Користи непријатеље тако да служе на корист јављања благовести… – Евгеније Иванов

Представљамо мисионарско искуство једног од московских мисионара, ученика свештеномученика Данила Сисојева. На пар ствари би требало обратити пажњу. Као прво, брат Евгеније није равнодушно прошао поред сцене која се нажалост, често може видети на нашим улицама – да припадници неке од секти заустављају и започињу разговор са људима који су православно крштени али нису у Цркви, а православни хришћани, пролазе поред, журећи да обаве своје обавезе и послове. Као да има важнијег посла и обавезе од тога да се испуни заповест Божија: „Избављај похватане на смрт; и које хоће да погубе, немој се устегнути од њих.“ (Прич. 42:11)

 Зар много времена може да одузме тренутак да се зауставимо, упозоримо човека са ким прича, наведемо пар најпознатијих заблуда конкретне секте и самог проповедника јереси, са љубављу и бригом, упозоримо да ће вечно погинути ако не уђе у „стуб и тврђаву Истине“ (1 Тим. 3:15), у Православну Цркву… Друго, јако је важно да се приликом јављања истине покаже љубав према човеку који је у заблуди, као што је брат Евгеније урадио. Ми православни мрзимо грех, а грешника, као образ Божији, љубимо и желимо му спасење…

 * * * * *

 …Враћајући се кући, изашао сам из метроа и видео кришнаита који је делио књиге људима који су били спремни да за њих дају макар неки новац. Један мушкарац је узео књигу и кренуо. Нисам сметао кришнаиту већ сам стигао човека и питао га: извините, да ли знате шта Вам проповедају у тој књижици?“ Попричали смо, мушкарац ми је оставио књигу а сам је узео летак о исповести и Причешћу, као и брошурицу о.Харалампија Василопулоса „Зашто још ниси у Цркви?“ (о томе да је неопходно ићи у храм и живети са Богом). даље видим да је кришнаит дао још две књиге младом пару (тридесет година). Са њима сам такође поразговарао, и то прилично дуго (око десетак минута). Они су одбацили прљаве књижице и оставили ми их, узимајући опет, брошурицу и летак.

Сво троје људи са којима сам говорио су православни, али о вери не знају скоро ништа и у храм не одлазе. Осећам да је за њих овај сусрет био користан. Млада жена ме је питала различите ствари, типа „да ли је истина да се у храм може закорачити само десном ногом?“ Ох! Где ту говорити о догматима, када ни најпростије ствари не знамо.

Кришнаит је одлучио да се премести и, приметивши да га пратим, питао ме шта ми треба. Одговорио сам му да се молим за њега, да га Господ Исус Христос просветли, да се поклања само Христу. Заиста сам се у себи и молио за њега и говорио сам му без икаквог непријатељства. Он је ту изгубио лицемерну кришнаитску пристојност, назвао ме „фанатиком“ и пожурио да каже „да путева ка Богу има много и да тај пут није само кроз Христа, да хришћани имају изопачено Писмо“.

И шта? Да га још више раздражим? Говорим му: „извините ако сам Вас некако увредио, нека вас Бог благослови“. И отишао сам са миром. То јест: нисам почео да га даље раздражујем, већ сам сматрао довољним то што му је истина објављена.

Поред три упозорена човека на непријатеља људских душа, мој улов су биле и три кришнаитске књиге: два примерка „Науке самоосвешћивања“, препуна најбезумнијих клевета о хришћанству (значајан је наслов једног поглавља: Кришна, Кристос, Христос), као и лепо припремљена биографија Прабхупаде. На задњој страни корице је мрска пропаганда: фотографија Прабхупаде у чијој су позадини куполе храма Василија Блаженог.

Из вишекратних разговора са кришнаитима сам схватио да су они пажљиви и љубазни само са људима који немају знања о вери. Сусревши људе који су чврсти у Православљу, истог тренутка показују своју мржњу ка истини и одсуство жеље да одговоре на питања, губе самоконтролу (понекада буде и забавно и трагично: један кришнаит је након кратког разговора заурлао: Ти! Ти! Ти убијаш краве!!!) Реч Божија говори: „Ко покрива мржњу, лажљивих је усана; и ко износи срамоту безуман је“ (Приче Сол. 10:18). Имао сам прилике да од њих чујем не само бесмислице о Христу, већ и о Светима (један кришнаит је тврдио да је свети Сергије Радоњешки такође имао „свест Кришне“). А знамо за сатану да је он „опадач браће наше, који их опадаше пред Богом нашим дан и ноћ“ (Окт.12.10).

Како смеш човече да клеветаш Бога и Светитеље? Јасно је да се кришнаити налазе у плену сатанском и да им је неопходно наше сведочанство и молитва. О онима који су у Цркви је речено: „они га (ђавола) побиједише крвљу Јагњетовом и ријечју свједочења својега“ (Отк. 12:11).

Дано нам је да побеђујемо, рушимо шкорпије и змије и насађује Царство Небеско.

Шта сам схватио из овог догађаја?  Користи непријатеље тако да служе на корист благовести. Ђаво је глуп и може се преварити уз помоћ Божију. Тешко да бих ја овим људима посведочио о вери у то време и на том месту, да није било кришнаитског проповедник. Било би занимљиво да се нађу неки примери за то из Библије.

 http://eugen-ivanov.livejournal.com/20193.html

Рубрика: Из искуства мисионара, Христови мисионари