Мисионарски записи… Писмо (XXI део) – Протојереј Андреј Ткачев

Два пута у Символу вере се говори о Светом Писму, „Христос је васкрсао у трећи дан по Писму“ и „Дух Свети Који је говорио кроз пророке“. То јест речи Мојсеја, Давида и других великих пророка били су надахнути Утешитељем. Очигледно је да изучавање Писма треба да буде једно од наших главних занимања. Човек је словесно биће и њему је не мање од хлеба потребна словесна храна. „Не живи човек само о хлебу“. Овај цитат одлично знамо. Важно је из ње извући практичне закључке. Закључак је један. Словесне Христове овце треба изводити на плодну пашу са сочном травом Божијих речи. Не у јаму са људским предањима, већ управо на сочну пашу.
Отварајући на служби Јеванђеље ми вршимо дело налик по смислу са ширењем антиминса за Евхаристију. Те мале речи у себи крију неземаљску силу. Оне смело објављују истину Божију свакоме ко уме да чита. Књижевници су се довијали, осећали су да у Писму нема сувишних речи, па чак и цртице, што је потврдио и Господ. Све је важно, све је тајанствено, све је за поуку. Књижевници су сматрали да је у словцима и цртицама слава Божија. Она је налик на затвореника, који седи у тамници, где свако слово и реч, налик шипкама и брави на огради. Схватање смисла Писма је на тај начин ослобађање Божије силе и премудрости. То књижевници су схватили и рекли да у Писму све, чак и најдаљи, како се чини, текстови говоре о Месији. И ту мисао је такође потврдио Господ, говорећи: „Истражујете Писма, јер ви мислите да у њима имате живот вјечни; а баш она свједоче о Мени“.
Још није био створен кодекс новозаветних књига, а Апостол Павле је имајући у виду Стари Завет, говорио да је сво Писмо надахнуто и корисно за уразумљивање и поуку. Нема оправдања, ни богословског, ни просто људског непажња према светим текстовима, одсуство љубави према њима. То је посредна хладноћа према Самом Богу, који је говорио кроз Пророке.
Писмо није само написано о Христу. Оно је такође написано и о мени. Имам право да питам Бога: Господе! Ево ја сам прочитао страницу. А где сам ја? А где си Ти? Шта желиш да ми кажеш?
Најбоља проповед митрополита Антонија (Блума) је била онда где је рекао да ништа није схватио у прочитаном. Ето, каже, Христос са нама само што је говорио, а ја, говори митрополит, ништа нисам осетио, ни на шта се нисам одазвао. Људи су затим са сузама захвалили пастиру, говорећи да су сада схватили како да слушају Јеванђеље.
Изненађење и питање су неопходни при читању и слушању Писма. А још и пажљиво и ћутљиво очекивање одговора. Када је Господ звао Самуила поред скиније, говорећи: „Самуило, Самуило“, он је мислио да га зове старац-првосвештеник. Међутим, научен њиме, Самуил је схватио да га Господ зове. И следећи пут као одговор на глас који га је звао по имену, дечак је рекао: „Говори Господе, слуша слуга Твој.“
Можемо се дивити промени која је наступила у животу многих Светитеља након одломка из Писма који су чули. Антоније Велики је чуо: „Раздај све и крени за Мном“ и одмах послушао оно што је чуо. И не само Антоније. Ствар није само у дубини душе и жару срца којим су се одликовали Светитељи. Ствар је такође у том уважењу према литургији речи, које је било карактеристично за Древну Цркву. Појање псалмова, читање Писма и проповед – све оно што претходи Евхаристији – заузимало је, а понегде и сада заузима сат и више времена. Копти и сада читају пет одломака из Новог Завета, неки – на два језика. У Литургији Апостола Јакова неизоставно се чита одломак из Старог завета. Реч Божија прониче савест, омекшава душевне ране, храни човека. Када кажу: „Благодаримо Господу“, сва црква је већ запаљена, насићена словом, спремна за Евхаристију.
Очигледно је да се нећемо сутра вратити тој древној и благословеној пракси. Али тада треба читати Писмо сам или се сабирати због тога макар једном недељно. Не треба се бојати да ће таква пракса неког подсећати на протестантизам. Прво, то није тако. Друго, добро искуство није грех и „оправославити“. Ко се сада сећа да су недељне школе у садашњем облику формиране у Енглеској? Која је разлика где су оне створене, ако је искуство корисно и ако се напором представљамо парохијски живот без сличних школа.
Па и који протестантизам, ако у јутарњим молитвама Макарије говори: „Дај мени који сам устао да се поучим речју Твојом“. Ако су за Атанасија Великог говорили да она тако зна све књиге Светог Писма, као ретко ко само једну књигу. Ако Златоуст није ћутао у време и невреме, по Апостолу, и народу објашњавао свете текстове. Ако су оци пустиње учили читаве књиге напамет.
Православни човек је човек Чаше и Књиге. Ако само Књиге, онда да, то је – протестантвујући човек. Али ако само Чаше, то је човек можда свет, али бесловесан. „Свет, али искусан“. Искуство говори да побожно незнање јесте бомба велике разорне силе. Милосрдни Исусе, уразуми нас и научи да се исправимо. Тим више што умемо да читамо.

http://www.pravoslavie.ru/put/36102.htm

Рубрика: Uncategorized