Моје снаге су потпуно посвећене мисионарским надама… – Писмо Апостола Јапана, Апостолу Америке и Сибира
Ваше Високопреосвештенство,
Када сте пре седам година били у Хакодатеу, видевши ме са француском књигом, рекли сте ми: „Остави сада све те књиге које су ти од мале користи овде и крени да темељно учиш јапански језик“. Ваш савет сам побожно чувао у сећању и трудио се да га испуним, тим више што сам свесно и промишљено дошао у Јапан са мисионарским циљем. Првих година сам доста времена потрошио на испробавање различитих метода учења јапанског језика, јер је тај језик заиста најтежи на свету и дуго стоји као несхватљива загонетка пред сваким ко почиње да га учи. Међутим, трпљење све савладава…
Откриле су се, макар на пола, преда мном све јапанске књиге. Слободно иде, иако и са грешкама, јапанска реч. Колико је било могуће трудио сам се да следим свој главни циљ. Не могу да се похвалим успехом, али је нешто урађено. Са кинеског на јапански су преведена: четири Јеванђеља, Дела апостолска, Саборне посланице, неколико посланица апостола Павла, кратка Свештена историја, Православно исповедање светог Димитрија Ростовског, Катихизис за оглашене, јутарње и вечерње молитве. Са словенског: обред присаједињења иноверних и крштења. 18 маја ове године крштена су три Јапанца, након њиховог дугог изучавања вере. Ове Јапанце сам припремао за проповеднике, али авај! Дошао сам до коначног убеђења да је мало наде од јапанских проповедника. Да би учили друге, неопходно је јасно и широко познавање хришћанске вере.
Овде непрестано имам додир са атеистима – умишљеним као што су и сви атеисти на свету, који опет упорно и са дијалектичким префињеностима штите час некакав самоизмишљени животни дух, час Конфучијево безлично небо, час мушко и женско начело. Ако се такав атеиста на крају одрекне својих убеђења, он жели да позна хришћанство у најподробнијем смислу. Да ли се може Јапанац припремити тако да буде у стању да одговори на све – Јапанац са одсуством било каквог темељног образовања и главно, навике за систематско усвајање било чега? На садашње покољење – уз срећне изузетке које још нисам сусрео – се дефинитивно не може рачунати.
Све што се може очекивати од новопросвећених Јапанаца је катихизација, пре свега међу простим народом и под непосредним надзором мисионара. Овде сам за сада ја једини. Римокатолицизам је одавно овде поставио чете својих мисионара; протестантизам не заостаје. А Православље? Или се бојимо да станемо поред њих? Али не треба православни да се боји паписта који обоготворавају свог папу скоро као четврто лице Свете Тројице или протестаната који је спреман да се у религиозним убеђењима скоро раздвоји сам са собом.
Немамо новца и немамо људи! Па када ће та, на пола света проширена Русија, са седамдесет милиона људи, наћи у себи неколико хиљада рубаља и неколико десетина људи да би испунила једну од најважнијих заповести Спаситеља? Римокатолицизам и протестантизам су облетели свет. Ево скоро јединственог дела земље где би и Православље могло принети своју чисту, непорочну лепту. Зар и овде Православље ништа неће учинити? Не, не може бити! Даће Бог!
Са тим „даће Бог“ сам и кренуо у Јапан. Са њим сваког дана идем да спавам и устајем. Оно ми је ушло у тело и крв. Због њега сам седам година учио јапански, скоро сваког дана уздишући што дани немају сто сати и што свих тих сто сати не могу да употребим на учење јапанског језика.
Много пута ми се сумња да ли има било каквих користи од мог труда прикрадала у душу и – Боже! – није било ничег тежег од тих сумњи! Много пута ме је на своје поље мамила наука! Јапанска историја и целокупна јапанска литература је потпуно неоткривена ризница из које треба црпети шаком и капом. Све ће бити ново, интересантно у Европи, труд неће пропасти. Али, наука ће и без мене наћи своје синове. Нека јој други приносе као дар своје снаге. Моје снаге су потпуно посвећене мисионарским надама.
Ја бих само у очајању решио да постанем штићеник науке. Међутим, о очајању не може бити ни речи. Јула ове године сам молио за отпуст са тим да лично пред Светим Синодом молим за слање три мисионара овде и о преименовању мене у то звање. Међутим, по доласку у Русију пре свега се усуђујем да се обратим Вашем Високопреосвештенству. Ви сте сами делу мисије посветили многе и најбоље година живота. На чију, ако не на Вашу, помоћ могу да се надам да идем Вашим стопама. Исток Русије је био широко поље Ваше плодне мисионарске делатности. Одатле сте имали прилике да погледате и овде и дате архипастирски благослов овој земљи. Немојте је лишити ни сада Вашег благослова. Ради ње ме удостојите Ваших савета и помоћи: у њима ћу добити праву гаранцију за успех подухвата.
Са најдубљим поштовањем и истинском преданошћу имам част да будем покорни слуга и свагдашњи молитвеник Вашег Високопреосвештенства.
Старешина цркве руског конзулата у Јапану
Јеромонах Николај
Хакодате, 23. октобар 1868. године
http://www.pravoslavie.ru/sm/33240.htm
Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари
