако нешто је страно православној мисији, то није светоотачки дух, светоотачки прилаз.

Неопходна је љубав према човеку коме проповедамо. Разговарао сам са једним свештеником, о.Александаром, који је био у гостима код оца Данила тог дана када је убијен. о. Данил га је тог поподнева испратио на станицу, вратио се и то је већ био последњи дан његовог живота на земљи. Свештеник Александар није схватао, зашто се о.Данил уопште бави мисијом међу муслиманима и тако му је и рекао: „Зашто траћиш свој живот на те људе када постоје много интересантније области за делање? Између осталог и за мисионарску делатност?“ о. Данил му је одговорио: „Ја проповедам људима које волим“. Управо зато су и људи који су га слушали, који су са њим говорили, могли да му верују, између осталог и муслимани које је обратио.

Шта је љубав? Љубав нису нека сентиментална осећања, то нема никакве везе са љубављу. Љубав је жртва. Колико жртвујемо себе ради другог човека – толико га волимо. Ово важи и за породичне односе и уопште хришћански однос, јер нам је Господ показао пример љубави – на Крсту, када је дао целог Себе. Исто је и са нама – како можемо да се жртвујемо за човека? Када сусрећемо човека, почињемо да га засипамо: „отвори своје уши, сада ћу ти излити из чаше своје премудрости и зато пази!“ Такав прилаз, да не користим тешке речи, није ефикасан, не орасположује човека према теби, не открива срце човека. Мисионар је дужан да научи да слуша друге људе, пре свега. То је можда и важније од умећа да говори. Када слушамо другог човека, жртвујемо своје време, пружамо му пажњу, човек то цени, почиње другачије да се односи према нама. И ми почињемо да имамо другачији однос.

Позвати човека поново телефоном на пример, није велико дело, не захтева да се распнемо на крсту. А да ли знате како то човека може да орасположи? Ако видимо човека у неком проблему, ако видимо да код њега није све у реду и пружимо му саосећање, помогнемо – новцем, познанствима или нечим другим да помогнемо, или ако не можемо то да урадимо – у крајњој мери саосећајте са њим и кажите му да ћете се молити за њега. Човеку који је у невољи често није потребан новац, наравно има случајева када од новца зависи све, али свеједно, пажња, неравнодушност које му пружамо је такође врло важно за њега, посебно у великим градовима где су људи јако далеки један од другог и где се осећа недостатак љубави. Посебно то осећају људи који долазе у градове, који долазе да раде, често живе у окружењу где није баш лако и ако човеку укажемо пажњу, љубав на врло једноставном нивоу онда то већ може да се назива првим корацима у љубави према човеку Христа ради. Кроз то Господ може да нам открије како да му проповедамо, како да кажемо реч.

Даље свети Инокентије наставља: „Од првог тренутка од када ступиш на дужност мисионара својим понашањем и врлинама које су приличне твом чину и звању, труди се да заслужиш добро мишљење и уважење како староседелачког народа, тако и странаца који живе тамо. Добро мишљење изазива и уважење, а кога уважавају, тог и слушају. Од првог виђања са народом труди се да задобијеш њихово поверење и расположење према себи, али не ласкањем и поклонима, већ разборитошћу, спремношћу на сваку помоћ добрим и разумним саветима и искреношћу. Ко ће иначе да ти отвори срце ако не буде имао поверења? Када говори неко из народа, слушај их пажљиво, са снисхођењем и стрпљењем, на њихова питања одговарај разумно, са посебним расположењем и топлим речима, јер су питања народа о духовним предметима врло важне ствари за проповедника, она могу показати стање душе човека који пита, његове способности, жељу за просвећењем. Али ако не одговориш човеку један пут или му одговориш са увредом, можеш изазвати да он заћути за сва времена.“

Тако је и свети Николај Јапански говорио да је мисионару неопходно да са свима говори кротко, разумно, из љубави, тада ће његова реч у великој мери имати добро дејство, у крајњој мери неће повредити другог. Ако буде говорио гневно, гордо, нестрпљиво, реч ће бити трула, људи ће је примити такву и ништа добро неће проистећи. Ове речи су такође актуелне и у наше време јер неки људи мисле да је дело мисије управо дело изобличавања, да је неопходно сећи и лево и десно, изобличавати, говорити оштро, грубо. Није тако. То није оно што ће нам помоћи да испунимо вољу Божију.

