Муслиманска емиграција као изазов хришћанском свету – Ђакон Георгије Максимов

 У тексту који вам препоручујемо говори се о једном проблему који се тихо али неумитно надвија над хришћански свет. Греси хришћана врло лако могу поново да покрену бич ислама. Оно што је важно – у овом тексту аутор даје јединствено поуздано средство за спречавање такве будућности. Свештеномученик чије име носи наш мисионарски центар је знао решење овог проблема.

* * * * *

Једна од руских прича почиње овако: лисица је покуцала зецу на врата јазбине: „зеко, смрзавам се, да ли могу макар реп код тебе да загрејем’“ Зека се сажалио и дозволио. Лија је гурнула реп у јазбину и говори: „Зеко, смрзле су ми се шапе, пусти ме молим те да се макар мало загрејем у сену испред врата“. Зека је пустио лију у сено. Лија улази и говори: „Зеко, гладна сам, пусти ме за сто“. Зека је пустио и за сто и нахранио. Тек гошћа говори: „Излази одавде, ја живим овде“.

 Ове приче се сада у Русији присећају многи када се поведе разговор о муслиманској имиграцији. Различите фазе ове приче видимо и сада у цивилизованом свету. У Европи је ушла у одлучујућу у фазу прошле јесени када су гомиле Арапа урлале на улицама Данске и Француске: „Марш одавде, ово је наша земља!“ Што се Русије тиче, код нас је још увек фаза преласка од сена до стола. Недавни скандалозни захтеви муслимана да потпредседник буде муслиман и да се из националног симбола – грба Русије – уклони крст представљају провокације које имају циљ да се провери колико су руска власт и друштво спремни да оду далеко у попуштању.

Разуме се, ни руски грб нико неће променити, нити ће закон на захтев муслимана бити промењен. У крајњој мери, бар за сада. Догађаји који су се догодили у Француској, за сада нису вероватни у Русији. Међутим, у Европи која је угушена политичком коректношћу ситуација ће се само погоршавати. Мој пријатељ из Француске ми је писао да је њихова власт након недавних погрома тамо одлучила да финансијски помогне Арапима и Алжирцмиа сматрајући да су њихови протести изазвани сиромаштвом.

У Француској постоје Алжирци хришћани, постоје и православни Арапи. Међутим, оно што је занимљиво, ни једни ни други нису учествовали у погромима. То је потпуно проверена информација. Сви демонстранти су били муслимани који су говорили да спаљују аутомобиле неверних, а аутомобиле са муслиманском симболиком не дирају. Постоји још једна занимљива чињеница – у европским земљама постоји мноштво имиграната: Филипинаца, Кинеза, Словена. Зашто се не може чути за словенске или кинеске нереде? Јер и они исто имају проблема са сиромаштвом.

Чак се и француски националисти боје да признају да проблем уопште није у емиграцији, већ управо у муслиманској емиграцији и да је узрок управо у религиозној идеологији. Словен или Кинез долази у Европу да би поштено радио и прехранио породицу. Муслимани долазе да би ширили владавину ислама на цео свет. У самој идеологији ислама постављена је подела света на „дар ал ислам“ – земљу ислама где делују закони шеријата, а „дар ал харб“ – земљу рата која чини целокупну осталу територију коју је неопходно потчинити муслиманској власти. Алжирци који осакаћују француске полицајце, Турци који убијају немачке жене, Мароканци који кољу холандске режисере, Арапи који врше бомбашке нападе у енглеским метроима – сви они испуњавају категорички императив насилног ширења ислама, постављен у самим изворима ове религије – Корану и у Суни.

Да не би све остало само на речима, наведимо хадис из Суне који сведочи да је Мухамед рекао: „Заповеђено ми је да ратујем са људима док они не посведоче да нема Бога осим Алаха и да је Мухамед Његов пророк и Његов посланик, док се не окрену у смеру наше кибле (смера за молитву) и не буду се молили као и ми. Када почну тако да чине, нећемо имати право да им одузмемо животе и имовину, осим онога што се од њих тражи“.

То јест, овде постоји директна потврда неопходности ратовања против свих не-муслимана. Такође, и у Корану пише: „I neka se zato na Allahovu putu bore oni koji ne žale žrtvovati život na ovome svijetu za onaj svijet. A onoga ko se bori na Allahovu putu, pa pogine ili pobijedi, Mi ćemo, sigurno, obilno nagraditi“ (Коран, 4,74)

Самом Мухамеду је било заповеђено: „O Vjerovjesniče, bodri vjernike na borbu!“ (Коран, 8,65). Ово је чињеница од које се не може побећи. Могу се затварати очи као што то и раде многи у Европи, Америци, Русији, међутим, такав прилаз уопште не помаже решавању реалног проблема исламског притиска. То је чињеница која објашњава зашто свуда где долазе муслимани почињу сукоби између њих и староседелаца. Небитно је да ли је у питању Африка, Индија, Кина, Европа, Америка, Аустралија…

