Како говорити о вери? – Архимандрит Рафаил Карелин
Како говорити о вјери?
На шта треба обратити пажњу у бесједи са невјерником?
Атеизам није посљедица научних трагања из сљедећих разлога:
1. Ми имамо посла не са универзалном науком, већ са научним гранама које имају тенденцију ка уситњавању и усложњавању. Ни једна од ових грана не може говорити у име читаве науке.
2. У свакој научној области постоје различите хипотезе и теорије које покушавају да систематизују и објасне фактички материјал. Ове теорије су противрјечне и често једна другој супротстављене. Која је од ових узајамно искључивих теорија истинита, а која лажна, човјек одређује на основу властитих представа. Ако би чак сви научници свијета створили јединствену универзалну теорију, ни она не би могла бити ваљана, пошто се хипотезе и теорије ослањају на постојећи фактички материјал, а он се стално шири, па историја науке и јесте историја рађања и умирања идеја и представа. Експеримент не може никад бити у потпуности завршен, а посљедња ријеч науке је постати њена завршна ријеч.
3. Наука има посла са процесом, а поглед на свијет са облашћу узрока и циљева, који се налазе изван граница експеримента и за науку заувијек остају тајна. Наука открива и биљежи узрочно-посљедичну закономјерност међу појавама, али сам појам закона за њу је недоступан; она не може објаснити претварање хаоса у закон и сврсисходност. Наука има посла са материјалним свијетом, зато не може ни потврдити ни оповргнути постојање другог, духовног, бића, наука изучава предмет у његовим појавама (феноменима); сваки предмет има мноштво особина и атрибута, па остаје за науку сазнавани, а не сазнатљив објекат.
Поглед на свијет не проистиче из научне информације, већ зависи од духовног стања, воље и моралности човјека. Велики научници, који су овладали једним научним видокругом, придржавали су се различитих религиозних и философских погледа на свијет. Поглед на свијет се не може заснивати на философији; сами философски системи заснивају се на недоказаним постулатима. Логика као метод философије нема јединственог система, у њој, као и у другим областима науке, постоје различите школе и погледи. Ако философија назива себе научном, онда она мора да уопштава научне теорије свога времена, а пошто се научне представе стално мијењају, онда и изводи из њих не могу бити непромјенљиви. Ако философија нема односа према науци, онда је она само субјективна човјекова представа, ограничена у времену и простору, опиту и потенцијалу стваралачких сила. Чисто мишљење уопште не постоји у природи. Човјечији разум се налази под моћним импулсима, представама, жељама и страстима. Однос свијести према подсвијести може се замислити као ледени брег чији је врх изнад површине мора, а основна маса ледене планине под водом и остаје невидљива. Субјективизма има у философији још више него у науци: сваки истакнути философ тежи да створи своју сопствену школу.
На што мора обратити пажњу православни у бесједи са агностиком и скептиком? Агностицизам и скептицизам је измицање од проблема. Силе човјечије душе, њене урођене способности за сазнањем не могу се свести на голе логичке разлоге. Нама су познати видови гносиса (познања) као што су инстинкти и инцтикција, нама је познат емоционални гносис који је основа умјетности.
Ако се само једним напором разума не може спознати истина и он у овом покушају трпи пораз, онда се треба обратити другим могућностима душе. Ако је за скептика и агностика једнако непоуздано постојање и непостојање Бога, онда га треба посавјетовати да се обрати условном облику молитве макар и оваквој: „Господе, ја не знам постојиш ли, али ја хоћу да знам истину. Ако Ти постојиш, онда ми се покажи. “ Ако буде искрен у таквој молитви и ако буде видио живот саобразан заповијестима Јеванђеља (чију вредност већина агностика признаје), онда ће му бити дат одговор према ријечи Божијој: „Иштите и даће вам се“ (Мт 7, 7).