Свети Оци, духовни људи, пророци могли су да говоре речи изобличења без страсти. Ако се човек који се још увек није ослободио од страсти, буде трудио да споља подражава томе људи ће осећати да је изнутра он страстан човек, то ће просто бити смешно, бесмислено и ружно – његов покушај да опонаша неке свете изобличитеље, да буде оштар, груб, да провоцира.

За мисионара је врло важна чистота вере. О томе су такође Свети Оци говорили. Свети Инокентије говори: „Догмата вере и врлинског учења потребно је држати се тако чврсто да се не допушта да се говори или допушта ништа у супротности са њима, макар ти претила очигледна смрт“. Тако је и свети Николај Јапански говорио: „Ни један догмат, ни једну црту догмата не можемо да пренебрегнемо јер све што држимо до најмање ситнице јесте Божије учење, Божији разум – дат роду људском за спасење“.

Зато по мом мишљењу, човек који не држи учење Православне Цркве не може да буде мисионар. Он није у стању да другима да оно што сам не поседује. Ако он сам сумња у неке делове православног учења, ако спори са тим и не слаже се, њему је самом потребно да буде објект мисије, да се сам са собом разабере и научи се смирењу пред истином Божијом. Наравно, мисионару је важно да његов живот буде у складу са хришћанством, да испуњава заповести, живи сагласно са оним чему учи. Дешава се понекада призор који је бесмислен – проповеда се неопходност поста од стране човека који сам не пости, итд. Све то је истовремено и смешно и жалосно. Свети Јован Кронштатски је говорио да човеково срце осећа срце другог човека и зато када говоримо некоме, наши слушаоци интуитивно осећају да ли смо ми сами у складу са оним што говоримо, да ли сами верујемо у оно што говоримо. У зависности од тог нам човек верује или не верује. Ако говоримо предивне и мудре речи које смо добро научили, али сами не живимо по њима, човек то осећа и то га нимало не дотиче.

Преподобни Јустин Поповић је говорио: „Подвижници су јединствени мисионари Православља. Подвижништво је јединствена мисионарска школа Православља. Православље је подвиг и живот и зато се проповеда једино животом и подвигом“.

Зато је грешка, велика грешка, сводити мисију само на речи, на говоре и слично. Преподобни Макарије Глухарев је говорио да је важно да срце мисионара припада Господу и где год он стремио да увек има осећање да хода пред Богом и живи за Бога, у јединству са Њим, гледајући на Њега очима свог срца.

Свети Николај Јапански: „Какве особине је потребно да поседује истински мисионар. Пре свега, смирење.“ То је најважније, јер се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Ако мисионар нема смирење онда ће деловати само на штету себи и људима са којима говори. Зато је на пример важно да мисионарска делатност има благослов. Свети Николај Јапански је говорио да је у делу мисије опасно бити сам. Потребно је да имаш човека са којим можеш да се посаветујеш. Свети Николај Јапански се саветовао са светим Макаријем Невским који је био старији од њега, такође мисионар. Свети Николај му је веровао, питао га за савет, јер човек који се ни са ким не саветује већ показује да је у његовој души гордост. То је већ знак да ништа неће успети.

