Ми нисмо слуге, слуге нисмо ми? (о неопаганској пароли „мој бог мене робом не назива!“)

Објављујемо још једну од анализа родноверних „аргумената“ којим покушавају да оправдају своје непријатељство према истинитом Откривењу и Ономе Који га је донео на земљу, Распетом Исусу Христу, Сину Божијем. У тексту се даје одговор на аргумент који може да узменири и збуни неке људе, који можда може да „звучи добро“ а у суштини представља још једно показивање сопственог незнања. Неопагани „хуле на оно што не знају“ (Јуда 10).

* * * * *

Пошто смо поново дотакли тему незнабожачких богова, поразговарајмо сада о најпопуларнијој пароли неопагана: „мој бог мене слугом (робом) не назива!“ Ово се увек преноси у смислу да, ето, хришћани себе називају „слугама Божијим“, а ето, древни словенски богови своје поштоваоце не сматрају робовима, већ децом.

Једноставно питање: а одакле вам то?

Увек и свуда је у древним незнабожачким религијама постојао однос људи према боговима као однос робова према господарима. Ево, на пример, како је у тексту Веда прописано обраћање Варуну: „Служићу, као роб великодушном господару, ја, безгрешни, гневном богу!“ (Ригведа, VII. 86.7). А ево шта пише у шумерској молитви Шамашу: „Ја, роб твој, заклињач, прослављам тебе“ (Заклињање сунца). А ево из хетских молитава богу сунца: „Погледај! Пред тобом се савио човек – роб твој!“ (Трећа химна Сунцу). У египатској књизи мртвих, у химни богу Ра моле за умрлог: „Дај да он може да живи тамо [у загробном свету] као предани роб духова“. Код Есхила, Прометеј негодује јер се Зевс односи према људима као према робовима („Приковани Прометеј“). У „Старијој Еди“ говори се да „Тор има робове“.

Зашто би словенски богови са својим поклоницима чинили изузетак? Тим пре што неки неопагани уписују и Ра и Варуна и Тора у број „словенских богова“ на чије поштовање призивају.

Хајде да погледамо логику незнабожачког погледа на свет. Такозвани богови су се сматрали бесмртним бићима, моћним, способним да чине чудеса, а људи су, нормално, смртни, слаби, нису у стању да чине чуда – зато су и дужни да приносе жртве боговима да би их умолили за нешто или умилостивили њихов гнев. И на који начин ови „богови“ треба ове немоћне мољакалице да сматрају равним себи, штавише, као равне себи?

Од самих прехришћанских Словена није остало писаних извора, али нам је нешто о њиховој вери познато из повести других народа који су долазили у додир са Словенима. Погледајмо како су очевици описивали истинску, а не деведесетих година прошлог века измишљену, древну веру Словена и њихов однос према боговима.

Арапски путник Ибн Фадлан почетком десетог века на следећи начин описује словенско поштовање богова: „Дакле, он прилази великој слици и поклања му се… Не престаје да се обраћа са молбама час једној, час другој слици, моли за њихово заступништво и унижено се клања пред њима.“[1]

Ево како германска „прича о Отону Бамбергском“ описује реакцију западних Словена незнабожаца XII века, када су неочекивано видели човека са штитом посвећеним Јаровиту, богу рата, који нико није смео да додирује: „При погледу на свештено оружје, становници су у својој сеоској простоти помислили да се јавио сам Јаровит. Једни су у ужасу почели да беже, други су пали ничице на земљу“.[2]

Ово некако уопште не доликује на реакцију деце приликом сусрета са вољеним родитељима, зар не? А све зато што су се заиста наши далеки прехришћански преци бојали својих богова, о којима нам сада причају приче неопагани и зато што су им приступали у страху и понижењу.