Треба посавјетовати скептика и агностика да се обрате властитом срцу, да почну развијати мистична осјећања, која су, премда у слабом степену, ипак присутна у његовој души – готово исто тако као што реанимирају, враћају у живот човјека чије се дисање једва чује.
Сумња може бити етапа незавршеног тражења, али сумња може бити и догматизована у својеврсни поглед на свијет; тада она постаје бекство од истине: човјек, још не завршивши битку за своју сопствену душу, жури да избаци бијелу заставу капитулације.
Ријеч „не знам“ може имати два наставка: „не знам, али хоћу да знам“ и “ не знам и нећу да знам“.
На што треба да православни обратити пажњу у разговору са индусом?
1. Највиши облик постојања је личносно постојање. У браманизму Бог је као Жива личност са којом се може улазити у општење. Хималајски пантеон -то је персонификација и оличење класичних сила. Хиндуски Апсолут – Браман је безличан и бесквалитативан. Хиндуски тримурти – то су три ритма постојања: стварање, очување и рушење. Човјекове личности овдје нема, теорија о преоваплоћењу рашчлањује личност на брахме – психичке елементе, који спајајући се поново праве нову индивидуу. На крају крајева сви индивидуални облици растварају се у космичко постојање, а космичко битисање ишчезава у свијести Брахама. Вјечност се замишља као два стања Апсолута који се смјењују, Апсолут у себи и Апсолут у космосу. Творевина се окончава рушењем, које ништа не помаже постојању Апсолута. На тај начин свијет се замишља као бесциљно враћање у круг. Свака множина објективне стварности је илузија. Постоји само један Брахман, који стално прави и руши свјетове, Човјечији дух атман – је једносуштан апсолутном духу Брахману, вањска представа о мноштву бића је плод илузије, фантазије и незнања. „Ја сам ти, ти си он (Брахман)“, јест постоји само један Апсолут, а историја свијета – то је космичка трагикомедија, чији је аутор, актер и посматрач сам Брахман под видом многих лажних облика и маски.
Овај поглед на свијет поткопава саме основе морала: етика се појављује у човјечјим односима а у хиндуизму сам појам о мноштву, о томе да постоји реално „ја“ и „ти“, различити један од другог, сматра се илузорним. Хоћемо ли више вољети своју илузију, хоћемо ли мрзити нереалност која се појављује пред нашим очима? Зато мудрац воли само свој властити атман, свијет за њега уопште не постоји. То је теорија крајњег самољубља, и само недоследност самих хиндуиста даје им могућност да говоре о таквим друштвеним категоријама као што је праведност и таквим моралним категоријама као што је Љубав. Какву праведност и љубав могу имати сјенке, које ничу у сновима, које ишчезавају са буђењем без трага и остатка? Хиндуизам потчињава „божанство“ некаквим надбожанским законима ритма који присиљава Апсолута да понавља рад наука: час испушта из себе нит свјетова, час је поново увлачи у себе. Хиндуизам је претворио човјека у фикцију. Човјек уображава да постоји, а уствари, њега нема – постоји само један Брахман. Хиндуист је лишен више радости – личне љубави према личном Богу, своме спаситељу – и богоопштења, која почиње овде на земљи и траје до вјечности.
На шта треба да православни обратити пажњу у разговору са будистом?
Будизам не представља религију већ више морално-примијењену философију. Религија је савез човјечје душе са вишим духовним бићем. Будизам игнорише сва основна питања и начела религије: постојање Бога, бесмртност душе, средства комуницирања душе са духовним свијетом итд. Религија је савез између човјека и Божанства. У будизму божанство одсуствује, а човјечија индивидуалност подлеже уништењу у нирвани. Ако за хришћанина свијет представља арену борбе добра и зла, онда је за будисту само постојање зла, замка из које нема излаза осим самоуништења, погружења у нирвани, гдје гасну осјећања, мисли, жеље, гдје, одвлачећи се од вањског и унутарњег погружава се у провалију без дна, као што труп спуштају у гроб.