Светитељи такође пишу о неопходности молитве. Свети Макарије је говорио: „Ако се мисионар буде усрдно молио, поћи ће му за руком да добије и помоћ од власти. Молитва на дело благовести низводи благодат која је у стању да разори сваку препреку, она чини реч проповедника, која је понекада само по себи једноставна, снажном, у стању да приводи оне који слушају у послушност Христу“. Он је такође говорио о неопходности сталног читања речи Божије. О томе је говорио и о. Данил Сисојев. Да не прође ни један дан а да ви не прочитате правило из Јеванђеља и Апостола одређено за тај дан. Ово читање није потребно само да бисмо запамтили речи Јеванђеља, оно нам је неопходно да бисмо се напојили духом тог учења.

Свети Оци су такође писали и о грешкама које мисионар може да направи. Свети Инокентије је говорио да се не смеју користити средства и мере несвојствене јеванђелском духу да бисмо умножили број људи који приступа Крштењу: ни принуђивања, ни претње, ни поклони, ни обећања користи, никакве сујетне обмане, већ да се увек делује са апостолском искреношћу. Такође је саветовао: „не показуј презир према староседелачком начину живота, обичајима и осталом – колико год се то чинило достојним презира. Јер ништа не може тако увредити и раздражити те људе као очигледан презир и ругање свему што је њихово.“

Постоји још једна важна ствар о којој Оци говоре – зашто не смемо да искривимо истину коју смо добили. Ми знамо да човекова савест изобличава човека за учињене грехе. Међутим савест има и друге функције, друга дејства. Једна од тих дејстава је и разликовање истине од лажи. Свети Теофан Затворник пише: „Зашто је тако мало људи изашло на проповед и притом су тако пуно успели. Управо зато што су говорили истину.“ Када говоримо истину човеку тада се његова савест изнутра одазива и сведочи му да је у питању истина. Унутар њега ради савест, глас савести који му помаже, који га неће оставити равнодушним. Наравно, слобода човековог избора се увек чува. Зато човек који не жели да следи тај глас, не жели да следи истину може да почне да се бори са тим, могу да се покажу и знаци агресије од стране људи који слушају проповед и притом не желе да јој следе. Проповед апостола је мало кога остављала равнодушним, многи људи су или веровали или су почињали да се супротстављају управо зато што им савест није дала мира. То дејство савести, унутрашње сведочанство савести да је у питању истина ће постојати само под условом да заиста проповедамо истину, јер ако додајемо Православљу нешто своје, мењамо га на неки начин, ништа се неће догодити. Ако га исувише компликовано изражавамо, оптерећујемо сопственим фантазијама, изразима, исувишним доказима – све то, по речима светог Теофана успорава пут истине до човековог срца.

Истина пре свега поседује оправдање у себи самој. Притом истина, по речима светог Јустина Поповића: „живи љубављу и о сведочи о себи љубављу. Христова истина се најуспешније проповеда љубављу. Љубав је најбољи мисионар.“ Зато је те две ствари важно држати заједно – љубав и истину. Тада ће и постојати хришћанско сведочанство достојно Христа. Ако се нешто од овога губи – ако се губи љубав и остаје истина која се изражава без љубави – она рањава човека, раздражује га, провоцира. Не догађа се чудо рођења душе за вечност. Ако постоји љубав а губи се истина, као у екуменизму рецимо, тада опет нема никаквог плода наше мисије. Само када истовремено постоје и љубав и истина, тада човек може да буде пробуђен за Христа.

На пример, познајем грчке монахе који су отишли у Мексико, они на почетку нису ни претпостављали да ће се тамо бавити мисијом, они су отишли на позив архијереја тамо да би помогли у успостављању монашког живота. Међутим, испоставило се да су Мексиканци који су живели у њиховој близини почели да долазе у великом броју и примају Православље. Грчка традиција је да крсте римокатолике приликом њиховог уласка у Цркву. Они су крстили неколико стотина људи за мало време. Мени је ово било занимљиво, питао сам их у чему је тајна, зашто се догодило то?