Проблем је у томе што притисак политчике коректности који су себи наметнуле земље Запада спречава да се види суштина феномена и када се види да се има храбрости да се ствари назову својим именима, призна да је узрок неопходно тражити у идеологији а не у националности, социјалним или историјским факторима. У исламу постоји низ древних поставки које спречавају поуздано успостављање стабилних односа муслимана са иновернима. То је заповест обавезног ширења ислама на цео људски род, између осталог и насилним методама. Ту је и узношење „џихада“ – рата са невернима са циљем ширења ислама на „дар ал харб“. Ту је и забрана напуштања ислама за шта по закону шеријата следи смртна казна – што је без сумње – тоталитарни елемент. Разуме се, не остварују сви муслимани ове заповести у животу, многи их тумаче на други начин – духовно, или их просто игноришу. Али, увек је било и биће муслимана који ово примају буквално и испуњавају горепоменуте заповести које је оставио Мухамед у Корану и Суни, и имају агресивна дејства против не-муслимана, између осталих и хришћана. У исламу нема јединственог ауторитетног центра који би могао ово да забрани. То је на жалост немогуће. Иза муфтије или шеика који осуђује исламски тероризам, увек ће се наћи исто тако ауторитетни муфтија или шеик који благосиља „џихад против неверних“. Зато ће напетост увек бити присутна. И што буде више растао утицај муслимана у друштву то ће мање бити стабилности.

Када би Европа видела и признала корен проблема и још имала и вољу да реши проблем, за месец дана би могли да се реше проблеми са муслиманима. Довољно је само да се изда указ по коме би сви муслимани (управо по религиозном, а не по националном признаку) били депортовани у земље исламског света. И то је све. А озлоглашени недостатак радних руку ће се лако попунити емигрантима из оних земаља и култура које не говоре о неопходности освајања духовне и политичке власти у целом свету.

Међутим, ово није могуће због тоталитарне диктатуре политичке коректности у западном друштву која, на жалост, сада прониче и у земље бившег социјалистичког блока. Свуда се данас намеће политичка коректност – та велика трагедија нашег времена. Она лишава ствари свог имена и дезоријентише човека, утапајући га у свет призрака и једноставно – лажи.

Сећам се једног случаја из рада са сектама. Сајентологе на одређеном стадијуму уче да „управљају реалношћу“. То јест, тобож, како замислиш, онако ће и бити. И ето, једна Американка из ове секте је у црвеној хаљини решила да пређе преко ранча где је на паши био велики бик. Дама је, разуме се, одмах замислила да је пред њом не разбешњена животиња, већ „мила кравица“ и уместо да се спашава, обрнуто, решила да помилује животињу… Имала је срећу да остане међу живима. Пола године је, лежећи на болничкој постељи и чекајући да јој поново срасту кости и затворе се ране, жена много размишљала и схватила нешто важно. Изашавши из болнице решила је да прекине са сајентологијом. Да ли треба објаснити зашто?

Тако и политичка коректност покушава да створи исту такву илузорни виртуелни свет у главама људи који у њу верују, забрањујући речи „црно“ и „бело“, приморавајући да непријатеља називаш пријатељем, приморавајући да на празан желудац бесконачно понављаш „хвала, хвала“ иако ти, како каже источна прича, од тога неће бити лакше. Притом се намеће представа да између појмова „пажљивост“ и „политичка коректност“ треба ставити знак једнакости. То није тачно. То су различити појмови. Пажљивост је постојала много пре политичке коректности.

Политичка коректност представља читав комплекс специфичних поставки у погледу на свет који се формирао у другој половини двадесетог века. Људи различитих раса, националности и религија живели су заједно и пре политичке коректности. И ера политичке коректности de facto није донела на земаљској кугли ни мира, ни спокоја. Напротив. Покренула је читав низ конфликата, покренутих од једних или других мањина. Када су хомосексуалци недавно на степеницама Нотр-Дама пребили римокатоличког свештеника јер се побунио против њихових богохулних поступака који су били пародија на венчање – ето порода политичке коректности. Када у многим градовима Француске постоји читави квартови где се полиција и друге службе боје да уђу и који се управљају „шеријатским судијама“ по шеријатским законима – то је такође пород политичке коректности. Када у Енглеској питомци кампова за припрему бораца „Ал каиде“ праве бомбашке нападе – ето још једног порода политичке коректности. У политички некоректном свету нису постојале чак ни претпоставке да би слична изопачења могла да се јаве. Политичка коректност не обезбеђује ни мир, ни свеопшту љубав, она само објављује приоритет мањине над вредностима већине. Одатле и одговарајући пород. И нови сукоби.

А ни Европљани данас нису оно што су били пре хиљаду година. Карл Мартел, краљ Франака који је зауставио инвазију Арапа на Европу би се јако изненадио начином живота и размишљања својих потомака. Шпански краљ Педро I у чију част блиставе победе су се на грбу Арагона појавиле одсечене главе Мавра тешко да би разумео своје потомке који су променили свој грб да би „успоставили климу поверења између муслимана и хришћана“. Европљани Средњег века и садашњи Европљани су потпуно различити људи.