Учење Буде пружало је непомирљиву и дубоку анализу супротности и трагизма земаљског битисања. Али оно није нашло излаза пошто се пије обратило Богу него човјеку који је залутао у лавиринту супротности. Будизам је у своме апсолутном звању зла дошао до краја понора, који пије могао пређи. Он као да је анатемисао психички живот човјека и угледао пред собом труп од
кога се са одратношћу окренуо. Једини спас од патњи за будизам представља само уништење. Али то није физичко самоубиство, пошто је будизам наслиједио од браманизма метемпсихозу – теорију преоваплоћења, према којој елементи душе чине нову душу и она долази на земљу у новом тијелу. Будизам хоће да уништи живот. кроз уништење саме жеље за животом, кроз ослобађање себе од свих психичких преживљавања, кроз непостојање Нирвана. Зато будизам представља најдоследније и најнепоштедније изражену философију смрти.
Циљ хришћанског живота је богоопштење. Циљ будизма је мир смрти. Будиста не схвата зашто је дошао на овај свијет, ко га је бацио у море зла и патњи, шта је то: шала или трагична грешка? И зато будиста са гордим презирањем одлази из живота још док је жив.
На шта треба да православни обратити пажњу у разговору са муслиманом?
Ислам проповиједа фатализам, при коме се слободно самоопредјељење личности претвара у фикцију. Све је условљено и унапријед одређено. Божанство гута човјека не остављајући мјеста његовој слободној вољи. Божији промисао у исламу претвара се у несавладиву судбину, а животни пут човјека у остваривање унапријед одређеног плана: све што се дешава човјеку, прима се као неизбјежност. Такав поглед у његовом логичком завршетку мора довести до схватања да човјек нема могућности за морални избор. Али ислам не долази до тога. Његови теолози разрадили су појам паралелизма, који допушта моралну слободу, али не моралну аутономију. Овај поглед подсјећа на схватање блаженог Августина, које је Црква одбацила, и на учење калвиниста. Противречност између моралне одговорности и ограничене слободне воље исламски теолози покушавају оповргнути учењем о спасењу свих муслимана. Према њиховом закону праведности, муслимани који гријеше дужни су поднијети одговарајуће казне у загробном животу али према молитвама Мухамеда и имама и читавог исламског свијета, чак и најгрешнији муслиман на крају крајева биће спасен. Треба обратити пажњу на то да у исламској религији нема посредника између Бога и човјека-, а Мухамед је само посланик, тако да се између трансцендентног Божанства и свијета налази непревазиђена провалија. И док је Јеванђеље монолитно, то у сурама Курана, посебно међу сурама мекијског (ранијег) и мединског (каснијег) периода постоје противречности. То муслимани објашњавају тиме да је Мухамед имао право да измијени или промијени своје поставке, а такође да их замијени другима. За муслимана је уопште једна од карактеристичних особина истине њена унутрарња противречност.
Треба истаћи и својеврсну „‘двојственост“ муслиманске религије, која прописује својим следбеницима различита правила и обавезе према муслиманима и немуслиманима.
Треба посебно истаћи питање које се тиче исламских вјерских ратова са иновјернима. Може се слободно рећи да се муслимани налазе у стању перманентног рата са немуслиманским народима, рата у којем могу бити привремена помирења – примирја, али не мир. Треба такође истаћи принудне и насилне мјере које препоручује Куран, а које се тичу побијеђених народа и њиховом превођењу у ислам. Ми сматрамо да је свако насиље у име религије, прије свега, увреда за саму религију.
Не можемо се сложити са многоженством које допушта ислам, пошто брак сматрамо савезом љубави двију личности и њиховим јединством. Муслиманска мистика је најјасније изражена у суфизму, који је оставио дубок утицај на књижевност и умјетност Средње Азије и Блиског истока. Ово учење је примило у себе многе представе и идеје хиндуских мистичких школа и секти и зато се колеба између монотеизма и пантеизма. Суфистичка (школа) поезија широко користи алегорије и еротске ликове за изражавање мистичких доживљавања. Према исламској мистици се понашају многобројни дервишки редови; они су засновани на заповијестима које дјелимично подсјећају на монашке завјете, али се суштински разликују. Излаз из дервишког реда је слободан, нико га не пориче. Већина правилника дервишких редова садржи упутства на таквим аскетским методама, као што су пост, ноћна бдења, послушност наставнику итд. Али обично се као највише духовно спасење овдје сматра екстаза, која се достиже ритмичким покретима, плесовима, а у неким случајевима узимањем наркотика. Код шиита су религиозни празници праћени позоришним и уличним процесијама.
Уосталом, треба рећи да је, без обзира на принципијелну разлику између православне мистике велике Божанске свјетлости и вјештачке егзалтације муслиманских дервиша, ислам у цјелини сачувао више елемената аскетизма него савремено римокатоличанство, а тим прије него протестантизам.
На што треба да православни обрати пажњу у разговору са католиком?
Апостолска Црква је, према својој структури и самоизражавању, Саборна Црква. Сабор као највише представништво свих чланова Цркве остварује начело њеног јединства. Већ у апостолска времена различитост у неким питањима која су се тицала мисионарства међу паганима није бар ријешен једним гласом Апостола Петра, већ је одлучио сабор. Карактеристично је да је на првом Апостолском сабору у Јерусалиму предсједавао епископ Јаков, а ме апостол Петар, и Јаков је у завршном говору извео закључке Сабора. Сам карактер Апостолског сабора свједочи о томе да је у древној Цркви саборна одлука стајала изнад ауторитета било кога апостола. Да је у древној цркви постојало начело еклисиолошког монархизма – примат безгрешног. по дјелима вође, онда би идеја сабора као таквог била непотребна и бесмислена: за сва питања догматског и моралног карактера било би довољно обратити се римском папи – „епископу епископа, намјеснику Христа на земљи“. Окитивши римског папу натчовјечанским особинама безгрешности у дјелима вјере и морала, римокатолици не могу да објасне противуречности у папским булама и појаве, као што су одрицање од Христа једног од папа (касније се покајао и постао мученик) и како је папа Хонорије примио монофизитску јерес (због чега је био осуђен на Шестом Васељенском сабору). Црква не познаје „интелектуалну безгрешност“ која би зависила од чина и мјеста живљења. Дух Свети свједочи кроз уста пророка Давида, да је сваки човјек лаж (Пс 115, 2). У свој пуноћи истину је изразила Васељенска црква у њеном саборном јединству. Другим ријечима, чистота вјере је у јединству љубави.
Филиокве је са догматске тачке гледишта јерес (два исхођења Духа Светог), а са еклисиолошке – то је нарушавање саборног јединства; са моралне -манифестовање духа гордости. Символ вјере је био утврђен на Првом и Другом сабору као чврста основа хришћанског вјероучења. Васељенски сабори су забранили да се мијења, скраћује Символ вјере или уноси у њега неки додатак. Римска црква је направила гријех против васељенског јединства измијенивши Символ вјере и самим тим себе супротставила Саборној цркви.
Провинцијализам се види у томе да дио ставља себе изнад цјелине, на примјер: провинција иступа у име читаве државе. Римски патријархат је једностраним актом догматског диктата ставио своје одлуке изнад одлука Васељенских сабора и од начела љубави прешао на начело вођства.
У свом историјском бићу римокатолицизам врши сталну модернизацију саме Римокатоличке цркве, прилагођавајући је свијету који се стално мијења, његовој култури и идеологијама, идејама и укусима. Зато Католичка црква све више и више добија карактер утилитарне организације. Мистика се овдје изрођава у естетизам, а аскетика се замјењује доброчинством и социологијом.
На шта треба да православни обрати пажњу у разговору са Јудејцем?
Средиште разговора треба да је питање о Месији. Овдје као општи извор служе књиге Старог завјета као богооткривена истина. Треба на основу библијских текстова указати да се пророчанство о Месији испунило у лицу Исуса из Назарета. Треба такође указати да је код пророка Месија проповиједан као Спаситељ читавог човјечанства – како Јудејца тако и народа који су живјели у паганству, и да је тек постепено у синагогалном мишљењу лик Месије примио лик националног вође и оснивача хилиајстичког царства на земљи. Треба указати да се послије Исуса из Назарета у Израиљу појавио читав низ лица која су се издавала за месију, а ништа нијесу донијела своме народу осим патње и разочарења (нпр. Бар – Кохба, кога је један од најутицајнијих рабина – Акиба сматрао за спаситеља Израиља).
Треба оповргавати лажно и тенденциозно мишљење, које постоји мећу Јудејцима, да је антисемитизам појава која је никла у хришћанском свијету и да је карактеристична за хришћанске народе. У ствари, антисемитизам је постојао још у старом свијету, о чему свједоче антички историчари и пјесници. Антисемитизам постоји међу муслиманима и међу представницима других религија; многи идеолози атеизма били су антисемити; фашистичка партија, која је непријатељска по својој идеологији према хришћанству, узела је антисемитизам као свој политички програм. Ми се уздржавамо од анализе ове појаве и тек указујемо на чињенице.
Треба обратити пажњу на то да је идеја о градњи на земљи хилијастичкога царства на челу са вођом – Месијом и престоницом у Јерусалиму послужила као узрок материјализације духа народа. Ако је древни Израиљ уједињен око Јерусалимског храма видио своју главну мисију у очувању једнобожја међу паганима свијета и Царство Месије примио као царство свих народа, спознавши истинског Бога, онда се сада стање промијенило: народ, узевши овоземаљску идеју теократске државе развио је бурну дјелатност на овоме плану.
Ако древни Израиљ није дао свијету велике философе и научнике, није оставио практично никаквог трага у свјетској литератури, ипак се савремени Израиљ манифестовао у свим облицима науке, књижевности и умјетности. Али да ли је то препород или је то само трансформација ранијег духовног потенцијала на нижем душевном нивоу? Ми смо склони помислима да је, измијенивши појам и представу о Месији, јудејски народ ишчупао из себе главни стуб Библије и почео размишљати материјализовано, у земаљским категоријама.
Антисемитизам као историјска појава је био непознат у временима израиљских царева и вавилонског ропства. Јудејци су заузимали значајне положаје у Асирској и Вавилонској империји и птоломејском Египатском царству. Али од времена рабизма нараста антисемитизам. Да ли је то подударање или психолошка чињеница?
Треба примијетити двојност у моралу Талмуда, који препоручује једне норме у узајамним односима Јудејца, а друге између Јудејца и осталих народа. Ово треба упоредити са захтјевима Јеванђеља да се буде праведан и милостив према људима независно од њихове нације и вјероисповјести, и да се воле и своји непријатељи. Јеванђеље даје опште моралне основе за живот човјека и уз то се стара да пробуди његов унутарањи морални осјећај – глас његове савјести. Јудаизам регулише човјеков живот читавим системом прописа, па етику и моралност из унутрашњег осјећања, из потребе самог срца, он чини схоластичким системом, заснованим на каузалистичком принципу (одговори на све могуће случајности). Али, рекли бисмо, главна грешка рабинима је талмудско-кабалистичка представа о томе да је Бог створио Јудејце, а 72 нижа духа – остале народе свијета. То касније предање, које се противи духу и слову Библије, води ка догматизовању национализма. Човјек који је присвојио идеју првенства и изабраности, губи највећу вриједност свога живота – способност да воли све људе као дјецу јединственог Оца и да у сваком човјеку види лик Божији. Љубав, која је сведена на своју породицу, своју нацију, добија егоцентрични карактер, и губи мистичку дубину.
Из књиге „Тајна спасења“…
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/TajnaSpasenja/tajna_spasenja17.htm
Рубрика: Мисионарска литература, Христови мисионари