У принципу је све било врло једноставно. Као прво, примали су свакога ко им је долазио са љубављу и пажњом. Сваког ко би им дошао био би услужен, донели би му чај или кафу, неки колач, сели би са њим, разговарали, смешили му се, слушали га са истинском пажњом. Људи су били јако дирнути јер су већ заборавили на такву пажњу од стране римокатоличких свештеника од којих нису добијали ништа тако. Такав однос је орасположио људе, они су долазили, спријатељили се са манастиром. Али при свему томе постојала је велика чврстина у оном што се тиче истине и односу према неправославнима. Ако би људи долазили и говорили: „Ми желимо да се причестимо,“ они су им одговарали: „Ви нисте у Цркви, зато вам не можемо дати Причешће. Нисте у Православној Цркви због јереси“. Ово је дотицало људе.

Знам исте примере и када су се обраћали расколници који су боравили на Светој Гори. Били су примани тамо са великом љубављу, били су одушевљени, али када су желели да дођу на службу да би у њој учествовали речено им је да нису у Цркви, да не могу да учествују. Да није било љубави коју су на почетку људи видели, да су чули само речи: „Ви не можете да се причешћујете, не можете да се молите са нама“ они би помислили да их монаси просто мрзе и зато не желе да нам дозволе, гледају на нас као на непријатеље. Али не, они су видели да их примају са великом љубављу, са већом љубављу него што примају своје. Значи, није разлог у томе што их неко мрзи. Разлог је у томе што су они заиста ван Цркве, да заиста није нешто у реду са њиховим стањем. Исто је било и са њима и са Мексиканцима. Притом у Мексику је поред манастира постојао православни храм у коме су без проблема допуштали римокатолицима да се причешћују – без иједне речи. Иако тај храм много дуже постоји ниједан човек тамо није примио Православље. И зашто би? Ако ти већ све дају, ако дају Причешће, шта још имам да примим? То је лажна љубав која настаје када се истина изгуби, она никога заиста не може да приведе спасењу.

Исто као и свети Јустин писао је свештеномученик Александар Миропољски. Он је целога живота проповедао међу Татарима, делатни проповедник. Он је говорио: „моје дугогодишња пастирска, проповедничка пракса убедила нас је у то у чему се крију услови успеха. У питању је љубав: љубав и на речима и у учењу Христовом. Љубав као живот Христов у нама крајње је неопходна за успех у мисионарској делатности“.

Још један важни тренутак у вези са оним што су Свети Оци говорили, а што се тиче разговора у мисији. Свети Николај Јапански је говорио да не постоји средство да се убеди човек који се упорно противи истини. Ово је врло важно јер понекада људи не схватају и настављају да се свеједно труде да задобију човека, да му још нешто говоре, говоре, говоре, пишу, дају… о.Данил је такође о томе говорио.

Када почињемо да говоримо са неправославним човеком о вери, важно нам је да разумемо да ли тај човек има љубав према истини. Ако је он свестан, као своју вредност има истину, ако сматра да је истина важнија од њега самог, да је ради сазнања истине дужан да се жртвује, да следи истину, да се понаша у складу са истином – ако има то осећање, вредност и спремност за ово – са њим се може говорити и трошити време, макар и цела година дана. Ако човеку истина у принципу није важна, ако му није занимљива, ако су му важније његове фантазије, идеје, удобност у животу, са таквим човеком настављати разговор у најбољем случају није корисно, а у најгорем случају чак и штетно. То показује и пракса. Свети апостол је о томе говорио да се након првог и другог уразумљивања треба склонити. Након једног или два разговора треба да схватимо ко је испред нас: човек који трага, коме је истина важна, или човек који јача у својој заблуди и који уопште нема осећање истине: „оно што ми се сада свиђа – ето, то је истина“. Са таквим људима разговор нема смисла.

Како одредити у коју се категорију односи човек? Ако човек слуша оно што говоримо, то значи да му је истина важна, да га занима. Шта значи слушати? Не значи да ће обавезно климати главом на све што кажемо, не говорим о томе. Ми кажемо нешто и видимо, он може и да се не сложи, да је чуо, да се замислио над тим, да је то пропустио кроз себе, и затим задаје следеће питање. Ако видимо да човек уопште не слуша оно што говоримо, ми говоримо, а он или прескаче на друге теме или понавља једно и исто, то је знак да му није важно оно што говоримо. Њему је оно што говори просто средство да нас удаљи, он просто чека да се појави пауза у нашој речи да би рекао оно што жели.

Исто важи наравно и за људе који нам прилазе са подсмехом и говоре: „хајде, реци ми нешто о хришћанству“ или нешто слично. Овде такође нема никаквог смисла настављати такву врсту разговора. За то је Господ рекао: „не бацајте бисер пред свиње“. Када схватамо да човека не занима истина, не значи да над њим доносимо пресуду. Ми једноставно видимо да је он сада такав и сада га остављамо Богу. Можемо да се помолимо за њега, али је говорити са њим бесмислено. Али ко зна, сутра, или за годину или за двадесет година ће се он изменити и истина ће му постати занимљива, прићи ће, научиће, можда не од нас већ од неког другог, Господ ће га привести и можда ће нас и претећи у духовном  погледу. Ми то не знамо. Ја говорим о томе какав је човек сада, док разговарамо са њим, шта је потребно да радимо у том тренутку.

о. Данил Сисојев је као пример своје грешке говорио да када је говорио са једним протестантом, било му је занимљиво да разговор доведе до краја. Он је потрошио двадесет шест сати разговора с њим, сусретали су се неколико пута, дао му је одговоре на сва питања, аргументе, на све. На крају му је тај млади човек рекао: „да, ја разумем да је истина у Православљу али ћу ипак остати у својој заједници јер ми је тамо удобно.“ о.Данил је то наводио као пример своје грешке, да је потребно научити се да такве људе препознаш одмах. Ако човек не тражи истину већ комфор, у овом тренутку немамо са њим о чему да говоримо док не измени свој став.

Можда неко има неко питање у вези са нашом беседом?

Питање: Да ли бисте могли да кажете нешто о мисији у Африци?

Одговор: Није тако лако рећи укратко о православној мисији у Африци. У Африци је данас дело мисије – дело целе Цркве, од Патријарха, архијереја, преко свештеника, монаха, мирјана – сви су на овај или онај начин укључени у мисију и брину о томе. Александријска Црква је заиста врло јака, предузима велике напоре, колико јој је могуће, да би дело мисије напредовало. Узгред речено, оно што смо помињали, да је подвиг најбољи проповедник Православља је врло важно, јер у мисији у Африци систематично узимају учешће светогорски монаси. Светогорски манастири дају мисионаре за једну или другу земљу. Постоје и монаси који су тамо засијали као истакнути подвижници, јако је познат на пример, о. Козма, апостол Заира (Конга). Он се упокојио осамдесетих година, погинуо је у саобраћајној несрећи. Њега се сећају, поштују га као истинског подвижника. И други оци који долазе са Свете Горе, многи долазе тамо. То је важно Африканцима, јер виде да им Православље проповеда човек који се озбиљно односи према томе да Православље учини својим животом. То је мислим такође важан моменат. На северу континента су у већини муслимани, док су испод њих хришћани, незнабошци. Има земаља у којима до данас има много незнабожаца, ипак таквих земаља има релативно мало, мисија је врло интензивна. Проповедају не само православни, има и римокатолика, протестаната. Постоје јако добри услови за проповед.

Када читам дневнике светог Николаја Јапанског схватам да је он живео у таквим условима у којима се ми више не налазимо, ни у Јапану таквих услова више нема. У то време није било ни биоскопа, ни телевизије, људи су имали доста слободног времена, имали су занимање за нешто што се појави ново. Светом Николају или његовим катехизаторима је било довољно да дођу у нови град и да поставе обавештење на тргу да ће тамо и тамо бити сусрет са православним мисионаром и сала би била препуна. Ако данас тако нешто урадимо, највероватније је да нам нико неће доћи. Људи раде, имају много обавеза. Раније је човек могао да испланира целу годину унапред. Савременог човека не занима да иде и слуша новог проповедника. Шта ће му то? Зато је и у Западној Европи и у Русији и Јапану са тиме јако тешко. Више нису такви услови, нама је потребно да тражимо место сусрета са човеком да би нас саслушао, да би био спреман да нас чује.

