Мисли о организацији катехизације… – (I део) – Ђакон Георгије Максимов

Мисли о организовању катехизације међу људима који први пут прилазе црквеним Тајнама

Древна пракса и канони Цркве претпостављају да Крштење треба да се врши само над људима који су, након изучавања основа православне вере, поверовали у Христа и верују Цркви (78-мо правило Трулског сабора: „Човек који се припрема за Крштење треба да се учи вери и у пети дан недеље одговара на питања епископу или свештеницима“). Вршење Крштења одраслих без најмање неопходне припреме треба временом да постане изузетак – например за озбиљну болест. Али и тада, у случају оздрављења, крштени мора да прође катехизацију (47-мо правило Лаодикијског сабора: „Онај који је у болести примио Крштење а затим оздравио, треба да изучава веру“).
Због објективних околности у совјетско време и у годинама обнове Руске Цркве скоро сва Крштења вршена су без катехизације и неопходне припреме. Као резултат имамо да се значајни део новокрштених није уцрквенио, а неки су, нажалост, отпали од вере и Цркве. Друга последица је религиозно незнање парохијана.
У последњих неколико година ситуација се променила. Пракса оглашености пред Крштење је вила уведена у многим парохијама. Постоје примери када се то координисано спроводило у оквирима целе епархије. У местима где се катехизација спроводи мање или више систематски је већ показала добри плод.
У овом тренутку сакупљен је одређени позитивно искуство и постале су схватљиве тешкоће и недостаци парохијске катехизације. Међу њима се може указати на одсуство систематичности, неусаглашеност, одсуство (са ретким изузецима) распрострањене припреме у катихези што даје могућност онима који не желе да се припремају да нађу храмове, где нема праксе оглашености.
За суштинско побољшање ситуације неопходно је распрострањивање праксе катехизације на све парохије Руске Цркве, која би се вршила централизовано и систематски. Припрема је неопходна не само пред Тајну Крштења, већ и Тајну Венчања, а такође и за време Великог освећења воде на Богојављење, јер ради свега тога у храм долази мноштво неуцрквењених људи. Разуме се у сваком од поменутих случајева постоји особена специфичност, на коју је неопходно рачунати приликом израде препорука за катехизацију.
На том путу пре свега треба јасно одредити критеријуме по којима човек треба да буде пуштен Тајни, да ојача дужину, форму, садржај катехизације. Да предложи практичне препоруке за спровођење катехизације, укаже на поредак контроле њеног испуњавања.

Крштење: критеријуми

Први неопходни услов за прилажење Крштењу је вера у Христа. На то је указао Сам Господ (види Мк. 16:16). То подразумева и чин Крштења, у коме крштавани исповеда своју веру у Њега „као Цара и Бога“.
Из овога следи да Крштењу не могу да приступе неверујући људи, а такође и људи који желе да се крсте „због традиције“ или због сујеверја. То се посебно тиче оних који се баве окултизмом.
Канонско право зна за случајеве када се Крштење извршено из разлога сујеверја није признавало за истинско (Константинопољски Сабор 1162 године, види „Алфавитну синтагму“ Матеја Властара).
Вера у Христа подразумева прихватање Светог Писма као Речи Божије, као живог сведочанства о вољи Божијој и Његовим заповестима. Православна Вера обавезује хришћанина да верује догматским одлукама Цркве и канонском поретку црквеног живота. Зато не може бити допуштен Крштењу онај који свесно одбацује један или други догмат Цркве или исповеда идеје које противрече Православљу (реинкарнације, карме, итд.)
Хришћанска вера подразумева такође и лични однос према Богу, који се изражава у молитви. Зато се претпоставља да Крштењу не може приступити и човек који се, саглашавајући се чак и са основама православне вере, не моли и не жели да се моли редовно (макар кратко и својим речима). Говорећи шире – који изјављује да се након Крштења неће трудити да води црквен живот.
Други неопходан услов за Крштење је покајање – то јест остављање смртних грехова и искрена жеља за одрицањем од свега што је противно вољи Божијој, која је изражена у Светом Писму, на то указује позива апостола Петра: „Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа“ (Дела Ап. 2:38). А такође и чин у Крштењу у коме се крштавани одриче „сатане и свих дела његових“.
Следи да Крштењу не могу да приступе људи који не желе да измене свој живот у сагласју са Јеванђељем и да одупру греху. Човеку, који се свесно противи исправљању живота и његовом довођењу у сагласност са хришћанским нормама, неопходно је препоручити да одложи Крштење о размисли о озбиљности тог корака. Од древности у Цркви је постојао обичај да ако би онај ко приступао Крштење имао посао или занимање који су несместиви са хришћанском вером морао је да их остави за време катехизације.
Треба додати да у сагласности са древном праксом Цркве, потврђеном 8-им правилом Седмог Васељенског Сабора, човек који се обраћа из друге вере мора пре Крштења да посведочи искрено остављање претходних погледа који противрече Православљу. За то су још од деветог века били установљени посебни чинови за људе који прелазе из јудаизма и ислама. Они се налазе и до сада у богослужбеним књигама Цркве (види додатак у Требнику), али далеко од тога да се користи увек. Чини се, међутим, корисним да се чак и у случајевима када се говори о религији за коју није састављен чин – да онај који се обраћа треба да посведочи у разговору са свештеником да је свестан разлике Православља и својих претходних убеђења. Њихове међусобне несместивости. Да је свесно и добровољно учинио избор у корист Христове вере из љубави према Истини.
То треба сачувати и у вези са крштеним људима који су отпали у секте и људска лажна учења, а који желе да се присаједине Цркви. Неопходно је да се они, долазећи у Цркву, одрекну претходних заблуда и принесу покајање.
Човека који одбија да прође катехизацију не треба крстити.
Пошто кум носи на себи одговорност за хришћанско васпитање крштене деце и као знак тога у дететово име изговара завете и исповедање Вере, све горенаведено се односи и на захтеве који су у вези са кумовима.

http://www.eparhia-saratov.ru/index.php?option=com_content&task=view&id=10168&Itemid=3

Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари