Мисионарски записи… Канон (XX део) – Протојереј Андреј Ткачев
Међу нашом свештеничком браћом има много оних који кажу: „Читај каноне“, или питају „Јел си читао каноне?“. Међутим није лако наћи свештеника који је сагласан да са човеком схвати смисао канона. Макар неких ирмоса. Међутим то је велико и корисно дело, чије одсуство катастрофално смањује корист од читања и слушања канона. Али све предивно је ретко, а све корисно – тешко. Тешкоћа темељног упознавања са канонима је у томе што је канон област тесног узајамног дејства три најважније и довољно аутономне појаве: молитве, библијске историје и поезије.
Канони као облик заједничке молитве створили су се на основу догађаја Свештене историје. Први догађај је прелазак Јевреја преко Црвеног мора, по дну. То је било велико показивање Божије свесиле. Бог се очигледно умешао у историју људи, није остављао сумње да је далек и равнодушан према нама. Он је близак, понекада и страшно близак. То и јесте праобраз Крштења, при коме непријатељ – фараон гине, а човек ступа у област дугог путовања ка обећаном блаженству. Одатле и безбројне варијанте препева те теме: „По сувом путоваше Израиљ, по бездану стопама…“; „Прешавши воду као копно и побегавши од египатскога зла…“ и друго. Сваки пут када почнете да слушате канон или га читате кући, треба да се сетимо тог грандиозног догађаја светске историје, које нема право да буде заборављен.
Друге песме нема ни у Минејима, ни у молитвеницима. Канони који се састоје из девет песама, певају се тако да након прве песме одмах иде трећа. То је зато што је основа те песме – разобличавајућа Мојсејева песма из књиге Поновљених закона. Она је пуна прекора и пророчких претњи, зато се укључује у службу само у Великом посту.
А даље треба да се упознамо са историјом Самуила и захвалном молитвом његове мајке Ане (трећа песма), књигом пророка Авакума, Исаијиним пророштвима, Јонином историјом, догађајима који су се догодили са заробљеним младићима у Вавилону. То су теме које следе песме, укључујући и претпоследњу. Девета песма је посвећена Богородици и њен ирмос се пева након умилног појања речи Саме Пресвете Дјеве: „Велича душа Моја Господа“.
Треба ли говорити да су љубав према свештеним текстовима и њихово знање у стању да претворе посећивање служби у богомислије, па чак и у сазерцање? Мислим да не треба. То је ионако разумљиво. Али у стварности ми зевамо на катизмама због лошег познавања Псалтира и мучимо се на канонима јер не схватамо смисао тих песама. И једна и друга трагедија се неретко удвостручавају непажљивим и брзим читањем и појањем. У шта дакле ризикујемо да претворимо – а понегде смо то већ и урадили – наше Богослужење? И то притом што је оно главно богатство Православља.
Православна Вера литургична. Хомјаков је говорио да ако човек схвата Литургију, схвата и хришћанство. Између Православља и Богослужења може се без страха ставити знак једнакости. То неће бити ни грех, ни преувеличавање, већ исповедање истине: Православље = Богослужење. Нека спољашња мисија изучава језике, и буквално са замкама са тајнама, сакупља кључеве за срца инославних, иноверних и инородних. Унутрашња мисија не може да се обиће без погружавања у смислену лепоту Богослужења.
Јер то није само сила за спасење сваког верног. То је сила и лепота у исто време. Колико много људи покушавају да пишу стихове и религиозна дела о Богу. Тај поток ритмова, који стреме у бесконачност, понекада подсећају на поплаву бљувотина. А он би пресахнуо, пресахла би одмах та поплава ако будемо осетљиви макар мало на поезију Богослужења. Ево једног ирмоса:
„Чух силу Крста,
Јер се Рај отвори њиме,
И завапих:
Слава сили Твојој, Господе“
Треба прочитати само те до генијалности кратке стихове да би престали да изливамо своју душу у свеску од 18 листова. Ако је душа себе нашла у моћним речима другога, своје слабе речи већ нема смисла да смишља.
Познанство са канонима и њихово проучавање је тројаки задатак. Задатак молитвен, богословски и културни. При чему при свој неодложности и неизбежности не треба ићи. Треба помињући упокојене рођаке, научити ирмос парастоса. Они су предивни! Или отворити свој молитвеник! Три канона и правило за Причешће треба да буду у сваком.
http://www.pravoslavie.ru/put/36102.htm
Рубрика: Uncategorized