А у Африци је и до сада тако. У Африци су људи јако отворени, важно је користити се тим условима и то наши мисионари и раде. Може се јако пуно говорити о мисији тамо. Постоје проблеми тамо са финансирањем мисије. Мисија помоћу самофинансирања никада не може да постоји. Неколико последњих деценија мисију тамо су подржавали пре свега Грци или са Кипра или из Грчке. Они су тамо много изградили.

Један од погодних услова тамо за мисију је чињеница да је тамо држава у многим афричким земљама заинтересована да мисионари отварају школе. На пример, ви одете у Африку, наравно са благословом Александријског патријарха, долазите у место где нема православног храма, желите да изградите православни мисионарски центар, изградите храм, одете до локалних власти и замолите за земљиште, дозволу за изградњу храма, они ће вам рећи да нема проблема али уз услов да изградите школу за сву децу која тамо живе. Може да се изгради и болница – то је обавезни услов од стране власти. Са друге стране, све то захтева велика средства, али је и огромни покретач мисије, јер деца која се уче у тим школама долазе из неправославних породица и у великом проценту, више од 50% током школовања примају Православље. А други, чак иако не примају Православље осећају симпатије према њему јер знају да им је Православна Црква дала образовање. Тако и болнице постају здравствени центри за све људе у околини. За државу је врло лако, не троше ни једну пару на образовање а сваке године код њих расте број школа, то јест, тим системом су задовољни и држава и мисионари. Зато су тамо потребна велика средства, тамо је много учињено, људи се врло одазивају. У неким земљама људи просто у хиљадама примају Православље и то врло чврсто. Понекада се јавља питање: колико је то тамо уопште озбиљно обраћење у Православље, шта неки црнци могу да схвате о нашој дубоко духовној вери, али у реалности искуство показује да људи показују велику укорењеност у Православљу, чак и неписмени људи јер и Дух Свети просвећује срца људи.

Проблем тамо је што је сада у Грчкој и на Кипру економска криза, то јест, људи више просто не могу да шаљу прилоге и зато су се афричке мисије нашле у великој финансијској опасности. Може се чак говори и о кризи наше мисије у Африци пошто уопште није јасно одакле набавити средства. У Грчкој су прилоге давали прости људи, тамо је постојао врло ефикасан систем, када су људи редовно издвајали за мисију, Црква је сакупљала прилоге, слала, затим се истицало где је који новац послат, све је било транспарентно, у целини врло ефикасно. Сада је у Грчкој заиста криза.

Питање: оче Георгије, да ли бисте могли да кажете нешто о врлини послушања у мисији. То је данас врло актуелно.

Одговор: Да, мој пропуст што нисам рекао ништа о томе конкретно. Заиста, ко од нас није слушао о смирењу. Постоји став да је смирење да о себи мислиш: „ето, ја сам најгори“ и томе слично. Смирење није у томе. Преподобни Марко Подвижник говори да се смирење не састоји у томе да мислиш или говориш о себи ниско, већ да је истинско смирење у томе да када ти кажу да урадиш нешто, то и урадиш. Имамо велики проблем са тиме. И на мисији се сусрећемо са тим. То је смирење. Човек тамо почиње да мудрује, дали су му неки задатак да учини то и то, а он узима и нешто не испуни, нешто уради по своме, уради нешто што му нису рекли и када га питаш зашто, он одговара: „Па мислим да је овако боље“.