Ово показује и изучавање савремених традиционалних незнабожачких уверења. Када је један савремени мисионар у разговору са шаманом питао: „Духови и богови којима се ви клањате, да ли су они добри или зли?“, као одговор је чуо. „Наравно, зли. Зашто бисмо се поклањали добрима? Они су ионако дужни да нам помажу ако су добри. А ето, зле је неопходно некако одобровољити“. Други пут је већ световном истраживачу шаман на питање о њиховој вери, одговорио: „Ми не верујемо, ми се бојимо“[3].

Ово није за изненађење ако се сетимо како се, на пример, јављао индо-аријевски бог Кришна кога поштују и неки неопагани под именом Кришен или Кришниј: „Видим у твом телу много, много руку, стомака, усана, очију, који се простиру свуда без граница… Видим како ригаш пламен и спаљујеш сву васељену својим сопственим сијањем… Све планете и њихови полубогови се налазе у сметености када виде Тебе са многим ликовима… и многим страшним зубима.. Твоје отворена уста… Сви људи се устремљују у твоја ждрела попут лептира на ватру да би погинули у њој… Видим како гуташ људе са свих страна твојим огњеним уснама… Не могу да сачувам разум када видим Твоје пламене смртоносне ликове… Наши главни ратници устремљују се у Твоја застрашујућа ждрела. И видим, како главе неких остајући међу Твојим зубима, бивају смрвљене њима“ (Бхагавад-Гита, II. 16.19-30). Такви су били богови Аријеваца. Ни словенски богови нису били бољи.

Међу полабским Словенима постојао је култ Црнобога који је био оличење тамног начела и коме су приношене људске жртве.[4] Такође су и у Русији боговима приносили људе на жртву. Када је кијевски кнез Свјатослав 971. године изгубио битку под Доростролом, ноћу тог истог дана су његови војници „изашли на равницу и почели да прегледају своје мртваце. Нагомилали су их пред стеном, запалили много ломача и спалили, заклавши притом, по обичају предака много заробљеника, мушкараца и жена. Приневши ову крваву жртву, угушили су неколико беба и петлова, давећи их у рекама Истра“[5].

983. године у самом Кијеву, син Свјатослава, кнез Владимир као незнабожац, одлучио је да принесе на жртву Перуну младића, сина Теофора Варјага.

Ово је потврђено и од стране археологије. Са запрепашћењем слушаш неопаганска уверавања да су тобож древни Словени приносили искључиво жртве без крви. До данас је пронађено и ископано већ осамдесет словенских идолишта и кости убијених животиња представљају најуобичајеније проналаске у њима[6]. У некима су пронађени и трагови људских жртвоприношења. Тако су у идолишту у Волину (Пољска) откривене људска лобиња и део лобање на остацима ватре између камена; на идолишту у Головну (Украјина) фрагмент изгореле људске лобање, у иодлишту у Прагу (Чешка) – шест људских лобања у жртвеној јами, у идолишту Плоцка (Пољска) – дечија лобања.

Такви су били „обичаји предака“ до доласка хришћанства у Русију. Такви су били „добри“ словенски богови и ето шта су они приморавали своју „децу“ да чине. Реците поштено: ви бисте захтевали од свог сина убије дете у вашу част? Како бисте описали оне који тако нешто захтевају и примају?

Већ након крштења Русије 1071. године на Белојезеру се догодио такозвани „устанак врачара“ који су предводили два врачара који су дошли из Јарославља. И шта су учинили када су освојили власт у граду који су освојили? Можда нешто предивно? Не, иницирали су убиства неколико жена, објављујући да се због њих догодила суша и глад. Када је кнезов војвода Јован Вишатич угушио устанак, питао је заробљене врачаре ком богу се они моле и где се он налази и чуо је одговор: „Седи у бездану“.[7]

Жене које се заносе неопаганизмом треба посебно пажљиво да изуче каква је била судбина жене код прехришћанских Словена. Мноштво независних извора из различитих земаља сведочи да је након смрти мужа жена била дужна да иде за њим – или је сама завршавала живот самоубиством или би јој помогли у томе.

Тако писмо Бонифација краљу Етибалду из 744. године говори да су полабски Словени спаљивали на ломачама умрле мужеве заједно са њиховим женама; у шестом веку, византијски император Маврикије помиње да жене Словена након смрти мужа завршавају живот кроз вешање, а о истом том сведочи почетком десетог века арапски путник Ибн Русте.[8]

„Кулминација погребног обреда је била добровољна или принудна смрт покојникове жене, а понекада и дружине која му је служила. О томе сведочи низ древних докумената који постоје код Маврикија и Лава Мудрог о јужним Словенима и код Титмара о Пољацима… Што се тиче источних Словена, низ арапских писаца указује на исти обичај и код њих… међутим, најснажнији, драматичан опис такве „добровољне“ смрти жене познатог руског војника негде на Волги описао је Ибн Фадлан“.[9] У овом документу се описује како су девојку која се добровољно јавила да прати у загробни свет умрлог, на почетку напили, а затим су јој, када је пред улазак у просторију са упокојеним почела да се колеба, „помогли“ и угурали унутра. Тамо су је групно силовали, након чега су је угушили[10].

„Поред жена приношење на жртву господару младића, коња и паса, представљало је неизбежну последицу гореописаног обичаја који је такође посведочен и код Словена. У вези са тим постоји мноштво археолошких сведочанстава… Занимљиву особеност овог обичаја приметио је још Масуди: на жртву се није приносила само жена умрлог мужа; када је умирао неожењени млади човек, на жртву су приносили девојку, обезбеђујући му на тај начин жену коју није имао за живота“.[11] Све ово је потврђено и од стране археологије, на пример, у раскопинама у хумки Црна Гробница које припадају десетом веку, пронађени су остаци робова и робиња који су сахрањени заједно са господарем.

Таква је „незнабожачка Русија коју смо изгубили“. Такви су обичаји предака, такви су били захтеви древне словенске религије, таква су била „правила богова“. Наши далеки преци су радили горепоменуте ствари не зато што су сами налазили задовољство у проливању крви, већ зато што су их на то принуђивали они којима су се клањали. О томе сведочи германски хроничар Титмар Мерзегбурски који говори да се код Словена „страшни гнев богова умилостивљује крвљу људи и животиња“.[12] Опис страха Словена од гнева богова налази се и у „Саги о Олафу Трјугвасону“ који је сачувао речи Словена: „Богови ће се разгневити на тебе и ти ћеш изгубити цвет своје младости. Јако бих желео да се смириш пред њима јер се бојим за тебе, да не обруше на тебе тако снажан гнев којем себе излажеш“.[13]

Заиста, постојао је јако велики страх да би се било спремно и на убиство невиних због тог страха. И без сумње, наши преци нису имали никакве сумње у вези са онима који су изазивали такав страх, који су непрестано претили гневом и прогневивши се, умиривали само убиством које је извршено у њихову част.

Знајући све то, почињеш да схваташ зашто се тако лако и брзо Русија обратила у хришћанство. И пре Владимира је на Русији постојало хришћанство чак се и без кнежевске подршке ширило веома добро. Када су наши преци слушали: „Хришћански Бог не захтева тако нешто од Својих слугу“, није за изненађење што се многима то допадало.

Рецимо мало и о томе зашто наши преци који су учинили избор у корист хришћанства нису сматрали срамотним, већ похвалним назив „слуга Божији“. Код нас је формирана стереотипна представа: слуга представља ниско, понижено, заборављено биће без икаквих права. Заправо, положај слуге је зависио од положаја његовог господара. Што је био виши положај господара, то је виши био и положај слуге. Слуга кнеза или цара се облачио и хранио, користио привилегијама више од слободног сељака. Он се налазио и под заштитом јер нико није смео да повреди слугу владара, схватајући са ким ће имати посла након тога. Укратко говорећи, слуга кнеза је био обезбеђен, заштићен и ослобођен многих проблема који су стајали пред слободним сељаком.

Дакле, библијски израз „слуга Бога Свевишњег“ (Дан. 3:93) за људе у древности није означавао пониженост и одсуство слободе, већ управо обрнуто. Што је био виши положај господина, то је био виши и положај слуге; пошто нико изнад Јединог Бога Творца не постоји и не може да постоји, називање себе Његовим слугом означавало је да ти не зависиш ни од чега у овом свету, да ништа земаљско нема власт над тобом, да си потпуно слободан и од људи и од руље манијака који себе називају незнабожачким боговима. Назив „слуга Божији“ ослобађао је од ропства свима боговима и духовима „који седе у бездану“, који су захтевали и крв и смрт, који су држали људе у страху.

Савремени људи наивно сматрају да ако себе не називају слугама Божијим онда због тога постају слободни. Древни људи, наши преци, били су умнији. Они су схватали да „сваки који чини гријех роб је гријеху“ (Јн. 8:34). Можеш колико год желиш да вичеш да си слободан; ако ниси у стању да уздржиш свој гнев, онда си роб – греха; ако ниси у стању да контролишеш своју похоту – слуга си похоте; ако ниси у стању да се уздржиш од алкохола, слуга си пијанства, итд. Када те твоје страсти вуку тамо где ти само не желиш – о каквој слободи ту онда може да се говори? Ропство – једноставна реч која означава зависност. И та зависност ослобађа од зависности супротном. Како говори Свето Писмо: „Ослободивши се пак гријеха, постадосте слуге праведности… Јер када бијасте робови гријеха, слободни бијасте од праведности“ (Рим. 6:18-20).

Дакле, служење (ропство) истини ослобађа од служења (ропства) лажи. Служење Богу ослобађа од служења ђаволу и свим лажним боговима.

Пред нашим прецима је стајао избор између служења (робовања) боговима који су захтевали да им се приносе људи на жртву и служења (робовања) Богу Који је Самог Себе принео на жртву за људе. Ако се узме у обзир шта је Тај исти Бог рекао Својим следбеницима: „Више вас не називам слугама… него сам вас назвао пријатељима“ (Јн. 15:15), „познаћете истину, и истина ће вас ослободити“ (Јн. 8:32), „јер сте ви, браћо, на слободу позвани“ (Гал. 5:13), јер Он „онима који га примише даде власт да буду чеда Божија“ (Јн. 1:12), онда након овога избор наших предака уопште не изненађује.

Свештеник Георгије Максимов

„Православие и неоязычество: где правда?“, стр. 23-36, Москва, 2014.

[1] Древна Русија у светлости иностраних извора: Хрестоматија. Т. III. Москва, 2009. С. 70.

[2] Котљаревски А.А. Материјали словенске историје и древности: Прича о Оттону Бамбергском. Праг, 1874. C. 94.

[3] Леви-Брјуљ Л. Натприродно у првобитном мишљењу. Москва, 1999. С. 378.

[4] Василик В.В. О карактеру словенског незнабоштва // Изазови неопаганизма. СПб., 2014

[5] Лав Ђакон. Историја. Москва, 1971. С. 89.

[6] Списак и опис пронађеног у њима види: Русанова И., Тимощук Б. Незнабожачка светилишта древних Словена Москва, 2007. Кратко: https://ru.wikipedia.org/wiki/Языческие_святилища_древних_славян

[7] Повест минулих лета. Библиотека Литературе Древне Русије Т. 1. СПб., 2005. С. 250.

[8] Петрухин В.Ј. Словени и древна Русија. Москва, 2000. С. 142.

[9] Нидерле Л. Словенске древности. М., 1956. С. 213.

[10] Путовање Ибн-Фадлана по Волги. М.– Л., 1939. С. 122

[11] Нидерле Л. Указано дело С. 214.

[12] Титмар Мерзебургски. Хроника, VI.25.

[13] Древна Русија у светлости иностраних извора: Хрестоматија. Т. V. М., 2009. С. 102.

Кључне речи: featured

Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари