Мисионарски записи… Главни непријатељ проповедника (XXII део) – Протојереј Андреј Ткачев
Главни непријатељ проповедника је савест која свезује језик. „Чему ја могу да научим људе, ако сам глуп и грешан?“, мисли пастир и ћути. А ако ћути, значи да лишава паству словесне хране. Пастир се боји да буде фарисеј, боји се да његов живот неће оправдати речи које је изговорио. У том страху постоји побожност, али у њему је и неразумност.
Не би било лоше ако би проповедали само Светитељи. Али прво, Светитељи ће одбити да се признају за такве. Друго, ако се Петар одрекао, а Павле био гонитељ, не значи ли то да трагање за апсолутном светошћу може пре да доведе до грешке, него до тријумфа Православља? Шта ако би Петар одбио да благовести и пише посланице на основу тога што је силно погрешио? Одговори је, чини се, очигледан.
Ако се мирјанину због преједања, осуде или због бесовске злобе ноћу, уочи недеље догоди истечење неопходно му је да се уздржи од Причешћа. Али ако се то исто догоди са свештеником, он не може да се не причести, пошто не може да служи. То исто се тиче и проповеди. Лично савршенство је жељени циљ, али не треба лишити службе људе до тренутка док се циљ не постигне.
Православни хришћанин је човек Чаше и Књиге. И Литургија није само приношење Бескрвне Жртве и Њено кушање, већ у служби постоји и место за Литургију речи. Литургија речи претпоставља читање, пажљиво слушање свештених текстова и њихово тумачење, то јест проповед. Као што се не смеју људи лишавати Литургије и Причешћа, исходећи из сопствене „грешности“, исто тако их је немогуће лишавати словесне хране.
Савест ће изобличавати и свештеник ће не једном у самоћи осетити бол који се рађа од судара са високим призвањем и личним недостојанством. И саме проповеди свештеник ће говорити не одозго наниже, зналац незналицама, већ ће говорити са саосећањем пастве и јединства са њом, као себи самом.
Свештеник који се оскврнуо у сну, није обавезан да служи, треба да чита „Правило за оскрвнуће“. Те молитве и смирују и теше човека. Али о чему да мисли и шта да чита човек који треба да проповеда, а савест му везује уста? Не мислим да ћу предложити лек, али мене самог теше и борде мисле које желим да поделим.
Ако ја будем свет, ништа нећу додати светости Божијој. Ако сам грешан, као што јесам и још више, ништа нећу одузети светости Божијој. Бог је свет без мене и независно од мене. Он је достојан хвале и треба Га хвалити независно од наших личних унутрашњих стања. У обавези сам да то чиним, ако верујем у Бога. И обавезан сам да проповедам ако сам свештеник.
Било би чудно ако би рекли: „Данас се осећам сјајно. Савест ме ни за шта не окривљује. Значи хвалићу Бога и (ако сам свештеник) проповедаћу“. Зато би други дан рекли: „Грешан сам и слаб. Боли ме душа. Савест ме је измучила. Нећу се молити и проповедати.“
Свештеник нема право на такав сентиментални волунтаризам. Он је обавезан да благовести из дана у дан спасење Божије. Обавезан је да благовести са „многом силом“ и то не треба да зависи од његових личних доживљаја.
Старозаветни закон је забрањивао свештенику да цепа одежду чак у случају смрти рођеног детета. Тај закон је заповедао да се приносе свакодневне жртве независно од несрећа и тешкоћа која би трпео свештеник. Нама такође није сувишно да одвојимо свештене обавезе од сентименталних доживљаја. У томе се можда и остварује, јединствена разлика свештеника од мирјанина. Свештеник не сме да се одмори, да спушта руке, заустави. Нико не зна шта се догађа у њему самом. Нико то не треба ни да зна, јер нико из жалости неће скинути са њега једно узете обавезе. И Николај Српски говори да нико не зна који ветрови и ватрене кише падају на сунце. Главно је да нам енергија светила долази у виду топлих и животворних зрака.
Дакле, Господ је свет. Ако говоримо обичним језиком, Он је објективно свет. Свет независно од наших порока и врлина. Спасење које је Он „учинио насред земље“ тражи непрестано подсећање и благовест. Свештеник нема ни један изговори ако не проповеда.
Наравно, потребно је припремити се. То јест правити забелешке, читати, сећати се, мислити, молити се пред проповедање. Али главно је – одбацити заувек ту лажну мисао да смо недостојни да проповедамо. Не може бити недостојан онај кога је Сам Господ призвао на тај труд. Тежак, али благословен.
http://www.pravoslavie.ru/put/36102.htm
Рубрика: Uncategorized