Ето, то је гордост, то је проблем. Таквој дисциплини мисионар себе треба да учи, да буде у послушању, да верује ономе ко је изнад њега више него себи. То је нешто што је мисионару неопходно, ако мисионар то не поседује, он постаје проблематичан. Самопоуздање, самовоља – то су ствари које у духовном животу ствара велики проблем за њега самог. Ми то просто и не примећујемо јер ако се нешто код нас дешава ограничава се на нас саме и на наше породице. А када човек креће на мисију и почиње да се понаша како му падне на памет, то је онда и већи утицај таквог понашања. Зато наше речи о смирењу нису просто лепе речи, већ пре свега пракса. Ако почнемо да се бавимо мисијом, са добрим жељама, али ако се бавимо без саветовања, без послушања, то доводи до проблема, несрећа, скандала. То је нешто што је потврђено искуством.

Имам утисак да неки мисионари имају романтичне представе о мисији: „Ја ћу отићи тамо, људи ће се окупити, говорићу на стадионима, загрејаћу срца људска“. И када се нађу на правој мисији доспевају у стање шока, јер је истинска мисија нешто друго. Истинска мисија у себе укључује и многе друге, најједноставније ствари, најосновније. Нико те неће звати на стадион говориш, људи неће трчати за тобом, све је другачије у реалности. Ако човек има поверење у Бога, ако је у послушању Цркви која га је послала на мисију, онда је другачије. Мисија је дело равноапостолно. Апостоли су људи које шаљу. Ако ми нешто радимо без благослова, онда – ко нас је послао? Сами смо себе послали? Мисионар не може а да не буде послан. Ако је послан, онда показује послушност ономе ко га је послао. Када је на пример, свети Стефан Пермски одлучио да постане мисионар, он је отишао до архијереја, био је мирјанин и затражио благослов. Говоре му: „Ти знаш да људи у Перму нису једноставни, дивљи су, убијају многе хришћане“. Он одговара: „Ја сам одлучан да у томе останем до смрти.“ Његов архијереј га је благословио, Црква га је послала и он је постао наш чувени и велики руски мисионар. Зар није могао сам да оде? Ко му је сметао? Он је мирјанин, није свештеник, може да се спакује, оде у Перм, проповеда, ко би му сметао? Међутим, он је имао црквену свест и зато је на почетку отишао да добије благослов на дело којим је желео да се бави. То је учење Цркве. Ученик Апостола, свети Игњатије Богоносац је писао да човек који ради нешто без знања епископа, врши вољу сатане. Зато је јако важно у делу мисије да постоји црквени благослов, благослов епископата, да се све врши онако како је Црква одредила.

Ако негде желимо да се бавимо мисијом, онда то није на Месецу већ на територији неког архијереја. Код тог архијереја и треба да тражимо благослов. Мислим да није потребно да разваљујемо затворена врата, ако постоји много отворених врата поред. Ако неком владици сада нису потребни мисионари, постоје други епископи који ће примити мисионаре са великом љубављу, подржати, помоћи. Ако у вашем месту нису потребни, треба ићи на друго место. Значи да овде тренутно није време. А правити некакав устанак, противити се архијереју или још нешто слично томе, разумете, мисије неће бити. Ако хоћеш књигу да напишеш, или кућу да подигнеш, сам си свој газда. Али шта значи мисија? Значи да желимо да приводимо људе Христу. Коме ћемо приводити? Рецимо неко се од људи заинтересовао, ми треба да их поведемо некоме. Неопходно је да постоји храм, да постоји свештеник. Без тога се одмах појављују неспоразуми, смућеност, искушења. Постоје некада проблеми, да неке владике не подржавају мисионарску делатност и у том случају, у тој епархији, наравно треба поштовати његов чин и насупрот његовом благослову не чинити ништа. Да ли је он правилно дао благослов или не – за то ће он дати одговор пред Богом.

Ђакон Георгије Максимов, Уводно предавање  на почетку нове школске године у „Школи православног мисионара при Синодалном Мисионарском одељењу Руске Православне Цркве“

Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари