Људи се не смеју одлагати за касније! – из мисионарског дневника са Филипина
Предлажемо да прочитате одломак из дневника о. Георгија Максимова који је тренутно на Филипинима у мисији. Прочитајте о поглавици једног филипинског племена и његовом односу према Православљу, младом протестанту који је цео дан провео са мисионарима Руске Цркве… Док читате ове редове, заиста се налазите под утиском велике истине да су мисионари увек на ‘првој линији фронта’ Цркве…
* * *
- 9. 2018.
Данас је био планиран пут у околину планине Матутон. Одлучио сам да кренем и самостално пронађем тог поглавицу племена Блаан, оца Џона Кољада кога сам посетио пре више од две године.
На почетку сам планирао да са собом поведем Џона Махинаја и ђакона Романа, међутим Џон је рекао да данас неће моћи да иде, а ђ. Роман је звао када сам већ кренуо и рекао да неће успети да стигне на време. На крају смо кренули о. Станислав (Распутин), Елајџа и ја. Морали смо да изнајмимо џип, јер на обичном аутомобилу тамо не можеш да прођеш. Када изнајмљујете ауто овде, заједно са аутомобилом добијате и возача.
Отац Роман нам је рекао да се село где живи поглавица зове Ситио Магуло. Ова реч означава ‘проблем, тешкоћу’. И доћи до тамо је стварно веома тешко. Док путујеш, размишљаш: ‘како лош пут’, али мало касније схваташ да је то заправо био и добар пут.
Дуго време су за мене титулу најгорих филипинских путева држали путеви Аракана, међутим, данас су изгубили свој лидерски статус, пошто је део пута од Миасонга до Магуло помрачио све што сам раније виђао. о. Станислав је такође рекао да никада тако нешто није видео, исто као и наш филипински возач. Они су чак и фотографисали пут као својеврсну знаменитост.
Чак по најгорим путевима Аракана џип може да прође, а овде смо морали да излазимо из аутомобила да би могао да прође даље, док на крају нисмо дошли до места које наш џип већ није могао да савлада.
Кренули смо пешке и ишли око сат времена. Почела је киша, срећом није била јака и трајала је кратко. Док смо пентрали на планину на киши, по најужаснијем путу на свету, моји сапутници су сигурно размишљали да ли све то вреди и зар није боље да се окренемо и вратимо назад. Међутим, нико се није жалио.
Тешкоће на путу су се ублажавале предивним пејзажима. Попели смо се на висину на којој већ нису расле свудаприсутне кокосове палме, али је зато стајало огромно дрвеће, чак и шуме. Раније је сигурно тако изгледао већи део острва Минданао. Мноштво биљака које не постоје на нижој висини. Врх планине Матутон је остао заклоњен облаком, али и без врха је њен изглед био јако леп.
Клима овде је као у Русији, свеже, + 19, може да се дише пуним плућима. Филипинцима је хладно, а о. Станиславу и мени је баш по мери. По његовом мишљењу, ово место је идеално за скит. Кућице локалних становника су сићушне и све су направљене од дасака, бамбуса овде нема. Сасвим скоро су спровели и струју, за време моје претходне посете није било струје овде.
Нисам знао шта нас чека на крају пута. Можда је поглавица већ умро. Можда је жив али је охладнео према Православљу. А можда нећемо успети ни да га нађемо. Јер ја нисам знао ни како се зове, само презиме, међутим, Кољада овде има много. Када смо дошли до сеоцета, питали смо пролазнике: ‘где живи стари Кољадо, отац Џона Кољада?’
И довели су нас до мале кућице коју сам препознао као дом поглавице! Унутра су била његова деца и унуци, а он се у то време налазио на другом месту. Док су тражили поглавицу, о. Станислав је играо мало кошарку са локалним дечацима.
И на крају, коначно, издалека сам видео поглавицу и кренуо му у сусрет. Он ме је препознао и јако се обрадовао. Осмех није силазио са његовог лица све време нашег сусрета. Пре свега је рекао да му је жао што је његов син отишао из Православља и не одобрава то. Међутим, сам поглавица и цела његова породица су, као и раније, пуни жеље да постану православни. Млађи Кољадо је, када се вратио у ‘Iglesia ni Kristo’ доводио проповедника одатле, али га је поглавица истерао из уверио ме да њихова породица никада неће следити те секташе. Наишавши на неодобравање оца, Кољадо-одступник је почео да га уверава да се ‘у срцу он као и раније православан’, а затим и да ће се вратити у Православље.
Нас су позвали у дом поглавице на кафу. Унутра се налазе окачене све оне православне иконе које сам видео и пре две године. Поглавица ми је са осмехом причао да када је дошао проповедник ‘Iglesia ni Kristo’ и рекао да су иконе забрањене и да их треба склонити, он је пре изабрао да склони из свог дома тог проповедника. Уопште, испоставља се да је поглавица све време чекао када ћемо поново да да дођемо и помогнемо његовој породици да постану православни.
Договорили смо се да Елајџа почне овде редовну катехизацију. Поглавица је рекао да ће издвојити засебни дом где ће он моћи да преноћи, а током дана води катехизацију. Поклонио сам старцу још једну икону. Било је јако пријатно седети и разговарати са њим, међутим, наступило је време заласка и спремали смо се назад. Поглавица нам је организовао ауто који нас је одвезао већи део пута. Затим смо се спустили до нашег џипа и управо у то време је сунце и зашло и кренули смо назад већ по мраку.
О. Станислав је фотографисао пејзаж – велики наранџасти месец изнад поља ананаса поред којих смо пролазили. А ја сам размишљао зашто раније нисам потражио поглавицу. Испоставило се и да није толико компликовано. Међутим, искрено говорећи, нисам се посебно ни трудио да га пронађем. Измислио сам себи неке препреке. Да није било благослова владике Сергија и да ми Стефан није испричао да он и даље чува иконе, ја не бих ни кренуо. И тек сада, када сам отишао и сазнао да је човек све ово време чекао православне мисионаре, постао сам свестан какав би огроман грех био на мени да нисам дошао овде.
Овде, на мисији си заузет све време и при овој заузетости је лако да се одложи нешто за касније. Међутим, људи се не смеју одлагати за касније! Дај Боже да и поглавица и његова велика породица успешно прођу катехизацију и приме Крштење.
Враћали смо се на магистрални пут дуго и тешко, а на њему смо се разишли – о. Станислав се вратио у Генсан, а Елајџа и ја смо отишли за Давао. Дошли смо тамо јако касно, тако да нисмо могли да се сретнемо са Амвросијем.
О. Станислав ми је касније испричао да је наш возач – млади протестант – био под огромним утиском од пута. Признао му је: ‘Шокиран сам тиме што су два Европљанина кренули у такву дивљину, ишли пешке по планини просто да би поразговарали са једним човеком! У нашој цркви ако не дођеш, нико те се неће ни сетити’. Наравно, имао је много питања о Православљу на које му је о. Станислав одговорио и на крају организовао екскурзију по мисионарском центру. Момак се веома заинтересовао.
Рубрика: Из искуства мисионара