На ум долази монструозни случај од пре две године када је девојка – Францускиња била силована од стране Алжирца и притом није покушала ни да се противи, ни да побегне пошто је била уверена да не би било политички коректно да одбије човека друге боје коже. Тачнији опис од онога што се сада догађа у Европи не можеш да нађеш.

* * * * *

Међутим, хајде да се сада одвјимо од политике и погледамо на питање шта ситуација са муслиманском емиграцијом може да значи за нас као хришћане. Можда ће звучити парадоксално, али је један од савремених руских свештеника – мисионара (свештеномученик Данил Сисојев – прим.прев.) назвао овај положај јединственом мисионарском шансом. Најефикасније неполитичко средство за решавање проблема са исламом је – хришћанска мисија.

Мало се зна за чињеницу да је православна мисија међу муслиманима одувек постојала. Тако је, на пример, један од најранијих подвижника самог Мухамеда, Убаидалах ибн Џахиз поверовао у Христа и крстио се. Он је био први и никако не и последњи муслиман који се обратио светлости Истине. Из историје мисије Константинопољске Цркве можемо се сетити како је након повратка Антиохије у састав Византијског царства у десетом веку практично сво староседелачко арапско-муслиманско становништво добровољно прешло у Православље.

935. године је цело арапско бедуинско племе бану Хабиб у броју од око 50 хиљада људи прешло Грцима, примило хришћанство и почело да се бори против својих пређашњих једновераца. За Руску Цркву мисија међу муслиманима је традиционална. Већ је свети Михаил Кијевски у десетом веку слао монаха Марка да проповеда Христа Бугарима-муслиманима што је као последицу имало примање крштења од стране четири бугарска кнеза. Свети Петар Московски је ступао у јавне полемике са муслиманским проповедницима и побеђивао у њима. Свети Макарије Московски је крстио последњег казанског хана – Едигера Мухамеда и бринуо се о проповеди Православља међу Татарима. Као резултат мисије Руске Православне Цркве која је трајала више од четири стотине година међу Татарима се формирала нова етно-конфесионална група – Крјашени, која се састоји од православних Татара. Сада их на територији Русије живи око 320 хиљада. У народе обраћене из ислама убрајају се и Гагаузи и велики део Осетина, па чак и део моздокских Кабардинаца.

Неки муслимани који су се обратили у хришћанство принели су тако велики плод да су касније били прослављени од стране Цркве у хору Светих. На пример, међу Арапима је то преподобномученик Христофор Саваит и мученици Абу Тбилиски, Антоније Равах и Варвар. Од Бугара – свети Аврамије Бугарски. Од Турака – мученици Омир, Ахмед Писац и Константин Агарјанин. Од Албанаца – мученик Јован Албански. Од Татара – мученици Петар и Стефан Казански и преподобни Серапион Кожејезерски који је основао Кожејезерски Богојављенски манастир на северу Русије и који је васпитао седам Светитеља за Руску Цркву.

У питању није само историја. И у наше дане мисија се одвија међу муслиманима. Узмимо Индонезију. Пре 20 година у Православље се обратио први Индонезијац. Пре 15 година је примио монаштво и свештеничку хиротонију, вратио се у отаџбину, почео да проповеда и за ове године обратио 2 500 људи, створио неколико парохија, изградио храмове, припремио друге Индонезијце за рукоположење – у муслиманској земљи се јавила Правоославна Црква. Други пример: 90-их година у Грузији је као резултат мисионарске делатности већина грузијских муслимана прешло у Православље тако да се чак у једном дану крстило 5 000 муслимана.

Ово је важно искуство које треба да узму све православне заједнице које се налазе у суседству са муслиманима. Аутору овог текста познато је да се нешто у овом правцу чини у исламизираним регионима Бугарске, као и Албаније. Нешто се чини и у Русији. На пример, ево већ неколико година у Москви са благословом Епископата делује православна татарска заједница, служе се молебани на татарском језику. Наша Црква активно преводи Библију на казахстански језик, језике Дагестана – у питању су муслимански народи. Спроводи се и мисија јачања Православља међу осетинским народом. Седам година постоји сајт „Православље и ислам“. Објављују се православне полемичке и апологетске књиге о исламу. А сасвим недавно, први пут након револуције, одржале су се две јавне религиозне полемике између православног свештеника Данила Сисојева са руским муслиманом Полосином.

На жалост, колико ми је познато, у земљама бивше Југославије, као и у већини бивших „муслиманских“ република СССР-а хришћанска проповед иновернима прктично да не постоји. Иако само мисија, уз помоћ Божију, може противнике да учини нашом браћом у Христу. И то ће бити истинска победа без крви. Религија има колосални утицај на свест човека и ако је уверење искрено, човек се заиста поново рађа. Тако да управо од наших мисионарских напора зависи да ли ћемо ускоро живети међу агресивним туђинцима или међу браћом у Христу.

http://www.pravoslavie.ru/polemika/5756.htm

Рубрика: Православље у..., Савремена мисија Цркве