Мисионарски записи… Град (II део) – Протојереј Андреј Ткачев
Наш хришћански свет никада до краја није био хришћански. Постоји само један до краја, до капи хришћански град. Онај град у чијем темељу су дванаест Апостола, а врата од бисера- његове стене је измерио љубљени ученик Васкрслог Господа. Сунца и Месеца тамо нема, а светилник је – Агнец. У тај град неће ући ништа нечисто. Управо он и јесте – заједница спасених, град најчистијег хришћанства.
Надахнути описом тог виђења, људи су више пута покушавали да изграде и створе на Земљи максимално блиску копију тог града. Успеси су бивали различити, од потпуне пропасти до блиских сличности. Чини се да је већина градова на планети решило да се такмичи у томе који је од њих мање налик на Небески Град. Сличне црте се или стидљиво прикривају рекламним билбордима или се са помамом прекрече масном бојом. Али то не сме да нас плаши. Град – како је био, тако је и сада главно место јеванђелске проповеди. Павле је ишао у Антиохију, Петар је журио у Рим, не гледајући на то што су тамо били амфитеатри, зеленашки дућани, власт имућних, маса блудница и испразних људи. Управо супротно, та чињеница је и вукла апостоле у градове. Уморивши се од разврата, исцрпевши нервни систем због трке за задовољствима, житељи градова су боље од лукавих и успорених сељака реаговали на проповед. Сабијени у гомилу, оглувели од вечите уличне буке, грађани су више од било кога чекали да се према њима односе као према личностима, као према љубљеном и непоновљивом човеку.
У наше време ситуација треба да се понови. Не треба да нас плаши смог, улична маса, утваре оивичене небодерима.
Тамо живе људи, уморни без благодати. Ти људи имају илузију познавања хришћанства, али ће она нестати од прве православне Литургије или проповеди која се види и чује. Христос ће стати пред њихов поглед као Дугоочекивани Странац, Онај о Коме су слушали, али чију благодат још нису осетили. За то је потребно у себи имају неки део апостолске благодати. У истој мери ће се тај задатак и схватити и испунити. То није дрскост и харизматско маштање. То је изазов Телу Цркве и причасницима благодати. То је индикатор припадности Једној, Светој и Апостолској Цркви. Ако нема жеље да се благовести становницима Москве и Токија као што је Павле благовестио слугама и грађанима Вечног Града, значи да је и припадност Цркви која је почела са Апостолима под знаком питања.
Не треба се бојати градова. Треба се бојати својих похота, глупости и гордости. Павле је био потребан и ученима и неписменима. Православље је данас потребно и становницима Рија и Њујорка. Они такође по замислу треба да се нађу у Граду, у коме нема болести, туге и уздисања.
http://www.pravoslavie.ru/put/35506.htm
Рубрика: Uncategorized